Susreti Sa Pogorelicem 2010

Dušan Mihalek

SUSRETI SA POGORELIĆEM 2010.

Mesecima pre dolaska Ive Pogorelića na turneju po Izraelu, novine ga najavljuju kao pijanistu koji je 20 godina ispred svih drugih. Nakon ovogodišnjih koncerata (1518. mart: Tel Aviv, Haifa, Jerusalim, Ber Ševa) rekao bih da je on ispred ostalih pijanista bar 200 godina!
Ivo Pogorelić, rođen u Beogradu 1958, bio je jedan od prvih stranih studenata koji su uspeli da se upišu na Moskovski konzervatorijum. Veoma mlad, on je već nakon prvih godina studija zapazio vrline i mane sovjetskog pijanizma. Pored nesumnjivih vrednosti škole Nejgauza, Igumnova i Oborina, on je uvideo i slabosti tog ukalupljenog sistema. Slobodna cirkulacija umetničkih ideja bila je sputana kako zabranama putovanja sovjetskih građana u inostranstvo (mogli su da putuju samo “provereni”), tako i izuzetno retkim gostovanjima zapadnih pijanista u “prvoj zemlji socijalizma”. Ideologija socijalističkog realizma uvukla se u svaku poru sovjetske umetnosti. Nije bio zadovoljan radom čak ni tako poznatih moskovskih pedagoga kao što su Gornostajeva i Malinjin. Tragajući za korenima evropskog pijanizma (BetovenČerniListLešeticki), našao ih je u pijanizmu i pedagoškoj delatnosti Alise Kežeradze (193796), sa kojom se kasnije i oženio.
Ogorčeni predstavnici sovjetske pijanističke škole i njihovi sateliti, opijeni svojom slavom i zatupljeni jednoumljem, nisu bili sposobni da shvate veličinu Pogorelićeve umetnosti. Podmetnuli su mu nogu već prvom prilikom, kad ga 1980. na Šopenovom konkursu u Varšavi nisu propustili među prvih šest finalista. Publika, a posebno mladi, shvatili su ga mnogo bolje od svojih profesora. Policija je na konjima jedva uspevala da održi red ispred koncertnih dvorana u kojima je nastupao. Ubrzo je proglašen za ambasadora dobre volje UNESCOa, kao prvi klasični muzičar sa ovim zvanjem.
Pogorelić ima jedinstveni talenat da sluša zvuk klavira. Zvuk današnjeg klavira nije onakav kakav je bio u doba Šopena i Lista, a potpuno je promenjena i akustika koncertnih dvorana. Sigurno je da bi i Šopen i List uživali u lepoti savremenog zvuka i da se nikad ne bi okretali unazad ka zvucima čembala ili hamerklavira. Pitanje je da li bi uopšte tako i komponovali da su imali ovako savršene instrumente.
Otkrivajući mogućnosti zvuka savremenih klavira, Pogorelić je tokom čitave svoje karijere pronalazio i nove, skrivene muzičke ideje u kompozicijama koje je svirao. Te nove mogućnosti u spoju sa traganjem za istinskim korenima pijanizma, čine Pogorelićeve interpretacije izuzetno originalnim. Mnogi su, nakon njegovog izvođenja Šopena, govorili da je tek to ono pravo i da više nikad neće Šopena slušati na onaj način na koji su slušali ranije, u izvođenju drugih pijanista. Mnogi svoj muzički život dele na period pre i posle slušanja Pogorelića. Međutim, predstavnici opšteprihvaćenih pijanističkih obrazaca i kalupa sa tim jednostavno ne mogu da se slože, niti to mogu da razumeju. To je nešto dijametralno suprotno svemu onome što su od svojih profesora učili i što su celog života reprodukovali na svojim koncertima. Oni negiraju vrednost Pogorelićevog talenta govoreći da on ruši tradiciju (a kritičar Jerusalem Posta napisao je čak da je Pogorelić “Hanibal koji jede Šopena, Lista i Sibelijusa”). Ubeđen sam da će vreme dokazati da je Pogorelić u pravu, i da zapravo pomaže tradiciji. On kompozicije izvodi upravo onako kako bi je njeni autori zamislili da žive u naše doba.
Imao sam prilike da ga slušam pred koncerte, u praznim salama, kako satima svira jedan te isti akord sve dok ne pronađe optimalni odnos između sviranja dirki, žica, i akustičkih uslova dvorane. U poslednje vreme ta ispitivanja on obavlja i za vreme dok publika ulazi u salu, jer prisustvo publike, njena odeća i disanje, menjaju akustičke uslove. Tokom koncerta, predavši se potpuno svojoj umetnosti, osluškujući odjek svakog tona u dvorani, on uspeva da alikvote “pevaju”, isplivavaju iz akorada, zvuče sasvim drugačije od interpretacija drugih pijanista, koji to niti čuju, niti osećaju. Za to je potrebna izuzetna koncentracija i fizička kondicija. Prošavši nekoliko puta kroz jako teške bolesti, Pogorelić je uspeo da očeliči svoje telo. To je sto kilograma uigranih mišića koji svi zajedno pomažu prstima da ostvaruju kontakt sa dirkama (tuše) kakav ne poseduje ni jedan drugi pijanista. Gotovo neverovatno zvuče npr. akordi jednom rukom, u kojima između tri ili čak četiri tona čujemo nekoliko različitih dinamičkih nijansi. Njegov forte je toliko snažan, da čak i savremeni klaviri to jedva mogu da izdrže. No, kako mi je jednom prilikom rekao, tolika snaga potrebna je ne zbog glasnog sviranja, nego da bi mogao da svira tiho. Neki nadobudni kritičari nazivali su njegov piano “tuberkuloznim”. Danas njegov piano, i kada je najtiši, nosi zvuke kroz publiku i dvoranu, prodire u svaki kutak, odzvanja u kupolama… Dok njegovo telo uvežbano svira klavir, uši su neprestano u dvorani, oko publike, pokušavaju da usmere telo ka optimalnom akustičkom spoju instrumenta i dvorane. Pri tom maestru smeta i najmanji strani šum, a na koncertima u Izraelu imao je nesreću da su se čuli i zvuci spolja (rekonstrukcija telavivske dvorane), i iznutra (scenski radovi na susednoj bini u Jerusalimu). Uz to, kako je to, nažalost, na izraelskim koncertima već takoreći uobičajeno, i pored mnogih upozorenja i dalje na koncertima pište mobilni telefoni, slušni aparati, publika međusobno razgovara. Sve je to dovelo do konflikta između umetnika i publike u Tel Avivu i Jerusalimu. Neodgovorni i nedorasli kritičari, ukalupljeni u navike tradicionalnog (pa i sovjetskog) pijanizma nisu shvatili o čemu je reč (osim Noama Ben Zeeva u Haaretzu koji je lepo objasnio Pogorelićev avangardizam). Pogorelić je otišao ogorčen iz Izraela. On je ovu zemlju od mladosti voleo možda više od svih drugih. Nastupivši ovde na početku svoje karijere, zatvorio je sebi vrata Sovjetskog Saveza, Kine, Kube i njihovih satelita sve do 1995. On nije žalio zbog toga, jer je ovde i među Jevrejima u svetu stekao iskrene poštovaoce. Nažalost, još prilikom izraelskih koncerata 2003. jadao mi se da više nema motivaciju da ovde nastupi. –“Sramota je za jednu tako bogatu zemlju da nema dobre klavire” – govorio je tada. –“Nije to više ona divna publika koja je bila odgajana u najlepšim tradicijama evropskog pijanizma”.
I ovoga puta imao je velikih problema sa instrumentima u izraelskim dvoranama. U Tel Avivu pukle su tokom koncerta tri žice, dirke se zbog klima uređaja ovlaže. Pogorelić se tokom interpretacije sto posto skoncentriše na svoju umetnost, beskompromisno daje sve od sebe. No, za to je potrebna i druga strana, tj. publika koja bi se potrudila da ga razume, a ne da – učaurena u svoje kalupe – traži od njega da svira kao i stotine drugih mediokriteta. U svetu, Pogorelić ima svoju novu publiku, hiljade mladih koji hrle na njegove koncerte.
Šteta, jer je Pogorelić ovom prilikom prikazao u Izraelu fascinantne novine svog repertoara. Prvi put nakon smrti Alise Kežeradze, on predstavlja sopstvena traganja i pronalaske, kako u dijapazonu sviranja, pijanizma, tako i u novom tumačenju kompozicija poput Listovog Mefista i Sibelijusovog Tužnog valcera. Shvativši jadikovke Lista, koji se još za života bunio protiv površnih i sladunjavih tumačenja svog Mefista, Pogorelić je ovu centralnu kompoziciju pijanističkog reperoara podigao na nivo o kom je teško govoriti u nekoliko rečenica. Citirajmo zato samo opasku Noama Ben Zeeva: Mefisto je bio mefistofelovski!
Pronalaženje skrivenih tokova (i pijanizma i podsvesti) u kompoziciji koju su do sada svi smatrali banalnom – Tužnom valceru Sibelijusa, bilo je u Pogorelićevom tumačenju izuzetno originalno. Od prvog do poslednjeg tona težište je sa prepoznatljive i popularne melodije bačeno na kontrapunktsku i harmonsku pratnju, na neke tonove, akcente i momente koji su u svim dosadašnjim izvođenjima ove kompozicije bili potpuno previđeni. Otkrivši ih i istakavši, Pogorelić je doneo neverovatno ostvarenje, inovirano do neprepoznatljivosti. Postavio je time novi, visoki standard, koji će se dugo tumačiti i još duže ostati nedostižan.
Brine me jedino izvesna crta pojačane arogancije i agresivnosti, kako u njegovim interpretacijama, tako i u ophođenjima. Usamljen je na vrhu…
Po svemu sudeći, centar današnje klavirske umetnosti preselio se na Istok. Samo u Kini, 50 miliona mladih uče da sviraju klavir. Ali i to je samo neznatan broj u odnosu na ogromnu većinu mladih koji u svetu sviraju na elektronskim instrumentima i zadovoljavaju se zvucima kompjuterskih igrica. Pedagozi bivše sovjetske pijanističke škole i njihovi sateliti rasprostrli su se po čitavoj zemaljskoj kugli. U takvim uslovima, Ivo Pogorelić je mozda i poslednji vitez koji se bori za dostojanstvo umetnosti pijanizma zapadne civilizacije.
Imao sam čast da u Luganu 23. marta, zajedno sa Marijom Belinijem i Branimirom Pofukom, promovišem novi Pogorelićev festival mladih muzičkih talenata. Nastavljajući ideju koju je još pre dve decenije započeo zajedno sa Alisom Kežeradze u Pasadeni, Pogorelić nastavlja svoju borbu i za muziku samu, podstičući talente da idu svojim, originalnim putevima i omogućujući im da se otrgnu od ustaljenih staza tradicionalnog pijanizma. U Pasadeni je dao nagradu pobedniku konkursa u iznosu od sto hiljada dolara. Nagradama i stipendijama on će i nadalje pomagati mlade talente, kao što štedro daruje mnoge druge institucije, bolnice, prihvatilišta – u svojstvu ambasadora dobre volje.

BlinkListblogmarksdel.icio.usdiggFarkfeedmelinksFurlLinkaGoGoNewsVineNetvouzRedditYahooMyWebFacebook

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License