Susret U Izraelu 2 Pise Jasna Ciric

SUSRET U ISRAELU 2
Jichak Izidor Hahn – Izo
Napisala: Jasna Ćirić
Tokom moje poste Israelu krajem 2007.godine, gospodin Izo Hahn iz Givatajima izrazio je želju da me vidi i upozna.
Zvao me je telefonom skoro svaki dan, da ne zaboravim obećanje koje sam mu dala i da se moramo videti. Omogućio mi je da ga posetim u njegovom stanu u Givatajimu, ne vratima me je dočekao nasmejani Izo i njegova supruga Jardena.
Dok nisam došla u stan porodice Hahn, nisam znala razlog zašto sam morala da se vidim sa ovim simpatičnim čovekom. Mislila sam da sigurno želi da mi da još neku sliku porodice Beraha po majčinoj liniji koja vodi poreklo iz Niša i eventualno mi još nešto kaže, da bi mogla napisati priču kao sećanje na njegovu porodicu !
Za početak smo se prisetili moje priče o porodici Beraha iz Niša, objavljene u BILTENU koji je izlazio u Israelu, marta 2003. godine, bio mi je zahvalan što sam je objavila u novinama.Tada sam napisala sledeći tekst.
PORODICA BERAHA IZ NIŠA
Gospodin Jichak Hahn iz Givataima u Israelu, obratio mi se 21.06.1997god. pismom, moleći me da ovu njegovu priču, sačuvam od zaborava.
Željan sam da vam ispričam jednu interesantnu stvar iz moje mladosti (trnci mi prolaze telom kada se toga setim!). Moj otac Albert Hahn(rođen je u Bjelovaru 1900god.), 1923 godine, služio je vojni rok u Nišu, razboleo se, i tamo je bio smešten u Vojnu bolnicu. Niški Jevreji imali su običaj da se interesuju ima li jevrejskih bolesnika, kako bi ih mogli posećivati i negovati. Tako je porodica hahama Moše Berahe (rođen u Pirotu), iz Niša, negovala moga oca Alberta, a naročito kći Matilda Beraha. Zavoleli su se i venčali 1924 god.
Ja, Jichak Hahn, rođen sam 1926 godine u Zagrebu, gde su se moji roditelji u međuvremenu preselili. Moj otac je bio trgovački putnik po zanimanju.

Matilda Beraha i Alber Hahn ,venčanje 1923 god, Niš
Moja draga majka, Matilda Hahn rođ. Beraha, umrla je 1933 godine od tromboze, a moj se otac ponovo oženio 1934 godine sa Iluškom rođ. Werner iz Dežanovca kraj Daruvara. Ona je bila u punom smislu maćeha. Do svoje desete godine, ja nisam video dedu, baku, tetke , stričeve i njihovu decu, koji su živeli u Nišu, dok me konačno 1936 godine, otac nije odveo na ferije porodici u Niš. Roditelji moje majke živeli su u maloj jevrejskoj zajednici u Nišu. Na kraju ferija otac je došao , da me vrati u Zagreb. Bio je to petak, ali smo zbog šabata, odlučili da ne putujemo tada, već u subotu noću.
Moja pokojna baka Dona priredila nam je oproštajnu večeru, nakon koje je prišao moj deda haham Moše Beraha, stavio obe ruke na moju glavu i rekao da me želi blagosloviti…!!! Mrmljao je blagoslov na Hebrejskom jeziku, sa zatvorenim očima iz kojih su lile suze. Kada je završio, pitao sam ga , šta to sve znači, zašta je taj blagoslov? Njegov odgovor je bio : Dete moje, ja vidim u budućnosti teške dane za jevrejski narod….. Ti ćeš ostati jedini iz naše porodice u životu i stići ćeš u Cion.
To proročanstvo se nažalost ispunilo. I niko osim mene, Jichaka Hahna nije stigao u Cion. Vrativši se iz rata, prva stvar mi je bila da potražim preostalu porodicu. Bio sam teško pogođen, saznavši da su od porodice Hahn ( bilo je sedamnaestoro dece, dvanaestoro braće i pet sestara), u životu ostali samo stric Ignac Hahn i tetka Henrika. O porodici Beraha u Nišu, na nekoliko mojih pisama , uvek sam dobijao isti odgovor, da niko nije ostao u životu. Stigavši u rano jutro, 20. decembra. 1948 godine, brodom Radnik, u Haifu, setio sam se tog proročanstva moga dede Moše Berahe i plakao sam kao malo dete…….Ja nisam pobožan, ali verujem da su me molitve spasile, u mojim najtežim trenutcima u životu, pa i prilikom dolaska brodom u Israel, u Haifu, ja sam izgovorio Šma Israel Adonaj Elohenu Adonaj ehad!
To je bila priča Jichaka Hahna iz Givataima u Israelu, penzionisanog tehnologa prehrambene industrije, koji je rat preživeo skrivajući se u selu Petrijanec kraj Varaždina, bežeći od ustaša, posle dva neuspela bega u Italiju, 1943 god., bio je u brigadi Braća Radić a 1944 god. bio je u II brigadi VII Banijske divizije.
Kada je stigao u Israel, javio se dobrovoljno i odslužio vojsku, tu je upoznao svoju životnu saputnicu Jardenu-Hertu rođenu u Beču, došla je da živi u Palestinu još davne 1939 godine, sa kojom ima troje dece, kći Brahu Matildu –Veru rodjenu 1950 god. /dobila je ime po porodici Beraha/, danas živi u Haderi, sin Amnon Albert rodjen 1954 god., živi u Tel Avivu i kći Nurit Rosa , rodjena 1960 godine, pevačica u Tel Avivu kao i sedmoro unučadi.Živeo je u Kirjat Gatu, gde je osnovao “Rotary”klub, kasnije je osnovao udruženje “Akim” za pomoć duševno zaostalim. Pomogao je akciju za podizanje Centra za dijalizu u Aškelonu i omogućio pacijentima da ne putuju u druge i daleke Centre za dijalizu, več da to obave u svom mestu življenja.Počasni je gradjanin Kirjat Gata,1986 god. primio je Orden za volonterske zasluge, po odlasku u penziju nastanjuje se u Givatajimu.
U nastavku prijatnog razgovora da Izom, pokazao mi je par fotografija porodice Beraha iz Niša, priseća se da su dedu zvali Haham Beraha /mudrac Beraha/ , da je obrezao Vilhelma Vilija Vajsa davne 1925 godine u Nišu, o čemu postoji i rodni list, kaže mi da je Moše Beraha bio rabin, mohel i šohet u Nišu.

Porodica Beraha, slikano u Nišu 1930 godine Stoje s leva na desno Stela Beraha, Albert Hahn i Matilda Beraha-Hahn Sede s leva na desno Bata, Dona, Moša i Uriel Uroš Beraha u sredini Izo Hahn, star 4 godine Niko nije ostao u životu , osim Ize Hahna !

Jednog trenutka kaže Jasna, molim vas zapišite da se zna i ovo žena moga dede Moše Berahe, bila je Dona, moja tetka se zvala Stela a ujaci Bata i Uroš, nemogu da se setim njihovim imena , svi su nastradali za vreme II svetskog rata, ne znam im grob. Nisam imao razlog da Niš posetim, nisam imao snage, dolazio sam sedam puta u Jugoslaviju, ali Niš mi je bio živa rana, kao i odlazak u Jasenovac, gde je cela porodica moga oca ubijena, ipak rešio sam 1990 godine, da dodjem u Niš. Tada sam bio član delegacije bratimljena Kirjat Gata i Kruševca, posetu Kruševcu, iskoristio sam da odem u Niš. Posetio sam Logor na Crvenom krstu, gde sam dobio brošuru Jevreji zatočenici Logora Crveni krst u kojoj je bio popis niških Jevreja a tamo i moje porodice. Plakao sam kao malo dete. Nakon toga, odvezli su me na brdo Bubanj, gde je porodica Beraha ubijena, svi moji rođaci, deda, baba, ujaci, tetke, deca. Draga Jasna, ne mogu vam opisati moja osećanja u tim trenucima, ne možete ni zamisliti šta je to meni značilo, posetio sam Niš u kojem nisam bio od 1936 godine, posle 54 godine…
Naš razgovor kreće u pravcu, da i jednom i drugom emocije počinju da preovladavaju, počele su i suze, zatim mi pokazuje brošuru Jevreji zatočenici Logora Crveni krst, na 26 strani je popis Jevreja Niša pre početka rata, pod brojem 61. Beraha Moše sveštenik, rođen 1871 god., broj 62. Beraha Dona domaćica, rođena 1877 god., broj 63.Beraha Uriel pravnik, rođen 1913 god, stanovali u Nišu Rajićeva ulica 31 i spisak nastavlja dalje… tu je preko imena moj prijatelj Izo Hahn stavio presovano cveće i detelinu koje je ubrao u Logoru u Nišu. Pokušavam da bar ne trenutak predjem na neku drugu temu, setila sam se u momentu priče o njegovom ujaku Urielu Berahi, čuvenom niškom “Don Žuanu” o kome su 1931 godine pisale niške novine.Priču sam pročitala a Izo je sve prevodio na hebrejski jezik ženi, sinu i unucima , koji su pratili priču iz novina, evo šta je pisalo..
PREVARILA MUŽA S JEVREJINOM POSLE CIGLO JEDNE GODINE BRAKA
Niški vesnik, br. 134, 1931 god.
U sredu 16 ov. Meseca u 11 časova uveče, u privatnom stanu u blizini Čaira, zatekao je svoju venčanu ženu Hristinu, majku 19-mesečnog ženskog deteta, sa njenim ljubavnikom u preljubi Obrad Milovanović, bravar železničke radionice u Nišu.
Brak koji je u početku obećavao punu harmoniju, pretvorio se posle sam jedne godine, u pravi pakao, u kome nije bilo dana bez svađe i razmirica i koji je jedan od onih retkih slučajeva bračnog brodoloma. Pre dve godine Obrad je uzeo za ženu Hristinu, ćerku Marka Kankovića,rentijera i vlasnika kafane „Bedem“ u Nišu. U početku je stanovao sa ženom u kući svoje majke i brata. Život nije baš bio ružičast, jer je posle samo 6 meseci morao, radi mira stare majke da se preseli kod tasta, pošto je Hristina stalno tvrdila da ne može da se slaže sa svekrvom i deverom. Međutim i kod ženinih roditelja brak nije bio onakav kakvim ga je zamišljao Obrad. I ovde su svađe učestale, pa je posle 7 meseci došlo do žučne prepirke između Obrada i tasta Marka kojom je prilikom Marko udario Obrada a iste večeri žena mu Hristina izbacila stvari, zadržavši sve posteljne stvari i 19 mesečno žensko dete. Od te večeri do prošle srede proteklo je godinu i više dana, za koje je vreme Obrad uspeo da samo nekoliko puta vidi malu ćerčicu koju je sada Ciganka negovala i vaspitavala, dok je Hristina provodila sve slobodno vreme sa ljubavnikom Berahom, studentom prava u Nišu. S obzirom da je od strane Hristine bilo pokrenuto pitanje razvoda braka, a kako je isti još bio u važnosti, to je obrad motrio na ženino kretanje. Palo mu je u oči često njeno izlaženje sa ljubavnikom Berahom u društvu još jednog para: Boška Boškovića, st. Prava, nerazdvojnog druga Berahe, i služavke Irene Sabo.
Tako je u sredu uveče Obrad sa jednim drugom primetio ova dva para u kapiji ženine kuće, koji su posle izvesnog vremena ušli u kuću zaključavši kapiju. Pošto je ostavio druga da pripazi na ljubavnike Obrad je pozvao policiskog stražara Sokola Jevtića i svedoke Milorada Nikolića, električara i Borivoja Cvetkovića, lakirera i sa njima preskočio tarabe i približili se kući koja je bila u mraku. Tu u zasedi, Obrad i ostali čuli su kriz otvoren prozor sobe u joj su se ljubavnici nalazili, Hristinin glas: Pošto je takva stvar, mi idemo u našu sobu da vam ne smetamo!“ Posle nekoliko minuta Obrad je zakucao na kućna vrata, pa kako se niko nije javljao, popeli su se na prozor i pošto su osvetlili spazili su u jednom krevetu Irenu i Boška, dok su kroz otvorena vrata susedne sobe videli Hristinu sa Berahom, tako isto u krevetu. Na poziv stražara Hristina je otvorila vrata i onako iznenađeni ljubavnici su imali samo toliko vremena da navuku najpotrebnije stavri.
Na saslušanju u kvartu i Hristina kao i ostali izjavili su da ovaj njihov odnos datira već duže vremena. Ljubavnik Beraha, u vidnom strahu da ga Obrad ne ubije, obećao je da će na sudu sve priznati i molio da se stvar ne obelodanjuje kako ne bi izgubio od autoriteta. Interesantna je izjava služavke Sabo u pogledu odnosa sa svojim ljubavnikom Boškovićem, za koji tvrdi da je morala da pristane i pored toga što živi sa policiskim stražarom Siminom Kozićem, po nagovoru Hristine koja je pak, da bi mogla nesmetano da prima svog ljubavnika Berahu našla i svojoj kirajdžiki Ireni „dečka“.
Tako će uskoro u Duhovnom sudu biti rešeno i ovo bračno stradanije, dok će maloj 19 mesečnoj ćerčici otac Obrad pružiti bolju negu i lepše vaspitanje.

Smejemo se svi, napokon, Izo kaže nisam znao da je u mojoj porodici bilo Don Žuana, posle njega nije ih više bilo.Hvala vam draga Jasna ali ja želim još nešto da vam kažem i molim vas da to zapišete.Uzimam svoju svesku ali Izo mi pruža priču Pomoć pružena u pravi čas koju je dao Yad Vashemu, o porodici Carnelutti, porodici koja ga je spasila sigurne smrti i koja je 1984 godine proglašena Pravednicima medju narodima, Vera, Alfred i sin Mario Carnelutti, pruža mi i par fotografija porodice spasitelja kao i sliku kuće u Zagrebu gde je porodica Hahn živela do 1941 godine, ulica Lovranska broj 15.

Kuća u Zagrebu , ulica Lovranska broj 15, porodice Hahn koja je tu živela do 1941 godine.

Izo mi naglašava znate Jasna, oni su mi spasili život , da nije bilo njih , ne bi ni mene bilo danas. Moj školski drug Mario Carnelutti bio je aprila 1941 godine zabrinut za sudbinu školskog druga Ize Hahna, došao je u pravi čas i našao me uplašenog i u suzama, moje roditelje su već odveli.Toplo sam bio primljen u domu porodice Carnelutti, brinuo sam šta je sa mojim dedom po ocu Wolf Farkas Hahnom, on je imao 17 dece, 12 sinova i 5 kćeri i svi su oni imali svoje porodice.Razmišljao sam o svakom od njih i nagađao kakva ih je sudbina stigla.Oktobra 1941 godine, došao je moj stric Adolf, pitao sam ga da li je video mog tatu a on je rekao, budi jak moj dečače,on je nažalost stradao. Sve je to bilo teško podneti jer sam shvatio da je cela porodica Hahn ubijena, kasnije je nastradao i moj stric Adolf. U životu su ostali samo moj stric Ignjac sa ženom i četvoro dece, tetka Henrika i sin Ruben i ja…

S leva na desno sin Mario, Vera i Alfred Carnelutti
Razgovor lagano privodimo kraju, opet je bilo previše emocija, vidno potrešen Izo mi kaže Jasna, molim vas ne zaboravite ovu moju priču o porodici Carnelutti i njihove slike, ne zaboravite ni porodicu Beraha iz Niša, vi ste mi jedina bliska veza sa njima, moram vam još reči i ovo, kada sam prvi put 1990 godine posetio Niš zatvorio sam krug sudbine i svoju priču vezanu za Niš,nemojte to da zaboravite…
Vreme je odmaklo, morala sam da podjem, opet sam bila emotivno »potrošena«, mislim u sebi samo da to i ne vide moji domaćini, pozdravila sam se i poljubili smo se za kraj. Moj prijatelj Izo Hahn ispraća me do vrata, teško se rastajemo , maše mi dugo i želi lep boravak u Israelu. Sedam u kola i odlazim, objašnjavaju mi i pokazuju kako je Tel Aviv lep noću, ja ne vidim više ni gde idem, suze su krenule same i dugo se nisu zaustavile. Pokušavam da prebrojim koliko žrtava porodice Hahn, Beraha, koliko odraslih, koliko dece, neuspeva mi, opet pitam zašto, zašto, odgovor ne stiže. U sebi mislim, predstoji mi još jedna neprospavana noć.Stižem na odredište, izlazim iz kola i narednih sat vremena šetam ulicama…
Napisala Jasna Ćirić
Izo Hahn decembar 2007

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License