Strela U Plaveti

Arthur Koestler
STRELA U PLAVETI
Rođen sam u Budimpešti, pete godine ovog veka, kao sin jedinac u oca Mađara i majke Bečlijke. Otac mi je bio imućan industrijalac, ali je bankrotirao za vreme inaflacije koju je doneo Prvi svetski rat. Sve negde do 1914. živeli smo u Budimpešti; ratne godine proveli smo najvećim delom u Beču, gde smo se nakon rata i stalno nastanili.
Poznato je da je Džon Stjuart Mil svoje prve stihove na latinskom sročio već sa tri godine. Ja lično ne mogu se pohvaliti sličnim primerom. Pa ipak, moje prve reči na francuskom, izgovorene takođe u trećoj godini, ostale su sačuvane do danas. Bile su upućene našoj novoj guvernanti i sastojale se u lakonskoj tvrdnji: "Mademoiselle, pantalons mouillés".

Arthur Koestler

Učio sam marljivo, čitao sa žarom, razvijajući tako kod sebe već zarana ljubav prema matematici, fizici i sklapanju pokretnih igračaka. Kada sam oko svoje desete godine postao pravi majstor za zamenu osigurača i popravku električnih lampi, a ubrzo zatim montirao čak i jednu podmornicu što je uspešno krstarila našom kadom, doneta je, sasvim u skladu sa mojim sopstvenim željama, odluka da jednog dana podjem na Politehnički univerzitet. Dakle, dosledno tome, po svršetku osnovne škole upisao sam se u Real-schule koju sam pohađao sledećih sedam godina, isprva u Mađarskoj a zatim u Austriji.
Školski sistem Austrougarske monarhije pružao je mogućnost trojakog školovanja za polaznike između desete i osamnaeste godine: Gymnasium, gde se sticalo filološko obrazovanje, sa naročitim naglas-kom na latinskom i grčkom jeziku; Real-schule, specijalizovanu za naučne discipline i moderne jezike, te Real-gymnasium, koja je bila nešto na sredini između ovih dveju prethodnih. Pohađao sam Real-schule, s obzirom na to da mi je najviše odgovarala.
Od detinjstva pa do studentskih dana, sem šaha kojim sam se bavio iz hobija, pažnju mi je najviše zaokupljala matematika kao i pojedine nauke. Naročito sam bio fasciniran geometrijom, algebrom i fizikom, uveren pri tom - više nego negdašnji pitagorejanci i alhemičari - da je u ovim oblastima znanja sadržano rešenje i odgovor na tajnu sve-kolikog postojanja. Verovao sam da su svi ključevi univerzuma skriveni u nekakvoj brižljivo čuvanoj formuli, nalik na kombinaciju sefa, nalik na kamen mudrosti. Posvetiti se rešavanju ove tajne izgledalo mi je kao jedini cilj dostojan življenja.
Teško je preneti zanos i uzbuđenje deteta koje užagreno nastoji da raščini tajne Pitagorinog trougla, Keplerovih zakona o kretanju planeta ili Plankove teorije kvanta. To se uzbuđenje u osnovi ne razlikuje mnogo od uzbuđenja nekog istraživača koji, iako svestan činjenice da njegov cilj leži u jednoj usko omeđenoj i određenoj oblasti, iz časa u čas biva nošen nekom nesvesnom, detinjastom nadom kako će nabasati na rešenje te vrhunaravne tajne. Feničanske galije plovile su nepoznatim morima u potrazi za Herkulovim stubovima, a mogućno je čak da je i kapetan Skot putovao linijom nekakve nama nepoznate nade da na Južnom polu zbilja postoji otvor u kome se, u ležištu od leda, obrće osovina Zemlje. Od vavilonskih zvezdočitača pa sve do slavnih renesansnih naučnika i umetnika, u žudnji za istraživanjem leži jedna od glavnih pokretačkih sila ljudskog delovanja, pa je stoga sasvim razumljivo što bi još u Geteovo doba teško bilo zamisliti nekoga ko bi pomislio da kaže kako ga nauka ne zanima ili da mu je umetnost dosadna. Zahvaljujući sve većoj količini činjenica i specijalizaciji u istraživanju, ovo i ovakvo opšte interesovanje u najvećoj je meri oslabilo i potpalo pod monopol tehničara i spe-cijalista. Od sredine XVIII veka naovamo, fizika, hemija, biologija i astrofizika počinju da blede i da nestaju kao sastavni element jednog celovitog obrazovanja. No, u danima pre relativizma, pojedinci koji nisu usko specijalizovani imali su još uvek mogućnosti da drže korak sa opštim razvojem nauke. Moje sazrevanje pada pod završne godine ove ere, kada nauka još nije zadobila do te mere formalni i apstraktni karakter da je za običnog čoveka postala praktično nedostupna.
Heroji moje mladosti bejahu oličeni u Darvinu, Spenseru, Kepleru, Njutnu, Mahu, Edisonu, Hercu i Markoniju - tim Bufalo Bilovima što su jezdili duž granica neotkrivenog. Kao svoju Bibliju uzimao sam Hekelovu knjigu Tajne sveta. U ovoj klasičnoj i popularnoj knjizi, objavljenoj na prelomu dvaju sto-leća, pominje se nekih sedam "zagonetaka svemira", od kojih je šest navodno već "definitivno rešeno" (računajući tu i prirodu materije kao i poreklo života), dok se za sedmu, pitanje slobodne volje, deklarativno tvrdi kako predstavlja "čistu dogmu, zasnovanu na iluziji i stoga nepostojeću".
Nema ničeg utešnijeg za jednog četrnaesto-godišnjaka nego saznanje da su sve tajne univerzuma već rasvetljene. No ipak, uprkos svemu, negde u dnu moje svesti tinjala je i dalje sumnja da u tu listu, zahvaljujući nekakvom previdu, nije bio uvršten parakos beskonačnosti i večnosti.
Beskonačno i večno - da li u tom grmu leži zec? Jednog dana u Budimu, za vreme letnjeg raspusta godine 1919, ležao sam nauznak na padini nekog brežuljka zagledan u plavetnilo neba nad sobom. Ravnomerna, beskrajna, providna, nežna i blaga plavet natapala mi je oči. Pao sam u stanje mističnog ushićenja - jedno od onih stanja spon-tanog prosvetljenja koja su tako česta u detinjstvu, no koja sa godinama postaju sve ređa i ređa. Utom, na vrhuncu tog prizora neizmerne lepote, kroz glavu mi silovito sinu sva paradoksalnost činjenice da je prostor beskonačan. Zamislimo strelu, nekakvu super-strelu, odapetu u svemir super-snagom po-moću koje će svladati uticaj Zemljine teže, proći pored Meseca, odoleti privlačnim silama Sunca - ali zatim? Preleteće međuzvezdane prostore, proći će pored nekih drugih sunaca, nekih drugih galaksija i spiralnih maglina, prevaliće Mlečni put, Medeni put, Kiseli put - ali šta dalje? Leteće i leteće, prestizaće sazvezđa, nove galaksije i nova sazvežđa i ničega neće biti da je zaustavi, nikakvog kraja ni granice kako u prostoru tako ni u vremenu - a što je najgore od svega, nisam tu ništa bio izmislio, radilo se o nesumnjivoj istini. S kojim pravom nebo sme biti tako plavo i očaravajuće lepo ako u svom osmehu krije najuzvišeniju tajnu, tajnu nad tajnama koju nije spremno nikad nikom da oda? Takav isti osmeh što dovodi do besa i očaja može se videti jedino na licu odraslih kada su čvrsto rešeni da uskrate detetu odgovor na neko pitanje, okrutno i mimo svakog zakona odričući mu njegovo najsvetije pravo - pravo da sazna. Pravo na saznanje ne može se nikome uskratiti ni poreći – inače bi ovo ljudsko stvorenje ovde, sa očima kojima gleda i razumom kojim prosuđuje, bilo lišeno svakog smisla.
Sama pomisao kako će beskonačnost ostati nerešenom zagonetkom bila mi je nepodnošljiva. Utoliko pre što bejah već naučio da se konačne veličine kao što je Zemlja - ili kao što sam ja koji se o nju naslanjam - sažimaju do nule ukoliko se podele sa beskonačnom veličinom. Matematički, dakle, ako je svemir beskonačan, Zemlja se svodi na ništa i ja se svodim na ništa i svačiji život je ništa, i godine i vek su ništa. To je bila besmislica, u tom računu mora da mi se negde potkrala neka greška, ali odgovor na ovu zagonetku može se, zacelo, naći čitanjem novih knjiga o gravitaciji, elektricitetu i višoj matematici. Nije li Hekel povodom poslednje zagonetke obećao kako će se do njenog rešenja prodreti u roku od nekoliko godina? Možda sam upravo ja za to bio izabran? Kako je izgledalo da se niko drugi ne uzbuđuje toliko oko svemira i strele kao ja, tim pre sam verovao u tu mogućnost.
Žeđ za apsolutom je stigma kojom su obeleženi svi oni koji ne mogu naći zadovoljenja u relativnom svetu sada i ovde. Moja opsesija strelom bila je početna faza traganja. Onog časa kad je izgubilo svaku vrednost, beskonačno kao cilj ustupilo je mesto utopiji ove ili one vrste. U pitanju je bilo isto ono traganje što će me odvesti u Obećanu zemlju kao i u Komunističku partiju.
Pred sobom sam imao jasnu predstavu strele koja se cepa po dužini na dva jednaka i simetrična dela. Obe polovine nastavile su let u različitim pravcima, jedna simbolišući akciju a druga kontemplaciju. Sećam se dobro kad se strela razdvojila. Dogodilo se to jednog proletnjeg jutra 1924. godine. Sedeo sam na klupi u Folksgartenu, bečkom parku opevanom od strane mnogih pesnika, a kraj mene na klupi ležala je hrpa knjiga. Na vrhu gomile nalazio se pamflet o poslednjim arapskim zločinima u Palestini, sa užasnim detaljima o deci koja su kao u doba Iroda bila sasečena sabljama, o jevrejskim nase-ljenicima koje bi pre egzekucije prvo oslepili i kastrirali, o pasivnom stavu britanske mandatske vlade koja je Jevrejima uskraćivala čak i to da se naoružaju radi samoodbrane.
Čitajuci pamflet gušio sam se od nemoćnog gneva. Kao većina ljudi koje muči hronična indignacija - dok ostale muči hronična konstipacija - osetio sam i sam, u nekakvoj vrsti napada, kako adrenalin počinje da mi struji venama a svaki mišić grčevito poigrava od želje za akcijom. U ovakvim prilikama na raspolaganju nemate veliki izbor mo-gućih reakcija, počećete da drhtite ili ćete dobiti tikove svojstvene kolericima, ili ćete sesti i napisati revolucionami traktat, ili ćete prosto-naprosto dobiti čir. Konačno, prekinuvši sa čitanjem i povrativši nekako svoj unutrašnji mir, utonuo sam, po običaju, u sanjarenje kako bi najbolje bilo da svoj život posvetim stvarima progonjenih, kao borac i pisac knjiga što će probuditi uspavanu savest čove-čanstva.
Još uvek u zagrljaju tog sna, dohvatio sam sledeću knjigu sa gomile i otvorio je na već označenoj stranici. Pogled mi se zaustavio na Herman Vejlovom uvodu u Ajnštajnovu teoriju rela-tivnosti. Fraza koju sam u taj mah pročitao kosnula me je takvom žestinom da mi je njen sadržaj ostao u sećanju do dana današnjeg. Opšta teorija relativnosti, kako je tu stajalo, prevodi ljudsku uobrazilju "preko vrhova glečera koje ni jedno ljudsko biće dotle nije istražilo". Video sam Ajnštajnovu formulu koja je tako snažno potresla temelje sveta - masa pomnožena sa kvadratom brzine svetlosti jednaka je energiji - video sam je slikovito kako lebdi u nekoj vrsti izmaglice povrh glečera, a ta slika bila je ispunjena nekim beskrajnim spokojom i tišinom. Patnje ljudi što su krčili pionirske puteve u Svetoj zemlji prestale su da imaju ikakav značaj. Sudbina ovih nesrećnika morala bi se posmatrati sa isto onakvim medi-tativnim, uzvišenim i bezličnim pogledom kakvim se posmatraju zvezde kad prelaze u nove, kakvim se posmatraju sunčane erupcije ili šume kad erodiraju u močvare. Tu promenu perspektive pratila je i psihološka promena kod mene. Namesto osećaja gušenja gnevom, obuzeli su me potpuni mir i svezamiruće "okeansko čuvstvo".
Možda sve ovo danas deluje pomalo kao isprazna retorika, utoliko pre što iza svakog razgovora o sopstvenoj podeljenoj ličnosti redovno stoji svo-jevrsna taština – utoliko pre kad je reč o pojedincu iz Srednje Evrope čija je duša već odmalena zatrovana onim Geteovim: "Dve duše žive, ah, u mojim grudima". No, da bi se dosledno držali istine, dužan sam da istaknem to prisustvo "dveju duša" u sebi, ne samo stoga što mi nikad nije pošlo za rukom da se rešim te podvojenosti, nego i stoga što će taj unutarnji rascep pratiti ovaj izveštaj kao jedan od njegovih stalnih lajtmotiva. To se ogleda i u antitetičnom naslovu pojedinih mojih knjiga: Jogi i komesar, Pomračenje o podne, Beskonačnost i ništavilo, Dolazak i odlazak itd.
Jedne oktobarske noći godine 1925, vratio sam se kasno kući nakon duge rasprave o slobodnoj volji i determinizmu koju sam vodio sa izvesnim ruskim studentom po imenu Orohov. Orohov je bio socijalist i najverodostojnija inkarnacija nekog junaka Dosto-jevskog koju sam ikada sreo; izgledao je kao da je upravo sišao sa stranica Zlih duhova: bio je ružan, strastven, napaćen i iskren. Godinu dana kasnije izvršio je samoubistvo zbog izuzetno siromašnih prilika u kojima je živeo, skočivši jedne noći sa mosta u zaleđeni Dunav.
Tokom diskusije u Orohovljevoj oskudno name-štenoj sobici on je uporno zastupao determinističko stanoviše, dok sam ja tvrdio da je čoveku, uz izvesna ograničenja, data sloboda da po svojoj volji odlučuje i da u svojim rukama drži sopstvenu sudbinu. Iako kod Orohova nije bilo ni kapi alkohola, jedino nešto malo tankog čaja, izišao sam sasvim opijen i kao van sebe. Napolju je pljuštala kiša, nisam od kuće poneo ni kišobran ni šešir, ali mi je ipak pričinjavalo zadovoljstvo to što mi se hladna kišnica sliva iza okovratnika i u tankom mlazu curi niz kičmu. Ulice su bile puste. Stigao sam kući kao u nekom bunilu, uzeo u ruke šibice i bez žurbe spalio svoju upisnicu… Ovaj dokument, u Austriji poznatiji kao "indeks", predstavljao je sveti papir svakog studenta: tu su unošeni položeni ispiti, tečajevi koje je ovaj pohađao kao i najvažniji detalji u vezi s njegovim studijama. Spaljivanje mog indeksa do-slovno je značilo i to da sam spalio sve mostove za sobom i da je sa mojom karijerom budućeg uspešnog građanina i inženjera svršeno.
Razlozi koji su me naveli na ovaj naizgled bezuman gest počivali su u nekom osećanju iznenadne bliskosti i srodnosti sa samim ludilom. Diskusija sa Orohovom dovela me je u stanje koje mogu opisati jedino kao snažan talas "okeanskog čuvstva", a u tom stanju sve vrednosti bejahu se preokrenule naglavce. Izgledalo mi je sasvim očigledno da je zdrav razum apsurdan. Još je Kant bio dokazao kako razum mora da abdicira pred problemima od istinske važnosti, kao recimo pred problemom večnosti i beskonačnosti. Ajnštajn je zadao coup de grace zdravom razumu. Inflacija sa svojim cenama od stotinu kruna po vekni hleba srozala je ekonomske standarde na goli apsurd. Život je predstavljao haos, a razumna karijera u središtu haosa ludilo.
Danas možda ovo zvuči poput neosnovane intelektualne spekulacije, no onih dana verovao sam u to bezrezervno - do te mere da sam smatrao da ljudi koji svoj život vode po diktatu zdravog razuma ne zaslužuju ništa drugo do prezir i sažaljenje.
Nisam imao baš nikakvog plana osim da "vodim svoj sopstveni život". Da bih to i ostvario, morao sam da "iskočim iz koloseka". Ovaj metaforički kolosek predstavljao sam samom sebi kao par beskrajnih, na trulim pragovima učvršćenih šina. Ljudi se rađaju samo zato da bi se otisnuli jednim sigurnim kolosekom, kao vozovi po voznom redu; onog trenutka kad se nađete na šinama vaša volja više nije slobodna. Život vam je uslovljen spoljnim činiocima, kao što je tvrdio Orohov: čeličnom pru-gom, stanicama, skretnicama. Ukoliko pristanete na ove uslove, vožnja po šinama postaje navika od koje se nikad više nećete osloboditi. Stvar je u tome da iskočite iz šina pre nego što se ta navika ustali, pre nego što postanete zatočenik u klaparajućoj ćeliji sopstvenog zatvora.

ŽIVOT U KIBUCU DVADESETIH GODINA

Moji roditelji bili su jevrejskog porekla ali potpuno otuđeni od jevrejske religije i tradicije, tako da sam vaspitan u tada važećem duhu liberalizma. Uprkos tome, već u toku studija pridružujem se borbenoj cionistickoj organizaciji na univerzitetu i postajem jedan od osnivača austrijskog krila "Lige cionistickih aktivista" Žabotinskog. Tako sam, moglo bi se reći, došao do judaizma spolja, pre kao dobrovoljac negoli kao žrtva proganjanja.
Nekoliko meseci po napuštanju studija, krenuo sam za Svetu zemlju sa namerom da se pridružim jednom od prvih kibuca, Hefcibi (Beit Alfa) - koji se nalazio na planini Gilboa – ne bih li tu zaorao tle utopije.
Cionski naseljenici polazili su od uverenja da je za preporod jevrejske nacije nužna izgradnja društva kakvo imaju i ostali narodi, dakle društva sa čvrstom bazom seljaka i manuelnih radnika. Da bi konačno počeli da žive normalnim životom, morali su prvo preokrenuti socijalnu piramidu getoa u čijim su okvirima vekovima bili osuđeni na parazitski život zelenaša, trgovaca i preprodavaca. Obećana zemlja postaće zaista njihova samo ukoliko je budu obrađivali sopstvenim rukama. Ili, po rečima jevrej-skog pesnika Bjalika: "Dok ne utrošim snagu, neću požnjeti plod".
Po liniji tog novog shvatanja oblikovao se karakter i cionističkog pokreta. U pokliču "Obra-đujmo ponovo zemlju!", nije bio sadržan nikakav romantičarski hir; taj poklič izražavao je istorijsku nužnost.
Jednom kada su tu nužnost uvideli, prihvatili su je slepo, sa onim karakterističnim jevrejskim zanosom što će vremenom prerasti u neko skoro mistično obožavanje fizičkog rada, "rada koji oplemenjuje". Kult rada ideološki je upotpunjen marksističkom klasnom borbom, tolstojevskom etikom i jevrejskim mesijanizmom. Ova čudnovata mešavina nacionalne renesanse i socijalističke utopije biće sprovedena u život ponajviše zahvaljujući osnivanju malih zajed-nica ili komuna, što će Izrael obeležiti pečatom jedinstvenog društvenog eksperimenta.
Dolina Izreel prostire se u širokom luku od Sredozemlja do Jordana. Kao nekad u biblijska vremena, to je i danas opet najplodnija ravnica u Palestini. Godine 1926. bila je to uglavnom pustinja gde su harali malarija, tifus i pljačkaške horde beduina. Po brdima na obodu doline ležala su raš-trkana, blatnjava arapska sela, stapajući se u nekoj vrsti prirodne mimikrije sa ljubičastom izmaglicom što lebdi nisko iznad zemlje i stenja. Dolinom su se pružala prva pionirska naselja Jevreja, bodući svima oči svojim belim, četvrtastim zgradama. Bio je to izazov i okolini i stanovnicima koji tu od davnina žive.
Hefciba je u to vreme zauzimala najistureniji položaj prema istoku, što će reći da je bila najdublja tačka u čisto arapskoj teritoriji. Kako je ležala nekih tri stotine stopa iznad nivoa mora, u naselju je vladala izuzetno teška klima. (Dolina Izreel spušta se na istok sve dok ne dodirne dolinu Jordana, inače najveću depresiju na zemlji.) Leti su vladale nesnosne vrućine, a da stvari budu gore, duvao je i hamsin, vreli pustinjski vetar što deluje izuzetno razdražujuće na ljude - drevni turski zakoni uzimali su kao olakšavajuću okolnost ukoliko bi neko ubistvo bilo počinjeno za vreme hamsina. U izobilju je ovde bilo komaraca, mušica, bubašvaba i stenica svake vrste - jedino izobilje koje je priroda bila kadra da ponudi u ovim krajevima sa suvim i kamenitim tlom, gde plug nije zaorao površinu čitav milenijum i do pre dolaska prvih doseljenika u Hefcebu. Doseljenici su većinom bili advokati, arhitekti i doktori filozofije iz Beča i Praga. Niko od njih nije dotle imao iskustva u zemljoradnji i teškim fizičkim poslovima. Naselje je podignuto u podnožju Gilboa, brda na kome je Jošua porazio Amerite i postavio Sunce na nebo.
U Hefcibu sam stigao jedne aprilske večeri 1926. godine. Prvi pogled na naselje me je prenerazio. Pre nekoliko dana iskrcao sam se u Haifi i još uvek sam bio pod utiskom veselog orijentalnog šarenila tamošnjih luka i arapskih bazara. Sada sam se obreo u nekakvoj bednoj, oskudnoj oazi u srcu divljine, sačinjenoj od drvenih baraka okruženih nekakvim kržljavim povrtnjacima. Barake nisu bile nimalo nalik na one brvnare iz pionirskog razdoblja Amerike, kakve poznajemo sa ilustracija iz novina - pre su ličile na neke dotrajale straćare u kojima bi, ako već moraju da biraju između njih i rashodovanih železničkih vagona, pristali da žive samo beskućnici iz Evrope. Jedine betonske zgrade bile su staja za stoku i jedna četvrtasta, belo okrečena kuća gde su živela deca iz naselja, odvojeno od svojih roditelja. Ne znam ni sam kako sam zamišljao da će naselje izgledati, ali jedno je izvesno - ovome se nisam nadao.
Bilo je vreme za večeru kad sam stigao; muškarci i žene okupljali su se u jednoj drvenoj baraci koja im je očito sluzila kao zajednička trpezarija. Posedali su na klupe, za stolove sklepane od grubo tesanih borovih dasaka, položenih preko drvenih nogara. Većina prisutnih imala je između dvadeset i trideset godina, ali su zbog iznurenosti i fizičke iscrpljenosti delovali mnogo starije. Sedeli su, nalakćeni o sto, i oborenih glava nad tanjirima, jeli supu u potpunoj tišini, isuviše umorni za bilo kakav razgovor. Iako su im lica bila opaljena suncem, niko od njih nije izgledao dobrog zdravlja. Većina bejaše posuta bledim malaričnim mrljama; na ogrubelom tenu žena bio je vidan učinak napornog rada i ovdašnjeg teškog podneblja. Niko na mene nije obratio pažnju niti me je ko šta pitao kad sam se pojavio. "Konačno", pomislio sam; tek kasnije postaću svestan neme, neprekidne pažnje s kojom cela zajednica nadzire svaki, pa i najmanji korak pridošlice.
Upitao sam za Getiga, jednog od vođa komune (i mog starog poznanika iz studentskog društva), koji je već bio upoznat sa tim da treba da dođem. Rekli su mi da leži bolestan od malarije. Bez daljih komentara, moj sabesednik se primače bliže svom susedu na klupi da bi mi napravio mesta. Sedoh dakle na ponuđeno mesto, sa vrha stola već je počela da kruži zdela sa supom i vekna hleba, od ruke do ruke, a niko od mojih suseda nije se još raspitivao ni ko sam ni šta želim. Jedno od ključnih pravila palestinskih komuna, danas kao i u ono vreme, glasi da se svakom putniku-namerniku hrana i postelja pruže bez ikakve nadoknade i bez suvišnih pitanja.
Večera se sastojala od kozjeg sira, hleba, čorbe od crnog luka i maslina. Podnevni obrok idućeg dana bio je isti: za doručak smo imali čaj, salatu od luka i sveže povrće. Meso smo dobijali jednom nedeljno, na šabat.
Slučajno sam stupio u razgovor sa susedom na mojoj desnoj strani. Bio je to crn i ispijen čovek, sa naočarima debelih stakala na duboko izbrazdanom licu koje je odavalo unutarnju snagu, inteligenciju i blagost. Njegovo ime bilo je Lebl - tačnije, dr Lebl.
Objasnio sam Leblu kako sam došao sa namerom da se pridružim njihovoj komuni. "A zašto?", upitao me je ne dižući pogled s tanjira. Rekoh da ne znam, ali da sam spreman da radim kod njih godinu-dve, a posle toga bih možda potražio posao u Tel Avivu ili okušao sreću u politici. Lebl nije progovarao ni reči. Srkao je supu i žvakao hleb, usredsređen na ritual uzimanja hrane, kao neko ko je obuzet stalnom borbom da sačuva golu fizičku snagu. Tako jedu samo najteži bolesnici i zatvorenici u konc-logorima koji dobro znaju da je svaka izgubljena kalorija, istovremeno, i šansa manje da se preživi. Malo zatim objasnio mi je da zbog ekonomske krize ima previše onih koji bi hteli da žive u kolektivnim naseljima, toliko da ih je jednostavno nemoguće sve primiti. Opazivši izraz poraženosti na mom licu, dodade da će ipak porazgovarati sa sekretarom - sekretar je bio vođa i upravnik komune - i da će pogledati šta se može učiniti da ostanem nekoliko nedelja na probnom radu.
Da bi neko bio prihvaćen kao punopravni član komune, morao je prvo da prođe kroz inicijalni period - neka vrsta kaluđerskog novicijata - gde su njegovi fizički kvaliteti i socijalna prilagodljivost bili odmeravani i procenjivani od strane cele zajednice. Međutim, kako ću kasnije saznati, već prilikom mog prvog razgovora sa Leblom ostali su me krišom bili podvrgli ispitivanju i još tada doneli o meni povoljan sud. Isto kao i u manastir ili u samostan, u komunu se nije moglo ući na godinu-dve. Tek u poslednje vreme postalo je uobičajeno da mladi ljudi dodju u komunu i tu provedu od šest meseci do godinu dana, da bi kasnije prešli u grad i tamo nastavili karijeru. No u prvim danima Hefcebe, ulazak u komunu značio je i odluku za ceo zivot.
Dobio sam krevet u zagušljivoj i oskudno nameštenoj sobici koju sam delio sa još dvojicom. Soba je zauzimala jednu polovinu barake, a u drugom delu je živeo jedan bračni par. Kroz tanku drvenu pregradu mogli smo da čujemo svaku njiho-vu reč i svaki zvuk, kao da žive u istoj prostoriji s nama. Ovaj nedostatak privatnosti, koji se protezao na kupaonicu i zajednički nužnik, iziskivao je od naseljenika možda čak i veće napore od same borbe protiv raznoraznih bolesti i fizičke iscrpljenosti. Glavni princip svake komune glasio je da na prvo mesto dolazi briga o deci i životinjama, a tek potom i briga o odraslima. Stoga bi u svakom naselju prvo bila ozidana betonska staja, a tek zatim i zajednička kuća za decu; u međuvremenu, ljudi i žene iz naselja i dalje bi živeli pod šatorima ili u kolibama, katkad čak i godinama. Tu silom nametnutu tegobnost diktiralo je, s jedne strane, siromaštvo, a s druge njihova kolektivistička ideologija. Naseljenici su komunu smatrali nekom vrstom mističke zajednice gde ljudi dele ne samo ličnu svojinu nego i misli, osećanja i najintimnije aspekte života – sa jedinim izuzetkom seksualnog života. Na promis-kuitetne sklonosti gledalo se kao na simptom individualne slabosti i socijalne neprilagođenosti. Ponekad su se, naravno, dešavali konflikti i tragedije među polovima, ali samo u izuzetnim slučajevima - jer, kao što se može pretpostaviti, seksualna glad je umnogome bila oslabljena usled stalne premorenosti i neke neutralne familijarnosti što je vladala u komuni. Time se, pored ostalog, moze objasniti i pojava onog neobičnog fenomena da se između muškaraca i žena u okviru iste zajednice redovno razvijala incestna barijera - usled čega se javljala težnja ka egzogamiji, to jest brakovi su se najčešće sklapali sa osobom iz neke druge komune.
Prvog jutra po dolasku dobio sam zaduženje da radim na strmom obronku jednog brežuljka, gde je trebalo raskrčiti zemljište za buduće povrtnjake. Pred nama je, obeležen drvenim kočićima, ležao komad neplodnog i dotle neobrađivanog zemljišta što kao da se sastojalo od samog stenja. Kamenje smo morali prvo da skupljamo na gomilu, a zatim odnosimo u košarama od pletenog pruća. Kada smo uklonili najveće kamenje, nastali krug raščišćenog tla trebalo je prekopati motikama. Već nakon sat ili dva ovakvog rada ruke su mi bile pune žuljeva, u glavi, povezanoj vlažnom maramicom, počinjalo je da mi se vrti, dok u telu nije bilo košcice koja me nije bolela. Lebl, sada u svojstvu nadzornika naše grupe što je radila na krčenju zemljišta, posmatrao me je krajičkom oka i u više navrata predložio da stanem i predahnem; tek krajem prve nedelje počeo sam da se navikavam na ritam takvog rada i da stičem veštinu kako da uložim najmanji napor pri svakom pokretu.
Probni period je u mom slučaju potrajao nekih četiri-pet nedelja. Nastojao sam svim silama da sakrijem svoju odvratnost prema ašovu - tom zarđalom i blatnjavom ašovu što se tako razlikovao od svetlog simbola mojih snova o slobodi. U maloj zajednici, gde svako svakog budno nadzire, nemo-gućno je sakriti i najmanju crtu karaktera; čak su i neko prolazno osećanje, trenutna senka neza-dovoljstva ili prvi nagoveštaj prijateljstva i mržnje bili odmah svima znani. To nije posledica međusobnog ogovaranja ili uhođenja, već pre neka vrsta šestog čula što se razvija u kompaktnoj masi zajednice, registrujući unutrašnje potrese u poje-dincu sa preciznošću seizmografa. Članovi komune usled toga žive sa stalnim osećanjem sopstvene transparentnosti - kao da ih prati neka nevidljiva rendgenska kamera od koje se niko nigde ne moze sakriti. U najvećem broju slučajeva to pre ili kasnije nužno dovodi do psihološke krize. Od dve osoba jedna nije u stanju da izdrži taj napor i posle dve ili tri godine obično zauvek napušta komunu. Oni koji ostanu, pak, vremenom se toliko uspešno prilagode da u roku od nekoliko godina nisu više sposobni ni za kakav drugi oblik življenja.
Po isteku predviđenog probnog perioda Lebl mi je najučtivije saopštio da je savet komune, uzevši u obzir činjenicu da nisam pokazao dovoljnu psiho-lošku i fizičku zrelost za život u zajednici, doneo odluku da prednost ukaže drugoj dvojici kandidata. Tu vest sam primio sa pomešanim osećanjem razo-čaranja i polusvesnog olakšanja. Teškoće koje sam naveo bile su stvarne, ali da sam u sebi nosio istinski poziv, zacelo bih uspeo da ih prevladam. U isto vreme, nije baš lako pomiriti se sa činjenicom da nisam uspeo u svojim planovima i, mada je sasvim jasno da nisam bio dorastao takvom životu, neugodna mi je i dan-danas pomisao na pretrpljeni neuspeh.
Moj je osećaj poraženosti, bez sumnje, bio uslovljen povređenim ponosom, no isto tako i činjenicom da sam sa Leblom, Getigom i ostalima za ovih nekoliko nedelja postao vrlo blizak - a i sam život u Hefcibi, uz to, delovao je opčinjavajuće. Prirodu te privlačnosti teško je objasniti. Hefceba u ranim danima nije predstavljala samo socijalni samostan nego, istovremeno, i jednu plaho roman-tičnu, pionirsku avanturu. Stražariti na mesečini u podnožju Gilboa, sa nekom starom puškom u ruci, doživljaj je koji se nikad ne zaboravlja. Ne zabo-ravlja se ni ono blaženstvo šabatnih jutara kada su fizički odmor, čista košulja iz komunalne perionice i meso za večeru donosili sobom ukus najređeg luksuza. Ostaje u sećanju zauvek i ono neizrecivo osećanje da čovek počinje da pušta svoje korenje u još neukroćenoj zemlji, da se između njega i ostalih ljudi počinju da obrazuju jedinstvene veze - organske veze čvrste kao veze između biljaka puza-vica i prašumskog drveća. Verujem da od ranih hrišćanskih zajednica nije bilo čudnijeg bratstva od tih prvih komuna u Palestini.
Život u Hefcibi je značio (i još znači u nekim delovima zemlje, npr. u pustinji Negev) herojski život u nemaštini i oštru, tegobnu borbu na samoj granici ljudske izdržljivosti. Ovde nije bilo institucija ni pogodnosti kakve pruža neka normalna društvena zajednica. U divljoj zemlji nije bilo čuvara reda, uniformisanih policajaca koji bi štitili naseljenike. Ljudi su stoga živeli sa jednom rukom na plugu a s drugom na oružju, kao u doba povratka iz vavi-lonskog izgnanstva. Svi oblici najamnog rada bili su zabranjeni. Isto tako i privatno vlasništvo, kao i upotreba novca. Članovi komune radili su do krajnjih granica svoje izdržljivosti da bi, zauzvrat, dobili samo najnužnije za život: sobu i krevet, redovno sledovanje sapuna, četkicu za zube, radno odelo, štampani materijal i markice za pismo - a pomenuti artikli poticali su iz komunalne radnje oslobođene takse. Deca su podizana pod nadzorom učiteljica i paziteljica u jednoj zajednickoj zgradi, napravljenoj za svu decu. Novac iz cele komune čuvao se kod jednog blagajnika i služio je za trgovinu sa spoljnim svetom, no i to uglavnom samo na papiru. Komuna je, naime, svu neophodnu robu kupovala na kredit u kooperativnim radnjama Jevrejskog sindikata, a svoje proizvode ustupala je drugim podružnicama pomenute organizacije. Deca koja su rođena i odrasla u komuni nikad nisu imala prilike da vide novčanicu ili kovani novac; ona bukvalno nisu poznavala vrednost novca niti su znala čemu služi.
Kao rezultat svega toga došlo je do nekog čudnovatog otuđenja od stvarnosti. Život u Hefcibi je bio težak, ali u isto vreme ljudi su bili pošteđeni svake brige o novcu, pošteđeni uobičajenih pro-blema normalne društvene egzistencije. Komuna se starala o svim potrebama čoveka, od rođenja pa do smrti.
U vreme kada sam po prvi put posetio Hefcibu postojalo je između dvadeset i trideset kolektivnih naselja u Palestini. Kada je proglašena nezavisnost Izraela, njihov je broj narastao na stotinu i dvadeset; u vreme kada pišem ove redove (1951) one se broje već na preko dve stotine. Za razliku od ostalih utopijskih eksperimenata, Spartakovog "Grada Sunca" ili "Nove harmonije" Ovenovih sled-benika, eksperimenata što su već unapred bili osuđeni na neuspeh, palestinske komune uspele su da se održe kao neka vrsta stabilne ruralne zajed-nice; u nekim od najstarijih naselja deca koja su tu rođena pripadaju već trećoj generaciji. Stvar koja zaslužuje najviše divljenja kada je reč o Hefcebi, bez sumnje, jeste činjenica da je opstala.
Bilo bi, s druge strane, pogrešno preuveličavati socijalni značaj ovih jedinstvenih zajednica ili ih hteti upotrebiti kao model za neki širi oblik društvenog eksperimenta većih razmera. Žitelji ovih naseobina predstavljaju elitu dobrovoljaca; rigoroznost sop-stvenog življenja sami sebi su nametnuli. Bilo bi nemoguće silom zasnovati neku sličnu zajednicu, isto kao što bi bilo nemoguće silom naterati neki širi sloj stanovništva da se zamonaši. Čak su i prvi doseljenici morali da pristanu na izvesne ustupke kako bi ublažili krutost izvorne kolektivističke ideo-logije. Za proteklih četrdeset godina otkako su prva naselja osnovana u Deganiji, struktura Hefcibe se u velikoj meri izmenila. Doseljenicima je danas dozvoljeno da raspolažu izvesnom svojinom, od odeće i radija do nekih sitnica. U većini naselja maloj deci je dopušteno da žive zajedno sa svojim roditeljima. Neka naselja koja su ranije bila isključivo poljoprivredna sada počinju da se industrijalizuju i da otvaraju sopstvene radionice. Druga svojim članovima stavljaju na raspolaganje manje sume novca, kojim svako može slobodno raspolagati. Na svakom koraku počinju da niču mešovite farme na pola puta između kolektivnog i kooperativnog načina obrađivanja zemlje. No ova organska evolucija niukoliko ne umanjuje značaj i veličinu podviga negdašnjih pionira, njihov moralni podstrek za izraelsku naciju što se tek rađala.

OTROV SVETOSTI

Da se i dalje držimo hronološke niti: nakon što su se izjalovile moje nade da ću biti primljen u kibuc Hefcibu, za mene otpočinje period od punih godinu dana i više tokom kojeg sam bio više gladan nego sit, usled čega ću biti prinuđen da se prihvatim doslovno svakog posla. Bio sam zaposlen kao crtač kod nekog arapskog arhitekte u Haifi; izdavao reklamni prostor u nekom hebrejskom nedeljniku; prodavao limunadu na arapskom bazaru, kratko vreme radio kao geodetski pomoćnik u Tel Avivu i u nekoj putničkoj agenciji. No tokom celog tog perioda pisao sam političke članke i putopise i, pun nade, slao ih na adresu raznoraznih evropskih novinskih kuća. Ponešto od toga bilo je i objavljeno, što je u meni samo učvrstilo onu davnašnju ambiciju da postanem pisac ili novinar.
Prava prilika mi se ukazala tek onda kada je mesto dopisnika za Srednji istok u razgranatom lancu Ulštajnovih novina iznenada ostalo upražnjeno. Osoba koja je radila na tom za mene toliko željenom mestu, Volfgang fon Tajsl, bio je moj prijatelj; dobivši neko drugo nameštenje, on je i dao predlog da ga ja zamenim. Na moje veliko izne-nađenje, bio sam primljen - u početku privremeno, a zatim kao akreditovani dopisnik sa punim ovlaš-ćenjem, sa odličnom platom i sopstvenom kan-celarijom.
Prešao sam na novo mesto 1927, nepune dve godine nakon onog noćnog razgovora sa Orohovom i simboličnog spaljivanja mostova za sobom.
Moja putešestvija obuhvatala su Palestinu, Egipat, Transjordan (današnji Jordan), Irak, Siriju i Liban. Pisao sam u proseku nekih tri članka nedeljno za raznorazne novine i magazine koje su držali Ulštajnovi. Jedan deo tih tekstova bio je posvećen političkim temama, dok su se drugi bavili svime i svačim, od igle do lokomotive: o jevrejskim pozo-rištima, o bejrutskim bordelima, vizantijskim moza-icima i beduinskim običajima, o kraljici od Sabe i eksploataciji potaše u Mrtvom moru… Jedna od idiličnih strana arapskih zemalja u to vreme bila je to što ste, ukoliko ste kojim slučajem novinar iz Evrope, za svaku informaciju mogli direktno da se obratite dotičnom kralju, emiru ili paši na vlasti, pri čemu biste neretko bili zadržani i na ručku. Tako sam sa svojih dvadeset i četiri godine već bio u prilici da se pohvalim - što i jesam – ličnim poznanstvom sa iračkim kraljem Fejzalom, trans-jordanskim emirom Abdulom, egipatskim potpred-sednikom Hahas-pašom, predsednikom Libijske republike itd.
No iz mog više nego preobimnog književnog rada iz tog perioda danas jedva da mogu da izdvojim išta vredno sećanja. Retki su pisci kojima ne pada teško podsećanje na sopstvene mladalačke dane. Čak mi je i E. M. Forster jednom napisao kako nije u stanju da se svojih prvih radova spomene drugačije do "sa srdžbom i stidom".
Oduvek sam se pitao kako je moguće da u jednoj maloj zemlji poput Palestine budu izraženi takvi kontrasti kao kod njena dva najveća grada: suprotnost između uzvišene melanholije Jerusalima i vulgarnog preobilja Tel Aviva. Jerusalim sa svojim svetim mestima, manastirima, samostanima i uni-verzitetima predstavljao je duhovni centar gde je živelo izmešano hrišćansko, jevrejsko i muslimansko stanovništvo. U Tel Avivu su živeli isključivo Jevreji – bio je to prvi jevrejski grad podignut nakon Titovog rušenja svetog hrama. Tu je drevni san konačno bio pretočen u stvarnost; poput svih snova, bio je i sam razuđen, iracionalan, sa izraženom tendencijom da povremeno pređe u noćnu moru. Pokušao sam da prenesem atmosferu ta dva rivalska grada u Kradljivcima u noći:
"Svaki put kada bi Jozef došao u Tel Aviv, našao bi se razapet između osećanja neke ganutosti i nelagodnosti. Ganutosti zbog činjenice da je ovo prvi i jedini čisto jevrejski grad na svetu, kao i zbog neobuzdane vitalnosti njegovih stanovnika. Nela-godnosti zbog užasnog haosa koji je tu vladao. To je bio užurbani, pomamno zahuktali grad koji bi za rupicu od kaputa uhvatio svakog ko bi u njega zašao, da bi ga zatim bacao tamo-amo i nosio sa sobom poput nekog vrtloga, a onda, nakon nekoliko dana, ostavio potpuno ošamućenog i izlomljenog, tako da čovek naposletku više nije znao da li da se smeje ili plače, da li da mrzi ili voli taj grad.
Avantura je započela početkom stoleća, kada je desetak domaćih jevrejskih porodica iz arapske Haife odlučilo da sami, udruženim snagama, izgrade svoj gradić. Ostavili su za sobom arapsku luku sa brojnim lavirintima bazara, egzotičnim mirisima i bodežima što znaju da blesnu iz potaje, i na žuć-kastom pesku mediteranskih duna započeli da grade svoj grad iz snova: verne kopije getoa iz Varšave, Krakova i Lođa. Glavna ulica dobila je ime po dr Herclu i duž nje se uzdizao red neobično ružnih kuća što su podsećale na zgrade kakvog sirotišta ili na policijske kasarne. Bilo je tu i dosta ubogih radnjica gde se prodavala limunada, dugmad i papirne trake za muve.
U ranim devetnaestim i dvadesetim godinama, u vreme najvećeg zamaha cionističke kolonizacije, grad je naglo počeo da se širi duž obale. Rastao je u užurbanim skokovima, sa svakim novim talasom doseljenika sve više i više - neka vrsta kopnene plime sačinjene od asfalta i betona što nadire ubrzano peščanim dunama. Niko tu nije imao vremena ni volje za planiranjem; grad je rastao grozničavo i anarhistički; Prolećno brdo (što u pre-vodu s hebrejskog znači Tel Aviv) pretvorio se u lavirint od gipsa što je, nakon prvih kiša, izgledao kao da je posut boginjama.
Samom životu u Tel Avivu, međutim, tokom tih prvih dana poseban pečat davali su ne vlasnici sagrađenih kuća nego radnici koji su ih gradili. Prvi hebrejski grad bio je preplavljen mladim graditeljima oba pola, uglavnom od šesnaest do dvadeset godina. Ulice su bile njihove; kaki košulje, šortsevi i naočari za sunce sretali su se svuda, pa i one kravate zvane "haringa", no one već ređe. U podne, kad bi hladni povetarac s mora doneo spas od bleštave beline dana, šetkali bi se, ruku pod ruku, vrelim asfaltom nedovršenih bulevara što su se iznenadno završavali dunama. Noću, zapalili bi vatre i plesali horru na plaži; najmanje jednom nedeljno izvukli bi dostojanstvenog gradonačelnika Dizengofa ili prvog rabina Herca iz kreveta i naterali ih da igraju zajedno s njima pokraj morske obale. Bili su vredni, sentimentalni i veseli. Nosio ih je onaj visoki talas entuzijazma sa čijeg grebena kao da nikad nisu silazili.
Bio je to grad što se pojavio na svetlosti dana poput duha iz bezdana dvehiljadugodišnje istorije Jevreja. Bio je to grad čiji stanovnici kao da ni sami nisu mogli da poveruju u njegovo postojanje, dok su sa divljenjem i poštovanjem posmatrali kako pred njihovim očima raste i širi se. Jednog dana grado-načelnik Dizengof hitnuo je u more kamen, sim-bolično označivši početak gradnje buduće luke. Talasi se još nisu ni sklopili nad tim simboličnim kamenom, a gradonačelnik se već okrenuo i svečano obratio prisutnima: "Građani, još uvek se sećam dana kad Tel Aviv nije imao luku…"
Kako je, međutim, moj posao zahtevao da živim u Jerusalimu, to nisam mogao da izbegnem periodične napade depresije kojima su, kako izgleda, stanovnici tog grada bili posebno skloni - nazvao sam to "jerusalimskom tugom".
Jerusalimska tuga je lokalna bolest, poput bag-dadsklh čireva, zahvaljujući u prvom redu mešanom uticaju tragične lepote i neljudske atmosfere tog grada. Reč je o uzvišenoj, očajničkoj lepoti nekog planinskog, zidinama opasanog utvrđenja u pustinji. Gnevno Jehovino lice zamišljeno se nadnosi nad vrelim stenjem što je videlo više svetih ubistava, silovanja i pljački nego ijedno drugo mesto na zemlji. Njegovi stanovnici zatrovani su otrovom svetosti. Kod Josifa Flavija, gradskog sveštenika koji je i sam patio od jerusalimske tuge, susrećemo i ovaj čudan izraz: "Jedinstvo božanskog i smrtnog besramno je". Gradsko stanovništvo je veoma šaroliko; no svaki deo te populacije kao da je za sebe podjednako besraman. Možda su u toj besramnosti najdalje otišli pripadnici svešteničkog reda, muslimanskog, hrišcanskog ili jevrejskog svejedno. Muslimanski sveštenici su u moje vreme dvaput godišnje pozivali na sveto krvoproliće. Neki mirni arapski kućevlasnik na ramazan, petkom ujutro, zbijao bi sa ukućanima šale na račun stanara Jevrejina, otišao u džamiju, saslušao imama, otrčao nazad kući i zaklao stanara, ženu i decu kuhinjskim nožem. Grčko, rimokatoličko, sirijsko, koptsko, jermensko i ostalo hrišćansko sveštenstvo bilo je posvađano na krv i nož oko pitanja kao što su: "imaju li Grci prava da postave lestve na pod jermenske crkve radi čišcenja gornjeg svoda crkve iznad bazilike, gde je prikazano Hristovo rođenje" ili "treba li Grci da drže zavesu zategnutu ili da je puste da slobodno pada do nokta br. 2, u podnožju stuba koji leži jugoistočno od leve strane stepenica što vode do jaslica (oba primera su verodostojna, a mogu ih dopuniti i sledećim propisom koje glasi: "Rimokatolici valja da puste zavesu da se prirodno spušta niz stub, ostavljajući razmak od šesnaest santimetara između njega i one crte do koje to čine grčki pravoslavci).
Jevrejski sveštenici sporili su se sa muslimanskim oko trase puta kojim se ide do Zida plača, a između sebe o pravilnom prinošenju ritualne žrtve; takođe, bodrili su svoje ortodoksne učenike da čuvaju svetost šabatnjeg praznika time što će prebijati bezbožnike što puše na ulici, ili tako što će se bacati ciglama na motoriste.
Politička atmosfera nije bila ništa manje zatro-vana. Huseinijev klan ubijao je pripadnike Naša-šabijevog klana; u doba pobune, zajedničkim sna-gama ubijali su Jevreje; jevrejske partije mrzele su se međusobno, mrzele su Britance i Arape, upravo tim i takvim redom; britanski sahibi, koje su ovde zvali havadjas, ponašali su se upravo kao britanski sahibi.
U celom Jerusalimu čovek nije mogao naći nijedan kafe, nijedan noćni klub, u samom gradu nije bilo nikakve koktel-zabave ni noćnog života uopšte. Ljudi su se držali isključivo sebe, svoje crkve, klana ili partije. To je bio jedan surovi, farisejski grad pun mržnje, nepoverenja i lažnih relikvija. Živeo sam u ulici Proroka br. 29, pet minuta hoda do Via Doloroze i još pet do Omerove džamije, gde se za šiling mogao videti otisak stopala arhanđela Gavrila u kamenu. Nikad dotle nisam živeo u većoj blizini sa božanskim i nikad nisam osećao veću udaljenost od onoga što je to imalo da predstavlja. Čitava bezbožnička istorija grada, od Davida do Iroda, od Pilata do krstaša, od Tita do Gleba svedočila je o destruktivnoj snazi vere, što je za posledicu imalo i ono već pomenuto skaredno jedinstvo smrtnog i božanskog. Upravo u svesti o tom porazu, čiji tragovi su ostali sačuvani u napetoj tišini pustinje, u presušenim izvorima i besplodnoj zemlji krije se i glavni uzrok jerusalimske tuge.
Tugovanje na stranu, život u Palestini mi je postajao sve dosadniji. Cionizam je 1929. godine stajao već uveliko na mrtvoj tački. Broj doseljenika sveo se na šačicu. Nacizam, koji je tek trebalo da preraste u poplavu, tada je još uvek čekao na čas u kojem će biti odnjihan na krilu budućnosti.
Otišao sam za Palestinu kao mladić pun entuzijazma, vođen nekim romantičnim porivom. Umesto utopije, zatekao sam stvarnost krajnje složenu što je na mene delovala istovremeno nekom privlačnom i odbojnom snagom, ali je vremenom ta snaga odbojnosti u meni sasvim prevladala, i to iz jednog sasvim prostog razloga. Taj razlog krio se u hebrejskom jeziku. Bio je to okamenjeni jezik kojim su Jevreji prestali da se služe još davno pre hrišćanškog doba - u Hristovo vreme govorilo se aramejskim - a sada su hteli ponovno da ga ožive svojevrsnim tour de force. Prihvatanjem hebrejskog za zvanični jezik, mala jevrejska zajednica kao da je htela namerno da okrene leđa zapadnoj civilizaciji.
Osećao sam da bi neki sličan proces u mom slučaju bio ravan duhovnom samoubistvu. Bio sam neka vrsta romantične lude, zaljubljene u nera-zumno; međutim, znao sam da bih u hebrejskom govornom okruženju zauvek ostao stranac i da bih, istovremeno, izgubio dodir sa evropskom kulturom. Otišao sam iz Evrope sa nepunih dvadeset godina. Sada sam napunio dvadeset i tri i bio sam već do guše sit arapske romantike i jevrejske mistike. Žudeo sam za Evropom, sanjao o Evropi, ginuo za Evropom.
Zatražio sam od Ulštajnovih premeštenje na neko drugo mesto, i imao toliko sreće da su mi dodelili Pariz. Tokom sledećih godina moje interesovanje za cionizam sve će više slabiti; ponovo će se probuditi, sa strahovitim žarom, trinaest godina kasnije, kada budu stavljene u pogon gasne komore

Odlomak iz knjige Arthura Koestlera: Arrow In Blue, Autobiografija 1905-31, Collins/Hamish Hamilton (1952).
Preveo Zoran Janić

BlinkListblogmarksdel.icio.usdiggFarkfeedmelinksFurlLinkaGoGoNewsVineNetvouzRedditYahooMyWebFacebook

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License