Biserka Rajčić
STRANAC MEĐU SVOJIMA
Povod što sada pišem o Mrožeku nažalost je njegova smrt 15. avgusta u Nici, a i zbog toga što veoma žalim što ga godinama nema na repertoaru srpskih pozorišta. Nema ga, iako su neke njegove drame (Policajci, Tango, Emigranti, Grbavac, Pešice i dr.) predstavljale događaje i izvođene godinama u najpoznatijim pozorištima, režirali su ih naši najeminentniji režiseri, sa njima su na BITEF-u gostovala svetska režiserska imena. Nolit je 1982. godine objavio izbor Mrožekovih najvažnijih drama u prevodu Petra Vujičića. Rado su objavljivani i njegova satirično-gro-teskna proza i feljtoni, u serijama naslovljenim sa Mala pisma i Cinkarenja, u mom prevodu, u Književnim novinama koje je krajem 80-ih uređivao Mile Perišić, a 1989. objavljeni pod naslovom Cinkarenja i druga potkazivanja u Biblioteci Pana Dušickog Milana Duškova, režisera, jedinog našeg učenika Grotovskog. Petar Vujičić je s Mrožekom, dok je još živeo u Kjavariju, na italijanskoj Rivijeri, a kasnije u Parizu, korespondirao. Ovaj mu je dao autorska prava za prevođenje svojih drama na srpsko-hrvatskom jezičkom području. I on ih je tride-setak godina prevodio. Ti prevodi su dospevali u sva pozorišta na tom području i Mrožekove drame su decenijama izvođene, predstavljane i nagrađivane na najpoznatijim festivalima. Petar je poznavajući najpoznatije poljske pisce u Poljskoj i emigraciji, uspostavljao sa mnogima i prijatelj-stva, o čemu svedoči njegova ogromna prepiska u Arhivu Matice srpske. Sa Mrožekom, koji je bio njegov dramski autor broj jedan, do toga nije došlo, mada je poslednjih godina objavljeno nekoliko knjiga Mrožekove prepiske sa raznim ljudima. I ja sam mu uputila nekoliko pisama krajem 80-ih, dok je boravio u Parizu. Ali to je ostala samo poslovna prepiska. Iz krugova pariske Kulture saznala sam da se Mrožek nije sretao s Poljacima u Parizu, gde ih ima na stotine. Kada smo se krajem 90-ih, sve do odlaska u Nicu, sretali u Krakovu, uvek nasmejan mi je postavljao jedno jedino pitanje: Izvinite, ko ste vi? Da bi mi objasnili tajnu takvog ponašanja krakovski pisci sa kojima se sastajem u kafiću Nova provincija su mi ispričali kako su se jednom u njemu sreli Mrožek i Šimborska koja voli da priča, međutim, kako mi rekoše - siti su se naćutali! Mrožek, takođe, nikada nije došao ni na jednu premijeru u Beogradu, Novom Sadu i nizu drugih gradova Jugoslavije. Bio je samo jednom u Dubrovniku, Boki Kotorskoj i na Cetinju. Oduševljavao se njima. Želeo je, čak, da kupi brvnaru u Crnoj Gori i u njoj živi. Ali, kako u vreme komunizma stranac nije mogao da kupuje nekretnine, to se nije ostvarilo. Novac od autorskih prava pretvaran je u devize i uručivan na ruke. U početku saradnje Vujičić mu je slao ovdašnje pozorišne kritike. Prestao je to kada mu je Mrožek rekao da ga ne zanimaju. Jer, kako je u više mahova poslednjih godina izjavljivao, nije čitao ni svoje tekstove i knjige, a kamoli kritike. Nije imao vremena za to, a po svoj prilici to ga, kao i Šimborsku, nije zanimalo. Kao što vidimo iz retkih intervjua sa njim, do kraja je ostao ravnodušan prema uspehu koji je postigao na svim planovima.
Slavomir Mrožek
Nakon ove konstatacije postavlja se pitanje: Zbog čega je živeo kao večni emigrant? Zbog čega je njegova književna biografija pripovest o strancu među svojima, strancu u vlastitoj zemlji. Kako u svojoj autobiografiji naslovljenoj sa Baltazar ističe, rođen je 1930. u nekadašnjoj Galiciji, u mestašcu Boženćin, u porodici poštanskog činovnika koji se pred Drugi svetski rat preselio u Krakov, gde mu je sin završio gimnaziju i studirao arhitekturu, orijentalistiku i istoriju umetnosti, ne završivši nijedne studije. Debitovao je krajem 1950. kao crtač, sarađujući sa satiričnim časopisima Presek i Čiode, a nešto kasnije kratkim pričama i feljtonima koje je nazivao „mala pisma“ i „cinkarenja stvarnosti“. U njima, a posebno u dramama, ispoljili su se njegova nadrealistička mašta, osećanje apsurd-nosti, grotesknost života i crni humor. Možda se i nehotice nadovezivao na poljsku međuratnu avangardu, posebno na Vitkjeviča i Gombroviča. Mada, o svojim sklonostima, emocijama, doživ-ljajima iz tog perioda u autobiografiji Baltazar iscrpnije ne piše. Jedino pominje „prilično hlad-ne“ odnose sa ocem, dok je sa majkom, koja je umrla odmah posle Drugog svetskog rata, bio u „bližim“ odnosima. Samo na par mesta, takoreći uzgred, pominje sestru i svoju prvu ženu koja je umrla 1969. u Berlinu. Pišući o posleratnom periodu svog života bez prikrivanja piše o okolnostima pristupanja komunističkoj partiji, pisanju tekstova u kojima je hvalio „narodnu vlast“, o potpisu ispod Krakovskog apela kojim je podržao tadašnju vlast koja je zbog lažnih optužbi oterala na robiju niz poljskih sveštenika, među njima na trogodišnji kućni pritvor kardinala Višinjskog, kao i o brzom razočarenju u sve to.
Slučaj veoma sličan fragmentu iz biografije nobelovke Vislave Šimborske. Iz tog perioda je i njegovo stanovanje u krakovskom Domu pisaca u Krupnjičoj 22, u sobičku na poslednjem spratu, u koji je ulazio metalnim, zavojitim stepenicama iz dvorišta, u prizemlju sa čuvenim Klubom pisaca, u kome se u velikoj meri do kraja 90-ih godina odvijao privatni i književni život mnogih poljskih pisaca koji su se posle završetka rata okupili iz porušenih gradova, posebno iz Varšave sravnjene sa zemljom. Već početkom 50-ih mnogi su se vratili u nju i druge obnovljene gradove. I Mrožek će uspostaviti saradnju sa Varšavom i Gdanj-skom, preko satiričnih časopisa za koje je crtao i tekstova za eksperimentalna pozorišta i kabaree. Jedan od razloga je svakako način života u književnom Krakovu, u koji se Mrožek nije uključivao i uklapao. Nije se hranio u čuvenom Klubu pisaca, nije diskutovao s kolegama na političke teme, nije dopuštao da prate njegov lični život. U to vreme na retkim crno-belim foto-grafijama prikazivan je sam ili sa psom jazavi-čarem u nekoj od pustih ulica starog Krakova ili na Glavnom trgu. Mršav, za Poljaka izuzetno visok, blago pogrbljen, mada uvek elegantan, u uzanim pantalonama, elegantnom mantilu ili zakopanskom kožuhu, s pletenom kapom na glavi i s naočarima, čiji oblik, kako u Baltazaru kaže, nije menjao od svoje trinaeste godine. On, visok poput stuba, vertikalan, sa horizontalnim jazavi-čarem. Obično u jesenjem ili zimskom, jedva osvetljenom pejzažu. Sam samcat. Najčešće oko ponoći. Kada na Glavnom trgu nije bilo nikog. Veoma nalik na Kafkine autoportrete. Tako da niko iz Doma pisaca nije primetio od kada je i već koliko dugo odsutan. Bilo je to 1963. godine. Pre toga, 1958. objavio je svoju prvu dramu Policija, koja se kod nas prevodi kao Policajci. Kako je bilo vreme jugovine, može se reći da je preko noći postao poznat, izvođen širom Poljske. Kao predstavnik pozorišta apsurda prevođen je i izvođen i van nje, između ostalih u Jugoslaviji. 1964. je u časopisu Dijalog objavio svoju naj-značajniju dramu, Tango, koja je već 1965. prikazana u Jugoslovenskom dramskom pozo-rištu, a 1975. u Ateljeu 212 održana je premijera Emigranata koji su zbog situacije u tadašnjoj Jugoslaviji izuzetno primljeni, održavši se dvadesetak godina na nizu jugoslovenskih scena. Kako i ne bi kada je stvarao u novom, groteskno-filozofskom stilu, eksperimentišući neprekidno s formom, mada sebe do kraja života nije smatrao avangardistom. Slično Gombroviču, neko vreme svom učitelju, koji je od 1964 do 1969. živeo u Vansu, na francuskoj Rivijeri, kada su se međusobno i posećivali, da bi ubrzo počeo prema njemu da se ponaša kao „protivnik“, što je Gom-broviča veoma zabavljalo. Jer, i Gombrovič se odlikovao nadrealističkom maštom, osećanjem za apsurd, specifičnim humorom, igranjem „uloge“ u životu. U komunističkoj Poljskoj, kao i 30-ih godina u vreme Gombrovičevog debija, iznenada je bljesnuo nov talenat koji je svet prikazivao kao šizofren, apsurdan, u kome se stvari i reči, intelekt i životna praksa, priroda i kultura (kao kod Gombroviča), staro i novo neopozivo razilaze. Kao mladi partijac zalagao se za svetlu budućnost svoje zemlje, a kao Poljak nije mogao da odbaci poljsku tradiciju. Glavna tema njegovih crteža, priča, drama je poljska provincija ili pro-stor njegovog detinjstva i mladosti, koji je detalj-no opisao u Baltazaru i trotomnom Dnevniku (1962-1989), nikada velegrad, Zapad, mada je dve trećine života proveo u njima. U ispravnost svog izbora provincije kao glavne teme svog stvaralaštva našao je u Feliniju, u činjenici da se njegovi najznačajniji filmovi događaju u italijanskoj provinciji, njegovom zavičaju koja se u biti ne razlikuje od poljske, odnosno pored realne ima i metafizičku dimenziju, koja je čini temom umetnosti. Prema Mrožeku, nemaju je velegrad i Zapad. Nemaju, jer za razliku od provincije koja je saglediva, velegrad i Zapad nisu. U njima je sve promenljivo, proizvoljno, ubrzano i kao takvo neobuhvatno, nesagledivo. Primer za ovu tvrdnju je Mrožekova prva drama Policija, čiji naslov je kod nas iz ideoloških ra-zloga preveden kao Policajci, jer se radilo o određenom sistemu, rasprostranjenom na Istoku ili u zemljama komunsitičkog bloka, u kakve je uz izvesne razlike spadala i Jugoslavija. U Poljskoj je 1960. još uvek jugovina i drama je prošla cenzuru, koju kasnije Mrožekove drame nisu mogle, mada je u jednočinkama poput Karola, Striptiza, Na pučini pomenutu tematiku izražavao komedijom. Baveći se temom Istok-Zapad, morao je da se pozabavi i ulogom intelektualca u tim sistemima. Kako je od 1963. emigrant, definisaće je u drami Emigranti, kroz dijalog intelektualac-gastarbajter.Tim problemom bavio se i u ranijoj drami, u Tangu, koja se smatra Mrožekovom najboljom dramom i koja je po-stigla najveći uspeh kod pozorišne publike i kritike, zbog čega se ubraja u tri najznačajnije poljske drame XX veka. Ostale dve su Svadba Vispjanjskog i Ruževičeva Kartoteka. Neoprav-dano je izostavljeno Gombrovičevo Venčanje. Pogotovu što je Gombrovič kratko, ali u važno vreme, tj. u vreme Mrožekovog formiranja bio njegov učitelj, neko ko ga je usmerio ka kritici poljskosti, Poljske i Poljaka, kojoj je ostao veran do kraja, kritici koja podrazumeva i samokritiku, sugerišući pobunu protiv rodne zemlje, svog naroda, njegovih mana kao jedinu dostupnu for-mu ostvarivanja „vrednosti“ u životu. Pozabaviv-ši se u Tangu raspadom porodice kao simbolom raspada savremenog društva, jer je raspad uni-verzalni motiv porodične drame, borbe generacija u svakoj porodici, večni sukob očeva i dece, izražen nemogućnošću njihove koegzistencije, što je Gombrovič u svojim dramama i romanu Ferdidurke otkrio i prikazao kroz dvosmernost nasilja u porodici, koje vodi pobedi prirode, biologije nad kulturom i slobodom. Mrožekovo delo je otud „filozofski traktat o istoriji slobode“. Njegov put ka slobodi započeo je 1963, kada se sa Zapada nije vratio na Istok, ne ispoljivši svoju odluku kroz otvorenu pobunu protiv sistema u kome je živeo. Učinio je to tek 1968. protestom protiv okupacije Čehoslovačke od strane Var-šavskog pakta, zatraživši posle toga politički azil u Francuskoj, u kojoj je kasninje živeo dvadeset godina, izrazivši ga sloganima: Biti svoj! i Biti stranac u svojoj zemlji! ili kroz iskustvo čoveka iz istočne, komunističke, u svakom pogledu bed-ne zemlje. Toj problematici, tj. odnosu Poljaka prema „boljoj Evropi“, njihovoj izgubljenosti u svetu, ali i nesalomivosti njihovog duha pozaba-vio se i u dramama Vaclav, Ambasador, Sporazum i u priči Moniza Klavije. 1980. napisao je dramu Pešice, koja se događa na završetku Drugog svetskog rata i početku komunizma u Poljskoj. Glavni junaci su otac i sin, koji se vraćaju iz rata. Kritičari smatraju da sadrži sličnosti s Mrožekovom biografijom, kao i s tra-gičnim završetkom Vitkjevičevog života koji je septembra 1939, kada je Poljsku pored Nemačke okupirao i SSSR, shvativši da će nastupiti totali-tarizam, u kome će čovek sličan njemu biti lišen osnovnih vrednosti života, filozofije, religije, umetnosti i metafizike, izvršio samoubistvo. Mro-žekov otac i sin na kraju Drugog svetskog rata koji se posle brojnih peripetija, uvođenja komu-nizma i priklanjanja njemu, vraćaju se svojoj kući i nastavljaju da žive po starom. Što je u Poljskoj predstavljalo veliku retkost. 1993. godine napisao je dramu Ljubav na Krimu, inspirisanu Čehovom, po svoj prilici i jednim od njegovih učitelja, koja je prikaz istorije carske, boljševičke i post-sovjetske Rusije iz netipičnog ugla Poljaka. Jer, klasični ugao viđenja Rusije od strane Poljaka je negativno viđenje, dok je Mrožekovo netipično poljsko, mrožekovsko.
2012, posle više od decenije nepisanja drama, napisao je dramu Karneval, ili prva Adamova žena koja se događa u rajskom vrtu. Glavna lič-nost u njoj je Lilit, prva Adamova žena pre Eve. Radnja se događa u junu u vreme karnevala u kome pored nje učestvuju Satana, Biskup, Gete, Margareta i Prometej, ali se ne zna gde je Bog. Drama je napisana i izvedena u duhu vodvilja i misterije.
Mrožekov povratak u Poljsku 1996. značio je povratak u potpuno drugačiju Poljsku od one koju je prikazivao u svojim proznim i dramskim delima. Na jednoj strani, nastanjen je u Krakovu koji je voleo, uvažavan, objavljivan, izvođen u pozorištima, nagrađivan najvišim priznanjima, sa ženom, meksikankom Suzanom Osorio, pozori-šnom glumicom i rediteljkom, majstorom meksič-ke kuhinje, vlasnicom lanca meksičkih restorana u Poljskoj, a na drugoj početak starosti, teška operacija aorte, a 2002. moždani udar, afazija, višegodišnja terapija koja mu je povratila kretanje i govor, ali navela na odluku da ponovo emigrira, ovog puta u Nicu, gde ga je zatekla smrt. Prema vlastitoj želji biće sahranjen u Krakovu. Međutim kao i u slučaju nobelovca Česlava Miloša (koji je poslednjih desetak godina života proveo u naj-poljskijem gradu i izjašnjavao se kao katolik, posle niza peripetija i neizvesnosti sahranjen je u nacionalnom panteonu Skalka), sahrana će se obaviti tek početkom septembra, kada se odluči gde će biti sahranjen, na poznatom Rakovickom groblju ili na Skalki, u zavisnosti od toga šta odluči poljska kurija. Sličan problem je imala i Šimborska koja je polujevrejka, što se saznalo tek posle dobijanja Nobelove nagrade 1996. i uvred-ljivih reakcija na to. Da bi izbegla neprijatnosti posle smrti u testamentu je izjavila da želi da bude sahranjena na Rakovickom groblju pored roditelja i sestre, što je ispoštovano. Kako će se stvar završti s velikim emigrantom koji je, iako čist Poljak, zapravo bio agnostik, videćemo.