Krajem prošlog veka dve porodice napuštaju Prištinu i prve se naseljavaju u Kosovsku Mitrovicu privučene naglim razvojem ovog grada. Ovo se je sve odigralo pre početka balkanskih ratova. Opšti prosperitet se nazirao u svim oblastima života a naročito kada je završena železnička pruga Skoplje-Kosovska Mitrovica 1873. Broj Jevreja u Kosovskoj Mitrovici nije bio veliki u odnosu na susedna mesta - Prištinu i Novi Pazar. Međutim, raspoloživi podaci nam kazuju da su uoči apri1skog rata 1941. godine u Kosovskoj Mitrovici bile 32 porodice sa 136 članova. To su bili Sefardi koji su se međusobno sporazumevali španskim jezikom. Zbog delatnosti kojima su'se Jevreji bavili, dobro su govorili srpskohrvatski. a većina, u prvom redu trgo¬vci i zanatlije, poznavala je turski i albanski jezik.
Za razliku od drugih gradova, u kojima su Jevreji bili grupisani u svoje mahale ovde su nastanjivali razne delove grada. Ali i pored toga su činili jednu kompaktnu celinu, održavajući međusobne veze, a veoma malo su se mešali sa ostalim stanovnicima pre svega u slučajevima kada ih je na to nagonila neka potreba ili posao. Od ovoga su bili izuzeci intelektualci i mlađa generacija. To su bili ljudi koji su uglavnom dolazili iz drugih krajeva kao državni činovnici.
Jevreji u Kosovskoj Mitrovici su se bavili različitim zanimanjima. Bili su činovnici, trgovci, zanatlije i radnici. Politički se nisu vezivali ni za jednu partiju. Ali je među siromašnima bilo simpatizera i članova KPJ. Njihovo socijalno stanje je bilo različito. Bogati su većinom bili trgovci. Međutim, bilo je trgovaca srednjeg imovnog stanja, a i veoma siromanog. Zato se vrlo mali broj Jevreja posle četvorogodišnjeg osnovnog obrazovanja, upisivao u srednje škole, već su se opredeljivali za trgovačko-zanatlijsku večernju školu. Ovom pozivu većina Jevreja u Jugoslaviji se opredeljivala, jer su trgovina i zanatstvo bili u punom razvoju.
Jevreji iz Kosovske Mitrovice uvek su bili u dobrim odnosima sa svojim sugrađanima pa su zbog toga uživali veliki ugled. Ali, i pored toga koaliciona vlada Dragiše Cetkovića i Vlatka Mačeka je još 1940. godine počela da primenjuje razne antisemitske propise, što su činili po ugledu na nacističku Nemačku i fašističku Italiju. Te mere nisu nailazile na podršku ostalih građana Mitrovice. Naprotiv, su postizale suprotno dejstvo pa čak i povećavale simpatije prema Jevrejima.
Svakako i ovde je bilo izuzetaka kao što je i uobičajeno. Na sreću, takvih je bilo malo. Po svojim nedelima u Mitrovici su se isticali pripadnici Kosovskog komiteta, folksdojčeri i ljotićevci i njima slični, koji su nakon aprilskog sloma u ovom gradu stupili na scenu kao sluge okupatora.
Kad je Mitrovica okupirana, agenti Abvera u liku Džafer Deve, Bajazita BoIjetinija i njima slični učinili su sve da život nealbanskog stanovništva postane težak i nepodnošljiv, Jevreja pogotovu. Jevreji su Iišeni najelementarnijih ljudskih prava. Ograničeno im je slobodno kretanje, međusobno opštenje. Istovremeno su primenjene sve moguće represivne mere. Dovode ih u krajnje ponižavajući položaj.
U svojstvu predsednika opštine Džafer Deva je, posle razgovora sa nemačkom konamdom, u aprilu 1941. godine izdao naredbu da se na svim postojećim jevrejskim radnjama istakne natpis "Judengeschäft", a svaki Jevrejin je morao na levom rukavu da nosi žutu traku, na kojoj je ispod Davidove zvezde bilo ispisano "Jude". Okupatorske i kvislinške vlasti su istih dana saopštile Jevrejima naredbu o ograničenom kretanju, a policijski čas, koji je ograničavao kretanje svim građanima, za Jevreje je bio još više skraćeno Posle 18 sati oni nisu smeli izaći na ulicu.
Džaferu Devi, agentu ABVER-a od 1936. godine, nije bilo sve ovo dovoljno, pa je 20. maja 1941. godine izdao naredbu o oduzimanju celokupne jevrejske imovine i njenom prelasku u "državne ruke". U stvari ovom je naredbom sankcionisana i "ozakonjena" pljačka koju su nacisti i njihovi pomagači sprovodili još od prvog dana okupacije. Da im nešto ne bi izmaklo oni imenuju komesarsku upravu za oduzetu jevrejsku imovinu, a na čelo te uprave postavlja Osmana Ibrahimovića trgovca i dobro poznatog petokolonaša. Za sve jevrejske radnje u gradu postavljeni su posebni komesari.
Tako su Jevreji ostali bez ikakvih sredstava za život. I oni koji su želeli da im pomognu, nisu to smeli učiniti, jer bi ih čekala surova kazna. Nije im bilo omogućeno opštenje s ostalim građanima, pa je i to otežavalo svaki vid pomoći u ovim teškim trenucima. Ipak, sve ovo Jevreji su podnosili hrabro i dostojanstveno.
Varvarin Osman Ibrahimović nije bio zadovoljan sa svim ovim, već je u svojstvu šefa Komesarske uprave otišao u jevrejsku bogomolju, koja se nalazila kod današnjeg pijačnog trga i zaplenio svu njenu arhivu sa svim vrednim stvarima.
U oduzetim radnjama pravo kupovine prvenstveno su imali nemački oficiri i vojnici, a zatim njihove revnosne sluge, a naročito one iz policijskog aparata. Tako su u prisustvu komesara u svakoj radnji svoju robu prodavali sami bivši vlasnici Jevreji, bez ikakve naknade za rad. Za vrlo kratko vreme sva jevrejska imovina je opIjačkana, a zlostavljanja su postala još veća.
Avgusta 1941. godine okupator sa svojim slugama hapsi sve muškarce od 21-55 godina starosti. A potom su za sve njih improvizovali zatvor kod već postojećeg, uz samu džamiju, na današnjoj pijaci. Svakodnevno su ih terali na najteže fizičke poslove, a najviše su se iživljavali, prisiljavajući ih da čiste septičke jame, klozete, ulice i sakupljaju đubre po gradu. Ova kazna nije mimoišla ni Jevrejke, njih su sve pokupili i odveli u bolnicu gde su svakodnevno prale rublje i higijenski održavale prostorije.
Muškarci nisu dugo ostali u improvizovanom zatvoru. Pušteni su kućama, ali su i dalje dolazili na prinudni rad, izloženi podsmehu, ponižavanju i zlostavljanjima od strane antisemitski raspoloženih pojedinaca. Međutim, nisu dugo ostali kod svojih kuća. Ubrzo su ih sve ponovo pohapsili. Prilikom drugog hapšenja imali su neke dodatne kriterijume pa hapse sve od 16 do 60 godina starosti. Ovo hapšenje je izvršeno sredinom novembra 1941. godine. Nakon nekoliko sužanjskih dana u zatvoru kod zelene pijace, prebačeni su u jednu od nekadašnjih štala 12. artiljerijskog puka bivše jugosloveske vojske, koja se nalazila u blizini novoizgrađenog zatvora. Uslovi života bili su vrlo teški, režim strog a maltretiranja pojačana.
U vremenu između dva zatočenja, jedan broj Jevreja je pravilno ocenio situaciju, uviđajući svu opasnost koja im je pretila, pa su se prebacili na italijansku okupacionu zonu, gde je režim bio podnošljiviji nego u Nemačkoj. Beg je vršen preko Srbice, jer je granična linija prema Drenici slabije čuvana nego pravac prema Prištini. Prilikom bežanja preko Srbice koristile su se uglavnom prijateljske veze. Ali, pojedinci su bili prisiljavani da uslugu vodiča plaćaju novcem i zla tom, koji su na neki način sakrili od pljačkaša.
Jevreji koji su prebegli iz Kosovske Mitrovice u Prištinu odmah su strpali u logor u kom su se pored prištinskih nalazili i Jevreji iz drugih krajeva, koji su bežali ispred Nemaca prema Italijanima.
Bekstva preko granice, iz jedne u drugu okupacionu zo¬nu u većini slučajeva su uspevala. Međutim, takva sreća nije poslužila MatiIdu Ruben. Ona je prerušena u bulu pokušala da se iz Mitrovice prebaci u Prištinu. No, sluge neprijatelja su je uhvatile u Vučitrnu i sprovele u kosovskomitrovački zatvor, gde je kasnije streljana.
Tih dana je u Kosovskoj Mitrovici živeo vrlo ugledni lekar Nehemin Šefajn, inače rođen u Ostrogu u SSSR 1892. godine. Na Kosovo i Metohuju stigao je 1922. godine sa Švajcarskom misijom da kao lekar pomogne nastradalim krajevima u balkanskim i prvom svetskom ratu. Članovi ove misije Crvenog krsta nakon godinu dana rada su se vratili sem Šefajna koji je ispoljio želju da ostane i da dalje pomaže ovom narodu u lečenju od raznih epidemija koje su vladale u tim krajevima.
Lekaru Šefajnu je nuđeno da se prebaci na Kopaonik i da kao lekar stupi u Kopaonički partizanski odred. Ali je on to odbio. Neki pretpostaljaju da nije pošao zato što mu je Džafer Deva garantovao sigurnost i da mu je ovaj poverovao. A možda je verovao u humanost misije koju je vršio. Ali, nacisti humanost nisu poštovali. Februara 1942. godine hapse ga i sprovode u Beograd u banjički logor u kome je kraće vreme radio kao lekar a potom su ga 8. maja 1942. godine streljali.
Početkom novembra iz grupe zatvorenih Jevreja je izdvojen mladi Moše Elazar i prebačen u zatvorsku samicu, navodno zbog krađe. Taj šesnaestogodišnjak je važio za vrlo poštenog, pa se u navedeni razlog s pravom može sumnjati. Dok su sve ostale Jevreje transportovali, Mošu Elazara su i dalje zadržali u zatvoru, a potom su ga streljali. U istom zatvoru su u januaru 1942. godine streljana još dva muškarca i tri žene iz porodice Konforti iz Duge poljane, mesta između Sjenice i Novog Pazara.
U kosovskomitrovački zatvor su krajem marta 1942, godine sprovedeni Jevreji iz Novog Pazara, Duge Poljane, Sjenice i Thtina. Oni su, uz velike batine, za pet časova prepešačili put dug 24 kilometara, od Novog Pazara do Raške. Od Raške do Kosovske Mitrovice transportovani su u stočnim vagonima. Kod sela Pridvorice, partizani su srušili most pa su ovde peške prelazili preko srušenog mosta u drugi transport. Stari i iznemogli Moša Bahar nije mogao da pređe, pa su ga sprovodnici tu ubili.
Životne prilike u kosovskomitrovačkom zatvoru su se još više pogoršale dolaskom pohapšenih Jevreja iz pomenutih krajeva. Svi zajedno nisu ovde dugo ostali. Ubrzo su ih sproveli u logor na Sajmištu. U ovom loguru su svi likvidirani u gasnim komorama-dušegupkama. Ustvari, prema izjavama nekolicine preživelih u logoru na Sajmištu taj kamion su na¬zivali sivi kamion, ali njegovu namenu nisu znali. Znali su samo to da je uvek stajao ispred ulaza u logor, ali u sam logor nikada nije ulazio. Ovim kamionom su u smrt transpotovani svi iz logora Sajmišta gde ih je bilo zatočeno oko 8.000, od kojih je preživelo samo šestoro. Ovaj kamion nacisti su nazivali "Sauer". Jedan je upotrebljivan u Zemunu, a drugi na teritorij i Sovjetskog saveza. Kamion u Zemunu uvek je pratio obični kamion čiji je zadatak bio da vozi stvari zatvorenika. Nacisti su vrlo vešto i lukavo skrivali njegovu namenu.
U samom logoru među logorašima bio je postignut dogovor da oni koje transportuju na određenom mestu na karoseriji tog famoznog kamiona ubeleže gde su ih iskrcali i šta je bilo s njima. Međutim, nikada nikakav odgovor na karoseriji kamiona nije poslat. Niko od logoraša nije slutio da ovaj kamion odvozi u smrt.
Na suđenju Augustu Majsneru, održanom avgusta 1945. godine u Beogradu, on kao vrhovni komandant celokupne policije u okupiranoj Srbiji izjavio je da je ubijanje Jevreja plinom trajalo dva meseca, a da je još ranije veliki broj umro od pegavca i drugih bolesti.
Bolna je istina da nijedan od Jevreja, koji su aprila 1942. godine prošli kroz kosovskomitrovački zatvor, nije preživeo rat. Oni, koji su prebegli na italijansku okupacionu zonu pretrpeli su velike patnje, ali su ipak imali tu sreću da ih je veći" na preživela. Bili su internirani u Albaniju, a nakon kapitulacije Italije su se razbežali i krili uglavnom u okolini Skdra. Od kojih je samo Jakov Elazar umro u logoru od velike iscrpljenosti.
Stravična i tragična sudbina je kosovskomitrovačkih Jevreja. Od njih 136 koji su aprila 1941. godine stanovali u ovom gradu njih 90 je u 1941. i 1942. godini izgubilo život. U zatvoru je streljano dvoje, jedan je umro u logoru u Albaniji, jedan je streljan na Banjici, a njih 89 je ugušeno plinom na Sajmištu i sahranjeni su u zajedničkoj grobnici u Jajincima.
Koliko je bila stravična sudbina ovih ljudi govori činjenica da je među žrtvama bilo petnaestoro dece do deset godina i šestoro od 11 do 15 godina. Ubijeno je i petoro omladinaca od 16 do 20 godina a devetnaestoro od 21 do 30 godina. Od 31 do 40 godina je ubijeno devetnaestoro, od 41 do 50 godina šest, a preko 50 godina devetnaest lica.
Iz ovoga se vidi da je najviše stradala radnosposobna populacija, njih čak 36 ljudi. Najviše je stradalo !judi mlađih od 40 godina - 76,4 posto, a skoro svaka četvrta žrtva nije imala ni punih 15 godina.
Njihova socijalna struktura je vrlo različita. Ali, ipak se uočava da je najviše bilo domaćica, zatim trgovaca i zanatlija i radnika. Jednom rečju, gotovo svih zanimanja i veoma različitog imovnog stanja. I nakon odvođenja Jevreja u logor u drugoj polovini aprila 1942. godine u kosovskomitrovački zatvor dovođeni su pojedinci ili grupe. Jedan mladić i dve devojke, čiji je identitet nepoznat, streljani su početkom maja. Nekoliko njih je posle kapitulacije Italije pohvatano u Crnoj Gori i ovde dovedeno, a potom streljano.
U ovaj zatvor je poslednji doveden 1943. godine šestogodišnji Branko Miler, inače sin poznatog zagrebačkog industrijalca Lea Milera, vlasnika rudnika magnezita "Drenica" u mestu Dubovcu kod Vučitrna. I ovo dete sprovode u logor na Banjici, odakle je na osnovu falsifikovanih dokumenata da nije Jevrejin pušten. On je jedini prošao kroz kosovskomitrovački zatvor i ostao živ. Mitrovački Jevreji i Jevreji iz Novog Pazara i okoline, poubijani su među poslednjima, jer su njihovo odvođenje u logor poremetile borbe i postojanje slobodne teritorije koju je držao Kopaonički partizanski odred u Ibarskoj dolini i šire, a uz to i partizanske snage u istočnoj i južnoj Srbiji.
No, posle prve neprijateljske ofanzive prepreke su nestale i Nemci su uz pomoć šiptarskih kvislinga pristupili svom zločinačkom zadatku. Od kosovskomitrovačkih Jevreja njih je 47 preživelo rat i svi su se otselili u Izrael, gde i danas žive. Ostao je jedan da o svemu priča, kao preživeli svedok mnogih mučenja. On danas živi u Prištini i jedini je Jevrejin koji se vratio iz Izraela.