Stogodisnjica Rodenja Oskara Davica

Ljubav i revolucija
STOGODIŠNJICA ROĐENJA OSKARA DAVIČA
Pariski student romanistike, veliki majstor reči i metafore, jedan od najmlađih tvoraca jugoslovenskog nadrealističkog pokreta, profesor francuskog jezika u Bihaću, pisac sa petogodišnjim zatvorskim, a kasnije i logoraškim iskustvom, novinar „Tanjuga” i „Borbe”, autor niza romana, pripovedaka, eseja i pesama, vrhovni komunistički književni ideolog, Oskar Davičo svakako je jedinstvena figura u jugoslovenskoj književnosti: sa jedne strane, duboko uronjen u komunističku nomenklaturu za koju se, u ime naroda, borio i srcem i telom. A sa druge, u književnosti buntovan, samosvojan i nepredvidiv. Sa najčešćim spisateljskim motivima, ljubavlju i revolucijom u peru i na usnama. Ali uvek srčan i strastven. I danas, na pragu prve decenije 21. veka, skrajnut i zaboravljen.
Oskar Davičo (18. januar 1909, Šabac – 30. septembar 1989, Beograd), jedan od najplodnijih naših pisaca, zadužio je srpsku literaturu možda najlepšom patriotskom pesmom „Srbija”. Pored nje, pisac kojem se juče navršilo 100 godina od rođenja, ostavio je za sobom i jednu od najlepših ljubavnih zbirki poezije, čuvenu „Hanu”.
Silazak s Olimpa nadrealizma
Davičo je prve pesme objavio kao gimnazijalac 1925. godine. Do 1930. godine objavljuje tri zbirke pesama i poetskih tekstova „Tragove” (1928), „Četiri sveta i tako dalje” (1930) i pesmu u prozi „Anatomija” (1930). Kao član Komunističke partije Jugoslavije uhapšen je u Bihaću 1932. godine i osuđen na pet godina zatvora. Kaznu je odslužio u Popravnom domu Sremska Mitrovica.
Davičo od 1938. godine do početka Drugog svetskog rata živi na relaciji Zagreb–Beograd. U tom periodu izlazi njegova zbirka „Pesme”, a kritika ocenjuje da je Davičo „sišao sa Olimpa nadrealizma u socijalnu poeziju”. Prva ratna godina zatiče ga u Splitu, gde zbog ilegalnog komunističkog rada ponovo biva uhapšen i prebačen u logor na Korčulu. Posle bekstva iz zatvora, 1943. godine priključuje se Prvoj proleterskoj diviziji, sa kojom dočekuje oslobođenje. Od tada počinje i njegov paralelni ideološko-književni put. Godine 1939. izašla je i čuvena zbirka „Hana”, zbirka pesama o ljubavi devojke iz grada i proletera, prepuna davičovskih neverovatnih metafora i vatrometnih igara rečima. Kamen međaš u Davičovom pesničkom stvaralaštvu jeste i zbirka „Višnja za zidom” iz 1951. godine, u kojoj spaja romantičarski patriotski pesnički zanos prema Srbiji sa odama komunističkoj ideologiji. Pored toga, objavio je još preko deset poetskih zbirki.
Prozni opus Oskara Daviča počeo je ratnim dnevnikom „Sa Markosovim partizanima” (1947), a do 1981. godine objavio je deset romana, u kojima se bavio temama tamnovanja komunista, okupacijom i narodnooslobodilačkom borbom (prvi roman „Pesma” je kritika proglasila za Davičov najbolji). U centru većine dela je novi čovek komunizma, srčani borac revolucije koja traje.

Pored aktivnog učešća u radu Centralnog komiteta, Davičo je svom obimnom književnom opusu dodao i tri poeme, „Zrenjanin” (1949), „Čovekov čovek” (1953) i „Za borce 13. maja”. Ova potonja često je kritikovana, jer je napisana kao oda u čast tadašnje Službe državne bezbednosti, zloglasne Ozne i njenog tadašnjeg šefa Aleksandra Rankovića. Na poemu o Ozni sa posebnim kritičkim žarom obrušio se Zoran Gluščević, nazivajući je vrhuncem socrealističkog kiča.
Međutim, činjenica je da će u kolektivnoj svesti Srbije ostati kritički, čuveni stih „Ozna sve dozna”. Čak i ako autor u toku stvaranja nije imao nameru da kritikuje ovu karakteristiku bezbednosne službe.
Rade Kuzmanović, u svojoj knjizi „Zimska šetnja”, objavljenoj 2006. godine u izdanju „Čigoja štampe”, govori i o zaboravu koji je prekrio Davičovo delo.
U sećanju na Daviča, Kuzmanović primećuje da je u pojedinim periodima životu pesnik odviše učestvovao u javnom životu: i u medijima i na govornicama.
Zapanjujuća pojava Oskara Daviča na književnom i političkom nebu bivše Jugoslavije ne zaslužuje zid ćutanja kojim je prekrivena. Kao što kaže Vujica Rešin Tucić, književna kritika nije olako mogla da pređe preko „Hane” ili „Srbije”, kao ni da se lako izbori sa činjenicom da je najveću pesmu o Srbiji napisao jedan „Ješa”. „On se naprosto obrušavao na hartiju, istinski katastrofalno, poništavajući kod svojih čitalaca svaki školski pojam o književnom delu. Ko za takve književne prestupe nije bio spreman, morao ga je mrzeti”, kaže Tucić.
Gonili su ga, ali ga nisu stigli
Tucić smatra da su oni koji su ga opanjkavali radili to zato što ga nisu razumeli.
„Uprkos snažnoj pesničkoj pojavi, ovaj pesnik je, u njihovim očima, bio crni dogmata, ideološka babaroga. Zbog toga su često previđali njegovo poetsko delo”, beleži Vujica Rešin Tucić.
Tucić primećuje da je pesnik Davičo, koga naziva i jezičkim kriminalcem i majstorom iracionalnog, bio ujedno i naš najracionalniji um.
„Strasno nižući činjenice fizičkog sveta, Davičo je odbacio njegov ’konkretizam’”, zaključuje Tucić i ističe da Oskar nije bio progonitelj, kako bi to neki hteli. Njega su gonili, čitavog života, ali ga nisu stigli:
„Poetski demonizam Oskara Daviča tradicionalizam nije uspeo da savlada.
Davičo nije pisao da bi unapredio književnost. Pre bih, ne bez osećanja zadovoljstva i izvesne podsmešljivosti, ustvrdio da je on, značajno, oštetio našu književnost. Čerečio je, do besvesti, tu malograđanski mrcinu dostojnu prezira.“
Oskar Davičo bio je i trostruki dobitnik Ninove nagrade, 1956, 1963. i 1964. godine, a pored mnogih drugih priznanja, odlikovan je i Ordenom junaka socijalističkog rada, kojim su, između ostalih, ovenčani Ivo Andrić, Miroslav Krleža i Josip Broz Tito.
Drugi o Daviču
„Belef” je u martu 2008. godine organizovao i veče posvećeno Davičovoj poeziji, na kojem su učestvovali njegovi prijatelji i poštovaoci,a za tu priliku Belef je sabrao i sećanja pesnika i pisaca, savremenika, na Daviča, iz kojih ovom prilikom prenosimo najzanimljivije detalje.
Žarko Đurović se priseća da su o Daviču pozitivno govorila dva velikana, Miroslav Krleža i Miloš Crnjanski.
„Krleža kaže da na srbijanskom sektoru naše poezije, najjačim lirskim talentom što se tiče tzv. modernog načina izražavanja smatra do dana današnjeg još uvijek Oskara Daviča. Crnjanski se o Daviču izrazio kao o velikom i neobičnom pjesniku, kao o velikom djetetu, djetetu obdarenom istinskom zrelošću”, beleži Đurović.
Mirko Kovač napisao je jedan duhovit tekst o Oskaru Daviču, u kojem ga opisuje kao čoveka koji je, iako je po partijskoj funkciji često bio gonič kada počne ideološka hajka na nekog pisca, često iskakao iz strogih i ozbiljnih okvira čvrste linije Centralnog komiteta.
„Volio sam Oketu, kako su od milja ili posprdno, to nikad nisam uspio razlučiti, zvali Oskara Daviča.Imao je nekoliko nadimaka, ali je najviše bio ponosan na svoju kovanicu Očivad; katkad se tako i potpisivao, a to je bilo samo njegovo prezime otraga pročitano”, piše Kovač.
Oskar Davičo se, po Kovaču, nije libio da dodeli priznanja piscima koji su bili daleko od čvrste partijske linije.
„Kao predsjednik žirija ondašnje ugledne književne nagrade Željezare Sisak, Davičo je to priznanje dodijelio Danilu Kišu za knjigu ’Čas anatomije’i meni za roman ’Vrata od utrobe’. Bilo je to u rujnu 1979. godine; tada smo s njim proveli nekoliko ugodnih dana u Sisku. Svakog jutra za doručkom u hotelu tjerao nas je da svakako odemo vidjeti radove druga Tita izložene u bravarskoj radionici u kojoj je učio zanat, sve dok mu Kiš nije odbrusio:’Taj ga čekić u ruke nikad uzeo nije, to su mu napravili pravi bravari poslije rata, a on je bio bravar kao što smo ti i ja! Cijelog života nasjedaš komunističkim trikovima!’
’Ti si glupi Čifutin, vrati nagradu!’, uzviknuo je Oskar.
Svi smo tada prasnuli u smijeh s kakvim je to šarmom i ozbiljnošću Oketa izvalio. Onda se i sam nasmijao i rekao:
’Pređimo na j……e razgovore!’”
Kovač prenosi i jednu od najoštrijih kritika na Davičov račun iz pera srpskog akademika i, kako Kovač kaže, jednog od predstavnika malograđanskog nacionalizma, Dejana Medakovića. Medaković je napisao: „Taj inferiorko koji se kao starac konačno domogao novca i moći, pa sada kupuje ženskinje i grmi na saborima i komitetima, gde ga slušaju jedino oni koji još veruju da samo njima služi! Njegovo junačenje moguće je jedino onda kada su drugi silnici prethodno rasterali prave protivnike…”
„U feljtonu Bore Krivokapića ’Duhovna čistionica Oskara Daviča’, objavljenom u ’Politici’ (1994), stoji da su posljednje pjesnikove riječibile: ’Pazi da mi ne prignječite muda’.
Ali pjesnička muda Oskara Daviča nije prignječila ni sama smrt”, zaključuje Kovač
Milovan Danojlić je smatrao da Davičo nastoji da se drži na rastojanju od svakog jezika ponaosob i od svih jezika u celini, da bi intenzivnije doživeo osećanje proizvoljnosti i neprirodnosti tih veza.
Stanko Stamenković
[objavljeno: 17/01/2009]
http://www.politika.rs/rubrike/Kulturni-dodatak/Ljubav-i-revolucija.lt.html

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License