Stari Kladovski Grad

STARI KLADOVSKI GRAD JAKOVLJEVIĆ, Ranko

АПСТРАКТ: У овом раду анализирају се историјске околности везане за настанак тврђава* и цивилних насеља на простору данашњег Кладова, њихова судбина кроз призму борби за овладавање подручјима североисточне Србије и контролу пловидбе Дунавом на сектору Ђердапа, а затим њихова употреба у поратним периодима

КЉУЧНЕ РЕЧИ: Кладово, Новиград, Фетислам, сукоби, трговина, саобраћај, култура.

Подручје данашњег српског Кладова, због изузетно значајне позиције контролног пункта за најосетљивији део дунавског пловног пута, столећима је предмет посебног интересовања држава којима је ширење или јачање граница власти условљено присуством на овом тлу. Да је ту било људских станишта много пре настанка држава говоре два налазишта праисторијских предмета- остава кремених ножева повезана са продором културе из јужноруских степа током трећег миленијума п.н.е. и остава бронзаних предмета из старијег гвозденог доба (1). У горњем културном слоју на ''Доњим Буторкама'' пронађено је обиље материјала позно енеолитске Коцофени групе, а за доње слојеве установљено је да припадају старчевачкој културној групи. Драгослав Срејовић закључује да се кладовска област у културном смислу потпуно одваја, како од територија западно од Ђердапа, тако и од подручја у дубљој унутрашњости Србије; налази из старијег неолита знатно су ближи Криш културној групи него класичној старчевачкој култури. Он указује да је културна повезаност овог подручја са румунским делом Баната и Олтенијом још изразитија у позном енеолиту, обзиром да други хоризонт налазишта садржи искључиво материјал Коцофени групе, до скора присутан само као спорадична појава у источној Србији, на насељима стабилизоване Бубањско- хумске групе (2). Налази са терена упућују на закључак да је на потесу Крвава бара, место циглоцрепане удаљено 400 метара јужно од тврђаве Фетислам и мање од 1 км од центра данашњег Кладова, простор димензија 150 са 50 метара, било неолитско станиште, чији су материјали измешани са новијим културним слојевима античког доба (3).
На другој дунавској обали, локалитет Скела Кладовеи откривени су остаци културе Лепенског Вира, из шестог миленијума пре нове ере, са сложеним култним ритуалима и богатим знањем у коришћењу предности живљења уз велику реку. Разложно је веровати да је становништво суседних прекодунавских насеобина имало контакте и одређене сегменте суживота, нарочито везиване за периоде залеђености Дунава, односно формирања специфичног моста природе, али и за коришћење примитивних пловила и справа за улов рибе. Својства речног корита и знатни печшани спрудови између Доњих Буторки и Скеле Кладовеи, чинили су услове за прелаз преко реке повољнијим него на другим местима.
На Доњим Буторкама, око 500 метара узводно од тврђаве Фетислам, преко пута Скеле Кладовеи ситуиране на супротној обали Дунава, постоје остаци праисторијске насеобине и римског утврђења (4). Римско утврђење, са кулама, имало је димензије 58 х 57 метара. Спољни пречник четири куле износио је 6,30 а унутрашњи 3,20 метара. У средини тврђаве за коју се сматра да потиче из Јустинијановог доба обновитељских подухвата на лимесу, налазила се грађевина из старијег периода, димензија 18,5 х 19 метара и 19,5 х 19 метара подигнута за време Диоклецијанове владавине. У њеној унутрашњости постављена су четири ступца, у чијем подножју је пронађена опека са натписима ''DIANA'' и ''DARDIANA''. Северни и источни стубац имали су основу 2,50 х 2,50 метара а јужни и западни 2,60 х 2,60 метара. У јужном делу јужног ступца смештена је, у секундарној употреби, плоча 2,10 х 0,80 х 0,34 метра на натписом: ''C.Iul(ius) Sabinus bis II viralis/et patr(onus) M(unicipii) H (adriani) D(robe-/tae/ ob honor(em)/flamoni C.Iul(ii) Naesi Sabini(i)/ nepotis sui cryptam vetus/ tate dilapsam pecunia su/a reformavit et exalti/avit'' (5). Натпис се односи на патрона Дробете из времена када је она имала статус муниципијума- период између 123 и 211. године. Ово је један од прилога тези да је Дробета обухватала и подручје на десној дунавској обали.
Друга табла откривена на овом локалитету потиче с краја трећег века, има димензије 1,84 х 0,91 х 0,28 метара и садржи текст: ''Imp(eratores) Caes(are)s C.Val(erius) Aur (elius) Diocletianus/……….. et M.Aur(elius) Val(erius) Maximianus Pii Fe(lices)/ Invicti Aug (usti) et Fl. Val(erius) Constantius/ et Galerius Val(erius) Maximianus/ nobilissimi Caesares Germanici/ Maximi Sarmatici Maximi pro/ futurum in aeternum Rei publica/ praesidium constituerunt'' (6). Александрина Цермановић Кузмановић налази да је централна грађевина- президијум са тетрапилоном настала у вези с Диоклецијановим путовањем крајем 294. године, када је кренуо из Сирмијума за Никомедију, али наглашава да је тетрапилон изузетна појава у утврђењима и ''мора да има неку другу функцију која се са сигурношћу не може одредити'' (7). Према нашем скромном мишљењу мисија кладовског тетрапилона има религијску и политичку димензију. Смештен у средишту утврђења на обали Дунав, који је чинио границу Римског царства, тетрапилон је био на месту са кога се отвара поглед на знаменито ждрело ђердапских Гвоздених врата. У антици је ждрело било једно од обележја бога виљивог света Јануса, који је био заштитник и установитељ цивилног поретка, подучаваоц људи законима и имао је четири лица која су симболизовала, између осталог четири стране света. Свакој од њих посвећен је један стубац тетрапилона. Исти су ситуирани свега пар километара низводно од значајног римског војног утврђења Дијана, и имају у саставу опеке са натписима ''Дијана''. Џемс Фрејзер закључује да, ако је Дијана уопште имала супруга, то би могао бити Јанус, налазећи да су њихова имена и функције у суштини и пореклом идентични (8). Овакав спој мушког и женског принципа божаске енергије са сродним или идентичним атрибутима могао би чак бити и потпором тези о називу кладовске насеобине Занес, изведеном од одреднице за светлост и чистоту, својствених и Јанусу и Дијани. Политичка димензија тетрапилона у корелацији је са чињеницом да почев од 293. године Римом управљала тетрархија-четири владара, чија су имена уклесана на табли пронађеној на овом локалитету. Двојици августа чија су седишта била у Милану и Никомедији могла су бити посвећена два ступца, јужни и западни, нешто већих димензија него преостала два, намењена двојици цезара. То је био идеални знамен којим је дочекан Диоклецијан приликом посете овом утврђењу 294. године. Даљи живот насеља очитава се у обновитељским фортификацијским радовима изведеним за владавине цара Јустинијана у првој половини VI столећа, о чему сведоче налази приликом испитивања терена 1964. и 1972. године (9).
За историју хришћанства значајно је да је на овом месту, вероватно у периоду 535-585. године изграђена кула- црква са приземљем засвођеним полукружним сводом, и улазни део изнад проширења на бедему, чинећи једнобродни храм са наосом и отвореном припратом (10) По Ђорђу Јанковићу, приметно је да су јужна половина тврђаве наспрам Скеле Кладовеи са румунске стране, као и простор јужно од ње коришћени за сахрањивање у XVI и XVII веку, а неки гробови су укопани у јужну кулу и кулу цркву (11). Како је на Доњим Буторкама пронађен и ''Дагон из Кладова'', риболико божанство са човечијом главом која асоцира на сунце, могло би се претпостављати да је исто свето место за античке градитеље било предодређено за богомољу, без обзира на преовлађујући вид веровања. Крај храма било је природно да изникне град као станиште моћног бога и брана овоземаљског становништва од сила хаоса. Из VI века са овог налазишта потичу два фолиса- Јустина Првога, владао од 518. до 527.г. и Јустина Другог/565-578/, ковани у Цариграду, и полуфолис Јустина Другог, кован 574/5 у Солуну, те Јустинијанов фолис из 539/40 г. израђен у Кизику (12). У религијске сврхе коришћен је бронзани штапић дужине око 20 цм са представом птице на врху и алком при дну, какви су били у употреби дуж ове дунавске обале од стране заговорника Боносове јереси (13). Птица је у регији Кладова имала улогу тотема и дуго векова придаван јој је посебан религијски значај. О томе сведоче налази фигура птица из Мале Врбице и Корбова, из четрнаестог века п.н.е, али на то указују и топоними Врапчији поток, Соколовица, Шаина, Голубиње, Корбово, Сан/ Ластавица… О интезитету живота у склопу кладовског утврђења током VI века сведоче и пронађене покретне ствари: писаљка од бронзе, на једном крају зашиљена а на другом са округлом плочицом дрводељски алат- део брадве, део макље и два сврдласта длета, кожарски или пекарски ножеви, удице од 12 цм за лов јесетри и моруна чије су кости такође пронађене у тврђави (14).
У атару Стари град, 500 метара низводно од локалитета Доње Буторке, има остатака правоугаоног темеља, са спољним зидовима 100 м дужине, 54 м широким, сачињеним од каменог слоја дебљине 1,5 метара. Нешто ужа северна страна допирала је скоро до корита Дунава. На три метра раздаљине уочен је још један зид димензија 84 са 45 м, и у оквиру њега каструм дужине 73, ширине 38 метара (15). Милан Ђ. Милићевић који је обишао насеље седамдесетих година XIX века бележи: ''Још од старих времена, остала су нека утврђења на месту где је данас град Фетислам. То су неке куле, које као да су дело Римљана. Доцније су та утврђења проширена и ојачана према новом оружју које су војске носиле'' (16).
Феликс Каниц налази како би римског порекла могао бити и водовод са две коморе, које је видео 1 км јужно од кастела, а које су још концем XIX века снабдевале тврђаву водом, али новија истраживања локалитета Старог града нису дала потврде тези о римском утврђењу на месту данашњег Фетислама (17). Међутим извесно је да локалитет Стари град, нарочито у оквиру тзв. Мале тврђаве има већи број уграђених у зидине мермерних блокова димензија 22 х 28 цм. Можда су донесени из насеобине која је постојала Ż км узводно од овог места, или са локалитета Трајановог моста. На једном од њих и данас су јасно уочљива уклесана слова LP и пре њих горњи остатак благо искошене црте налик римском V, као десни део латинског слова, висине 7, ширине 4 цм свако. Чак постоји и неколико блокова од пешчара са уклесаним крстовима, од којих један има висину 22 цм, ширину крака 7 цм и ширину крста 20 цм. По спољним обележјима- утицај воде и светлости- даје се закључити да је крст уклесан када је и пешчар обрађен у форми блока (18). Такође је извесно да је основа југоисточне округле куле Мале тврђаве подигнута на платоу који је пре тога био четвороугаона грађевина. И положај терена данашње тврђаве Фетислам даје основа мишљењима да ту није могло постојати раније римско утврђење или насеобина. Наиме, у време боравка Римљана на овим посторима, крајем I и почетком II века, управо делом који сада представља источну област тврђаве и нижи је за десетак метара у односу на западни сегмент, трасиран је рукавац којим је Дунав измештен из природног тока, у сврху изградње Трајановог моста. Доказ је данашња рељефна карта области, као и низ ритова насталих на местима измештеног дунавског корита. Након завршетка радова на изградњи моста, на том месту остала је мочвара са депресијом у којој је Дунав изливао своје воде приликом већих дотока од уобичајених, нарочито у пролеће и јесен. Правити утврђење на незнатној узвисини, свега неколико метара од низине дунавског рукавца, како из практичних- животних, условљених потребама сигурних комуникација са окружењем, тако и војних разлога није се могло сматрати оправданим. Ако се зна да су Римљани свега пар стотина метара узводно, на узвисини са које је хоризонт много даље допирао него са локације Фетислама имали утврђење са којег је била успостављена веза са прекодунавском Скелом Кладовеи, али и приступачније шумовито залеђе, код околности да је плављење нижег земљишта из Фетислама значило препреку ефикаснијем измештању војних снага, али и за комуникацији са постајом, чини се врло вероватним да на тлу данашњег утврђења Фетислам нису постојале грађевине из доба Рима, или макар не већих размера. Истраживања спроведена 1973.г. донела су сазнања да изузев једне фрагментоване тегуле античких налаза није било, у југозападаном бедему пронађено је неколико фрагмената средњовековне керамике, период VIII- XI век, а код унутрашње капије откривен је један металодобни гроб са добро очуваном урном и фрагментима неколико мањих судова, на дубини 0,6 м у врло танком и на осталом делу и унутрашњости горњег дела Малог Града готово сасвим уништеном праисторијском култуном слоју (19). Колико год фрагментарни, ови налази дају представу о знатно дужем периоду људског бивствовања на тлу данашњег кладовског Старог града. Податак о средњовековној керамици из периода VIII-XI век, битан је и за разматарње могућности да је насеље добило име Кладово по стaрој словенској речи. Познато је да је племе Северјани- Северини насељавало подручје око Тамиша и Кладову оближње Черне, а један од миграционих праваца Северјана током VII века управо је водио са подручја данашње Румуније у унутрашњост Балкана. Кладово као и суседна Кладушница за своје име могли би благодарити околности да се ради о идеалним локацијама за истовар терета, његово ускладиштење, сортирање и најзад претовар у велике бродове способне за пловидбу ка Црном мору. У супротним ситуацијама, када би трговачки пут водио узводно, Кладово је одредиште за претовар на мала пловила ради лакшег савладавања ђердапских пловидбених препрека у виду брзака, вирова, теснаца, речних стена и спрудова. У руском језику ''кладоваја''- смочница, остава, спремиште, ''клад''- пртљаг, терет, као и у српском ''склад'', ''складиште'' термини су изведени из заједничког корена, изворне старословенске речи ''класти'', ''кладати''- стављати, полагати, налагати, метати, што нас води и до термина ''клас''- израђати. Други сегмемнт овог израза, у смислу стасавања, важећи за зидање, што чини савремено значење руске речи ''кладка'', асоцира и на постојање неке старије грађевине на тлу средњовековног Кладова, у чему, како је претходно показано, ово подручје не оскудева. Словенски корени речи Кладово одржали су се и у називима места Кладоруп у Бугарској, Кладње у Хрватској, Кладањ у Босни, Кладурово у ђердапском залеђу, Кладово у Русији, североисточно од Москве, Кладово у Републици Бујратији- Баргузински реон /ово Кладово познато је по пећинским цртежима из IV миленијума п.н.е/, Кладово у предграђу Берлина, некада обитавалиште Лужичких Срба…

Први сачувани писани помен о граду на тлу данашњег Кладова датира из XII века и дело је познатог арапског географа Идриза /Idrisi, Edrisi, Al- Idrisi, Abu Abdallah Mahommed Ibn Mahommed Ibn Abdallah Ibn Idrisi, живео између 1099 и 1154.г. или 1100-1165.г./. Он наводи да се Neocastro- Новиград налази на доњем Дунаву, два и по дана од места Arcadisca, идући низ воду, у богатој околини, пуној винограда и воћњака; од њега до Видина има један и по дан (20). Име Новиград тј. Neograd поменуто је 1396.г, 18. августа у повељама издатим од стране угарског краља Жигмунда приликом његовог крсташког похода на Никопољ исте године, као и 1419. године, 26. октобра, у акту Жигмундовом, где Новиград лоцира уз Гвоздена врата у Бугарској (21). Овај термин употребљаван је у историјским документима XIV- XVIII века од стране католичких емисара и хроничара или од угарских и аустриjских великаша. И бискуп- царски изасланик у Цариграду Антонио Вранчић 1576. године описујући Ђердап бележи да се налази између Голупца и града ''који се негда звао Кладово а тада Нови Град'' (22).
На овом подручју крајем XIV века боравио је оснивач манастира Манастирица Преподобни Никодим Тисмански, рођак кнеза Лазара Хребељановића. У ''Житијима светих'' Јустина Поповића забележено је: ''Крајем 1375. године Никодим оде у Крајину, тада под управом видинског цара Срацимира, да тражи мирно место за монашки живот. У околини Кладова на Дунаву нађе себи привремено станиште. За његов примерен монашки живот брзо се прочуло; пристигоше му неки монаси из Свете Горе и из појединих манастира из Србије. Са новопридошлим братством ту подиже цркву у спомен Светитељу Николају.'' (23).

Кладовска област постала је делом Османског царства након Никопољске битке 1396. године, у којој је пропаст доживео покушај угарског владара Жигмунда да крсташким походом, уз садејство Француске и Византије, зада одлучни ударац Бајазитовој војсци, потпомогнутој од српског деспота Стефана Лазаревића.Тада је Видин будући османски ратни плен, добио статус санџака, у оквиру којег ће се 1483.г. наћи и војнуци- војници и сељаци ''неверници''- хришћански припадници турског војног сталежа насељени у атару данашњег Кладова. Били су то слободни сељаци сврстани у ред ''носиоци копаља'' са одређеним војним обавезама, подређени десетарима на нижем и лагаторима на вишем организационим нивоу. Те године пописано je њих 1641 (24). Незна се тачно када је област Кладова постала део Видинског санџака, али из садржине пописа из 1455. године, сачињеног у сврхе опорезивања хришћанских поднаика, може се закључити да у његовим границама није било ово подручје. То наводи Душанку Бојанић Лукач на претпоставку да је кладовски крај ''могао бити слабо насељена тампон- зона у оквиру српске деспотовине- погранични предео без тврђава и тргова, практично ничија земља у којој се због турских, угарских, српских и влашких међусобних односа становништво сасвим проредило и повукло у планине; директних доказа за то нема а индиректни докази су процес колонизације ове области полувојничким влашким становништвом и војницима- граничарима, који можемо пратити тек од друге половине XV века… тај процес почиње након пропасти Деспотовине а завршава се са турским освајањем Северина'' (25). У другој варијанти истог рада, публикованој исте, 1969. године када и претходно цитирани, ауторка иде корак даље тврдећи да је Кључ /област Кладова/ у XV веку сачињавао специфично војно крајиште у коме није живела земљорадничка раја (26). ''Историја српског народа'', заступа тезу да је кладовски крај у периоду 1427-1439. припадао српској деспотовини и то у форми неке врсте ''полуострва'' у једној тачки спојене са матицом деспотовине- код Голупца (27). За раздобље 1444-1451.г. изнет је став да је Кладово већ у саставу Османског царства (28). Тиме се на известан начин актуелизује питање какав је статус регија имала ако границе Видинског санџака нису обухватале Кључ 1455. године, као што закључује Д. Бојанић Лукач из чињенице да он није укључен у попис из те године, али ни у још неколико турских пописа из друге половине XV века. Њена размишљања крећу се у правцу да је то одраз чињеница да Кладово није имало насељену земљорадничку рају- полувојничко влашко становништво и војнике- граничаре (29).

У ''Историји Мађара'' објављеној 2002.г, написано је да су Турци већ почетком XV века саградили тврђаву Фетислам: ''Вративши се кући из Чешке, коју је наследио после смрти свога брата Вацлава и у којој је управо почела борба са хуситима, Жигмунд је у касну јесен 1419. године сам дошао са војском до доњег Дунава, како би спасао бар Турн-Северин, пошто су Турци преко пута саградили тврђаву Фетислам /Нојхаус- Нови Град- Кладово/'' (30). Досадашњи резултати археолошких истраживања међутим нису довољни за потврду ове тезе, претежни део пронађених реликата грађевине што би се дали приписати Турцима потиче из XVI века.
Путописац Евлија Челебија- Evlija ibn Derviš Mehmed Zilli, међутим, обишавши ове крајеве 1666. године сачинио је запис о ''вароши Куће спасења /Дар-и-селам/, тј.грађевине града Фетх-и-ислама'', који у преводу Глигорија Елезовића гласи:
''Грађевина је из године… једнога од војвода Оца освајања, Мехмеда хана гази Бали бега. Налази се на територији вилајета…, на земљишту видинског санџака, частан је кадилук од 150 акчи, а нахија му обухвата 170 села. У њему имају седиште: ћаја спахија, јаничарски сердар, диздар тврђаве, 300 војника градске посаде, мухтесиб, баждар, емин за риболов и емин за харач. Тврђава му се налази на брду крај Дунава, облика је четвртаста са 12 кула даскама покривених, напред истурених, од камена тврдо саграђених. Град је опасан двоструким зидом, има шанац, једну гвоздену капију која гледа у правцу Кибле /Мека/ и над капијом у тврђави се налази џамија Сулејмана хана са шупљим минаретом. У граду је диздарева кућа. То је један тврд од камена сазидан градић који у обиму има 1800 корака. Куће које се налазе у утврђењу начињеном од набоја, поред Дунава, опустеле су и у њима нико не станује. Са стране реке Дунава градско платно је троструко. Тамо, у њему се налазе невиђени топови. Потпуно је добро опскрбљен исто тако џебаном као и ратном опремом. Испред градске капије налази се један плац за клањање и на њему има камен за опело мртваца. Овај град има варош /подграђе/ на страни према Кибли /југ/. У свему има четири џамије. Укупно има 400 које високих које ниских, пространих и од тврдог материјала саграђених имућних домова са вртовима и воћњацима, шиндром и већим делом покривених као лала црвеним ћерамидама. Но, између свију осталих, куће Чалик Мустафа аге и Чалик Осман паше најкрасније су са… капијама. /Варош/ има свега 50 дућана. У чаршији има један диван светао хамам, са добрим ваздухом. Има у свему један хан. У хану има имућних трговаца. Има и две учевне медресе, две дервишке текије и пет почетних школа за малу децу. Крај обале Дунава има око 50 дућана који тргују са џебаном. Има 50 рибњака /мергалар/, јер су му становници богати рибарски трговци. Међу становницима му се налази велики број љубитеља странаца и пријатеља убогих, дарежљивих божијих људи. Ваздух и вода су му врло пријатни. И зато што му је клима умерена и момци и девојке су им врло одани љубави. Такво дејство има дунавска вода. Све му становништво зна босански, турски и влашки. Сви носе црвене калпаке и облаче се као крајишници. Лица су румена. Све му људство са женама и децом наклоњени су уживању. Према томе излази да нису…/дузукилер/. Међутим будући да је народ наклоњен уживањима, нема учених људи, него му млади људи по чаршији свирају на лаути и разне свирале са језичком и без језичка. Изван вароши броја се не зна колико имају винограда и башта. У овоме шехеру проведох три дана и три ноћи у весељу и уживању, а са Чалик Осман пашом идосмо у разноврсне ловове. Потом се укрцасмо у једну лађу и заједно са нашим коњима превезосмо се преко реке'' (31). Глигорије Елезовић сматра да се име ''војводе Оца Освајања, Мехмеда хана'' односи на племића Мехмеда Освајача /1451-1481/, који је покорио Влашку и припојио је царству 1462. године. Пре тога, 1458.г. његов велики везир Махмуд паша имао је поход на Смедерево, па је и тада могло бити њихових интервенција у кладовском крају обзиром да су те години освојили Голубац, претходно у српским рукама од 1444.г. Историчари попут Олге Зиројевић, која се ослања на истраживања Јована Н.Томића и Душанке Бојанић Лукач, сматрају да је утврђење Фетислам изграђено у првој половини XVI века, и то коришћењем материјала северинске тврђаве са друге дунавске обале. При том она наводи: ''турска традиција коју нам је оставио добро обавештени Евлија казује да је овај град саграђен од материјала северинске тврђаве а тај посао треба да је обавио Бали бег Јахјапашић, видински санџакбег у то време; сав материјал од северинске тврђаве, која је разорена- камен, гвоздене капије и топови- превезен је преко Дунава и искоришћен за градњу и опрему нове тврђаве-Фетхислама'' (32). Она у свом раду о општини Кладово у периоду турске владавине користи нешто другачији превод Евлијиног путописа, из пера Хазима Шабановића, но без сегмента који би поткрепио тезу о доношењу тешког грађевинског материјала преко Дунава и то пар километара узводно: ''Тврђава се налази на једном узвишењу на обали Дунава, грађена је у облику четвороугаоника и снабдевена са 20 /у Елезовићевом преводу стоји: 12/ јаких високих кула, које су грађене од тврдог материјала, а покривене су даском. Тврђава има двоструке зидове, опкоп и једну демиркапију, која је окренута према југоистоку. У кули, изнад капије, налази се Сулејман ханова џамија са минаретом зиданим од цигле и кућа диздара. Опсег тврђаве износи 1100 корака /Код Елезовића: 1800/. То је малена и јака тврђава тако тврда као да је градио Шедад… Са дунавске стране налази се троструки градски бедем'' (33). Олга Зиројевић, мада на истој страни наведеног рада своје тврдње базира на налазима Јована Н.Томића из текста ''Новиград- Кладово- Фетислам'', без аргументовања супротног изузев паушалног позивања на Евлију посредством Д. Бојанић Лукач, не држи се његове тезе о настанку фетисламске тврђаве пре рушења Северина (34). Додуше и код призивања Томићевог ауторитета Зиројевић меша појмове тврђава и град па након исказа ''истакли смо већ да су преко Северина, а ради даљих освајања у Ердељу, Турци изградили утврђење Фетхислам'', упућује на забелешку бр. 23 у којој пише ''у науци је рашчишћен однос овог града са некадашњом тврђавом Нови Град- Томић, Нови Град- Кладово- Фетислам, 36-7''. А исти Томић у истом раду, везано за настанак Фетисламске тврђаве износи: ''При походу што су га спремали Турци против Угарске после заузећа Београда 1521. године, главна војска турска имала је продирати ка Будиму право уз Дунав, док су њено кретање имале обезбедити друге две по боковима, од којих би се једна ослањала на Шабац, а друга на Северин и ердељске градове…стога је у првом реду требало заузети Северин… Бали бег, заповедник турске војске на доњем Дунаву, пошто је прво преко пута од Северина, на десној обали Дунава, подигао нарочиту тврђавицу, из које ће преко Дунава тући угарски град, и тим створио ослонац за даље операције, прешао је на другу страну реке, где је помоћу једних одељења затварао пролазе којима би стигла помоћ опседнутом граду, док су друга нападала на Северин'' (35). Папски изасланик на угарском двору, Дел Бурђо у писму од 28. новембра 1524. године известио је како, иако је Бали бегу било јављено с Порте да не подиже град преко пута од Северина, јер га неће моћи одржати, овај је своје старешине уверавао ''не само да је град подигао, него и да је освојио неке угарске градиће'' (36). У случају аутентичности његових навода Бали бег Јахјапашић могао је бити обновитељ раније постојеће или градитељ нове, након разарања Кладова 1501.г, ако се тај војни подухват с почетка XVI века односи и на одбрамбену утврду, не само на град као цивилно насеље, на шта посредно упућује део записа да су Угри из њега однели добар плен и одвезли мноштво робља у Угарску (37). Према томе, турски град подигнут је пре разарање северинске тврђаве, што не значи да после њеног освојења није дозиђиван неким материјалима пореклом са друге обале Дунава.
Тезама О.Зиројевић и Д.Бојанић Лукач о изградњи тврђаве након разарања северинске, и то материјалом са рушевина, супротставила је став и Гордана Симић која у раду о тврђави Фетислам указује да се анализом технике зидања и употребљеног материјала није могло утврдити да он потиче од порушене тврђаве, а да су Турци желели искористити материјал неке од ранијих грађевина било их је на дохват руке на истој обали, што чини излишним тешко довлачење око 4 км узводно од северинске тврђаве. Наша ранија запажања о постојању остатака са других локалитета у склопу источног зида Мале тврђаве у Фетисламу /камени блок са крстом и камени блок са словима VLP/, ипак остављају реалну могућност да је материјал пореклом са суседних грађевина на десној обали. Она не искључује да нека од градских капија или други гвоздени и оловни делови потичу од прекодунавског утврђења, јер су ови материјали били ретки у окружењу. Гордана Симић на крају примећује: ''Освајањем северинског града Турска је померила границе своје империје на север, па зато није имала потребе градити тврђаву фортификационог склопа као што је Фетислам на десној обали Дунава, која при томе не би имала већу стратешку важност. За даље освајачке походе у Ердељу вероватно би саградили тврђаву на левој обали, односно освојеној територији.'' (38).
Употребу материјала са неке друге грађевине приликом формирања Фетислама помиње, без навођења извора, и Петар Милосављевић. Он мисли да су Турци утврђење подигли 1524.г. ''од некадашњег Трајановог моста'' (39). Но, како за то нема познате фактографске потврде, склони смо закључити да је у питању штампарска грешка, односно да је Милосављевић, руководећи се неким старијим текстом, попут једног Д. Бојанић Лукач, желео рећи ''код некадашњег Трајановог моста''. Управо тај израз стоји у њеном раду ''Турски пописи насеља неготинске крајине у XV и XVI веку'' а делује рогобатно да се ''од моста начини утврђење'' нарочито ако знамо да је од грандиозне античке творевине почетком XVI века остало тек пар обалних стубова са тако повезаним римским циглама да их је веома тешко одвојити. На такав погрешан закључак наводи Милосављевићева тврдња уколико не би у питању била грешка у преписивању. У наведеном свом тексту Д. Бојанић Лукач тврди да је у циљу олакшања војних операција у Ердељу, од стране Турака на десној обали, код некадашњег Трајановог моста, подигнута тврђава Фетислам 1524.г, претпостављајући ''турску традицију оскудним западним изворима'' јер је ''Бали бег Јахјапашић, видински санџакбег и царски зет, најпре освојио тврђаву Северин разарајући је лагумима, а затим пренео на другу страну Дунава њен камен, гвоздене капије и топове, што је послужило за градњу и опремање Фетислама'' (40). ''Турску традицију'' по овом питању Бојанић Лукач спомиње позивом на Евлију Челебију (41). Уколико се ради о Бали бегу Јахјапашићу, сину Јахија паше, босанског санџакбега и румелијског беглербега, и султаније Хадиџе, кћери Бајазита Другог, то је био валонски санџакбег 1506.г, босански санџакбег 1519-1521.г, један од водећих актера освајања Београда 1521.г и после тога санџакбег проширеног санџака са седиштем у Београду, који је у лето 1526. године имао велике заслуге за победу Сулејмана I против Угра на Мохачу. Сахрањен је у Смедереву 1527.г. (42). У случају исправности тезе Г.Елезовића да је градитељ Фетислама војвода Мехмеда Освајача, радило би се о Бали бегу Малкочевићу, босанском санџакбегу 1475-1477.г. и смедеревском бегу 1474.г, санџакбегу 1479. године.
Како било, други историјски списи недвосмислено указују да је на тлу Кладова постојао турски град знатно пре 1524. године. Наиме 1501. године угарска војска је прешла Дунав код Рама и продирући низ воду допрла до Видина, опсела га и заузела, потом заузела, спалила и порушила град Кладово и још неколико других градова у српском Подунављу. У походу против Турака су учествовали српски великаши Милош Белмужић, Марко и Дмитар Јакшић (43). Синови јагодинског војводе Јакше Брежичића, Стеван и Дмитар Јакшићи, прешли су у Угарску са 1200 ратника и тамо 1464.године од краља Матије добили нађлачко властелинство у Банату. Дмитар је јунак српских народних песама а прославио се у борби код Кошица 1474.г. Одреди Срба предвођени браћом Јакшић и Милошем Белмужевићем истакли су се у борби против пољског краља Алберта 1491.г, код Кошица. Син овог Дмитра, такође Дмитар Јакшић /1484-1509/ и син Стеванов Марко предводили су угарске трупе у освајању града Кладова 1501.г. Иначе његова сестра Ана, била је бака руског владара Ивана Грозног. Са Јакшићима је у походу на Кладово учествовао још један српски великаш Милош Белмужић, чија је кћер Милица удата за Марковог брата Стефана. Милош је имао заслуге за успехе Ђурђа Бранковића у ратовању против Венеције и био је последњи војвода Србије у Зети, до 1457.г, након тога поставши заповедник Јагодине. Од угарског краља Матије добио је град Сасвар у Бачкој. После Матијине смрти војевао је са својом коњицом под заставом Владислава Другог /1490-1526/, освојивши Видин и изгнавши Турке из Кладова. Његов живот престао је 1501. године (44). Примирје Угарске и Турске склопљено је већ 1503.г.
Нажалост ни Олга Зиројевић ни Душанка Бојанић Лукач, из чијег рада је прва преузела део цитата Евлијиног путописа, не осврћу сe односно не наводе део присутан код Елезовићевог превода, по којем је град подигао војвода Мехмеда Освајача гази Бали бег. Уколико тим трагом покушамо ставити на проверу тезу о изградњи тврђаве током друге половине XV века, било би потребно сагледати постоје ли војни подухвати из времена Мехмеда Освајача или и ранијег периода турског присуства који су се односили на овај крај. Један од најбољих познавалаца периода Мехмедове владавине, Франц Бабингер указује да је већ 1438. године турска војска у садејству са Деспотом Стефаном Лазаревићем и Владом Дракулом преко Ђердапа упала у Ердељ да би из похода одвела у ропство више од 70.000 људи (45). Можда је тај догађај посредна потпора тези изнетој у ''Историји Мађара'' да је већ 1429.г. на тлу Кладова постојала турска тврђава, обзиром да је то било скоро неопходно за осигурање неометаног прелаза Дунава у Ђердапу. И за касније подухвате Османлија такво упориште било је неопходно, па Бабингер бележи: ''Да би имали чврста упоришта за своје веће и мање испаде на север или северозапад, погранични бегови су 1470/71.г. на Дунаву и Сави подигли нова утврђења'' (46). Бали бег Малкоч- оглу, у својству смедеревског бега 1474. године ''у свом пљачкашком походу на Угарску опљачкао је све земље горе до Великог Варадина, спалио гроб св. Ладислава, побио становнике, старцима и деци секао главе а девојке и дечаке одводио као робље преко Дунава'' (47). Године 1479. он је као смедеревски санџакбег један од дванаесторице предводника војске састављене од 43.000 људи која се из Смедерева упутила на Ђердап, где су код Оршаве кланцем Гвоздених врата прешли преко Дунава на леву обалу (48). И за овај случај преласка велике реке са огромном војском свега 20 км узводно од Кладова свакако је било целисходно имати обезбеђен продор односно чување залеђа из једне солидне тврђаве. У одсудној битци за част угарске круне и одбрану од Османлија, на Хлебном пољу 13.10.1479, посебно се истакао Дмитар Јакшић са 900 српских коњаника, отац Дмитра који ће 1501.г. Турцима преотети Кладово (49). Наведене активности Бали бега Малкочевића/ Малкоч- оглуа дају за право размишљању како има озбиљних разлога њега сматрати особом чијом заслугом је у време Мехмеда Освајача подигнута турска тврђава код данашњег Кладова, нарочито ако га Евлијин путописни запис не означава грешком као градитеља. По наредби султана Мехмеда сачињен је први познати попис Видинског санџака 1455. године, али тада кладовски крај није обухваћен пописом.
Д. Бојанић Лукач сматра да су, као Фетислам- тврђава и варош на тлу Кладова основани 1524.г. (50). Није се дешавало често да Турци неком свом граду, тврђави надену име које садржи реч ислам. Неки од разлога леже у околности да се тиме желело дати на значају овом стратешки битном граничном пункту. Мирољуб Јевтић у својим запажањима по истом питању иде и корак даље тврдећи да Фетислам- ''освајање/ победа ислама'' показује вредност исламског права за Османску државу, мада би се пре могло говорити о својеврсном акцентирању верске димензије, односно како то износи бугарска историчарка Цветана Георгијева, исламизације што подразумева два аспекта: чин промене вере и учвршћење исламског модела цивилизације у начину живота и менталитета балканских хришћана (51). То су вероватни потпуни разлози давања једном граничном објекту назива Победа ислама. Утврђење правоугаоног облика 96 х 56 м, подужом осом оријентисано у правцу североисток-југозапад, са североисточним делом који допире до Дунава, изграђено је за борбу ватреним оружјем (52). Горњи део има димензије 24 х 35 м, са кружним кулама на западном и јужном делу. Такве куле постојале су и на северном и источном углу према Дунаву. Повезане су одбрамбеним зидовима просечне ширине 2 метра. У овај део улази се кроз капију на југоисточном зиду, иза којег следе две просторије 5,20 х 13,60 метара- барутни магацини. Други, приобални део димензија је 44 х 32 м. На североисточној страни према Дунаву има две четвороугаоне куле са нишанима за топове. Око два дела тврђаве- тзв. Мала тврђава, начињен је скривени пут, затворен спољним одбрамбеним зидом који на северном и источном углу има кружне куле, и између њих четвороугаону кулу са четири топовска отвора. Спољни зид окружује ров ширине 5 м. Главни улаз био је кроз капију у југоисточном зиду, наспрам капије горњег дела Мале тврђаве. Другом капијом ступало се у простор скривеног пута а трећа је била на дунавској страни.

У периоду 1530- 1535.г нахија Фетислам са центром у истоименом граду и 101 селом имала је близу 9000 становника. Према Д.Бојанић Лукач становништво је било искључиво влашко, лоцирано у 2140 домаћинстава, 9 удовичких домаћинстава и са 209 неожењених лица. Град је имао 97 домаћинстава и 20 неожењених лица још неодељених од родитељских имања међу хришћанским становништвом (53). Тврђаву је одржавала посада од 410 људи: диздар, 106 посадника-мустафхиза, 107 азапа-пешадинаца, 151 мартолоса- шајкаша и 32 фариса- коњаника. Арсенал је чинило 38 зарбезана- одбрамбених топова, 38 прангија- пољских топова, 200 сабаља и 200 пушака; у оквиру ње постојали су Сулејманова џамија, месџид- богомоља, хамам и текија (54). Фетислам је припадао Видинском санџаку и скупа с њим Румелијском ејалету, с тим што је у време након 1552.г, када је основан Темишварски ејалет био у његовом саставу до 1582.г. (55). По питању верских аспеката живота у дунавском бастиону ислама, чини се значајном могућност да су се у фетисламској текији стационирали дервиши- следбеници Фазл Хуруфија, спаљеног 1394.г. у Хорасану који је за себе тврдио да је нови пророк чије је посланство најавио Исус Христ. Хуруфијеви следбеници стекли су привилегован положај код султана Мехмеда II /1443-1445, 1451-1481/, упамћеног на ђердапском подручју као освајача утврђења Голубац и Вишевац. У XVI веку припадници овог реда били су изложени систематским прогонима, попут оних забележених 1576.г. у околини Пловдива и 1573.г. у Босни. То је био разлог њиховог настањивања у рубним пределима Османског царства, какво је било Кладово. Међутим, овде су могли бити присутни и дервиши- припадници братства Бехаудина Накшибенда /1318- 1389/ које се ширило почев од Бухаре, Средње Азије, Индије, Блиског Истока, до простора данас омеђених границама Србије и Босне, утолико пре што деловање дервиша у склопу војног утврђења Фетислам и у време прогона чланова хуруфијског реда, указује на допуштеност претпоставке да се ради о реду као што је накшибендијски, са значењем широко прихваћеног верског, али и политичког покрета. На крају, бежећи из Бухаре, у близини Фетислама на дунавској Ади Кале, уточиште је почетком XIX века нашао надалеко познати племић- мистик Мишкин Баба, који ће средином столећа на острву бити упокојен у месту где се налазе земни остаци и фетисламског имама, његовог блиског сарадника (56).

После стабилизације османске власти у доњем Подунављу, кладовска регија добила је на значају као трговински центар, како због прекограничних послова са Влашком путем саобраћаја на кладовској скели и као место улова највалитетније икроносне рибе, тако и услед околности да је трговачки пут Дунавом исзискивао претоваре робе и ангажовање бродске вуче на Ђердапу. Канунима-уредбама са снагом закона, потврђеним од стране султана, 1586. године регулисани су: 1) баждарина и тржишна такса; 2) пословање скеле фетисламске; 3) такса мађерија на фетисламској скели.
Канун о баждарини и тржишној такси гласи:
''Ако /на трг Фетислам/ дођу кола брашна, на сваку врећу /узима се/ једна аспра.
Од пшенице, јечма, зоби и горског крупника, ако дођу колима са четири точка узимају се две аспре/аспра, акча је мали сребрни новац/.
Ако се продају нова кола, четири аспре баждарине.
Ако се продају кола дасака узимају се две аспре баждарине.
Ако се продају кола судова /од грнчарије/ узимају се две аспре баждарине.
Ако на трг дођу овце и козе и ако се продају, на две се узима по једна аспра баждарине.
Ако се продаје товарни коњ, четири аспре, две од њих узимају од купца а две од продавца.
Ако се продаје во или крава, узимају се четири аспре баждарине, две од купца а две од продавца.
Од четири овце или козе, ако се кољу на кланици, узима се једна аспра баждарине. Од јагњади се узима исто толико.
Ако извана дође фучија вина, узима се петнаест аспри баждарине.
Ако оде ван /Фетислама/ узима се четири аспре баждарине.
Ако се у вароши отвори фучија вина узима се вредност једне медре вина, онолико колико износи њена тржишна цена.
Ако на трг дођу кола меда, масла, пиринча или грожђа, узима се осам аспри баждарине. Ако су /кола/ са два точка, четири аспре баждарине.
Ако дође купус, црни лук, бели лук или воће /у колима са четири точка/, четири аспре. Ако дођу /у колима/ са два точка, две аспре.
Од кола диња и лубеница две аспре.
Од робе /која се продаје/ у самарском товару четири аспре.
Од самарског товара две аспре.
Од пернате живине која дође на трг пазарним даном за самарски товар /једна/ аспра.
Од целе рибе моруне осам аспри. Ако се у граду раскомада четири аспре.
Од самарског товара усољене рибе моруне осам аспри.
Од самарског товара соли две аспре.
Од стотину комада соли, ако одлази /из Фетислама/ колима пет аспри. А ако одлази бродом, на стотину комада пет аспри.
Од два /комада/ пернате дивљачи која дође на пазар једна аспра.
Ако се продаје кабаница две аспре.
За прекривач једна аспра.
За цело ћебе две аспре, а за половину једна аспра.
Од продавца роба по четири аспре /за једног роба/. Од купца нека се узму /такође/ четири аспре баждарине'' (57).
Постојање развијеног фетисламског тржишта представљало је одлучујући разлог да насеобина са зидинама тврђаве има карактер града. Како сматра Макс Вебер, егзистенција тржишта врло често се заснива на уступцима и обећању заштите трговаца, занатлија и конзумената њихових услуга, али и на континуираном приливу прихода од царина односно тржишних такси што се заузврат наплаћују (58). На примеру фетисламског тржишта може се говорити и о исламским утицајима на хришћанско становништво, најчешће вршеним управо приликом купопродајних трансакција. У том контексту нарочито је индикативна околност примећена још од Е.Челебије да највећи део османског живља Фетислама говори ''бошњачки''. Географски положај- гранични пункт и пристаниште на Дунаву умногоме су интензивирали економску функцију овог места, у смислу атрактивности локације за велике спољнотрговиснке послове.
Канун о скели Фетислама регулисао је јавне дажбине и возарске надокнаде везано за промет робе преко Дунава:
'' 1. Ако са супротне обале пређу на ову обалу коњ или во, од сваког грла стоке узима се пет аспри ресума.
2. Ако пређу овце, на две овце узима се једна аспра ресума.
3. Возари узимају по једну аспру од сваког грла коња и говеда.
4. Од осам грла оваца узима се једна аспра возарине.
5. Од муслимана узимају се три аспре ђумрука на сто /аспри/. Од неверника који прелази из непријатељске земље узима се пет аспри на сто. Од неверника који прелази са ове обале узимају се четири аспре на сто /аспри/.
6. Од ситне рибе узима се четвртина.
7. Од рибе моруне која се улови у Дунаву и гардама узима се четвртина.
8. Од рибе моруне која долази из вирова узимају се прва четвртина и последња четвртина.
9. Од говеђе коже која пређе са супротне обале овамо узима се по једна аспра.
10.Од овчије и козје коже узима се ђумрук.
11.Од масла и меда узима се ђумрук.
12.Ако /скелом/ пређу брашно и пшеница, на једну мерицу узима се једна аспра, а ако пређу јечам и просо, на две мерице узима се једна аспра.
13.Ако пређе једна бачва вина, узима се двадесетпет аспри.
14.Ако /скелом/ пређе нова бачва за вино, узимају се две аспре.
15.Од пешака узима се једна аспра.
16.Од једних кола свежег сена покошеног на Кизилџак ади /острво Дренка/ и на другим адама на Дунаву, изузев Велике аде, узима се једна аспра.
17.Ако на поменуте аде пређу товарни коњи и волови да пасу, од сваког грла стоке узимају се две аспре.
18.Ако пређу овце да пасу, на десет оваца узима се једна аспра.
19.Ако се на поменутим адама посеје усев и бостан, узима се десетина.
20.Од бродова који прелазе натоварени, од брода званог пловна воденица узима се петнаест аспри као ресум за кормило; од малог брода узимају се по четири аспре.
21.Ако буде робова, за сваког роба узима се по двадесетпет аспри.
22.Дажбине за со која прође корз поменуту скелу нека се равнају према дажбинама видинске скеле. А и баждарина је таква.
23.Робове и стоку који се ухвате по адама на Дунаву емини заплењују за државу.
24.Глобе од арамија/разбојника који буду ухваћени на Дунаву када кријумчаре рибу, робове или стоку емини узимају за државу.'' (59).
Код чињенице да су транспорт и комуникације били изнимно значајан фактор развоја једног града, Фетислам за свој просперитет, изузев скели, дугује дунавској пловидби у којој је био значајан чинилац као лука, место допреме и отпреме робе, важан транзитни пункт и стециште вештих лађара, регрутни центар за људе упослене на извлачењу бродова узводно кроз ђердапске брзаке. Развој речног саобраћаја имао је нарочитог основа у Бечком уговору, склопљеним између Турске и Аустрије 1. маја 1616.г. Државе потписнице стекле су слободу пловидбе Дунавом, и у нешто касније, 1664.г. издејствованом ферману о слободном приступу аустријских трговаца турском тржишту. Ти фактори погодовали су експанзији локалног тржишта, што је и довело до потребе издавања општих аката о условима приступа робама стављаним у промет на њему.
Канун о мађерији, дажбини из предтурског периода јер назив потиче од румунске речи magerie, majreie- рибарење, риболов- на фетисламској скели садржао је овлашћења емина за убирање прихода од уловљене дунавске рибе транспортоване реком, затим од оваца, волова, коња:
''1. Од рибе моруне узима се по једна аспра на сваку рибу.
2. Од брода ситне рибе узима се једна добра риба.
3. Од две јесетре узима се једна аспра.
4. Од два сома узима се једна аспра.
5. Од десет оваца узима се једна аспра мађерије.
6. Од вола или коња узимају се аспре'' (60).
Посао рибарења, додуше изузетно напоран, био је уносан на ђердапским риболовним подручјима, нарочито у дунавским вировима које су турске власти издавале у закуп богатим послодавцима. Јесетра тежине 7- 25 кг, моруне између 60 и 200 кг сматране су најдрагоценијим уловом због квалитетног меса али и скупе икре- радо виђаног специјалитета и у удаљеним европским земљама. Било је и примерака тешких 1000 кг, дужине око 5-7 метара. Следе по значају рибље врсте шипар, паструга, кечига, смуђ, сом. Обзиром на сезонски карактер риболова људи су прибегавали конзервирању, углавном сољу. Од 100 кг свеже рибе добијало се 60- 65 кг усољене. Многе породице подунавских насеља живеле су од рибарског заната.
Како је племенита риба моруна била цењена казује нам околност да је за њу наплаћивана иста новчана свота колико укупно од продавца и купца роба. Усољене моруне и икра, сува моруна у листовима и ''обична'' моруна, испоручивани из Кладова вековима су биле важан увозни артикал у западним земљама а овдашњи рибари надалеко су били познати по свом умећу. За своје ''водене жетве'' користили су више врста мрежа, зависно од годишњег доба и плена. Посебне напарве ''сет'' монтиране на дереглији имале су механизам затварања мрежа уз помоћ мотке оптерећене каменом- употребљаване су за риболов у великим вировима. До почетка XIX века сви риболовни вирови припадали су Турцима са Аде Кале и из Фетислама. Алови су намењени улову ситније рибе у летњим месецима. То су око 100 м дугачке мреже, постављане на дубини 2- 3 метра, са пловцима од јагњеће коже и оловним куглицама. Лапташи су предвиђени за улов сомова, јесетре, кечиге, симова у зимским месецима, на дубини 6- 8 метара. За лов кечиге, моруне, јесетре, сома на великим дубинама намењена је балачка пређа- четвртаста мрежа дужине око 4 метра. Крсташ- мрежа са крстастом конструкцијом од две мотке је направа што обликом подсећа на велику кашику. За лов у каналима и вировима специјална направа је ђелберија у форми грабуље, са мрежастим завршетком дугим 1 метар. Струкови за хватање моруне- ''такуми'' имали су дебели канап дужине 200- 400 м и мноштво јаких великих удица. Краљевска риба закачила би се за удицу делом тела-трбухом, репом, боком. Риболовне направе су на површини вде обележаване тиквама. Са овим струковима рибари крај Фетислама имали су богат улов. Најзначајније справе за улов племените рибе у Ђердапу биле су гарде. У Дунав су побадани стубови, колци, плотови и поплети у трасама од око 100 м дужине, са циљем стварања левкасте конструкције ширим делом окренуте узводно, са отврором широким 60- 80 метара. Гарда се завршавала сужењем широким око 4 метра, обложеним кесом од пређе, у којој је крупна риба хватана. Најбољи резултати таквим инсталацијама постизани су у фетисламском Ђердапу, атар села Сип.

Исте године када су обзнањени прописи о таксама, 1586, на тлу фетисламске вароши живело је 167 муслиманских породица: 28 у махали Мехмед б. Мезид, названој по овдашњем имаму, 36 у махали месџида Балабан Деде, 49 у Хасан агиној махали и 44 у махали Нова џамија. Махале су биле најмање управно-територијалне јединице- варошке четврти. Пописом је посебно евидентирано десет службеника тврђавске џамије, док је за четвртину муслиманског становништва забележено да имају земљишне поседе (61). Хришћанско становништво вароши становало је у четири махале. У махали попа Павела, првог становника највеће јединице, насељено је било 102 породице и 5 удовичких домаћинстава. У махали Поп Михаила било је 42 домаћинства, а у оној Петка, сина Павловог- 49 домаћинстава. Махала Поп Петра сачињена је од 31 домаћинства од којих 4 удовичка. На крају, посебно је нотирано постојање 12 циганских хришћанских породица (62). То је још једна потврда мишљења увреженог међу европским савременицима да ''Турци никога нису терали да живи на турски начин, него је свим хришћанима допуштено да се држе хришћанског закона'' (63). За разлику од својих западноевропских суседа, они нису инсистирали на асимилацији покорених народа.
У састав посаде тврђаве, крајем XVI века, улазило је 50 мартолоса- војника, од којих су ага и десетар били муслимани, а остали хришћани. Резервни састав чинило је 50 синова наведених мартолоза- хришћана Двадесет и двојица хришћана евидентирани су као клесари а њих 23 као бешлије- коњаници. Преостала лица обухваћена пописом у тврђави су обављала послове: диздар- заповедник, посадник- чувара тврђаве, азапи- припадника пешадије који су служили у флоти, тобџије (64). За 12 месеци 1586. године ушур од житарица износио је 200 мерица /154 кг по јединици мере/ пшенице, 200 мерица јечма, 120 мерица ражи, 100 мерица зоби и грахорице. Хришћански виногради доносили су порезарима 400 медри /15- 15,5 литара по јединици/ вина. Муслимани су те године евидентирани као поседници 250 дунума /910 м2 по јединици мере/ винограда (65).

1591. године започет је низом пограничних сукоба, петнаестогодишњи рат хришћанске алијансе предвођене немачко- римским царем и мађарским краљем Рудолфом II Хабзбуршким, против Отоманске империје. Већ марта 1594. године српски устаници у Банату и Кришани успели су протерати турске окупаторе, да би као реакцију на тај догађај Синан паша 27. априла спалио мошти Светог Саве на Врачару. За угушење устанка Срба ангажована је војска од 30.000 Османлија под вођством темишварског беглербега Синан паше (66). Антиосманској коалицији прикључили су се Ердељска кнежевина Жигмунда Баторија, Молдавија и Влашка. 1595. године нарочитог успеха имале су уједињене ердељско- влашке трупе Иштвана Бочкаија и влашког војводе Михаила. Конац XVI века, везано за кладовски крај, обележило је војевање Дели Марка, српског ратника са подручја Ердеља. Млетачки посланик на аустријском двору известио је 28. маја 1596. године да су ''хајдуци поново прешли Дунав више Никопоља, и да су том приликом напали на Кладово и заузели кладовски град, у коме су оставили нешто својих људи са неколико топова, не би ли тиме охрабрили Бугаре који су се били дигли против Турака и приступили хришћанима'' (67). Да се ради о упаду Дели Марка помиње се у депеши млетачког посланика у мисији код цара Рудолфа II, од 21. маја 1596. године (68). О њему је записано и да је извршавао сложене дипломатске задатке на двору Жигмунда Баторија (69). Алекса Ивић у ''Историји Срба у Војводини'', на основу румунских извора, казује ''једном је Марко међутим љуто страдао, са својом четом потера кладовског бега, пређе Дунав и стаде робити по Бугарској. Кладовски бег прикупи велику војску и дочека Дели Марка на повратку, поубија му скоро све другаре, а Марка рањеног зароби у пошаље у Цариград'' (70). Он даље наводи да је, по Августу Нанију, Дели Марка, наводно Дубровчанина, плаћаног од војводе Михаила 300 талира месечно, заробио Махмут паша новембра 1600.г, али исти извор помиње и Дели Марка из Кањиже кога је Мехмед Сатерџи ''пређашњих година убио'' (71). У историјским изворима он се наводи као члан дипломатских мисија ердељског кнеза Габора Бетлена /1580-1629/, последњи пут у Прагу 9.10 1619.г. (72). Још један Дубровчанин био је укључен у настојања да се влашко војевања јужно од Дунава искористи за подизање устанка у Бугарској. То је Павле Ђорђић, који је у те сврхе иамо комуникацију са мађарским краљем Рудолфом II и ердељским владаром Жигмундом Баторијем. 6. октобра 1597. године једна српска делегација посетила је влашког војводу Михаила са молбом да пређе Дунав јер ''10.000 људи разних народности, који су већ заузели градове Кладово и Вашицу, чекају на њега да их поведе у борбу'' (73).
Побуна је отпочела 1598.г. у Трнову после упада војводе Михаила, којом приликом је чак накратко за бугарског владара проглашена особа под именом Шишман III, али је убрзо у крви угушен (74). Ивић налази и да је у походу на Кладово влашки војвода Михаило 1598. године имао за саборца Ђорђа Раца Сланкаменца и његове српске ратнике, када се војска од 60.000 људи ''необичном брзином пребаци код Никопоља преко Дунава, нападне и потуче кладовског бега и врати се у Влашку'' (75). Исту вест саопштио је Петар Јерменац, послат од влашког војводе, у другој половини септембра 1598.г. царском намеснику у Ердељу, надвојводи Максимилијану. Јерменац каже како је ''пред његов полазак стигла вест да се влашком војводи потчинио један град на Дунаву, звани Кладово, који тих дана заузеше Козаци у договору са Србима'' (76). Наиме и Козаци, као и Срби борили су се на страни војводе Михаила (77). Ратне операције против Османлија доводиле су становништво честио у незавидан положај јер би репресалије приликом повратка старих властодржаца често бивале стравичне. Зато су становници пограничних вароши били принуђени напуштати своја огњишта неби ли сачували животе. Изасланик влашког војводе реферисао је цару у Прагу 8. октобра 1596.г. како је војвода Михаило, ''прешавши Дунав код Никопоља, продро до Балкана, па потом ударио уз Дунав и допро до Кладова, рушећи и палећи села, вароши и градове редом, убијајући Турке и одводећи собом хришћане у Влашку, да их спасе од турског беса'' (78). Велико војно ангажовање Дели Марка на овим просторима, као и пре сто година Марка Јакшића, били су плодно тле за ширење легенде о неком Краљевићу Марку као борцу против Османлија.
У Михаиловој војсци, најчешеће као претходница борио се још један надалеко познати Србин, рођен 60 км узводно од Кладова, у подунавском Поречу- Старина Новак, од 1595. године као ''капетан над хајдуцима'' (79). У вези једног препада на другој дунавској обали 1596.г, војвода Михаило забележио је: ''…Када сам дознао за то, и знајући којим путем ће прећи и преко којих брда, да би се састао са султаном у Софији, послао сам Баба Новака… И он крене са својим хајдуцима и пређе преко Дунава и оде до брда да сачека Хасан- пашу на месту које сам му одредио. Када је паша хтео да пређе преко ових планина, Баба Новак се устремио на њега, разбио га и натерао у бекство, посекавши на комаде многе од њих, одузевши им камиле, и коње, и оружје и читаву џебану што су имали. А затим се врати са пленом у Влашку, док је Хасан паша с муком подносио ову срамоту што му је Баба Новак нанео'' (80). Почетком XVII столећа Отоманско царство је у Дунаву имало природну северну европску границу, па је ова регија, као и фетисламски град, помињана у разматрањима стања у Румелијском ејалету од стране познатог историчара и географа Катиб Челебије- Katip Celebi Mustafa bin Abdallah /1609.г.-1657.г, Истанбул/ (81). Из тога периода располажемо податком да је 28.октобра 1605.г. влашки војвода Радул ''замолио турске власти у Подунављу, од Браиле до Фетислама, да не ометају повратак оних Влаха који желе да се врате на имања својих бољара у Влашкој'' а преходно су избегли са њих због велике глади и неподношљивих услова живљења (82).

Средином XVII века Фетислам је имао 300 војника градске посаде. Тврђава четвртастог облика, како је забележио путописац обухватала је 12 кула од камена. Град је опасан двоструким зидом, имао је шанац, једну гвоздену капију на југоистоку. Евлија га дефинише као ''један тврд од камена сазидан градић који у обиму има 1800 корака; куће које се налазе у утврђењу начињеном од набоја, поред Дунава, опустеле су и у њима нико не станује… овај град има варош /подграђе/ на југоисточној страни; укупно има 400 које високих које ниских, пространих и од тврдог материјала саграђених имућних домова са вртовима и воћњацима, шиндром и већим делом покривених као лала црвеним ћерамидама'' (83). Из констатације Евлијине да све становништво зна босански, турски и влашки, закључује се да је влашки живаљ у знатном броју насељавао ове крајеве. У односу на бројне теорије о њиховом пореклу, имајући у виду веома честе миграције условљене изузетним погодностима за прелазак велике реке током периода залеђености Дунава у регији Гвоздених врата и разнородни састав становништва, чини се једном од прихватљивијих она да су Власи романизовани елемент настали од Дачана, Келта, Илира, тесалијске популације и Трачана. Дуго времена под османском управом стимулисано је њихово укључење у очување границе и вршење послова око дунавског саобраћаја кроз Ђердап, што је значило одређене пореске повластице и већи степен аутономности у односу на поданике Отоманске империје у унутрашпњости царства.
Аустријско- турским сукобима из тога доба биле су покренуте и наде Срба у ослобођење Кладова од османске власти, нарочито након пораза Турака под Бечом 1683.г. и освајања Београда од стране аустријске војске 6.9.1688.г, Српски устаници, организовани и помагани од стране Аустријанаца заузели су Оршаву а потом своје активности усмерили на Кладово ''у коме су се налазили и многи бегунци из тада опседнутог Београда, јер би се његовим заузећем могао пресећи Турцима саобраћај Дунавом'' (84). Покушај спашавања избеглица код Клаодва имао је драматичан расплет, како је познато на основу истраживања Јована Н.Томића: ''На Дунаву, недалеко од Кладова, застало је 500 лађа, по другом извору 800, које су долазиле од Београда и возиле београдске турске породице са њиховим драгоценостима. Ови Турци су напустили Београд пред почетак опсаде и кад су допловили до Кладова, дознаше да им је појава војске генерала Ветеранија на Дунаву угрозила пут. Турски заповедник у Чернецу Али паша погоди се са Ветеранијем да му београдски турски бегунци плате 200.000 талира па да пропусти њихове лађе, да прођу Дунавом за Видин. Београдске избеглице дадоше Ветеранију 12 талаца, на шта Ветерани пошаље неколико људи у Кладово да приме погођену своту новаца од Турака. Док су ови преузимали и пребрајали новац, у сам сутон појави се изненада кнез Текели са једном четом коњаника, поубија аустријске војнике и заплени новац. Београдске лађе сретно умакоше у Видин и Никопољ, само њих 42 насукаше се на једну пешчану греду те падоше са људима и стварима у руке Ветеранијевих људи'' (85). Према Душану Пантелићу, када су устаници најзад ушли у кладовски град, напао их је изненада ''вођа мађарских незадовољника'' Имре Текели /1657-1705/, који се био из Мађарске склонио у Видин; он је ''запалио кладовску варош, неке Србе поубијао, а друге одвео у ропство'' (86). Пантелић даље тврди да је Ветерани, журећи да Ердељ заштити од татарског напада, Оршаву и Кладово оставио да их устаници бране, колико могу, а да би им дао јачи подстицај, међу њих је послао Ђорђа Бранковића /1645-1711/, који је у међувремену изневерио очекивања Аустријанаца настојећи да пронађе савезнике за оснивање Илирске деспотовине, мимо царске воље, након успеха устанка (87).
Један други познати Србин, Стефан Продан Штета са хиљаду својих хајдука, омогућавајући аустријској војсци генерала Фридриха Ветеранија /1650-1697./ дејства на левој Дунавској обали, освојио је Кладово марта 1689. године (88). Хасан паша и јединице одметнутог ердељског кнеза Имре Текелија 26.6.1689. године започеле су опсаду Кладова са укупно 11.000 војника- Османлија, Мађара, Татара, јањичара, користећи и 21 шајку. После 12 дана посада се предала уз обећање да ће Срби бити пуштени да слободно оду. Ипак су допали ропства, а Продан и његови борци успели су ослободити се тек 14.10.1689.г, користећи прилику када су Турци поражени код Видина (89).
За време опсаде Кладова Ђорђе Бранковић налазио се на супротној дунавској обали али није имао снаге да притекне нападнутим сународницима у помоћ. Кладово је поново ослобођено након заузимања Видина од стране маркгрофа Лудвига Баденског /1655-1707./. У то време, октобра 1689.г, њему су у Кладово дошли генерал Хајзлер и Константин Балачан који је желео убедити Баденског да је могуће без већих жртава освојити Влашку (90). За своје завереничке планове Бранковић је сурово кажњен јер је, по речима Баденског у извештају 7. новембра 1689.г. послатом цару Леополду I, ''Бранковић не само злоупотребио повељу коју му је његово величанство доделило, него се на основу ње издавао за апсолутног деспота Србије, Илирије, Мезије, Босне, Срема и многих других покрајина и на основу тога претендује на повраћај свих ових земаља, а будући да је признат како од грчког патријарха и целокупног свештенства, који на прост народ имају сувише јак утицај, тако и од неколико хиљада људи, то би, ако се мало боље погледа, могло имати најозбиљније последице'' (91). Вук Караџић, уз погрешан навод да се догађај збио 1688.г, уместо 1689. године овако описује Брановићево хапшење: ''…на јесен врати се фелдмаршал Баденски Лудовик Вилхелм с војском од Видина у Ердељ на зимовник, и прешавши Тимок дође ка Кладову, и онде стане с војском док се начини мост преко Дунава /више Кладова на острву/. Тада Бранковић устане из Тисмана с људима својим, које је онамо био ксупио, и дође према табору немачком, да се састане с Баденским; и ту оставивши своју војску, с неколико своји људи пређе Дунав, и дође у логор немачки. Но Баденски се учини болестан, и не прими га к себи, него се заустави у логору, док се мост начини, а кад се мост сврши, пошаље га под стражом у Оршаву, и оданде у Сибињ'' (92). Бранковић је живео у заточеништву све до 1722. године, а период сужањства искористио је да напише ''Хронику Словена Илирика, Горње Мезије и Доње Мезије'' (93).
Аустријанци су били принуђени септембра 1690.г. напустити подручје на десној обали Дунава, као и јужну Србију, а да би избегло турску освету, мноштво Срба пребегло је на леву дунавску обалу (94). Карловачким миром од 26.1.1699.г. престали су на 25 година ратни сукоби између Аустрије, Пољске и Русије с једне, и Турске с друге стране. Хабзбурзи су добили територије Мађарске, Хрватске и Славоније, без Баната и мањег дела Срема.

Током аустријско- турског сукоба 1717. године високи царски официр Ладислав Фон Сплени из Оршаве 31. августа обавестио је претпостављене: ''Пошто је капитулацијом било утврђено да се турски гарнизон заједно с народом у конвојима има повући из Београда и отићи у Турску, и то у пратњу наше, аустријске војске, за шта је био заинтересован и главнокомандујући генералајтнант принц Еуген, то је мени, Ладиславу Спленију, царском генералвахтмајстеру, било поверено да дунавски конвој, који се састојао од цивила и разоружаних турских војника на челу са Мустафа пашом, спроведем до Кладова и предам тамошњим Турцима. Међутим, кад смо дошли у Кладово, испостваило се да су га Турци у међувремену напустили с обзиром да је у читавом овом крају код непријатеља завладала велика несигурност и страх од наше, аустријске војске'' (95).
Следујући Пожаревачки мир, као надоградња стеченог Карловачким, 1718.г. учврстио је Аустријској монархија поред дотадашњих 303.000 км2, посед од још 315.000 км2 територија. Банат је ослобођен од турске власти а северни делови Србије, укључујући област Кладова, и западни делови Влашке прикључени су хабзбуршкој држави. Из тога доба потиче план Фетислама, чијим упоређењем са Евлијиним записом и стањем на терену 1975.г. Гордана Симић налази како план основе у потпуности одговара очуваним остацима, укључујући распоред и број кула, чак и ојачања бедема; са дунавске стране је на плану представљен простор испод кружних кула, затворен двоструким палисадима, што одговара Евлијином опису о троструким бедемима и топовима; унутар горњег простора Малог утврђења приказане су три грађевине које до данас нису сачуване, док је у приобалном простору означена само једна грађевина, вероватно магацин муниције (96). У новијем коментару периода аустријске управе тврди се да је у раздобљу 1717- 1739.г. Мали град ''добио на стратешком значају те је око њега подигнут Велики град- бастиона траса неправилне полигоналне основе са шест бастиона, повезаних земљаним бедемима који ће тек 1818.г. бити озидани'' (97).
Друга од три рукописне књиге о разграничењу између Аустрије и Турске након рата 1716- 1717.г, чувана у Бечком државном архиву даје констатације да је Кладово главно место кључког краја- дистрикта који се састоји од око 14 насеља; опкољено је палисадима тамо чамцима довезеним из Оршаве; Турци се у њега више нису враћали одкад су га напуштали, ''наша посада се стално налази у том месту и његовој околини, тако да је стварно читав дистрикт у нашем поседу, не изузимајући ни Брзу Паланку. Осим тога, тај крај плаћа и контрибуцију која иде у царску благајну''. Документ је датиран 23.6.1718.г. (98).

Одмах након ослобођења од османске власти, Кладовљани су 1719. године подигли цркву посвећену светом Ђорђу а освећење је извршио архијереј Стефан Љубибратић. Поред овог податка, ''попис цркава у паланачком, хоршавском и крајинском дистрикту'' од 5.10.1735, садржи низ детаља о овдашњем православном храму:
''Зидови су јој од храстових дасака, а кров од цигле /?/. Свод јој је прост, од дасака, а на колу има пет малих труба. Дуга је 7, широка 2,5 а висока 1,5 хват. Припрата, не до врха, а олтар је до врха преграђен. На храму има троје улазних врата, једна од запада, а двоја са страна. Сва су написана, али потичу са затвора. Које у цркви, које у олтару, има 3 доста велика прозора, платном покривена. У цркви има четири велике иконе, више њих су Христови апостоли и распеће, а испред њих завесе са шпалом позлаћене, онда 4 кандила од кристала, 3 дрвена чирака и мали иконостас од дрвета, покривен црвеним шпалиром са 2 иконе и кандилима. Има још две иконе на сервису и на хартији. Полијелеј је од туча. Крстионице нема, а копље је од железа. У цркви има 2 архијерејска и 14 обичних верничких столова. Умиваоница је од камена. Проскомидија је саграђена од дасака са затвора, а покривена је шареним читом. Сто и трпеза су од камена, а њихов покривач од белог и шареног платна. Антимис није изображен, али је освећен. Путир је од жутог калаја, дискос и звездица од тенћета, а дарци од свиле. Ккадионица је од туча, а нафорица од бакра. Има два свилена фелона, 3 стихара, од којих је један од свиле, затим два пара наруквица од свиле, 2 свилена епитрахиља и 1 појас од чоје. Од црквених књига има: српски литургијар, псалтир и минеј, онда руски /московски/ псалтир, апостослки триод и пентикостар, као и 1 влашки минеј- протокола црквених нема. Изван цркве напољу постоји звонара са 4 стуба, са малим звоном од 40 пуди. Порта је обграђена, па тамо и напољу сахрањују се. На гробовима нема крстова, а ни преслица'' (99). Локација храма није позната али би се на основу случајних налаза приликом ископавања темеља за анекс Здравственог центра у Кладову осамдесетих година XX века, на месту удаљеном стотинак метара источно од садашње цркве могло сматрати да је она била на око 500 м. источно од фетисламских зидина (100). Одређенији помен цркве, али уз нејасноћу да ли је у питању ова изграђена 1719.г, или можда нека друга, садржан је у летопису хришћанског храма, писаном двадесетих година XX века. Аутор анале започиње навођењем да ''црква кладовска води порекло од пре 300 година, коју су за време обести муслиманске подигли побожни хришћани овог места; о њој никаквих докумената нема, нити је било, а подигнута је у дворишту садашње нове цркве, 10 метара од улаза са западне стране и то с леве стране'' (101). Према попису из 1735.г. затворски прозор и даске за проскомидију делови су здања у оквиру фетисламске тврђаве које је дуго времена било симбол Кладова и прва асоцијација на помен овог имена, чак и у неким позоришним комадима с почетка XX столећа. Аутору ових редова те околности биле су потпоре у мишљењу да име ''Кладово'' може потицати /или макар имати афирмацију, уколико је претходно назив имао корена у терминима ''клад''-пртљаг, терет, ''кладати'', ''класти''- старословенско ''стављати, полагати''/ од имена справе за утамничење људи ''клад''. Војислав М. Јовановић Марамбо у једночинци ''Наш зет'' написаној маја 1905.г. има овакав дијалог: ''Пензионер- А где ваш покојни беше пре него што се преместио овамо?-; Удовица: -У Кладово.-; Пензионер: -Јест, у Кладово. Баш знам добро да га доселише робијаши…'' (102).
Чињеница да је у окружењу храма било хришћанско гробље такође је потврђена приликом радова на изградњи кладовске канализационе мреже у истом атару. Свила, позлате, кристал доиста су ретки материјали код црквених инвентара тога доба а руске, српске и влашке црквене књиге сведочанство су о етничком саставу становништва као и о већ исказаној руској заинтересованости за покровитељски однос према српском народу. Један од могућих извора знатних прихода на подручју овог краја било је велико складиште соли у Кладову. Године 1720, дужност шефа солане обављао је Јохан Георг Мерингер, са платом од 300 форинти годишње, као манипулант радио је Бернард Клафтер са платом од 150 форинти за годину, док су два помоћна манипуланта имала примања од по 100 форинти (103). Други значајни приходи потицали су од риболова, у вези с чим је аустријска управа плаћала 1720.г. два риболовна надзорника /у Кладову и Чабар- Корбову/ по 120 форинти (104). У то време дистрикт Кључа са једним трговиштем и 14 села имао је 356 настањених домаћинстава, 14 ожењених ''неиздељених'' синова и 41 сина старости од 15 година; држано је 115 коња, 289 волова, 296 крава, 31 теле, 874 овце, 1050 коза, 223 свиња, 306 кошница пчела; предмет опорезивања било је и 1005 катастарских јутара или дана винограда, 288,5 кат.јутара ораница под пшеницом, 28,5 кат.јутара ораница под јечмом и овсом и 305,5 кат.јутара ораница под турском пшеницом или кукурузом (105). Полицијску власт вршили су коњичко- пешадијски милиционери- за град Кладово поручник Фон Рор и 6 редова с коњима (106). ''Кладовска нурија'' са градом као средиштем потпадала је под црквену власт Митрополије Београдске и 1723. године обухватала је 123 ''хљебова''- домова (107). Године 1735. свештенички позив при кладовском храму обављао је Петар Димитријевић (108). Међу најстаријим мештанима данашњег Кладова верује се да из тога доба потичу и циглом озидани тунели што су водили од тврђаве ка подручју православне цркве. Трагови тунела нестали су са површинског слоја у потесу ''бара'' током девете деценије прошлог века када је део њихове трасе затрпан десетак метара дебелим слојем земље, ради заштите од подземних вода, на простору између асфлатног пута што од центра града води ка тврђави и малог вештачког језера (109).
Већ 1736. године уследио је ратни сукоб Аустрије и Турске који ће након три године вратити Кладово под османлијске скуте. Тада је оно скупа са Кастелом преко пута Аде Кале имало 140 кућа (110).
У јесен 1737. године фелдмаршал Лудвиг Андреас Кевенхилер /1683-1744/ имао је штаб у Брзој Паланци. 27. септембра од стране 16000 турских војника Аустријанци су нападнути код ушћа Тимока у Дунав. Било је знатних губитака на обе стране. Извесно је да је Брза Паланка пала у турске руке крајем новембра 1737.г. (111). Подручје источне Србије у потпуности је под турском контролом 14.3.1739.г. Београдским миром закљученим септембра 1739.г, призната је турска управа у Фетисламу. Османлије су се одмах потрудиле да својој ''Победи ислама'' дају још јачи сјај. Мермерна плоча из тога периода -1739- постављена је на згради хамама: ''Пун правде и добродетељи као море воде, Његово Величанство Махмуд Хан, мајдан великодушја и милости, победоносни и добромисаони султан, кога славно име и победе испунише свих девет сводова небесних; свевишњи је учинио барјак овог султана победоносним, и принудио непријатеље вере /ђауре/ да у њега милости просе; помоћу свевишњега Творца он је победио више градова, а између осталих и овај рају подобан град, који беше руком поганика здраво оштећен, но он и њега украси, и у њему многе красне зграде подиже, а међу њима и овај дивни хамам, који је улгед архитектонских дела испод небеснога свода. И њега направи рука најспособнијега архитекта. Његова је форма тако лепа и одлична да гледаоца доводи у чудо. Нека велики и свемоћни Бог овога цара, који целим светом управља, одржи на царском престолу у срећи и благостању.- Ово састави слабомоћни роб Таксин, у спомен овог новог Махмудовог амама, 1156. Изрезао сиромашни роб, Мехмед Рефија Ћатип- Заде. Нека га Бог удостоји своје милости'' (112). Како налази Климент Џамбазовски, основни корак турске власти састојао се у обнови београдске тврђаве и мањих тврђава попут оних у Кладову и Текији /бивши Форт Елизабет, тзв Кастел, као припадак утврђења Аде Кале/ да би Србију претворили у војну крајину, спремну да се у сваком моменту супротстави инвазији из Аустрије или неке друге средњоевропске земље (113).

1741. године као мештани вароши Фетислам евидентирани су и порески обвезници-хришћани: Јован Мајер, Јован Берић, Јон Пасторка, Петре Царан, Курта Давид, Радул Молдован, Стојан Магдић, Џора Паламида, Митре Станић, Станимир Арапчик, Михај Метлић, Спас Стојак, Стојан Радић, Цвета бостанџија, Јанкул Лазић, Трајиле Јована, Антанас Аћим, Сандул Дуги, Михуца баштован, Мика Ода- Јован, Нашо Милутин, Павел Титул, Павел Челик, Петре Челик, Јован Боркич, Џора Костин, Нашо Маломенка, Нашо Вук, Барбул Капацина, Гера дунђер, Никола Перкич, Андреј Дуги, Крста Андреј, Нашо Крнич, Лупул Ракич, Јонашко Михај, Богица Јагогич, Барбул абаџија, Јон Конакар, Петре Гицул, Тома Милић, Михај Голуб, Јон Ђорђе, Јован касапин, Костадин берберин, Драгич Марга, Лупул Пасуј слеп, Дајо Глогич, Спиридон Славић, Лазар Захарија, Ђорђе Рпан, абаџија, Никола Милич, Пана дунђер, Станко Крлан, Ђорђе Златко, Димитре Манојле, Лацко Љубиша, Јован Којич, Ђорђе Којич, Јован Ракич, Барбул Стојан, Ергован Илија, Борча Корчар, Милко Гагич, Груја Олар, Стан Крћан, Петре Стан, Никола Џора, Стојка Тунбар, Никола Марија, Ђорђе Михаљаша, Спас Крнич, Гергина Јон, Јон Говедар, Цветко Крнич, Димитре Ката, Петре Папук, Манојли Стојан, Крста Репеда, Јон Корнич, Павел бозаџија, Јон поп, Јован поп, Симо Петре- Челик, Шербан Говедар, Никола Врбица, Крста слуга- укупно 91 особа. Међу ''расутима'' вароши фетисламске пописани су хришћански поданици: Јон Милин, Никола Сул, Крста биров, Стојан Павел, Благоје Пасторка, Јон Гаврил, Илија Пристојка- чамџија, Радул Драгомир, Павел абаџија, Нико Пристојка- чамџија, Шербан Станкул, Ђорђе Селин, Конда Петре, Петре Нестор, Пантај Велић, Спот Милисав, Петре Стан, Андре Јон, Џањево, Богослав слабоуман, Ђорђе Арсеније, Стан Јован, Никола Филимон, Никола слабоуман, Ђорђе Ника, Драгомир Марко, Петре Барбу, Тодор слуга, Павел Дуги, Димитрашко Џорка, Бада Костин, Барбул слуга, Драгул Тодореј, Стојан малоуман, Никола ћурчија, Барбул Влах, Миливој Пожаревац, Јован слабоуман, Герчин Стојан слабоуман, Живан Пристојка- чамџија, Јован Пристојка- чамџија, Стојко Пристојка- чамџија; укупно 41 лице. Статус становника фетисламске вароши имали су и немуслимани на адама Тмиур Капија /Гвоздена Врата/, Губавац /Шимијан код Мале Врбице/ и Карадаш/северно од Давидовца, према старом Сипу/. На првој су пописани као думенџије: Михуца, Агатон, Флора, Радул, Михај, Јанкул и Драга. На Хаџи Угаловој ади/Губавац били су: Илија Царан, Михуца Шелар, Јован Радул, Јонашко Стрејо, Абрам раду слеп, Јанош Царан, Јанкул Смок, Првул Никул, Јован Џорка, Јон Смок, Димитрашко Бербад /укупно 11/. Ада Карадаш имала је 19 лица: Петре Караџан, Првул Тодосија, Јован Цона, Јон Драгуц, Антон Катун, Радућ Слабоуман, Џорка Трандафил, Митре Петре- веслач, Крачун Калуш, Драгој Милај, Првул Жиу, Јонашко Слабоуман, Димитрашко Јон, Глигорије Вујомир, Ђорђе Слабоуман, Димитре Јон, Ђурица Слабоуман (114). Према томе, 1741. године варош Фетислам имала је 169 немуслиманских пореских глава. Царским указом- хатихумајуном од 24. августа 1741. године Фетислам је прикључен вакуфима- верским задужбинама- библиотеке султана Махмуда I код Велике Аја Софије у Цариграду (115). Имена и надимци набројаних становника указују на њихово српско и влашко порекло, занате којима су се бавили, психичка својства, карактерне или физичке особине, места одакле потичу.
Како бележи ''Историја Османског царства'', у то доба сваки поданик могао је путовати од Дунава до Индијског океана и од Персије до Магреба, а да у сваком тренутку буде потчињен истим законима, са истом административном организацијом, да говори истим језиком и да користи исту новчану јединицу, те су постојале изузетно повољне претпоставке за велику трговинску размену (116). Те су погодности једним делом биле условљене успешним функционисањем правног поретка на подручју контролисаном из кладовске тврђаве на Дунаву. За разматрање питања статуса Фетислама у склопу турског пореског система значајан је акт Махмуда Првог /1730-1754/:
''У смислу ајета: ''А што се тиче благодети твога Господа, преноси их''- ради преношења благодети и због тога што је увећавање добрих дела и умножавање милостиња најпреча дужност и најважнија брига честитих султана- раја самог Фетислама и саме Оршаве и осталих села, острва и земаља у Видинском санџаку, који су раније Његовом вољом- Нека је хваљен и узношен!- поново постали делом моје штићене царевине и који су увакуфљени и назанчени службеницима и за трошкове једне од мојих царских задужбина, вакуфима моје сјајне царске библиотеке и мог узвишеног имарета, које су сада од моје царске личности подигнуте- постала је мој нови царски фетх. А како је она тек нашла спас из руке ђаурске окупације, како је достојна моје високе царске милости и, како су речени Фетхулислам и Оршава и остала места не само часни вакуф, и пролазна места на Дунаву у околини Видина, Ниша, Београда него и јер су фетисламска и оршавска скела по једна скела без премца на обали Дунава- зато се, слично панађуру у Еласонији, који је вакуф покојне Валиде Султаније близу Багче Капије у Царигарду, панађуру у самом Сливену, који је вакуф покојног султана Мурат Хана у Једрену, панађуру у Свиштову, који је вакуф мајке покојног пређашњег султана у Ускудару и слично Дољан панађуру, који је миријска муката, установљује панађурски трг, о Митрову дне у Оршави и о Ђурђеву дне у Фетисламу. Како је јасно да ће трговци и други из градова и касаба које се налазе посвуда у вилајету Румелији долазити у ова два места са својом робом, стварима и тканинама и трговати и да ће то бити лепа намера, која ће довести до подизања земље, а то је њен основни циљ, а временом и до благостања народа и земље- ти, који си поменути, донеси дефтер вакуфа и твојим пером упиши у дефтер вакуфа да се у поменутим местима на објашњени начин установљује по један панађурски трг по једанпут у години у одређено време, да дажбине које се узимају на начин који је уобичајен на другим панађурима убире мој царски вакуф и да су оне прикључене мојим царским вакуфима.''- У складу с високославним ферманом, који је упућен овом презреном заведено у дефтер. Дана 10. мухарема 1156 /7. март 1734.г/. Презрени Мехмед Саид, теквија.'' (117).
Јужно од тврђаве, почев од свега 200 метара од главне капије па 400 м даље на југ, а нарочито на подручјима данашњих улица Младости, Милентија Поповића, затим на тзв. Стрелишту, на падини испод кладовске гимназије и крај некадашње штале пољопривредног газдинства ''Кључ'', лоциран је фетисламски ''град мртвих''. Мноштво људских скелета откопано је на местима где је почев од 1975.г. допуштена градња стамбених и јавних објеката, насеље ''Пемци'', уз обиље керамичког материјала похрањиваног у гробовима муслиманских житеља Фетислама. Није научно потврђена теза да велики камени одар, описан од стране Евлије Челебије а намењен обредима сахрањивања, сада лежи дислоциран на стотинак метара источно од локалног резервата дивљачи. Али зато је опште уверење мештана да горостасно и од вишеструких удара громова распукло стабло дуда испод зграде гимназије представља једини преостали белег из турских времена- гранични пункт простирања ''вечног почивалишта'' муслиманских становника старог кладовског града. О томе нема помена у расположивим писаним историјским изворима.

1743. године стање по питању насељености немуслиманског живља- пореских обвезника у фетисламској вароши било је следеће: Лика Негован, Радул, његов син, Стефан Вуча, Јован Фира, Јон Пасторица, Радул Молдован, Станимир Митар, Стојан Вуча, Илија, његов брат, Јанкул Лазић, Трајило Станан, Спасоје Станан, Цветко бостанџија, Преда Врбица, Драгота Вулпа, Јован Врбица, Никола Врбица, Петар Гаврил, Никола, његов син, Никола Симаја, Јанкул Тодора, Јован Драгомир, Стојан Јован, Митар Олар, Михајло Стоја, Ђора Живко, Ђорђе Дулгер, Ђора Црнић, Недељко, његов син, Сандул Иван, Михуца Првул, Петар Даја, Сима, његов син, Павел, његов брат, Павел Јаблан, Недељко Стојан, Крста Андрија, Лупул Раћит, Павел Кучук, Богица Станоје, Јован Касап, Јон Порсова, Михаил Бобулуј, Јован Кордељ, Петар Пеја, Тонча Милић, Костадин Бербер, Лупул Пасторга, Даја Радул, Јанкул, његов брат, Придон Славић, Лазар Јован, Ђорђе Јован, Никола Крцан, Павел Стабоја, Груја Олар, Јован Раћит, Јања Дулгер, Митар Манојле, Лазко Митар, Оргован Илија, Милко Димитриј, Стан Крцан, Петар, његов син, Ђорђе Михај, Стојко Дамјан, Спасој Крнпић, Гергина Илћеј, Петар папук, Митар Јован, Манојле Стојан, Крста Репећа, Јон Ценуш, Сава Лука, Павел Строја, Светко Крнић, Стојкан Јован, Атрениј Павел, Недељко Гица, Драгич Петар, Јован Никола, Јон Чока, Крста Строја, Крчун Јон, Никола његов брат. Као думенџије у Фетисламу наведени су засебно: Никола Петар, Јован, његов брат, Андрија Станимир, Недељко Маламенко, Стојан Магдић, Курта Давић, Барбул капацина, Јон Крцун, Јован Јанкул, Стојан Јанкул, халваџија. Приходи су износили: испенџа 94 особе- 2350 акчи, пшеница 448 мерица- 3136 акчи, јечам 320 мерица- 2220 акчи, раж 196 мерица- 1260 акчи, овас 64 мерице- 448 акчи, просо 64 мерице- 448 акчи, ушур од конопље и купуса 2240 акчи, ушур од кошница- 1920 акчи, ушур од кукуруза и пасуља 4500 акчи, шира 2400 ведара- 12000 акчи, данак на свиње и Божић 1940 акчи, пољачина 384 акчи, данак на врт, сено и дрва 1280 акчи, приход од општег бејтулмала, имања одутних и несталих лица, ухваћене марве, одбеглог роба и др. 8000 акчи, ресум на тапије на земљу- 3840 акчи, бадихава, свадбарина, данак на винску бурад, глобе и ресум на хајмане 3250 акчи; свега 49.000 акчи (118).
Споразумом аустријског цара Јосифа II и руске царице Катарине II 1780-1782, о подели Отоманске империје тј. интересних сфера уговорних сила, Србија је требало да потпадне под аустријски утицај, уз резерву да је Русија и даље имала покровитељски положај према свим православним хришћанима, укључујући српски народ. Уследиле су обавештајне мисије са циљем сондирања терена за спровођење уговореног, у којима је гранично подручје са Кладовом било нарочито важно. Један аустријски шпијунски извештај садржи следећи опис из 1784.г: ''Варошица Кладово или Фетислам- Ово место лежи на десној обали Дунава, има 140 турских и 50 хришћанских кућа, 6 ханова у чијим шталама се налази 500 коња, затим 5 кафана. Горњи део ове варошице ограђен је потпуно новим кољем високим три стопе. Ово место има 5 улаза или капија, изнад којих је дрвени чардак. Капије су направљене од јаког дрвета, а закуцане гвозденим ексерима; две капије окренуте су према доњој страни паланке, једна према реци, једна према селу Кладушници, а једна према путу за Брзу Паланку. У овом месту се даље налази један торањ са астом и једна зидана џамија, а у близини кладушничке капије налази се стари зидани дворац са 4 округле куле. Посада у паланци је под управом једног паше и два бега: она се састоји од 3000 Турака. Ово место доминира на узвишењу изнад бунара са јужне стране.'' (119).

По објави рата Турској, аустријска инвазија на овај крај почела је 31.октобра 1789.г. Војском је командовао генерал Михаел де Фабри. Србе у аустријској војсци су предводили мајор Маховац, са две чете, Јован Брановачки, Сава Демелић и обрлајтнант Маријан Јовановић. Пошто је посада кладовске тврђаве одбијала да се преда, Фабри је наредио артиљеријску ватру и Кладово је убрзо пало у руке Аустрије. Посада и део становништва пуштени су да напусте град а хроничар бележи: ''…тако је генерал Фабри заузео Кладово- мали град и румунску варош'' (120). У тврђави су се налазили беглербег, везир, 342 коњаника и 135 јаничара (121). Покушај Турака појачаних са 5000 војника видинског паше Пазваноглуа Никола Стојка описује: ''Обрист Антон Либтај није се уплашио, него поручи у Чернец мајору Максиму Ракитијевићу да му притекне у помоћ са две своје чете. Из града је искочио са својим водом штражмештер Игњат Јовановић, упао у румунску варош, запалио је и сагорео. За то је Игњат добио колајну'' (122). Обзиром да нису успели у намерама, Турци су се 21. децембра 1789.г. по старом календару повукли у Неготин. За одбрану града заслуге су имали и мајор Ракичевић, обрлајтнант Мита Атанасијевић и Данило Алексијевић.
''Санктпетербуршке ведомости'' средином 1790. године пренеле су вест да је 24. априла експлодирао барут у кладовској тврђави која је том приликом значајно оштећена, погинуло 28 а рањено 54 војника (123). О томе је запис сачинио и Никола Стојка: ''У тврђави у Кладову има један конак, окружен високим зидинама. У подруму овог конака заостала је турска барутана. Ту се нашло и око 30 затвореника. Непажњом, жаром из луле неког од њих запали се барут. Разлеже се тако страшан тутањ, да са ја, који сам се налазио у селу Дупљани, на две штације одатле, помислио заједно са другима, да је то у Неготину или доле негде на Дунаву. На конаку се порушила кула, па су цигле са ње затрпале не само оне у згради, него су побиле и многе ван ње. Пуковник Немеђ ће на то рећи- Стајао сам под прагом на улазним вратима и спасао сам се-, А Мерзић рече- Баш у тај пар угледао сам два дивља голуба, па зграбих пушчку. Они прхнуше. Ја поново нанишаним. Они одлетеше. И по трећи пут кренем за њима, и то ме је спасло од смрти-. Од тог заглушујућег тутња не само да се затресло и оштетило оних 40 кућа у тврђави, него су се зањихале и дереглије и велики чамци на Дунаву'' (124).
Наследник Јосифа II, Леополд II већ се 27. јула 1790.г. обавезао на склапање мира са Турском, што се и десило у Свиштову 4. августа наредне године. Фетислам је враћен Отоманској империји.
У последњој деценији века Кладово је опевано песмом о познатом јунаку Стојану Буљубаши: ''…Нема беже шта да ради!/ Већ пође из Цариграда:/ иде друмом за Кладово/…Кад у Видин беже уђе/ Кадине га дочекаше,/ Горко му се пожалише…/ На Стојана Буљубашу,/ Који суди над Крајином,/ Откад је он буљубаша/ Турчин овде није дошо/…А кад беже ово чује,/ Он одатле пође даље,/ Према Неготину иде./ Куд ће сести, одморити?/ У равници неготинској/ Одсео је те одмара;/Са пратњом се договара,/ Код кога ће коначити?/ Кога има пријатеља?/ То је Стојан Карапанџа,/ Кум Стојана Буљубаше,/ Господара Крајинскога/…Бег се мисли и домишља,/ Како замку да удеси/ И Стојана да превари./ Сутра, Стојан Карапанџа,/ Опет оде своме куму,/ Куму Стојан Буљубаши;/ До капије њега зове:/ -Куме мој куме Стојане!/ Буди добаре, те се спреми/ И да самном одмах пођеш,/ Пођи самном моме дому,/ Јер бег опет тебе зове;/ Жели с тобом да говори./ А знаш куме, која ј жеља?/ Бег је куме дошо мени:/ У њега је та саксана,/ У њој носи цело благо,/ Да га склони у Кладово./ Ал од људи је сазнао-/ И сам види лисну гору-/ Бећара је, вели, пуна./ Бег се боји погинуће./ Но, ако је куме, с тобом,/ Никога се бојат неће./ Тако га је преварио!/ Он, од куће полазећи,/ Добро свога коња спреми;/ Мач за појас опасује,/ Па се бегу упутио./ А кад тамо је дошао,/ Са бегом се поздравио,/ Добро јутро му назвао,/ На турском му говорио:/- Саламили јарда-аси,/ Нари-нари бакали!/ За здравље га упитао/ И кафу је с њим попио./ Кад Неготин оставише/ И из њега изиђоше,/ Ту је с њима и кум био,/ Пошо и он до Кладова./ Управ онда кад пођоше,/ Коњ Стојанов се спотакну,/ На земљу га, доле, баци./ Ал он добар јунак беше:/ Хитро оздол' одскочио,/ Коња опет узјахао;/ Нико није приметио./ Он уназад поглед баца/ И овако проговара-/ Управ' Стојан Буљубаша/ Овако је говорио:/ - Неготине, Неготине!/ Ето, само кроз три дана,/ Пси ће у те завијати,/ Јер Стојана неће бити!/…Али негде насред пута,/ Где још није Грабовица,/ А подаље од Паланке,/ Деси му се те сусрете/ Црног, ружног Арапина,/ Овај њега познаваше:/ Искрено му говораше:/ - Стојане, брате Стојане!/ Куда си се упутио?/ Ти се својом главом играш!/ Стојан њему одговара:/ Господине Арапине!/ Кад бих знао да зло иде,/ Кума мога бих заклао,/ Јер он ме је ту деовео./ Арапаин пак њему вели:/- Чуј Стојане, господине!/ Не бил' некак' учинио,/ Те се натраг повратио,/ Да не би живот изгубио?/ Јер сам синоћ заноћио/ Тамо у пустом Кладову;/ Па сам Турке прислушкив'о,/ Кад су они говорили,/ Како ће те преварити,/ Како тебе да убију./- Арапине господине!/ Ја ти лепо захваљујем./ Али морам тамо ићи;/ Онај ко се смрти боји,/ Тај никакав јунак није./ Ово рекав, даље пође./ Напоредо с кумом иде;/ Обојица беседили./ Кум му овако говори:/- Чујеш куме мој Стојане!/ Немаш чега се бојати./ Ја сам с бегом говорио,/ Голем бакшиш да нам даде,/ Ради труда до Кладова,/ Са том малом саксаналом./ Кад увече су пристигли/ У то пусто Кладово,/ Тамо беже шта уради?/ У кафани их оставља,/ Стојана са својим кумом;/ А он иде у тврђаву,/ У тај кладовачки град/ Што и данас ту постоји,/ Да у њему он преноћи./ Они седе у кафани;/ Седе, пију да ноћ прође./ Кад је јутро освануло,/ Бег Турчина свога шаље,/ Да позове он Стојана./ Турчин Стојану казује:/ -Чуј Стојане, господине!/ Бег ти, брате поручио/ Да код њега одмах дођеш;/ Треба бакшиш свој да примиш;/ Пут до овде што учини,/ Да ти није бан-бадава./ Шта ми Стојан онда ради?/ Сабљу своју припасује;/ Приправан је за полазак./ Али кум му проговара:/ -Куме мој, куме Стојане!/ Остав' куме своју сабљу,/ Немаш чега се бојати!/ Јер бег, ако те угледа,/ Да си сабљу припасао,/ Можда ће се наљутити/ И ништа нам неће дати;/ Бакшиша нам неће бити./ Стојан њега послушао/ И са себе сабљу скида,/ Оставља је у кафани./ потом бегу он одлази./ Кад пред лицем бега стаде,/ Назива му добро јутро/ И за здравље га упита./ А бег онда, шта уради?/ Знак Турцима својим даје,/ Те на њега руке ставе./ Тада Стојан шта ми ради?/ Како добар јунак беше:/ Он се једном само стресе/ И сви Турци попадаше/ Као крушке са дрвета./ За појас он руком маше,/ Али сабље тамо нема./ Онда чизму своју скида/ И са њоме чврсто бије;/ Ког Турчина њом удара,/ Као треска на тло пада;/ Све гомиле од њих ствара./ Али, ето буљук иде,/ Други буљук са чергама;/ Баца черге са свих страна/ И Стојана тако хвата./ Страга руке њему вежу;/ Таквог га пред бега воде/ Кад пред бега тако стао,/ Пресуду му прочиташе,/ Да му сада смрт следује./ Онда Стојан проговара:/ -Господине бег- ефенди!/ Ја сам добро разумео,/ Да висићу на вешалима./ Али бих те замолио,/ Ноћу да ме не обесиш,/ Јер ме не би вид'о нико;/ Већ ме дању ти обеси,/ Да ме види цела раја,/ Коју сам ја помагао./ Онда бег му одговара:/ -Бре Стојане, господине!/ Јеси л' дању хајдук био? / Дању ћу те обесити!/ Јеси л' хајдук ноћу био?/ Ноћу ћу те обесити!/ А Стојан му тада вели:/ Господине, бег- ефенди!/ Ти учини како хоћеш;/ Кадиницу ја ти твоју,/ Кћер ти твоју, ако имаш/ Сакривену под фереџом./ Тада њега дохватише,/ Под Кладово одведоше,/ На оно лепо прундиште./ Господ, Боже не бију га,/ Нит' сабљама њега секу./ Смрт му јесте још грознија:/ Кочевима ударају,/ Као пса га пребијају/ И у чамац га бацају./ Где је Дунав понајдубљи/ Из чамца га избацише./ На планини кише пале,/ Воде су се разливале,/ Па Стојана избациле./ Где су њега избациле?/ Тамо ниже од Прахова,/ Стоји једна крушка- дрво;/ Голема је и округла./ Ту је једна пукотина;/ У њој Стојан сам почива./ (125).
Милан Ђ. Милићевић је 1876.г. објавио делимично измењену верзију, такође певану од овдашњих Влаха у којој се казује да је Стојан Буљубаша од Крајине, син Србина из Неготина. Место у коме је поворка сустигла Арапина опредељено је као ''Костина крушка''- брег изнад Кладова. Стојана у овој верзији коцем по глави удари ''те он посрну на колена'' један потурчени Влах из села Рткова, ''убила га мајка Богова!''. Српски јунак се пред смрт обраћа бегу: ''Ноћу ме, курво, не вешај, него сунце кад изиде, браћа Срби да ме виде!… Тада сунце ограну, и Турци Стојана обесише. Стојана ће народ помињати док је сунца и света, а Карапанџу проклињати'' (126).
Од историјских личности у песми су заступљени Пазванџија/ Осман Пазваноглу- јаничар пореклом из Босне/ и Карапанџа из Неготина. Пазваноглу је био одметнути турски великаш из северозападне Бугарске. Он је 1794. године са 80.000 људи у Видину, како пише Милорад Екмечић, створио своју аутономну државу, са амбицијом да створи исламско бугарско царство (127). Никола Казимировић налази да у Крајину није смео наступати Турчин са поткованим коњем- значи, поштеђена је била разних кулука, зулума, ''али је Пазван Оглу све те правице и привилегије погазио и његови људи отпочну Крајину пљачкати'' (128). Ето можда повода за настанак песме о Стојану Буљубаши- узурпација аутономних права становника Кључа и Крајине. Друга позната личност Карапанџа, за кога народни певач одређује да се зове Стојан како би нагласио његово кумство према Стојану Буљубаши, могао је бити Илија Карапанџа, вероватно крајински обор-кнез у времену 1752- 1785.г, или Станко Јовановић Карапанџа, обор кнез у време рата 1788- 1791.г, али могуће је да се ради о употреби кнежевског имена без чињеничне подлоге, релевантне управо за случај описан у песми. Таквог старешину имало је и Кладово и посредством њих двојице кладовски бег је вршио управу над овим граничним областима. Вук Караџић у ''Српском рјечнику'' пише: ''Обадвије су ове кнежине биле султанијине, и зато су некако од старине остале те у њима нису судили Турци, него српски кнезови…/ приповједа се да су такои ферман од цара имали да несмије Турчин с поткованим коњем наступити на ту земљу/. Крајински је сједио у Неготину, а од Кључа у Кладову /Нигдје ни у Србији, ни у Босни, ни у Херцеговини под владом Турском нијесу кнезовали варошани сељацима до ту/ Крајински је кнез бивши од кољена Карапанџића, а од Кључа се мијењао често. Ти су кнезови купили порезе и остале данке, па су новце /колико је било одређено да се даје султанији/ давали бегу, који је долазио из Цариграда и сједио у Кладову, а бег је слао у Цариград'' (129). Караџићево излагање има основа у султановом хатихумајуну од 21. августа 1741. године којим се приходи са овог подручја намењују, као вакуфско добро, финансирању библиотеке Аја Софије у Цариграду. Вуково запажање да је аутономија подразумевала како ''Турчин не сме с поткованим коњем наступити на ту земљу'' има потпоре и у једној верзији песме о Стојану Буљубаши, пронађеној од стране С.Јанковића. У њој се каже: ''Идући од Ниша овамо/ Турци коњма поткове скидају/ И за проју их продају/'' (130). И за песника је неоспорно Карапанџа крајински кнез и оличење аутономије, а бег је царски изасланик који долази у Кладово и прикупља дажбине за царски вакуф, како описује и В.Караџић. Звање буљубаше- војводе, описано у песми, било је у то време постојеће- радило се, по Владимиру Стојанчевићу уз позив на истраживања А.Николића, о једном од двојице старешина подређених кнезу, као помоћним органима у прикупљању дажбина и одржавању поретка. Феликс Каниц износи прецизније тврдње да је башкнез ''за обезбеђење свог ауторитета држао у свом конаку једног буљубашу, а овај је имао 30-40 пандура који су заповести преносили у села; друге две буљубаше са по 15 пандура штитили су границе кнежине од наислних упада Турака и хајдука'' (131). Још детаљнији приказ дао је Вук Караџић: ''Башкнез је имао три буљубаше с пандурима; двојица су од овијех имали по 15 пандура, и један се од њих налазио поред Тимока, а други од Кључке стране, те су чували да не би какви рђави људи /Турци или хајдуци или лопови/ откуда дошли и народ узнемиравали; а трећи је са 30- 40 пандура био код њега те га је чувао и слушао /тј. заповијест му по селима разносио/. Све три ове буљубаше са својим пандурима били су хришћани'' (132). Каниц закључује да овим подношљивим односима по основу кнежинске аутономије дошао крај када су Пазваноглуове јединице прешле Тимок, раји наметнувши 3 пјастера по глави нових дажбина а башкнезови ''који нису приклонили главу'' уклоњени су или побијени 1798.г. (133). Главно седиште било им је у Неготину, а за то време ''баш кнез је био као турски слуга'' (134). На крају, догађај из песме о Стојану буљубаши могао би имати паралеле у околностима што су предмет опсервација Николе Стојке из Хацега: ''Приликом боравка београдског везира у Неготину /1802.г./, стари оборкнез Станко оптужи код овог свога зета Данила /Алексијевића/ који беше оборкнез, да је из Славоније, немачки немеш придошлица ту и са Пазваноглуом сарађивао, збацио је њега /Станка Карапанџу/ и себе самог узвисио, експлоатишући сиротињу благо нагомилао и потом опет Немцима пребегао. Паша онда удеси ствари тако да га са својим Турцима једног дана позове себи и пребаци му као наводно, да није послао довољан број људи на радове код Видина; на рачун тога затражи му 30 кеса леја. Овај му даде. А кад му паша затражи још 15 кеса леја, он одговори да нема. Турчин посла своје људе у његов стан, где је живео код супруге; било их је свакако више, јер кад одоше код њега и рекоше му да пође с њима, а он изиђе на капију, пред њим се испречише три Турчина за то нарочито постављена и убише га из пиштоља'' (135). Очигледно да злоупотребе од стране хришћанских кнезова као репрезената аутономних права и статуса Кладова као султанијиног поседа, нису биле ретке појаве.
Да је Пазваноглуово одметништво озбиљно схваћено од стране османлијске управе, сведочи, на њихово тражње, позив упућен од цариградског патријарха митрополиту Методију да као егзарх видинске епархије, посети православне хришћане у Фетисламској нахији саветујући становништво да буде покорно султановој власти. Патријарх указује тим поводом Србима да је Фетислам са околним местима султановим актом поверен управи високог мухафиза београдског- Мустафа паши, те је црква одредила митрополита београдског ''да им за неко време буде духовни вођа у сваком добром делу'' (136). По Маринку Пауновићу, Кладово је током борби између Османа Пазваноглуа и султанови регуларних трупа у два маха спаљено- септембра 1800.г. и почетком марта 1801. године, ''када је пало у руке султанових трупа потпомогнутих војском влашког кнеза; том приликом извршен је покољ над турским и српским становништвом, које је било верно Пазваноглуу (137). Везано за борбе из септембра 1800.г, он износи податке да је Хаџи Мустафа напао Пазваноглуа стационираног у Кладову 18. септембра. У нападу су учествовале трупе које су претходно освојиле Пореч, још 400 коњаника из Београда и око 200 људи са Аде Кале. 20- 21. септембра ''од обострано јаке топовске паљбе запаљена је варош и може се рећи да је била потпуно разорена'' (138). Одатле се Пазваноглу повукао у Пореч који ће српски устаници од њега отети тек 1806.г. (139).
Успех Миленка Стојковића, заповедника источног крила устаничке војске, у борби против Пазваноглуовог великаша Кара Мустафе код Неготина, подизање на устанак становника околних села, определили су га да 1806.г. започне освајање кладовске тврђаве. Испоставило се да је то био исхитрен покушај (140).
Отоманска империја објавила је, уз подршку Француске, рат Русији 28.12.1806.г, што је одлучујуће допринело на сарадњу руске Молдавске армије са српским устаницима. За најпогоднију форму руског уплива у српску политику ослобађања од османске доминације одабрано је стварање ''Књажевско- влашког корпуса'', односно ''Греческо- елинског корпуса'', са задацима спровођења ратних операција у Малој Влашкој, околини Оршаве, Крајини и Кључу /Кладово/ и контроле пловног пута (141). Неуспеси Грка у конституисању војних формација надомештени су активностима официра српског порекла Петра Никића у оснивању ''Влашког козачког пука'' са 750 људи, затим Милорадовича са ''Црно- српским хусарским пуком'' од 300 људи и ''Српске пандурске команде'' са 458 војника, као руских помоћних трупа (142). Мањи део тих формација у саставу кора генерал-мајора Донске војске Исајева је ноћу, између 17. и 18. и 29. и 30. јуна 1807.г. прешао Дунав код Брзе Паланке, но убрзо, 24. августа 1807.г, у Слобозији је склопљено руско- турско примирје, па су руске трупе напустиле српско тло. У то време Отоманско царство било је раздирано унутрашњим несугласицама, кулминиралим абдикацијом Селима III у корист Мустафе IV, што ће у крајњој консеквенци довести до устоличења султана Махмуда II 28. јула 1808.г.
Успешна прва фаза српског устанка допринела је да Турци настоје мировним преговорима са српском страном стабилизовати сопствене позиције, уз одређене уступке устаницима. Један од најзаслужнији за промену турског става према Србима био је Барјактар Мустафа паша, бивши предводник османлијске војске у источној Бугарској. Контакт је успостављен посредством црквених великодостојника, писмом које је из Кладова 17. септембра 1808.г. по старом календару архијереј видински Дионисије упутио митрополиту београдском Леонтију: ''Закон вере и дуг природе побуђују ме да пишем Вашој преосвећености да би за општу корист и мир врло добро било кад би се нас двојица гдегод састали. Одредите дан и место у вашем братском одговору који ћете ви послати у Фетислам где се сада налазим. Известите кога треба о овом нашем састанку, а како је његов циљ општа корист, поведите собом два три човека од најодличнијих у политичким пословима највештијих, и ја сам уверен да ће Божији промисао учинити да ваше предузеће и труд буде користан. За тим уверевам Вас братски да не презрете овај мој предлог и преклињем Вас самим Богом да ми по овоме моме човеку пошаљете одговор који у Фетисламу чекам.'' (143). Интереси великих европских сила, изнад свега Русије, Француске, Аустрије нису ишли на руку реализацији идеје о окончању српског устанка 1808.г. мировним споразумом којој се Србима признају одређена аутономна права без да за то гарантују друге државе (144). Обзиром да су нека кладовска села била ослобођена турске власти, Карађорђе је децембра 1808.г. Михаила Карапанџу именовао за ''војводу на Перчину кнежевину на Фетислам'', стварајући један војно-управни округ од Крајине и Кључа (145).
Одмах по истеку примирја, у пролеће 1809. године српска војска је интензивирала активности у правцу Босне, Црне Горе, Ниша и на Дунаву. Руске трупе генерала Исајева прешле су из Влашке на српску обалу и усмериле своје делање на заузеће Фетислама, скупа са српским устаницима. При преласку Дунава 2.7.1809.г, по старом календару, генерал Исајев предводио је шест пешадијских батаљона, два коњичка/козачка пука и 500 пандура. Борба за Кладово започета 9. јула 1809.г. завршила је катастрофалним поразом српско- руских снага, а већи руски него српски губици- 356 погинулих и 620 рањених, дали су повода причама о издајству. Подухват није успео јер је 3000 руских војника и 1000 Срба било недовољно за брзо освојење тврђаве. Руси су морали своја дејства преусмерити услед опасности да им буде пресечан пут за повратак на влашку обалу, у склопу околности да је српска војска претходно имала велике губитке код Ниша (146). Вук Караџић о овим дешавањима пише: ''У пролеће 1809. године Миленко опет пређе преко Мироча, и завладавши Брзом Паланком, опколи Кладово. Но како му Руси одмах не могну прећи у помоћ, а њему дође заповијест да иде к Делиграду, тако се он с војском измакне од Кладова у Брзу Паланку, и ондје место себе остави Михаила Карапанџу. По одласку Миленковом из овог краја Исаијев с нешто руске војске пређе опет на десну страну Дунава, и саставши се с Михаилом Карапанџом, наново опколе Кладово и учине јуриш нањ, но не могну ништа учинити, него узалуд изгубе неколико стотина људи. Како по том падне Делиград и војска турска дође у нахију Пожаревачку на Дунаву и на Мирочу, тако и српска војска на овоме крају врати се к Поречу, а руска на леву страну Дунава'' (147). Детаљнији приказ збивања дао је Феликс Каниц, позивом на историјске изворе са румунске стране: ''2. јула Исајев је прешао Дунав да би заузео Кладово, из кога су Турци стално угрожавали леву обалу Дунава и чијим би заузећем било омогућено повезивање Руса са Србима. За ту сврху Исајев је одвојио оне делове трупа којих се могао лишити у Малој Влашкој: 6 слабих батаљона пешадије, 300 припадника нерегуларних трупа и нешто козака. Уз то је дошло око 1000 Срба који су мотрили на Кладово из утврђеног логора на оближњој узвишици. Опкољавање је извршено 5. јула/по старом календару/, а после два дана ватру су с леве обале реке отвориле три батерије, међу њима једна са четири топа. Изгледа да је главни ађутант Василиј Трубецки, који је тамо стигао, издао Исајеву наређење да тврђаву узме на јуриш. Овај је то 10. јула покушао са пет колона, али без успеха; од ових колона само се пета, која се преко Дунава пребацила изнад Кладова, пробила до тврђаве. Малоруски гренадири су се успузали на бедеме, али су морали одустати пошто је један одред који им је био послат из резерве отишао погрешним правцем, а остале колоне нису могле да издрже турску топовску ватру. Трећа, пандурска колона, којом је командовао пуковник Курт, по рођењу Молдавац, понела се најслабије; претрпела је тешке губитке: мртвих 350 војника и 6 официра, рањених 600 војника и 20 официра. Срби, који су стајали крај батерија, нису учествовали у јуришу и вратили су се на свој ранији положај кад се Исајев поново пребацио на леву обалу. У народу је проширено веровање да су Исајева подмитили Турци једном лубеницом испуњеном дукатима- мишљење коме се у овим крајевима свемогућег бакшиша не треба много чудити'' (148). И Милан Ћ. Милићевић забележио је како се у Кључу и Крајини прича да је генерал Иван Иванович Исајев примио од Турака лубеницу дуката ''па је за то у нападу на Кладово уставио јуриш у пола посла, повукао се на леву страну Дунава, оставивши много српских и руских глава узалуд под Кладовом'' (149). У делу Михајловског-Данилевског ''Описаније Турске војне 1806- 1812'' презентирани су подаци другачије садржине. Помиње се да је Исајев дошавши из Крајове 2. јула по старом календару прешао Дунав са шест батаљона, два пука козака и 500 пандура и под зидинама Кладова сјединио своју војску са 1000 српских устаника који су били утврђени на оближњем узвишењу. Из контакта Исајева и команданта турског гарнизона произишао је турски став да неће предати тврђаву. Уследила је команда Руса да се тврђава заузме на јуриш. Разделио је војску у шест одреда: 1- батаљон староосколски, пуковника Турчанинова, 2- батаљон из Пензе пуковника Желтухина, 3- пандури пуковника Курта, 4- батаљон малоруских гренадира пуковника Венса, 5- јегарски батаљон пуковника Глебова, 6-батаљон сибирских гренадира пуковника Ахте. Прва четири батаљона напали су тврђаву са сувоземне територије, пети је укрцан на чамце са наређењем да тврђаву нападне са Дунава док је шести остао у резерви. Напади су вршени у колонама од по тридесет стрелаца са официром иза којих су били распоређени српски војници са мердевинама и фашинама /снопови прућа иначе намењени заштити бедема/, а за њима су ишли козаци. ''Пред свитање 9. јула војска је кренула на јуриш. Батаљон староосколског пука први се успео на бедем, али је био одбијен у шанац, при чему је командант одреда Турчанинов рањен, а пуковник Афанасјев који је заузео његово место је убијен. Када се други одред приближио месту које му је било одређено, Срби који су пред њим носили мердевине и фашине су се разбежали; одред је залегао у шанац и ту остао. За то време раштркали су се и пандури из трећег одреда; четврти, малоруски гренадири, успео се на бедем и одржао се на њему четврт часа. Њима је у помоћ послат резервни одред али је он кренуо погрешним правцем и није стигао до малоруских гренадира, те ови нису могли одолети Турцима, који су се на њих обрушили са свих страна, па су одступили. Пети одред, на чамцима, био је спречен непријатељским пуцњима да се искрца. 'Видећи свуда неуспех', реферише Исајев, 'и немајући никакве могућности да ствар исправим, тим пре што се војска ушавши у ров, раштркала по њему, био сам принуђен да командујем повлачење, штитећи излазак из шанца атриљеријом. За време јуриша на нашој страни је настрадало 335 а рањено 603 човека.' Следећег дана Исајев је прешао на другу страну Дунава'' (150). Из овог руског списа, таквог какав је, може се закључити да је само 2 од 6 батаљона успело домоћи се бедема, да акција напада није била синхронизована; колоне од 30 стрелаца пратили су Срби са мердевинама а иза њих је ишло још руских пандура, ако су се сви Срби у пратњи једног одреда разбежали са мердевинама онемогућујући успон на бедем, поставља се питање како им је то успело код околности да су иза њих у свакој колони наступали руски војници. Исказ о томе да је један руски одред залутао у одсудним тренуцима скреће фокус питања одговорности за неуспех са малобројних Срба у свега једном одреду, прозваних за издајство, што би значило између 100 и 200 људи максимално, на грешке у командовању односно организовању напада. Томе следи као проблематичан разлог и немогућност одреда који је напао са Дунава да се искрца због јаке непријатељске пуцњаве, али под окриљем мрака. Како било, Кладово је остало у турским рукама.
У ноћи између 16. и 17. јуна 1810.г, када су руске потребе и српске наде најзад стајале у истој равни, код ушћа Замне у Дунав, пар километара низводно од Брзе Паланке, на десну обалу прешло је 3556 војника, септембра месеца појачаних са још 3000 Руса- 16. Ладошки мушкетирски пук, 6. Волински улански пук, Донски козачки пук Исајева 4-ог Молдавске армије и око 300 пандура. У међувремену у Србију је приспела и лака коњица: 4. јула 25 козака предвођених заставником Савичем дошли су у Србију да би постали Карађорђева специјална оружана пратња, чему следи приспеће ''Српског козачког пука'' снаге 1270 људи, на челу са капетаном Петром Никићем (151). Заједничка дејства у Србији довела су, између осталог, и до освојења Кладова. Током руско- српске опсаде Фетислама Турци су изгубили 100 људи у покушају да се пробију из обруча 1. августа 1810.г. Користећи временске непогоде, Османлије са Аде Кале три дана касније кренуле су у помоћ браниоцима Фетислама са товарима муниције, али су Србима пали у руке и лађа и драгоцени товар муниције. Турска војска предала се концем лета 1810.г, којом приликом су заплењене знатне количине наоружања и војне опреме. Предају града снабедевeног са 21 топом извршио је Ибрахим бег са посадом од 500 Османлија. О тачном датуму предаје постоје противуречни подаци. Владимир Стојанчевић тврди да се то десило 2. августа по старом календару, Вук Караџић, који је приспео на ово подручје свега пар месеци након ослобођења, у делу ''Правитељствујушчи совјет српски'' пише да ''на свршетку мјесеца септемврија преда се и Кладово: Турцима који су у њему били/око 500 душа/, допусти се да иду у Турску с обећањем да за годину дана неће војевати против Руса, а град, или управо рећи шанац око велике куле или малога градића /кладовска тврђава/, са 21 топ преда се Србима'' (152). По налогу команданта руске армије Каменског, у Кладову је стациониран руски гарнизон снаге једног батаљона, све до пролећа наредне године. Сима Милутиновић Сарајлија опевао је збивања око освајања кладовског града у песми ''Узеће Кладова'': ''Свагда славни, свуд побједоносни/ Удре Руси са Миленком Сербом/ На Кладово, јуришом га узует',/ Ал' не могав' узмакнуше ташти;/ Оставе га Србам обсједнута,/ Зар да и ти лаворике беру,/ И вјенчиће саплетају себи,/ Кад њи' тамо већа очекују,/ И тријумфи и трофеје вјелне;/ С' влашке стране батерију дигну/ Колико год граду досађати,/ И Србима тим' помагат' ишто./ Те напреге удешења својска/ Неколико, ал' не посве могну/ Оба хода пречуват' Дунава;/ Права ј' оздо ништа непушћаху,/ Ал' одозго из Адакалета/ Спуштаху се са захиром лађе,/ Подкрепљаху обсједнуте своје./ То је тако, док догрди, траја,/ Пак мозгати, и довијати се/ Начну Срби, и удачност нађу,/ Сав гардама допреградит' Дунај…/ Како исто свијећано било,/ Ончас Петре ту Миленком ставјен/ Град чувати, док предаду с' Турци…/ Млоговажним јављавши се свуда,/ И евовде употреби сродно/ Хитроумност и усердје к' дјелу/ Наш'о људе и брж' погодио/ За четири хиљаде грошака/ Ток ријеци највећој Европе/ Заприечит' , враге раздвоити,/ Нек' се снужде и покоре прије;/ Све растиће и жилаве бресте/ Народ брзо усјекавши свуче,/ А мајстори дјело произведу/ Сходно жељи, и напредку братства,/ Ораница да немогне проћи,/ Камо л' кораб са товаром знатним,/ К' томе исти и лађица свои/ Напуњених оружаним људ'ма,/ Пак преграду тјема раздјелио,/ Дан и ноћцу да чувају исту,/ Ако б' низвод' уканили с' Турци./ То наскоро све готово бивши/ Адакалци да незнали ништа,/ Спреме лађе напуњене муке (брашна)/ И осталог, штошта за живљење/ Све купљена из Њемачка краја,/ ''Пак?'' У руке! И у нокте љуте/ Србадије, својие душмана!/ Та нечули за њи Адакалци/ Никад' ништа к'о ни у Кладову,/ Куд' су, што су, једали су игде./ Кад' и тако догрди се брже,/ И дотрају худим облећенци/ Свим' потребам', пак и духа силам',/ Предаду се да тај сефер (рат) конче/ Ал' Русима, презиравше Србе,/ Ил' се бојав за худе уузајме./ По услову с' оружијем се пусте/ Те у Видин Убјежиште боље;/ Ево дике, ево и ђићера/ Обсједавцам трудољубним' Србам''!/ Град добију, ал' и скелу к' Влашкој./'' (153). Командант града постао је војвода Петар Теодоровић Добрњац, кога ће већ фебруара 1811.г. Карађорђе оптужити за нелојалност и протерати га из Србије. У међувремену Добрњац је успео да стекне значајне пословне везе и укључи се у ''поделу плена'' око спољнотрговинског промета сољу и рибом. У једном писму послатом из Кладова 21. октобра 1810.г. Хаџи Јанушу у Крајову, Теодоровић извештава свог трговачког партнера да му је послао кацу рибљег ајвара од 30 ока и тражи да му овај посредује у продаји 12.000 ока слане моруне- рибе, по цени од једног гроша за оку- ''ако какав муштерија има, обзнаните ми'' (154). Посебна врста сувог рибљег ајвара из Кладова- авгутар- често је послуживана на трпезама богатих европских породица али је главни предмет трговине кроз ове крајеве током XIX века ипак со. Злоупотребе промета сољу налагале су доношење прописа од стране устаничке српске управе која је средином 1809. године установила: а) сељацима који из унутрашњости Србије са запрегом дођу на Дунав ради набавке 50-100 ока соли, продаја артикла увезеног из Влашке је слободна; б) добављачима соли на велико роба се може продати само уз одобрење руског изасланика Родофиникина. И поред тога Срби су Турцима илегално продавали велике количине соли, даље отпремане углавном у Бугарску и у Босну (155).
Од 1811.г. војвода кладовске нахије, одговоран попечитељу војном и Карађорђу, је Живко Константиновић, с тим да је цивилну власт вршио магистрат, одговоран Великом народном суду у Београду. Иначе, одмах након смрти Пазваноглуа 1807.г. нахији фетисламској обезбеђена су ранија аутономна права чији је ауторитет оличавао кнез Никола Радукан, за кога се зна да се 1809.г. придружио устаницима у одбрани Пореча.
Пролећа 1811. године у Кладово је од српских власти ради вршења административних послова послат Вук Караџић, да би лета 1812. био упућен на рад у Брегово, потом у Брзу Паланку. 27. априла 1813.г. постављен је за председника магистрата кладовске нахије. Током 1811.г. у Кладову је у обавештајној мисији боравио барон Дибич, којом приликом му је од помоћи био Вук Караџић. Дибичев рапорт садржи мишљење: ''Град Кладово који Срби држе јест кључ свезе ове /руско-српске/… Припознати се мора да је Кладово у смотренију свезе Руса са Србијом од највеће важности, особито што ми војске и магазине у Србији имамо; и зато је више јошт чудновато да ми за цело време одкако Кладово имамо баш ништа за безопасност његову учинили нисмо… Никада Русија бољу прилику закачити не може него сада, да себи чрез Србију сигурнију одбрану за унапредак прибави'' (156). У то време Кладово је ''варошица лежећа на Дунаву која једва 100 кућа имати може; варош оплаћена је шанцем, који је бедемом и високим палисадима утврђен, неколико добро намештених топова има, али опет ништа друго, него само име једнога бедног војног шанца не заслужује, ког страна друга к предградију окренута, тако је рђаво устројена, да се на њу без сваке опасности ударити може. Каштел, или као што га овде зову Цитадела, јест по старом начину од камена сазидана, и састављен је из различних избушених зидова и неколико кула, јест узак, и онај, који га је градио, имао је пред очима само местну одбрану'' (157). Код околности да је изван вароши са префиксом ''турска'' постојало и предграђе, евидентно је део хришћанског становништва живео већ пре XIX века ван градских зидина. Милан Ђ. Милићевић сазнао је од Кладовљанке Маре за коју се тврдило да је стара 114 година како је седам кућа за свога живота градила у Кладову, и све су сагореле једна иза друге- последња јој је спаљена ''под Карађорђем када су Турци истерани из Кладова'' (158). У овој вароши је у брачне воде упловио најпознатији хајдук ђердапске регије токо XIX века, Влах Гица. Биши најамник владара Аде Кале Реџеп Аге, у чијем је харему боравила Гицина сестра, учесник на српској страни у борбама за освајање Кладова у склопу војске под командом Миленка Стојковића, венчао се у кладовској цркви 1811.г. са Јеленком, покрштеном Туркињом. Ова жена ванредне лепоте и способности након Гицине смрти постала је миљеница кнеза Милоша Обреновића. Родила му је 1826.г. сина, живела у Крагујевцу а у историји је упамћена као ''Мала госпођа''- друга Милошева жена (159).
Букурештанским миром 1812. године Руси су за Србе издејствовали декларативни опрост од стране турског владара ''а они њему да се предаду, шанчеве по крајини да сруше, топове и остале војничке ствари да свуку у градове и Турцима да предаду; а они између себе сами да суде и Турцима одсеком да плаћају'' (160). Срби нису успели са њима наћи заједнички језик за превазилажење сукоба те се очекивао наставак борби. Кладово под српском управом имало је магистрат, војводу, 600 војника, пошту и 27 топова (161).
Карађорђе је јануара 1813.г. предложио да се источне српске границе до Османлија бране тако што би се Кладово порушило, с тим што се топови и муниција имају пренети на Мироч, где би се начинио јак шанац и одбраном одатле командовао Живко Константивовић. Исто је предлагао за Неготин и Зајечар. Његовом ставу већина војвода супроставила је мишљење изнето од стране Младена Миловановића, да се најважнија утврђења ојачају и опреме за дуготрајни отпор (162). Идеја српског владара није прихваћена, те је он маја месеца издао наредбу да се у Кладову ''страже добро утврде, туђе трговце и Србе и Турке у град не пуштати, те добро мотрити на оне лађе које ће из Видина у Адакале пролазити; визитирати, али подалеко од града и добро се чувати да не би Турци учинили какву штету, и да не би у град ушли; не пропуштати више лађе одједанпут да иду, него само по две, највише по три лађе…'' (163). Турска војска напала је истовремено западне и источне границе Србије јула 1813.г. После почетних успеха Срба, бројнија отоманска армија освојала је тврђаву за тврђавом, међу њима и Фетислам. Повлачење Живка Константиновића након само пар дана борби и предаја тврђаве Турцима у поноћ 25/26 августа окарактерисани су као издајство, те је осуђен на смрт од српских устаника и стрељан септембра те године. Иста судбина задесила је и члана кладовског магистрата Јосифа Петровића. Други бегунац из тврђаве, кнез Крачун Николајевић избегао је осуду на смрт, будући под заштитом зета, владара Аде Кале Реџеп аге (164). Сима Милутиновић опевао је губитак кладовске тврђаве у песми ''Нешто о Фетисламу'': ''Мили Боже неумитна тебе/ Истина ти вјернима свјетли,/ Правда твоја гордим земљи суди,/ Људске л' теби нескрише се мисли./ Ој! Од када је Мирочкиња бела/ Запјевала од јунаках пјесне,/ Већи ђела није повиђела,/ Него ђела двају Побратимах./ Хеј! Андрија ли мргуд Црногорски/ С вјерном браћом са бећари славни,/ Кимно гроба кукавица сиња,/ Јадика ли незалива сузам,/ Већно равна опјевају браћа,/ Жељно жељна посљедоват њима;/ Ако земним нахране се вуци,/ Гавранови л' прије худих црвих,/ Нек небесно свјетло отцу пође,/ Вјечни живот загрљај му шири./ Ај! Чврста срца сагласе се ласно,/ Јуначке се неиздават прси,/ Вјерне мишце огањ разгртати,/ Камо л' несјест свој Фетислам бранит,/ Нека бјежи кнеже Јоцо худи,/ Камнеицу не плативши јоште,/ Страшивица л'' Костандиновићу,/ Видов данак откриће им траге,/ Правда л' божја ни срамотом платит./ Издајице Српског рода грдне!/ Ој! Браничево што се не величаш,/ Већ се мудро и у слави владаш;/ Крушевац се неколико фали,/ Па онлико колико би није,/ Нисли тужно кад ће породити/ Другог сина новог капетана/ Срцем равна Ђорђу Печанину/ Побратиму Црногорског Вука./ Еј! Два славуја сложили се нису/ У лијепо Премалеће цветно,/ По самоћи рано (слатко) попијеват,/ Мили гласи будити ноћнике/ Да лагахни зору срету крили;/ Кано што су побратима Срба,/ Један Андро од Сокола оца,/ Други Ђорђе љута смрт душману,/ Завјерили и заклели с' тврдо/ С неколико себи браће равне,/ Бранит тврда Кладовског града,/ А небјежат кано женске главе,/ Најзад смртцу загрлити радо,/ Не љутином сподобит се оног,/ Што недаду све земаљске сласти./ Међ небесним а живљење рајско;/ Вјечна Слава све јунаке чека!/ Ој! Лавски срца, рисовине л' страшне,/ Испред млоштва силног душманина,/ Своја грозна уклањају лица,/ Траге своје невиђелом крију,/ Громка грла таје пећинама,/ Али нигда завјерена друга;/ Већ на мејдан зазвала су Цара,/ Нек му војске ко на гори листа;/ Већа фала слободније срцах,/ Сложни огањ на душмане проспу,/ Да би Бог до силом раван вољи,/ Прво зрно згодило би цара,/ А Везира побратимско друго,/ Ш' њима л' браће свеколике Турке,/ Ал' 'во зачуј наданије муках!/ Када огањ Царска сила просу/ Звијездице су с' Неба покапале,/ Кано злато огњем растопљено,/ Првим махом завјерене спржи;/ Богу себе сами жртвоваше,/ Вјечни л' спомен заслужише људства,/ Њине свете а јуначке душе./'' (165). Ипак, више стотина људи спасило се бекством преко Дунава пре пада тврђаве у турске руке, а знатан број њих склонио се у Пореч или на аустријску територију. Како пише Владимир Стојанчевић, неколико хиљада Крајинаца и становника Кључа пало је у турско ропство, одакле је мноштво њих откупљено од кнеза влашке и неких бојара, да би били насељени на њиховим имањима (166). Фетислам је од 1813. године потчињен власти адакалског паше, што је значило и узурпацију претходни векова постојеће аутономије (167). Око 300 хришћанских становника насељавало је део ван зидина тврђаве, смештени у 100 кућа од чатме, док је у тврђави боравило око 180 Османлија у 60- 70 кућа (168). Кључки кнезови помињу се поново тек 1822.г- Никола и 1831. године- Данко (169).
Турска управа морала је уложити велике напоре да кладовском граду врати статус ''бастиона ислама''. Обнова и доградња комплекса Фетислама започети су 1813. године. Вук Караџић коментарише да је кладовски град одраније био само мали ''на старим некаквим развалинама по турски сазидан градић као господска кула, а малим наоколо сазиданим јендеком, но цела је варош била опкопана и заграђена палисадима и утврђена са стражарама и топовимна. Сад пак, од лета 1813, Турци су у Кладову сазидали нов велики град'' (170). Године 1818. окончани су радови дозиђивања таквог обима као да је град поново зидан а из тога доба вероватно потиче изградња водовода од Черкинове чесме до тврђаве (171). На три велике капије постављени су мермерни натписи о предузетим подухватима. Варош капија добила је натпис: ''Чувар вере и државе, шах, поправи порушени фетисламски град. Овај узвишени шах, победилац свега света, шах султан Махмуд, Александру је Великом раван. Овај срећни запис написан је у његово срећно царовање, јер је овим градом дата чврстоћа целом румелијском ејалету, и тиме је изражена жеља свих правоверних, и на прагу његовога престола не оста ни моја /писарева/ жеља неиспуњена. Под сенком свога цара, град овај би укрепљен, и зидине фетисламске довршише се и начинише се за овога цара.- Изедин /писар/ 1235 /1818.г./'' (172).
Јужна фетисламска капија носила је име ''ороспи''- неверница јер се приповедало да је српска војска кроз њу ушла приликом освајање тврђаве 1810.г. На њој је уграђена мермерна плоча са текстом: ''Султан Махмуд, чувар вере и победилац, начини ово; султан Махмуд обезбеди ово од непријатеља; султан Махмуд начини ово лепо утврђење; султан Махмуд утврди град Фетислам. Сву је државу опасао он зидом правде, и кад је град Фетислам од свих био најпорушенији, он је утврдио његове зидове онако као што је његова вера тврда. Овај запис начини Изедин 1235 /1818.г./'' (173).
Дунавска градска капија добила је у исто време плочу са следећим садржајем: ''Нека је прво старање: да се султан, који се узвиси над Александром и Даријем, одржи докле траје топ и пушка, и док свод небески постоји, и да остану зидови и бедеми града Фетислама, који поправи султан Мамуд. Његово величанство султан Махмуд унапредио је своју државу, град овај подигао, и са свију страна повукао пречагу непријатељима. Градске су ове топарнице постале преграда душманима, и нека царски овај град траје док стоји систем небески /машинерија света/. Изед. Написа стихове овом граду 1235 /1818.г./'' (174).
Из обновитељских радова под султаном Махмудом II проистекло је и Велико утврђење у склопу Фетислама, у оквиру чијег простора је раније тзв. Мало утврђење било заштићено бастионима од чврстог материјала и бедемима између њих од палисада с тим да није извесно да је траса бедема одговарала траси успостављеној 1818.г. (175). Унутрашњи простор Великог утврђења је димензија 470 х 250 м, са шест бастиона и бедемима између њих неједнаких дужина (176). Тако источни бедем има 110 м, западни 180 а југозападни 300 м. У североисточном бедему ситуирано је Мало утврђење. Бедеми су грађени од камена у комбинацији правилно клесаних блокова у доњој зони и полуобрађеног камена у горњој зони. Бастиони се састоје од клесаних блокова. Висина бедема и бастиона што се завршавају једноставним венцем од камених плоча износи око 5 м. Одатле почиње земљани насип за топове. Дебљина зиданог дела бедема при врху је 1,60 м а како је лице зида у благом нагибу, у зони темеља је већа. Бедеми су имали четири пролаза до простора рова, са полуобличастим сводовима. Са три стране утврђења постојао је ров ширине 25 метара /изузев са дунавске стране/ који се завршавао зидом- контраескарпом, грађеним од ломљеног камена. У Велико утврђење улазило се преко покретних мостова. Капије су зидане каменом а засвођене полуобличастим сводовима од опеке. У Великом утврђењу биле су сазидане три велике грађевине- тзв. ''топовњача'', вероватно хан, барутана и ''коњушница'', вероватно коришћена за становање у време боравка Турака у тврђави. Овај подухват сликовити је пример потврде тезе Луиса Мамфорда да чим је рат постао један од разлога постојања града, богатство и моћ самог града учинили су га природним циљем ратних похода, уз отварање новог хоризонта освајачких аспирација- ''моћ'' као израз препреке остварењу националних тежњи за ослобођењем од управе освајача (177).
Једренски мир 1829. године, након турско- руског рата, донео је Турској обавезу да Србији поврати територије окупиране 1813.г. Тако је гласио и хатишериф од 3.августа, по старом календару, 1830.г, али се са реализацијом његових одредаба упорно одуговлачило. Одредба о враћању шест нахија Србији гласила је да ће се оне присајединити према извештају који о томе буду поднели комесари одређени од стране Порте и од стране руског двора. Руско- турска комисија требала је одредити границе Србије. Отуд највероватније потиче утврђење ''астрономски опредељених тачака у Србији 1832.г.'', од којих једна има репер Кладово, џамија 44 степени 36' и 53'' географске ширине и 7 степени 44' и 31'' западне географске дужине, с тим да им је базис николајевска опсерваторија, средње кубе, у Пулкови.
За учвршћивање српског правног поретка и афирмацију тековина срспке културе у младој кнежевини од великог значаја била је реализација одлуке о оснивању државне штампарије. Да би она радила жељеним темпом уговорена је куповина машина у Санк Петерсбургу. Типографија је допремљена у Чернец, близу Турну Северина одакле је требало да се Дунавом превезе у Фетислам а потом даље узводно до Београда. Писмом послатим од српских власти у Фетислам Никола Илијић 13. маја 1831. године обавештен је: ''По налогу послат прам са десеторицом Поречана до у Фетислам, да Типографију нашу, која је у Черњец донешена амо пренесу с препоруком на Николу- да се што скорије постара, заказати Христодору усмено и писмо му предати- да ју невредимо натоваре, а притом позорствују да се каковији квар учинио не би или што заборавило се.- Два чифта волова и искусног думенџију да одреди, који ће ју уз Фетисламски Ђердап безбедно на више извући а и у случају- ако се се откривена амо од кише не може пренети, неколико асура да узме и покрије ју'' (178). Прва штампана књига у новооснованој ''Књажевско- србској печатњи'' дело је Јована Стејића ''Сабор истине и науке''.
Хатишерифом из 1830.г. Турцима који имају непокретна имања у Србији остављен је рок од годину дана уколико их желе продати Србима. И са тиме се одуговлачило. Уследио је још један талас устаничких борби, што је допринело издавању хатишерифа из новембра 1833.г. којим су коначно Србији призната права на окупираним областима. Међу њима био је и Кључ, а рок за продају турских имања пролонгиран је на 5 година, што значи да је у том периоду и на српској земљи настањени Турчин био подложан искључиво османској власти.
Доношењу новог хатишерифа умногоме су допринела и збивања на тлу Кључа и Крајине. Капетан Стефан Стефановић Тенка добио је задатак од Милоша Обреновића интензивирати активности на припајању области Кладова Србији. У писму од 2. маја 1833.г. послатом из Неготина капетану Павлу Богдановићу, Тенка наводи: ''…Но будући да је жеља Његове Светлости да се Кључ т.ј. Фетисламска нахија узбуни, и ватра међу њих метне, где сам ја и послао моје људе, да пале и жаре, а међу тим за неопходно нужно налазим, да ви, брате, с места право у Брзу Паланку пођете у име Бога, и ако се иначе не узможе, да народ својевољно против Турака устане и узбуни се, то насилним начином да се принуде, с нама у слоги и јединству бити, и овако границе наше до самог Дунава да се заступе, добро чувају и утврде…'' (179). У Кључу се под оружјем убрзо нашло 1400 људи са командантом Стефаном Стефановићем чији је штаб био у Кладушници. Крајем маја приспео је налог Порте да се Турци повуку из Кључа, те је исто учинила и српска војска а задатак спровођења мера безбедности добио је Павле Богдановић са 50 војника. Кључ је враћен под српску управу, а у тврђави Фетислам је и даље деловала турска војна администрација (180).
Кнез Милош је почетком наредне године поделио Србију на пет великих управних подручја- великих сердарстава, којом приликом је за сердара крајинског/тимочког именовао Стефана Стојановића, са седиштем у Неготину. Главне обавезе ових административних јединица огледале су се у очувању спољних граница и поретка у кнежевини. Већ Уставом Књажевства Србије 1835. године издатим и потврђеним на Сретењској скупштини таква подела је укинута. Убрзо је Тимочко сердарство замењено Дунавско- тимочком војном командом, такође са седиштем у Неготину, са Стефаном Стефановићем као војним командантом. Ниже јединице биле су окрузи са исправничествима и капетаније- срезови. У то доба капетанија кључка имала је 1220 пореских глава, са укупном обавезом плаћања пореза у износу од 21.960 гроша. 1835.г. на челу капетаније кључке налазио се Ђорђе Атанасијевић из Кладушнице а управно- судску и извршну власт од 1834.г. оличавао је Тодор Владовић, иначе из Видина, са функцијом члана исправничества окружја крајинског. Већ уставом из 1838.г. Србија ће бити подељена на 17 окружја, од којих је сваки имао по неколико срезова, ови пак села и обчества.
Године 1834. у кладовској вароши живели су: ''Николае Испас са сином Лападатом и 2 женске главе, Илија Станул са синовима Барбуом и Костадином и пасторком Ђорђем и 2 женске главе, Ђорђе Петров и 3 женске главе, Матеј Дунђер и три женске главе, Штефан Стојанов са шураком Лазаром Ђорђевим, сином Ђорђем и 2 женске главе, Петру Стан са једном женском главом, Стан Јонов са сином Алђом и једном женском главом, Јован Јованов и две женске главе, Ницу Добра са сином Анђелом и једном женском главом, Маринко Станојев са синовима Наумом, Ђорђем, Костадином, Илијом и једном женском главом, Јован Петрашков са пасторком Думитруом и две женске главе и унуком Ђорђем, Дмитар Илија са сином Јованом и једном женском главом, Гида Никола, неожењен и 1 женска глава, Стојан Стоја са синовима Јованом, Дмитром и Гаврилом и 4 женске главе, Живко Никола са синовима Ђорђем и Думитруом и 3 женске главе, прота Дмитрашко Стојко са 3 женске главе, Ванга Мику са три женске главе, Никола Прву са две женске главе, синовима Лападатом и Николом и пасторцима Думитруом и Костадином, Станко Димитров са пасторком Петром и 4 женске главе, Максим Ђорђев, једна женска глава, синови Коста и Јоница, Костадин Костаћи, браћа Илија и Јон и три женске главе, Констандин Димитров и 5 женских глава, Стојан Нина, синови Петко, Анђел, Дмитар и 3 женских глава, Младен Илијевић и 4 женских глава, Бела Думитру и две женске главе, Дмитрашко Петров и 2 женске главе, Стоша Павао, једна женска глава, и пасторак Ђорђе и син Јован, Думитру Санду, синови Панајот и Јован и 5 женских глава, Тодор Владовић, син Никола и 2 женске главе, Војко Ђорђев и 2 женске главе, Стан Попов, син Никола и 4 женске главе, Никола Јованов, син Најдан и 2 женске главе, Думитру Митовић и 2 женске главе, Јоан Паунов, синови Камен и Михаил и 2 женске главе, Јена Дојчевић, синови Петар, Ђорђе, Најдан и 2 женске главе, Никола Првул, син Констандин и 2 женске главе, Антоније Бојаџија и 1 женска глава, Маринко Думитру, синови Никола и Илија и 1 женска глава, Динулов Јован, браћа Ваислије и Костандин и братанац Лазар и 4 женске главе, Стева Марков, син Јон и 3 женске главе, Стану Јон и трти женске главе, Матеј Барбу и 1 женска глава, Прву Младенов, питомче Флора и 2 женске главе, Констандин Јон и две женске главе, Думитрашко Марков, син Думитрашко и три женске главе, Флора Томовић и 5 женских глава, Јон Преда, синови Констандин, Дамјан, Танасије и 2 женске главе, Јон Јонов, синови Најдан и Јован и 1 женска глава, Гица Никола, син Тома и 1 женска глава, Сава Пејовић, синови Маринко, Никола, Јован и 2 женске главе, Анђел Гала, син Никола и 1 женска глава, Петар Флора, браћа Никола и Јон, братанче Нику и 1 женска глава, Никола Стан, братанци Станоје и Андреј и 3 женске главе, Гица Владовић, синови Тома, Никола, Флора и 2 женске главе, Василије Јања, синови Барбу и Јован и 2 женске главе, Ђорђе Царан, шурак Флора и 1 женска глава, Василије Прву, син Павле, пасторак Думитру и 1 женска глава, Матеј Шутар и три женске главе, Василије Царан и три женске главе, Петко Крстин и три женске главе, Ванча Цвјетков, син Цвјетко и 2 женске главе, Јован Војко, син Јон, унук Филип и 3 женске главе, Јон Стан и 3 женске главе, Стан Михаи и 1 женска глава, Михаи Опра и 5 женских глава, Јоан Несторов, синови Јон, Живко, Јован, Маринко и 3 женске главе, Јон Молдовјан и 1 женска глава, Јања Јон, син Ђорђе, унук Јован и 3 женске главе, Ђорђе Урошев и 1 женска глава, Павел Нина и 3 женске главе, Пау Калин и 3 женске главе, Јонча Миалович и 3 женске главе, Ванча Ђорђев и 1 женска глава, Марко Констандин, шурак Величко и 2 женске главе, Стан Василиј, синови Траило и Василиј и 3 женске главе, Никола Јон и 3 женске главе, Стоша Цола, синови Петар и Анђел и 2 женске главе, Сава Санфир, пасторци Станоило, Атанасије, унук Ђорђе и 4 женске главе, Михаи Јованов, син Думитру, шурак Ђорђе Првул и 2 женске главе, Динул Јованов, син Михаи и 1 женска глава, Барбу Динул, син Никола и 1 женска глава, Стан Думитрашко, брат Маринко и 3 женске главе, Милош Крста, ожењен, Ђорђе Цоловић и три женске главе, Думитру Николае, синови Петракије, Стојан, Думитру и 1 женска глава, Ђорђе Ђорђевић и 1 женска глава, Коста Младенов, брат Анђел и 3 женске главе, Ђорђе Крста и три женске главе, Ванча Симовић, зет Алђа Ђорђев, синовац Ђорђе Цеко и 6 женских глава, Ђорђе Дујка и две женске главе, Ђорђе Букатар, синови Гица и Никола и 2 женске главе, Јован Петру, синови Стану, Јон, Раду, Михаи, пасторак Јон, унук Коста Санду и 3 женске главе, Ђорђе Илија, браћа Јован и Илија и 2 женске главе, Никола Царан и три женске главе, Недељко Ђорђев, синови Траило и Василије и 2 женске главе, Думитру Николае, синови Никола, Констандин, Василиј и 1 женска глава, Петру Ђорђев, син Најдан и 1 женска глава, Никола Николае, син Ђорђе и 1 женска глава, Ђорђе Раду, син Никола, пасторак Јон и 2 женске главе, Јова Живанов, шурак Станко, син Петар и 2 женске главе, Радукан Петру, неожењен, брат Стојан и 4 женске главе, Благоје Ђивков и 4 женске главе, Мартин Станков и 3 женске главе; све су ово домаћинства са сопственим кућама. Од домаћинстава без сосптвених куча пописани су: Благоје Ачкица, Констандин Балач и 2 женске главе, Димитрије Филип и 3 женске главе, Петар Илија и 3 женске главе, Сава Думитрашко, свештеник Андреја Стеванов и 1 женска глава, Јанко Мијаилов, Јован Јованов, син Илија, пасторак Јон и 2 женске главе'' (181).
Од 500 пописаних становника 239 било је мушког а 261 женског пола. Највећи број бавио се ратарством, занатлија је били свега 18 а трговаца осморо. Евиденција из 1834. године садржи и констатације о личним својствима становника Кладова у 7 случајева- 3 саката, двојица убогих, 1 килав и 1 глув. Најмлађи ожењени старешина домаћинства имао је свега 16, а најстарији 71 годину. Занимљиво је да је релативно знатан број Кладовљана добијао децу у позним годинама живота- тако Маринко Думитру стар 71 годину има десетогодишњег сина Илију, Думитру Николае са 61 годином има сина Василија од 9 година, Ђорђе Букатар стар 62 године има сина Николу од 13 година, једанаестогодишњи Дмитар син је Стојана Стоје /62 године/, Стоша Цола /51 година/ има сина Анђела старог 3 месеца… Више је разлога за такву појаву- честе смртоносне заразне болести попут колере, тешки услови живота за мајке након чије смрти би старешине домаћинства макар и под ''старе дане'' ступали у брачне заједнице са знатно млађим особама, изложеност терору у окружењу… Исти попис обухватио је и дванаесторо деце до 1 године старости, чије рођење у толиком броју делом има разлога у установљењу српске управе на тлу Кладова ван фетисламских зидина. Што се тиче етничког састава становништва очигледна је значајна заступљеност влашке популације. Као одраз стабилизације прилика у осамостаљеним крајевима од турске власти десило се да изузуев од раније присутних ''Јелина'' приспелих са тесалијских страна још у средњем веку, овде буду досељени Царани из Мале Влашке који су говорили језиком блиском румунском савременом језику, али и Унгуреани придошли из Баната и Ердеља (182).
О уносности вршења јавних послова у кључком крају најбоље сведочи имовинска карта Тодора Владовића, члана крајинског исправничества у Кладову још од јула 1833.г, који је својим наследницима оставио непокретно имање у Неготину- једну кућу с плацем у вредности 500 дуката цесарских, а у Кладову једну кафану са једним дућаном на једном плацу, једну ливаду и један плац у вредности 355 дуката цесарских (183). За релативно брзо стицање огромног богатсва стеченог на пословима трговине сољу и речног транспорта најупечатљивији је пример Поречанина Мише Анастасијевића /1803-1885/, власника великих складишта смештених пар километара узводно од Фетислама на српској обали. Он је за 36.000 дуката купио имање Балачици а за 73.000 дуката Гвардиница, у округу Мехединци, што се простире преко пута Кладова (184).
Хришћанско становништво Кладова располагало је са њивама од 158 дана орања, 272 коса ливада, 293 мотика винограда и 687 стабала шљива (185). Лета 1836. кладовску државну основну школу похађало је 39 ученика млађе класе. Од њих су за наставак школовања у гимназији предложени Кладовљани: Коста Јанковић, стар 13 година, Ђорђе Ђорђевић, стар 10 година и једанаестогодишњи Никола Ђорђевић (186). Као учитељи су радили Антоније Дамњановић 1835.г, и Павле Атанацковић 1836.г. Школска зграда ''намеренију своме зграђена'' у то доба по правилу имала је три просторије- учионицу, собицу за учитеља и ходник. На малим прозорима разапета је хартија пенџерлија, а у учионици са земљаним подом без клупа и скамија, ученици би седели на троношцима (187).
Српски кнез посетио је подунавску варошицу 1834. године и том приликом разматрао проблем релоцирања насеља. Неки од чланова свите предлагали су да би најбоље место за то било ''са оне стране града, идући селу Кладушници'', где је и античко насеље постојало, али је ''Његово Височанство благоизволило казати да варош онде где је и сада остане, но при том ствар ова непотврђена остане'' (188). У вези с тим Стефан Стојановић пише Милошу Обреновићу 10. априла 1835. године: ''Кладовци дакле ради би знати, хоће ли сигурно варош онде, гди је и сад, остати, или не, јер оскудевају људи са добрим кућама и ради су овог лета себи поградити такове, као и што је неких 10 фамилија христијански прошле године из Ада кале у Кладово досељено, и ове се без својих кућа тамо находе, дакле и оне су раде онде што за себе начинити. Зато су ме ови људи више пута до сад питали могу ли почети у Кладову куће и дућане градити, но ја им одобрити нисам мого ни да граде ни да не граде, и тако људи на једној сумњи стоје и ништа јошт градити не усуђују се. Предлажући дакле жељу Кладоваца Вашем Височанству с том покорњејшом молбом да би Ваше Височанство благоволило милостивјејше за варош Кладово решити као гди ће варош да остане, на које очекиваћу у призренију овом милостивјејшег Вашег одговора'' (189).
Односи са турским властима у тврђави били су затегнути, нарочито 1836. г. 22. августа ''надзитарељ вароши и ђумрукџија'' Крачун Николајевић известио је из Кладова кнеза Милоша да се Турци наоружавају и веома су заплашени ''откако је Сари Мехмед бег приспео од Хусеин паше, што изазива чуђење у Срба јер не виде узрок њихове узнемирености'' (190). Исте године директор канцеларије ђумрука Кладовског био је Лазар Арсенијевић, потоњи министар и писац Историје српског устанка, који се имао позабавити, по Милошевом налогу, ''рђавим поступцима тамошњих Турака'' (191). Утолико се више ургентним испостављало решење проблема пресељења кладовске вароши са места уз турску тврђаву на удаљенију локацију. Стефан Стефановић је 7. априла 1838.г. из Милановца обавестио кнеза да ће по његовом налогу кренути у Фетислам, заједно са Стефаном Стојановићем како би пронашли погодно земљиште за исељење становништва ''и то тамо где Дунав неће кад се излије да наноси штету'' (192). Према Милошевој сугестији варош Кладова је требало ушорити ''на месту више града или више тадашње цркве где га вода опловити не би могла'' (193).
Генерал Стефановић, председник кнежевског српског савета и војни командант дунавско тимочки, пуковник Стојановић 12. априла затекли су приликом посете Кладову већ саграђену чаршију, што је старешина учинио ''у току последње две године и истрошио се око тога па би били материјално упропашћени кад би се одатле покренули'' (194). Писмо Милошево од 14. априла 1838.г. гласи: ''Нашег Совета председатељу, генералмајору, кавалеру Стефану Стефановићу и нашем војеном команданту дунавско-тимочкому, полковнику кавалеру Стефану Стојановићу у Кладову- Из рапорта вашег од 12.тек. видили смо како сте чаршију фетисламску, кад сте тамо по налогу нашему дошли, у добром месту смештену нашли, и одобравајући мненије ваше да се иста чаршија одатле на друго место не креће, да не би људи ти честим премештањем штету трпили, препоручујемо вам да само оне куће изместите, које честим наводненијем штету трпе и да их сместите и ушорите гди ви за добро нађете'' (195). Преписка је настављена јављањем 23. априла 1838.г, из Фетислама, од стране С.Стефановића и С.Стојановића кнезу: ''По одобрењу Ваше Светлости од 14.т.м, ВНо.867, да новопостројена чаршија у Фетисламу на свом месту остане и да само оне куће, које честим наводненијем штету трпе, изместимо и ушоримо их гди за добро нађемо, покорно извештавамо Вашу Светлост да смо како биљеге тако и шорове и линије, колико смо боље знали, поставили и побиљежили, наложивши за ово овдашњем надзиратељу вароши, Крачуну Николајевићу, да страдајуће куће од воде, како људи приуготовљени буду с јапијом и нуждним материјалом ко грађењу кућа, намести их и у ред постави по биљегама нашима. У измештању и шорењу предпоменутих кућа не пропуштамо Вашу Светлост уведомити да се између осталих налази до 20- 25 кућа удовичких и бедних сиромаха, обтерећених с дечицама и страдајућих од воде, које без височајше милости и помоћи Ваше Светлости не могу никојим начином на опредељене им плацеве сместити, како год и других 6 кућишта простих и готово опалих, које су шоровима чаршијским на путу стајале и које смо морали, за исправити линије сокака, срушити до основанија.'' (196).
Кнез Милош 27. априла 1838.г, по старом календару, написао је својим изасланицима у Кладову: ''Из рапорта вашег од 23тек. Видели смо да сте вароши Фетисламу за куће оне које од наводненија страдају нове плацеве побележили и шорове у линије поставили и да има неколико кућа удовичких и бедних сиромаха који не могу без помоћи куће преместити, и да сте неколико кућа сасвим срушили због правости сокака. Одговарајући на исти рапорт препоручујемо вам да тим неколицима сиромасима рукопомоћ, у чему будете могли, дате, да и они своје куће на нове плацеве преместити, а и они што су им куће срушене да друге нове куће поградити могу'' (197).
Како хроничар бележи, овај терен под новом чаршијом, на раздаљини од око 400 метара од старог кладовског града, ситуиран је на врло блатњавом земљишту кога Дунав плави увек када вода расте, док је источна страна тог терена насељена чисто земљорадничким сталежом на врло лепом узвишеном земљишту прилично песковитом, кога Дунав никада не плави- ''Чиме се тумачи ова појава да становништво културнијег дела варошице буде насељено на лошијем терену упркос што у свакој вароши чаршија заузима најлепши терен у центру? У сваком случају ова се појава објашњава тежњом становништва из чаршије, да буде ближа турском насељу у граду одакле су долазили макар и бледи зраци светлости. И та се разлика деценијама спроводила па и данас постоји када у граду нема више турског насеља''- пише Јован Јовановић (198). Али у то време Кладово је имало део насеља баш на обали Дунава на месту данашњег пристаништа, удаљено од Фетислама око 800 м, које је познати британски уметник Виљем Хенри Бартлет /William Henry Bartlett 1890-1854/ овековечио у гравири ''Village of Gladova''. Куће брвнаре са крововима од сламе и дрвене справе за вађење воде из бунара вероватно су били у функцији одвијања редовних активности на пословима трансфера робе дунавским пловилима и вршења административних формалности од стране нове српске управе, засебно од османске управе у фетисламској тврђави која је имала своје пристаниште и скелу. Да је српска трговина врло брзо давала видне резултате сведочи запис Милоја Јовановића, будућег митрополита Михаила, од јула 1846.г: ''Мало ниже границе је Австријска од Влашке, коју дјели нека речица, а после Ђердап почиње, преко кога смо се благодареније буди Богу мирно превезли и у Кладовску скелу дошли /влашка страна реке/, гди нас је трећи пароход ''Арпад'' дочекао, и овде натоваре на њему еспап а на српској страни, Кладово, прилична варошица, и мали турски градић'' (199). Јован Гавриловић у ''Речнику географиско статистичном Србије'' из 1846.г. представио је Кладово као ''варош окружја крајинског, среза кључког, са 201 кућом и 751 душом српском и 70 кућа и 374 душа турски. Ови последњи живе у тврдињи тамошњој /осим вароши/, у којој се гарнизон царски налази. Имаде једну српску цркву, једну џамију турску и једну школу српску'' (200).

1850. године варош Кладово састојала се од 207 кућа у којима је живело 760 становника, среског начелства, примирителног суда, општинске куће, парохијалне цркве, четвороразредне школе, царинарнице и поште- ''Ту се доста знатна трговина води са суседним књажевством Валахије; има лепе винограде и доста укусно бело вино. До Кладова к северу стоји Фетислам тврдиња са 71 кућом и 380 душа; овде сами Турци станују, имају своје дућане, џамију, гарнизон и једног кајмакана који је и управитељ ове тврдиње'' (201). Средином исте деценије кладовска варош са правилно изграђеном и уређеном чаршијом, са добром пијацом која је радила сваке суботе, пристаништем… састојала се од 302 куће са 1286 становника, док је у Фетисламу постојало 86 кућа, са 550 становника, неколико дућана и стални гарнизон турске војске (202). Српске власти поклањале су дужну пажњу свом значајном граничном пункту, па је 1857. године забележено да су се ту одигравале и позоришне представе ''са великим изгледима да ће се кладовски театар и стално установити'', како су извештавале ''Новине српске'' (203). Међутим овдашњи живаљ већ следеће године на једну недопадљиву представу одреаговао је констатацијом да је ''театар најпосле као и комедија, а бар комедија има доста и без театра'' (204).
Уочивши прилику за искоришћавање сплета повољних међународних околности, српски изасланик у Цариграду Јован Ристић нашао је да би се Србија могла окористити забуном у коју је Турска била доведена устанком Крита, као и немоћи Аустрије да после пораза у рату против Прусије притекне Турској у помоћ, па је саветовао кнеза Михаила да затражи да се шест градова у Србији, међу којима и Кладово, ослободе од турских посада у тврђавама. Ипак, превасходни разлог за успех у овим настојањима, огледа се у чињеници да се Србија оглушила на позиве Италије и Прусије за учешће на њиховој страни у рату 1866.г. О тако израженој неутралности Србије може се говорити и као о пропуштеној прилици кнеза Михаила Обреновића да на својим плећима понесе крст уједињења српског народа ван граница Србије са кнежевином Србијом, чија би залога било њено учешће у аустријско- пруском рату на страни сила победница. Овако, Михаилу је преостало уместо ујединитељем, да буде проглашен ''чуварем султанових градова'', мада се тиме не може умањити значај овог, по српског кнеза испоставило се данајског дара, за даљи просперитет Србије. На такву улогу натерале су га и спољнополитичке прилике односно често мењање ставова великих европских сила, али и опасност од везивања за њихове неутемељене аспирације да доминирају Србијом. Руски амбасадор у Бечу, гроф Штакелбрег тим поводом у писму од 14. јуна 1866.г. по старом календару изнео је упозорење српском кнезу одлучном да покуша уједнити све Србе у једну државу: ''Али интерес Србије налаже јој да штеди своје изворе…Велики дан ослобођења, чини нам се није још близу… Уместо све изложити на коцку покушавајући коначно решење, боље је ограничити се на један корак напред на почасну или поступну добит. Као што би било напуштање тврђаве'' (205). Међутим, одлучна подршка Аустрије настојањима Србије да добије тврђаве, међу њима Фетислам, учинила је руску страну резервисаном пре свега из страха да ће се таквим гестом одрећи озбиљних покушаја да буде на челу хришћанског антитурског покрета на Балкану. Отуд мишљење руског цара изнето српском изасланику Јовану Мариновићу децембра 1866.г. да би ''ако Срби њега питају, саветовао да не траже тврђаве'' (206).
Ферман султана Абдула Азиса гласи: ''Пошто овај моји високи знак буде приспео, нека је у знању садашњем српском владаоцу Кнезу Михаилу, како мени одвећ на срцу лежи да се безбедност грађана и спокојство Србије, која је саствани део моје царевине, одржи и умножи; и према томе нужно је да се градови у Србији као Београд, Фетислам, Смедерево и Шабац свагда у добром стању и на начин сходан за безбедност грађана обдрже; па имајући тврдо убеђење да ћеш ти и уопште цео српски народ који је својствима верности и лојалности обдарен, ове градове по мојој жељи чувати и са њима добро управљати, ја сам сада за сходно нашао, да се управа означених градова теби и српској војсци повери с тим, да се одсад на бедемима и кулама њиховим поред моје царске заставе вије и српска застава. Ја сам уверен да ћеш ти и народ српски моћи достојно оценити ово решење, које је јавни и фактички доказ мога благоволења и поверења према теби и народу српском, да ће влада српска потпуно и свагда испуњавати обавезности, које она има према сизереном двору и да ћете бодро настојавати да се означени градови сачувају. Обзнањујући ово решење, којим се управа тих градова на означени начин теби поверава, придодајем да се има претходно изискати од моје владе саизвољење када би се имала предузети на њима каква преиначења. Овај мој царски налог отпуштен је и теби дат петога дана месеца Зилхиџе 1283. године- 29. марта 1867. године'' (207). У то време Тврђава Фетислам имала је 31 топ на табијама, 4 арка и 3 аван топа. У оквиру њених зидина налазило се 43 турских кућа, са 43 фамилија, свега 172 становника. Неки су се издржавали као војници а неки као трговци или лађари. На 20 минута далеко од града имали су ''које под виноградима, које ораће и косаће земље 371 дан. Имали су у Фетисламу 37 дућана и једну кафану (208). ''Шематизам округа крајинског 1839- 1924'' до предаје тврђаве Србима евидентирао је следеће среске начелнике у Кладову: 1839- Ђорђе Атанасијевић, 1843- Јован Шљивић, 1852- штапски капетан Јован Шљивић, 1853- капетан Милоје М. Лазаревић, 1854- капетан Милоје Лозанић, 1855- капетан Милоје М. Лазаревић, 1856- капетан Јован Милосављевић, 1857- Марко Стојковић, 1860- потпоручник Васа Стојковић, који је на тој дужности остао до 1869.г. ( 209).
Од 1868.г. утврђење је коришћено у војне сврхе као српски гарнизон (210). Приликом припрема за рат против Турске, у рано пролеће 1876.г. у кладовском старом граду прикупило се између 400 и 500 добровољаца организованих од стране бугарског комитета (211). 19. јуна 1876. године, како би избегла протесте Аустро-Угарске и омогућила пловидба Дунавом, српска влада наредила је да се на Дунаву са српске стране не врше напади – ''министар војни имао је само побринути се за војне мере, потребне за одбрану од ненаданог турског напада, и за спречавање превоза турске војске Дунавом; а министар спољашњих послова требало је радити, да аустро- угарска и румунска влада не допусте да Турци Дунавом предузимају војне операције'' (212).

Француски Le monde illustre је 25. новембра 1876.г. објавио цртеж на којем су у Кладову, уз тврђаву приказани козаци са Кавказа и скуп особа које на румунској страни чекају да пређу дунавску границу (213). Поражавајући развој догађаја по Србију донео је мноштво људских жртава. Исти лист је 2. децембра 1876.г. публиковао цртеж на којем су представљене групе рањених руских добровољаца како чамцима напуштају Србију, крећући са дунавске капије тврђаве у Кладову (214). То је уједно и време ширења опаке болести сифилиса, што је определило др. Карола Давилу, утемељитеља Националне школе за медицину и фармакологију у Румунији, да управо на тлу старог кладовског града оснује одељење војне болнице за лечење српских и руских војника.
Српски министарски савет крајем 1876.г, у време српско- турског примирја издејствованог на руски ултиматум Турској, прихватио је споразум са руским конзулом у Београду, Андрејем Николајевичем Карцевим, којим је између осталог предвиђено да се ''ради обезбеђења везе између Србије и Русије пошаље једна руска дивизија у Кладово, макар у облику добровољаца'' (215). Она је имала бити стационирана у старом граду. Већ након три дана, 8 . децембра, руски конзул известио је кнеза Милана Обреновића да је одређена једна руска дивизија /тридесет друга/ да под командом генерала Алера у случају рата пређе у Србију, ради обезбеђења српско- руске везе на Дунаву код Кладова (216). Током обновљеног ратовања 1877. године, Србији је Русија уручила помоћ од 210.000 сребрних рубаља, посредством српског изалснаика у Букурешту Милана Петронијевића, како би их овај доставио команданту срспског гарнизона у Кладову (217).
По слову Берлинског уговора 1878.г. Србија је стекла потпуну независност што је на случају Фетислама значило престанак обавезе истицања турске заставе. Крајем столећа Феликс Каниц приметио је да се ''од одласка Турака тамо ништа није изменило, султанови знаци и натписи на вратима, џамија с минаретом, бунар и тамница предвиђена за 20 осуђеника, касарна за мали гарнизон- све стоји онако како је било, само што сада свуда влада већа чистоћа; и тако ''град'' са својим белим кулама, оживљеним романским зупцима, изазива данас пријатан утисак, који још појачавају историјске успомене везане за њега'' (218). Од османске цивилизације Кладову су до половине XX века остали гајење дувана, лубеница ''туркиња'' са кором тамнозелене боје, без икаквих шара, и ''турски кревети'' са рогожама или голим даскама ''на коме најрађе спавају сви чланови сеоског домаћинства'' (219). Још су краћег века била имена топонима ''турске баште'' и ''турски виногради'' а за кључке породице Бошњаковић, Турановић, Боснић, Крџалијевић, Гонцић, Карабашевић, Гаваз, Џефировић, Топаловић, Јенић… може се сматрати, тек по називима, да чувају успомену на давно порекло. До данас су се задржали у употреби термини ''Церибаша'' за огроман комплекс њива и ливада изнад Кладова, Костола, Мале и Велике Врбице, Рткова, Корбова, и ''Турски рит'', удаљен око 1,5 км југозападно од тврђаве- идеално место за производњу хране.
Фетислам је коришћен као српски војни објекат и злогласна казнионица. Најпознатији осуђеници у време краља Милана Обреновића који су ту издржавали казне бли су Стојан Протић, потоњи министар унутрашњих дела, финансија, затсупник министра иностраних дела, председник прве владе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и угледни авдокат Љубомир Живковић, обојица прваци радикалне странке (220). Они су 1899. године у монтираном процесу осуђени као велеиздајници поводом атентата на краља Милана Обреновића /Ивањдањски атентат/. Стојану Протићу стављено је на терет да је био уредник ''Одјека'' који је нападао оба краља, док се Љубомир Живковић експонирао ''антидинастички'' списом ''Демони Србије''. Прави организатори атентата су непознати а међу противницима режима Александра и Милана Обреновића сматрало се, по једној верзији, да је у покушај убиства умешан Александар Обреновић, док су други тврдили да је ''краљ Милан инсценирао цео догађај не би ли преваљивањем кривице на радикале дошао до изговора да их се заувек реши'' (221).

Путописац је 1892.г. прибележио: ''Варошица је испод града, постављеног на једном вису, који се с обале поступно пење; а у полеђини њеној недалеко се уздиже брег, на коме су виногради. Град је подигнут на темељу негдашњег римског утврђења, чију је основу и задржао, а данашњи му је горњи строј од Турака. Облика је четвороугаоног са зидовима 6 метара високим; на рогљевима су куле 12 метара високе. Турци су у њему седили до 1867. године, а по њиховом одласку наши су му разорили зидове, те се данас налази у опалом стању. Турци су се овим градом много дичили и поносили. Стога су му и дали име Фетислам т.ј. Заштита Ислама. Српски га становници у околини називају Светислав.'' (222). Као атрактивна локација за туристе, Кладово је убрзо уврштено у значајне туристичке приручнике. Тако већ 1892. године Мајеров немачки водић за путнике наводи Кладово тврђава, док приручник Карла Бедекера из 1905.г., публикован у Лајпцигу помиње ''варошица Кладово''. Нарочито се наглашава квалитет ''тешког црвеног као крв мутног српског вина , извоженог у Француску где се прерадом од њега добијао ''Бордо'', а пореклом из виногорја између Кладова и Видина'' (223). Пре знатижељних туриста на кладовско тле ступиле су ипак германске инвазионе снаге.

Маршал Макензен 13. октобра 1915.г. окупирао је кладовски град, који ће му служити као војна постаја. Ово место, изнимно значајно претендентима на овладавање ђердапским пловним путем у првим деценијама XX века било је предмет аспирација Аустро-Угарске, али и Румуније и Бугарске приликом разматрања опција активирања двеју балканских држава на страни једне од ратом сукобљених страна (224). Стари кладовски град дочекао је конац Првог светског рата неоштећен те је с разлогом у периоду мира разматрана потреба његове ревитализацијие у војне и у привредне сврхе. Народни посланик Љутица Димитријевић скупа са групом угледних грађана Кладова упутио је 17. јуна 1937.г. петицију др.Милану Стојадиновићу, председнику Владе Краљевине Југославије, којом је апеловано да се ''прилике овог краја побољшају''. Између осталог мештани подунавске вароши обједињени под стегом страначких боја Југословенске радикалне заједнице наводе: ''У кладовском граду Фетислам гарнизонирала је пре рата једна војна јединица. Овај град и данас има довољан број зграда да прими један батаљон војника, па молимо да се и ово питање повољно реши с обзиром на предстојеће велике радове око подизања моста на Дунаву и железничке пруге, чији ће се објекти на сваки начин морати поверити на чување војсци'' (225). Како то иначе бива на овом поднебљу, друга група легитимних представника Кладова борила се за сасвим другачији приступ разрешења будућности старог кладовског града, Такође 1937. године, посленици тек основаног туристичког бироа покренули су иницијативу да се у склопу фетисламске тврђаве сагради репрезентативни хотел ''како би се туристима приуштила могућност одмора и ужитка у лепотама овог краја'' (226). Јаз између идеје и реализације испоставио се непремостивим.

Окупационе снаге 1941.г. користиле су Фетислам као своју базу. Ту су саградиле пар нових кућа, за командни кадар, обновили просторије у Малој тврђави и изградили велики магацин за ратну технику око 150 м југоисточно преко пута главног улаза у Стари град. Када је 6. септембра 1944.г. совјетска војска приспела на подручје Кладова десио се оружани сукоб мањих размера са Немцима стационираним у тврђави и патролом која је превозила хлеб из Кладова за Сип. Након што су се у вечерњим сатима повукли, велики број становника пребегао је из вароши у удаљена села како би избегли немачку одмазду (227). Убрзо је у Кладову успостављена комунистичка власт. 13. јануара 1945.г. у згради тзв. Ловачког дома, лево од улаза из правца вароши у Фетислам, заседао је Војни суд. Разматрана је одговорност око 150 заробљеника, углавном бивших припадника Југословенске војске у отаџбини који су били пребегли у Румунију непосредно пред ослобођење Кладова од стране Црвене армије Међу ухапшенима било је и неколико жена, затим командант брзопаланачке бригаде Стева Бабић, командант једне бригаде Хомољског корпуса Миленко Тимић, Драгутин Бурић, командант тзв. летеће бригаде. По четворица осуђених на смрт везивана су конопцима за руке, одвођени до ископане јаме на пар десетина метара од улаза у тврђаву с леве стране, натерани су да сиђу у јаму а онда стрељани. Настрадало је укупно око четрдесеторо људи, од којих су неки и живи закопани (228). Официр ЈВуО и агент Интелиџенс сервиса Марко Милуновић за ова убиства оптужио је припаднике XXIX личке бригаде, на челу са капетаном Зецом, који су према његовим тврдњама спроводили стрељање али и излагали људе стравичним мучењима попут пресецања мишића на рукама, петних жила, откидања екстремитета (229). О дејствима личке бригаде у Кладову Среско поверенство Комунистичке партије за Кључки срез 19.јануара 1945.г. изнело је критичке ставове у извештају Окружном комитету КПЈ у Зајечару. Ту се помиње како је ''амнестија 100 дражиноваца преведених из Крајове примљена добро а народу је објашњен њен значај'', али и следеће: ''Ликвидацији дезертера умногоме је допринела 29. бригада, која је својим оштрим иступом довела распуштене сељаке у стање послушности. Али је 29. бригада учинила неколико иступа за које је потребно доста рада да би се исправили: председника НОО у Велесници везала је, тукла кундацима од чега је имао видних озледа а затим су му скинули чизме; председник је доведен везан у Кладово где је према испитаним подацима био невин и као такав пуштен а чизме му враћене… У селу Великој Врбици, случајно је убијен дезертер Никола Савић од стране војника 29. бригаде а у селу Каменици убијен један дезертер у бекству. У Корбову је случајно убијен дванаестогодишњи дечак, због овога је маса народа напала војника који је убио дечака и ударила му неколико шамара…'' (230). Посадна чета стационирана у Старом граду 8. фебруара 1945.г. замењена је новим саставом од 100 људи придошлих из батаљона Народне одбране (231).
Педесетих и шездесетих година део Фетислама је био коришћен као седиште гарнизона Југословенске народне армије. Да ли да би се заметнули трагови стрељања од 13.1.1945.г, да ли због настојања да се покажу достигнућа социјалистичког развоја, тек у то време, десно од улаза у тврђаву отворен је индустријски погон за производњу бетонских елемената- углавном армираних стубова за ограде и винограде (232). Тој чињеници није била сметња околност да је решењем централне државне власти бр.17767/1 од 27. октобра 1964. године Фетислам стављен под посебну заштиту као споменик културе великог значаја. Иста околност није сметала да се ту 1968. године, након исељења војске, изгради низ монтажних објеката- барака прекривених салонит плочама, као насеље за учеснике омладинске радне акције ''Зелени појас Ђердапа'', под патронатом Савеза омладине Југославије и Покрета горана Србије. Учесници су били младићи и девојке између 16 и 27 година старости, организовани у омладинске радне бригаде. Њихов посао састојао се у изградњи паркова, дрвореда, зелених површина, тротоара, канализације, спортских објеката; извођењу грађевиснких радова на уређењу обале; пошумљавању, уређењу тврђаве Фетислам која је требало да постане ''велики рекреациони центар''… Омладинско насеље у тврђави добило је име ''Братство''. Ту су изграђени спортски терени за фудбал, рукомет, одбојку, кошарку, полигон за обуку возача. У центру насеља позиционирана је велика монтажна барака са собама за спавање, разгласном станицом, канцеларијама… Како је за време летњих распуста било више акцијаша, подизани су и шатори за њихов смештај. Турска грађевина западно од Мале тврђаве преуређена је у ''модрену кухињу'' и трпезарију. Део површине Мале тврђаве послужио је за изградњу летње позорнице са 1200 места, са стајањем 2000, са бетонском бином и гардеробом за извођаче забавних програма. У центру ''Братства'' направљен је плато за смотре и игранке. Капацитет насеља у једној смени био је 500 омладинаца. Статутарне обавезе бригадира биле су: ''1) да развијају братство и јединство, патриотизам, другарство и солидарност, интернационализам, као и љубав према природи и горанству, 2) да својим понашањем доприносе угледу своје бригаде и акције у целини, 3) да извршавају своје радне задатке''. Највише самоуправно тело бригаде је бригадна конференција, чији је извршни орган штаб радне бригаде. Организована су свакодневна социјалистичка такмичења у категоријама: 1) такмичења на радилишту и 2) такмичења из области друштвених активности. Основни елементи оцене резултата на радилишту су проценат испуњења норме и број остварених радних часова, а додатни елементи за освајање признања су дисциплина, залагање, остварење другарских односа на акцији, однос према алату, механизацији, поштовање мера заптите на раду. Такмичење у области друштвених активности имало је сегменте: а) културно забавни живот- квалитет, разноврсност и масовност наступа; б) спортске активности- придржавање пропозиција такмичења, фер плеј, број такмичара, као додатни елементи за успех; в) техничко образовање- успех полазника на курсевима, број учесника, редовно похађање наставе, дисциплина и чување опреме; г) здравствена заштита- брига за здравље бригадиста, хигијена у кругу насеља, лична хигијена бригадиста, спровођење мера заштите на раду. Свакој бригади која заврши акцију припадало је, без обзира на постигнуте успехе, 3% златних, 5% сребрних значки Покрета горана и 7% похвала од укупног броја бригадиста који су завршили акцију (233). Окончањем радова на изградњи хидроенергетског и пловидбеног система Ђердап стекли су се услови да горанско насеље буде пресељено у бивши раднички камп на Караташу, а Фетислам је убрзо добио нове рукометне, кошаркашке, одбојкашке и два фудбалска терена у самом језгру тврђаве. Од актера покрета горана у старом граду остали су до данас шетна стаза од опеке и мноштво њихових имена, надимака, изјава љубави, назива места из бивше Југославије одакле су дошли на радну акцију, урезани у блокове од пешчаника по бедемима тврђаве, а највише чини се на јужној ''невера капији''. Стари град постао је спортско- рекреативни комплекс и место честих војних вежби припадника резервног састава Југословенске народне армије, цивилне заштите и територијалне одбране.
Током периода 1975- 1989.г. извођени су конзерваторски радови и археолошка истраживања, у режији Музеја Крајине из Неготина и Републичког завода за споменике културе из Београда. Његова позиција била је предмет обраде Просторног плана општине Кладово из 1978. године. Овим стратешким документом превдиђено је како индустријски капацитети, лоцирани између Фетислама, Дунава и пута Кладово- Београд, требају од Старог града бити одвојени тампон зоном зеленила ширине око 300 метара; прописано је да сви објекти који постоје на простору до 300 м од фетисламских зидина, као и на истој удаљености од последњих зграда у селу Кладушница, морају бити измештени (234). У то време стање фетисламског града било је следеће: ''Мањи град унутар тврђаве у облику правоугаоника има троетажне цилиндричне куле на угловима. Куле на југозападном и југоисточном углу имају дрвене међуспратне конструкције у доста лошем стању, али су солидно очуване. На североисточном и северозападном углу куле су порушене. Око овог града налази се нижи одбрамбени зид на коме постоји, као и на самом граду, низ пушкарница, а поред њих се протеже стаза. Материјал од ког је тврђава подигнута је камен и опека, а зидови су били покривени ћерамидом, што се види из очуваних детаља. У склопу ових зидина налази се зграда са два одељења, вероватно касарна покривена четвороводним кровом од ћерамиде. Свако одељење има посебан улаз и засвођено је полуобличастим сводом. Улаз у овај комплекс представља капија која је истовремено служила као дрвени мост који је прелазио преко сувог рова ископаног преко градских зидина. Основа велике тврђаве Фетислам је шестоугаоног облика, ограничена земљаним и каменим бастионима. Дужа осовина града стоји у правцу северозапад- југоисток и износи око 600 метара, док је краћа осовина дужине око 300 м. На сваком углу налази се по једна кула- бастион, у коме су били смештени топови. Око зидина протеже се одбрамбени суви ров дубине око 3 м, док је на северној страни заштиту представљао Дунав. Бедеми града су подигнути од камена, дебљине 1,20 м и добро су очувани. Унутар зидина налази се још неколико мањих објеката војног карактера, од којих су најзначајнији лагуми засвођени полуобличастим сводовима и са каменим зидовима. На крају стрмих тремова налазе се мања одељења што су свакакао служила као војна склоништа'' (235).
Као место иделано за масовна окупљања, кладовска тврђава била је поприште сусрета пионира Румуније и Србије, надметања фудбалера локалног клуба са ривалима из ''Нишке зоне'' или ''Српске лиге'', елитних југословенских фудбалских тимова јуниорског узраста, међународних такмичења рвача, радничких спортских игара, фестивала ''Песма лета'', ''Песма Дунава''. Врхунац параде неукуса представљао је општински слет поводом рођендана Јосипа Броза Тита пролећа 1978. године. На фудбалском стадиону смењивали су се као на лоше монтираном филму омладинци у кимонима са задатком извођења карате вежби- ката- уз звуке валцера ''На лепом плавом Дунаву'', гимназијалци са ''адидас'' опремом поред девојака у влашкој и српској народној ношњи, до изнемоглости обојени јарким бојама играчи културноуметничког друштва ''Полет'' и деца из обданишта у оделима од креп папира. Смрт комунистичког вође омела је ''још богатије'' инсценације. ''Постхумна оданост вођи'' од тада се огледала у идејно- политичким курсевима и војним вежбама у оквиру зидина тврђаве. У томе су предњачили припадници тзв. територијалне одбране, цивилне заштите и Савеза резервних војних старешина. Овај савез имао је задатке ''1. заједно са са свим социјалистичким снагама нашег друштва, на челу са Савезом комуниста, водити бескомпромисну борбу против национализма, шовинизма, анархолиберализма и свих антисоцијалистичких и антисамоуправних снага и тенденција, и сламати њихове акције и отпоре; 2. организовати рад на идејно политичкој и марксистичкој изградњи'' (236).
Локални изданци негативне кадровске селекције посттитовске ере, оличени у партијским секретарима или председницима конференција Савеза комуниста Југославије дошли су на идеју да се део Старог кладовског града, као атрактивна локација на месту где се налазио велики војни магацин ЈНА односно Секретаријата за народну одбрану, испарцелише и изгради низ кућа у ''словенском стилу'' које би биле ''резиденцијални објекти заслужних грађана'', уз образложење како ће један такав споменик културе једино моћи бити сачуван од пропадања ако неко у њему живи. Тим или неким другим поводом, магацин из доба турске управе сравњен је са земљом, мада под заштитом државе. За разлику од ситуације када је оближње војно стрелиште експресно стављено ван употребе да би на њему изникла прво једна а нешто касније мноштво кућа, ''староградска утопија'' остала је недосањани сан партијских моћника. Додуше тамо данас има становника, насељених у бившим казаматима, својевремено преуређеним у кафански простор, али они се могу сматрати знаменом прошлих времена утолико што је њихов социјални статус на рубу елементарних егзистенцијалних услова био продукт једне политике која се умногоме ослањала на тековине ''социјалистичке револуције''. За време режима Слободана Милошевића, према општинској одлуци као место за јавна окупљања незадовољника одређен је простор уз главни улаз у Стари град. Устав је гарантовао слободу окупљања а власти нису желеле себе излагати стресним ситуацијама евентуалних протеста у центру града, па је решење нађено у ''концентрисању уставних овлашћења'' уз бедеме кладовске тврђаве. И ровови тврђаве у то доба имали су намену места, далеко од очију јавности и ''органа реда'', за примопредају шверцоване робе из теретних у путничка возила или за преузимање дела хуманитарне помоћи пре него што она стигне до прималаца назначених у уговорима о донацијама. Круг ''непожељних конзумената масовне културе'' у Фетисламу завршавао се наркоманским сеансама уз средњовековне зидине.
Завод за заштиту споменика културе из Ниша сачинио је 1998.г. ''Пројекат ревитализације објеката у утврђењу Фетислам у Кладову''- одговорни пројектант Небојша Босанац. По овом акту нису извођени никакви радови. Након десетак година експлоатације у спортске, туристичко- угоститељске и забавне сврхе, комисија Министарства културе приликом инспекцијског надзора 22.12.2000.г. затекла је жалосно стање: …Објекат који је некада служио за смештај посаде, а у новије време као магацин, доста је оштећен и у њему је данас штала за крупну и ситну стоку коју држи домар фудбалског клуба; мала зграда која је 50- тих година служила као војна постаја сада је угоститељски објекат; реновирани казамати користе се од стране социјално угрожених лица као стамбене просторије; између два фудбалска терена смештен је метални контејнер- киоск; поред спортских терена налазе се дрвене бараке са крововима од салонита, које служе као свлачионице за спортисте; два објекта која су уцртана у План Службе за катастар непокретности Кладово више не постоје. Закључено је да је нужно уклонити све бесправно подигнуте објекте, иселити илегалне станаре из казамата те предузети хитне мере заштите како би се зауставило даље пропадање грађевина у Фетисламу (237). Тим поводом београдски дневни лист ''Данас'' 17.1.2001. године објавио је текст под насловом ''Рушилачки конструктивизам'': ''…Много је воде протекло реком безумља када је у питању култура националног значаја; резигнирајуће делује чињеница да је пројекат предлога мера за заштиту кладовске тврђаве као споменика културе, на лицу места пре двадесетак година реализован тако да су два импозантна објекта- зграде топовњаче, у најбоље сачуваном стању, и тзв. коњушнице, до темеља срушене вољом општинских челника, како би се заузврат од Јавног предузећа ''Хидроелектране Ђердап'', позивањем на подизање нивоа подземних вода услед изградње хидроелектране ''Ђердап 2'' што, парадоксално, није сметало да један други објекат укопан у земљу у непосредној близини срушених, остане очуван, искамчио новац за изградњу проширене верзије изложбеног простора археолошке грађе /данас, као права реткост у свету, преименован у археолошки музеј без депоа/ и средњошколског образовног центра. О ''визионарском'' промишљању далекосежних промашаја сликовито говори актуелно стање новоизграђених објеката ''стваралачким рушењем споменика културе''. Зграда музеја своје централно место препустила је гипсаним копијама вредних археолошких експоната а да првобитна изложбена поставка, од отварања Археолошког музеја Ђердапа до данас готово уопште није мењана, тако да градом већ колају приче о прикладнијем, бајковитом, називу ''Збирка постојаних оловних војника''; темељи здања образовног центра попуцали су на више десетина места, као резултат деловања управо оних подземних вода које су послужиле тек за повод декрету о рушењу споменика културе у Старом граду, па се само као визионарство може оквалификовати нечија калкулација да ће креативни деструктивни чин у односу на ове зграде бити основ зидања нових Потемкинових села'' (238). ''Рушилачки конструктивизам'' није престао променом режима власти, па су предузимљиви привредници који су по багателним ценама стекли власништво над капиталом бивших друштвених предузећа издејствовали, не да се изместе објекти постојећи у реону 300 метара западно од Фетислама, како је налагао просторни план из 1978.г, већ да границе привредних постројења, ограђене плетеном жицом, буду померене тако да почев од 2003. године постоје на самим ивицама бедема кладовског старог града. Неке политичке странке нису пропустиле прилику у својим програмским актима за подручје Кладова зацртати опредељења да се Фетислам делом претвори у ''парк помирења'' са обележјима посвећеним страдалништву српског народа, почев од турских освајача па до лица стрељаних од стране комуниста након ослобођења Кладова у Другом светском рату. Разрада идеје аутора овог рада подразумевала је и подизање цркве- брвнаре, уклопиве у амбијент Старог града, посвећене светом Никодиму, а унела би димензију духовне светлости на локалитет својевремено богат џамијама, дервишким текијама и махалама именованим по православним хришћанским свештеницима (239).
Почев од 22.12.2006.г. у јавној евиденцији Службе за катастар непокретности Кладово, тврђава Фетислам фигурира као катастарска парцела 3922, са десет зграда, и земљиштем под зградама: 1) 87 м2- зграда за спорт и физичку културу, без одобрења за градњу; 2) 20 м2- помоћна зграда, без одобрења за градњу; 3) 18 м2- помоћна зграда, без одобрења за градњу; 4) 531 м2- објекат туризма; 5) 255 м2- објекат туризма; 6) 99 м2- зграда за спорт и физичку културу, без одобрења за градњу; 7) 205 м2- објекат туризма; 8) 296 м2- зграда за спорт и физичку културу- без одобрења за градњу; 9) 271 м2- објекат туризма; 10) 134 м2- објекат за спорт и физичку културу, без одобрења за градњу. Изузев 1916 м2 под објектима, евидентирано је као део Фетислама и 16 ха 37 ари и 20 м2 као земљиште у тврђави, свега површине 16,5636 хектара (240). Из истог периода потиче гломазна туристичка мапа Кладова постављена уз потпору међународне агенција ''РАРИС'' на паркинг простору хотела ''Ђердап''. На њој су представљене границе Старог града са уцртаним фудбалским тереном, али Мале тврђаве, вековног симбола Кладова нема. Оно што 2010.г. ипак постоји на старом локалитету јесте несрећни спој изведби војног градитељста и соцреалистичког прегалаштва- руинирани остаци Мале тврђаве у комбинацији са траговима делања нововековних неимара- асфалтном приступном стазом, фугованом циглом, бетоном и у простору за публику зубом времена уништених пластичних дасака што су осамдесетих година чиниле седишта за ''летњу позорницу''. У међувремену нико није реаговао на учестала намерна обрушавања зидина бедема и коришћења отпалих камених облога за изградњу стамбених објеката, о чему видни трагови постоје на грађевинама из деведесетих година прошлог века лоцираним, између осталог, у улицама Рибарска и Милентија Поповића. Као најцрњи пример неимарских експеримената у оквиру комплекса под националном заштитом, о инвеститорским промашајима соцреализма сведоче два пољска клозета ''рупаша'' седамдесетих година озидана циглама, са салонитским плочама на крововима, са ''женским и мушким'' кабинама означеним одговарајућим егзампларима обуће. Један се налази с десне стране почетка тврђавског комплекса, уз улаз код главне капије и служио је за ''потребе'' у ресторан преуређених казамата, а други 30 метара јужно од два фудбалска терена.
Крај прве деценије XXI века, везано за овдашњи Стари град, протиче у пропагирању акције ресорног министарства о ревитализацији тврђава а посленици кладовске општине укључили су се у кампању са жељом обнове летње позорнице у средишту средњовековног здања. Код стања грађевина подводивог под појам забрињавајуће, не може се локалним лидерима у културној политици оспорити оптимизам почивајући на игнорисању већ једном научене лекције из 1858.г. да у овом граду комедије има и без позорнице (241).

Стара кладовска тврђава, и даље формално са статусом споменика културе великог значаја, заборављена од ''urbsa i orbisa'', данас је сурово сведочанство о потрошеном времену хиљада ратника, градитеља, робова и освајача- мешавина статистичких података, камених блокова, цигли, папира- живи пример превладане прошлости у тачки сусретања моћних цивилизација.

ZABELEŠKE - STARI KLADOVSKI GRAD

BlinkListblogmarksdel.icio.usdiggFarkfeedmelinksFurlLinkaGoGoNewsVineNetvouzRedditYahooMyWebFacebook

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License