Stalno Mesto Boravka Aurore Divenan

Ana Šomlo

Stalno mesto boravka Aurore Divenan

Ovako više ne ide. Ne može se biti van sveta. Lepo je držati u ruci pravu knjigu sa čvrstim šarenim koricama i stranice, vraćati se zanimljivim odlomcima i zapisati ko ih je i gde objavio. Sasvim je to drugačije nego voditi, kao ličnog asistenta, miša po kompjuteru. Moraju se naučiti i novi hajtek izrazi. Pa ako šimi cipele nisu više u modi, nećemo badava da nosimo tesnu obuću po kojoj bi neko mogao pogrešno da zaključi kojoj generaciji pripadamo, bez obzira na sve farbe i šminku. Uostalom, zašto se držati knjige tvrdoglavo, kada ljudi danas tako lako presvlače svoju kožu čak i kada su akademici. I sama sam shvatila da ne mogu više biti mimo sveta. Ne zato što je to opasno i što ja to ne bih htela, već što to nalažu savremena tehnika i novi demokratski pogledi, čak i na Bliskom istoku, mada ovde nailazim na više nelogičnosti nego na Balkanu.

Recimo, već smo uveliko zašli u oktobar, živa se noću spušta i do 30 stepeni. U zoru može da se i zaspi posle svih ponoćnih vesti koje stižu iz Slobodne Evrope. Jutarnji san je, po pravilu, najdublji i ja, kada me budi prodoran glas koji dopire sa ulice, ne znam da li sam u mom rodnom Negotinu, Novom Sadu, Beogradu, da ne pominjem sve gradove u kojima sam živela: "Avatijah, avatijah", skačem iz kreveta. Pomišljam da su Palestinci stigli iz susednog Tulkarema i zauzeli Nataniju. Glas preko mikrofona deluje zastrašujuće. Ali, kroz prozor vidim kočijaša koji na svojim taljigama prodaje poslednje ovogodišnje lubeniceavatijah. I on je snabdeven priručnom tehnikom. Moju staru susetku je ovaj glas razbudio. Ona mi lupa na vrata i uzbudjeno pruža ruku sa neizbrisivim brojem iz Aušvica. Njoj se odjeci avatijah učinilo da je "Mašijah" prorok najzad stigao u naš grad. Teško uspevam da joj objasnim da ćemo morati na to još malo da pričekamo. Ona nema više vremena. Iz Transilvanije, gde se rodila, otišla je pravo tamo gde su je tetovirali (sada je ta umetnost ponovo u modi), odatle u Argentinu, da bi najzad stigla u Svetu zemlju. Svoj maternji jezik, jidiš, jedva pamti, španski u Južnoj Americi nije naučila, a ivrit su joj tek španska sela. Ali za ovu deceniju zajedničkog stanovanja, mi se ipak dobro razumemo, mada se ona i dalje nada da je prorok skrenuo iza ćoška. Ja se vraćam svojoj pravoj lektiri. Tek je sedam sati, za tekst sa interneta još je rano.

Prelistavam novi roman izraelske spisateljice, Zeruje [alev. Naslov je jednostavan: Muž i žena. Njen prvi roman, sa ne mnogo neobičnijim naslovom, Ljubavni život, objavljen pre tri godine, postao je svetski bestseler. Preveden je na engleski, francuski, italijanski, danski, španski, norveški, portugalski, nemački i grčki jezik. Nameravam da ga uskoro prevedem na naš. Pored godišnje nagrade Udruženja izraelskih izdavača, nagradjen je sa još dve značajne književne nagrade. O drugoj knjizi Zeruje [alev, pročitala sam u dnevnom listu Jediot aharonot da je to roman koji se može svrstati u red najboljih izraelskih klasičnih dela, mada sobom donosi moderan duh i sve odlike savremene književnosti, da je pisan sjajnim stilom, pronicljivo, i da ga je, kada se jednom uzme u ruke, teško ostaviti, do poslednje stranice. Šaleva je rođena u kibucu Kineret 1959. godine. Dakle, nije imala mnogo vremena da stekne pozicije i ugled u društvu koje bi joj, sem radi talenta, otvorilo vrata izdavačkih kuća.

Pored ove knjige, ITHL u publikaciji na engleskom jeziku, pripremljenoj za ovogodišnji Sajam knjiga u Frankfurtu, najavljuje novi roman poznate izraelske književnice, [ulamit Lapid Oko za oko, pa zbirku priča Savjon Libreht, zatim Plavu pilulu Orli Kastel Blum, poslednji roman Suzan Adam… Naslovi i imena ne znače mnogo. Za neke od njih prvi put čujem. Svi su ovi prikazi propraćeni fotografijom i kratkom biografijom autora i kritikama iz novina.
Naravano, nije reč o nekom sifražetskom časopisu. Institut najavluje i nove knjige popularnih izraelskih pisaca Efraima Kišona, Jehude Amihaja, Amosa Oza… Ali, čini se, plejada novih imena spisateljica u ovoj sezoni je brojnija.

Zapravo, ja pisce ne delim po polu. Mogu da zapazim neku odliku, specifičnu za žensko pismo, zanimljivu i novu, ili neko političko banalno razmatranje afirmisanog pisca, što, svakako, ne znači da se prilaz litereturi može uopštavati. Ali, ne uvek i ne svuda.

Beograd, leto 2000. Literarni teoretičar Aleksandar Jerkov vidi u spisateljicama "sva|alice i prznice" koje "književna kritika kojoj je ozbiljnost pristupa i izraza prva pretpostavka, zaobilazi u velikim krugovima." On, naravno, pamti Isidoru Sekulić i Desanku Maksimović, pominje i nekoliko ženskih imena u savremenoj literaturi, ali u svom istraživanju pretpostavlja da će autorke produžavati život svojih knjiga, ukoliko se on neće ugasiti do jeseni, veštačkim putem. "Ozbiljnom je čoveku", kako piše, "mrsko i da pomisli kako ima sva|alica i prznica očajnički željnih publiciteta koje samo čekaju da ih neko pomene, pa da to iskoriste da izliju bujicu prostih i niskih uvreda. Ili je reč o tome da je teško i dosadno čitati ono što pruža malo književno zadovoljstvo?" Ovaj teoretičar se, verovatno, nadovezuje na plakatu sa jednog beogradskog sajma knjiga na kome je bila slika nagog ženskog tela koje je obujmilo knjigu, ispod koje je pisalo "Lepa, mudra, a ćuti gde to ima?" Svoje istraživanje o književnom stvaralaštvu žena list Vreme postavilo je Jerkovu kao zadatak i izazov pod naslovom Briga za svet. Jerkov se zaista potrudio da analizira delo spisateljice Ljiljane Habjanović\urović, studirajući i njene intervjue u kojima pominje i profesorku Miru Marković, čuvenu spisateljicu Petoknjižja, kako je njeno delo nazvao jedan naš, tako|e, poznati kritičar. Dakle, ne prilazi se baš uvek sa omalovažavanjem ženskom autoru.

Možda se ne bih zadržavala na ovoj temi da ne čitam upravo uzbudljivu knjigu Mire Stupice Šaka soli. Moglo bi se reći da je to knjiga kakvu ni jedan vešt pisac ne bi umeo da napiše, ako već delimo pisce na mučke i ženske. Toliko je mudrosti u njoj, toliko ženskog sagledavanja života, duha i originalnosti. Ovo je delo ipak čekalo dvadesetak godina da bude objavljeno, kako piše Vasa Pavković. Mada joj odaje priznanje za umeće, Pavković je od cele šake soli odabrao mrvicu u kojoj Stupica beleži: "Ja sam prosto neumereni gutač knjiga. Ali šta vredi, kad ništa pod milim bogom ne upamtim. Kako knjigu pročitam, tako se ona u mojoj "tikvi" raspadne, delovi joj se raštrkaju i brzo sakriju". Sledi i nastavak dijaloga u knjizi, što ovoj opaski spisateljice daje jedan sasvim drugačiji ton, ali se on kritičaru izgleda prikrao. Bilo je mnogo duhovitih citata kojima bi se ova knjiga mogla predstaviti.
Možda je ovog leta bilo i drugačijih prikaza "žensog pisanja", ali do mene su doprla najčešće samo muška. Ipak, čini mi se da bi Aurora Divenan, da se rodila 200 godina kasnije, u mojoj domovini još jednom promenila svoje ime u Žorž Sand. Oktobar 2000.
(Ana Šomlo: Moj svet knjiga, objaviće uskoro beogradski izdavač Pešić & Sinovi)

BlinkListblogmarksdel.icio.usdiggFarkfeedmelinksFurlLinkaGoGoNewsVineNetvouzRedditYahooMyWebFacebook

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License