Sta Je Zapad

Gi Sorman

Šta je Zapad?

Svi su širom sveta dosad čuli za "sukob civilizacija". Ovaj koncept Semjuela Hantingtona postao je univerzalan. Tokom 1950-ih, francuski ekonomista Alfred Sovi imao je priličnog uspeha s izrazom "treći svet". Jedan od razloga zbog kojih su ovakve fraze još široko prihvaćene jeste u tome što njima nedostaje jasna definicija. "Sukob civilizacija", u suštini Zapada protiv ostalih, trebalo bi da opiše svet kakav on jeste. U stvarnosti, Zapad je dovoljno neodređen da uključi širok opseg oblasti bez opisivanja njihovih karakteristika što ih povezuju.
Šta je, onda, u stvari Zapad? Šta znači vesternizacija? Zašto se Japan smatra zapadnim, a Kina ne? Gde se tu nalazi Šangaj? Da li je Rusija deo Zapada?
Iz ovih neizvesnosti možemo zaključiti da Zapad nije geografski entitet. On se verovatno prvi put pojavio kao pojam kada su Grci, pre 25 vekova, videli sebe kao zapadne nasuprot orijen-talnim Persijancima. Pošto je Zapad od tada izgubio bilo kakvu jasnu teritorijalnu osnovu, fraza "Zapad" postala je univerzalna, a ne lokalna.
Biti zapadan ili vesternizovan, iznad svega, jeste okvir koji ne koincidira s bilo kojim kontinentom, niti sa bilo kojom određenom nacijom ili religijom. Hantingtonova greška bila je, kako izgleda, što je ograničio Zapad unutar nacionalnih granica: ne postoji mapa Zapada. Nijedna mapa nije dobra kad su neke azijske nacije zapadne (Japan, Tajvan), kada nezapadne grupe (muslimani u Evropi) žive u navodno zapadnim zemljama, kad su neke istočne zemlje delom vesternizovane, a neke zapadne zemlje (Rusija) nisu potpuno vesternizovane. Na kraju ispada da je lakše definisati mentalne granice Zapada, nego njegove teritorijalne granice. Verujem da je Zapad okvir koji definišu tri fundamentalne osobine koje se ne mogu lako naći u tzv. istočnim civilizacijama: strast prema inovacijama, sposobnost za samokritiku i ravnopravnost polova.
‘Šta ima novo?’ - lični pozdrav još iz helenističkog doba - sadrži suštinu zapadnog uma. Čovek koji nije zapadnjak, međutim, radije će staviti tradiciju iznad inovacije. Ali inovacija kao fundamentalna vrednost objašnjava naučne prodore Zapada u odnosu na Istok. Ona objašnjava neizbežne sukobe konzervativnih neza-padnih društava i takođe objašnjava ono što bi trebalo da zovemo ‘vesternizacijom Zapada’.
Zapad nastavlja da uništava sopstvene tradicije, uključujući svoje religije. Ekonomista Jozef Šumpeter definisao je ovaj proces kao "kreativnu destrukciju". Ovaj pojam može se primeniti na sve oblasti života na Zapadu. Zapadni konzervativci nisu manje skloni krea-tivnoj destrukciji od zapadnih liberala: kon-zervativci su, u stvari, dobro poznati po izmišljanju tradicije. Uzmite britanskog premijera Bendžamina Dizraelija iz 19. veka, koji je izmislio većinu navodno drevnih tradicija o britanskoj monarhiji. Inovacija na Zapadu izgleda kao jedan beskrajni proces koji se sam transformiše.
Samokritika, čak više nego inovacija, jeste specifična karakteristika Zapada. U većini, ako ne i u svim nezapadnim civilizacijama, ponos i samozaljubljenost isključuju samokritiku ili bar kritiku nečije civilizacije kao takve. Pravi muslimanski ili kineski učenjak ne može se definisati kao pravi Kinez ili pravi musliman ako je kritičan prema sopstvenom svetu. Na Zapadu nije tako.
Zapadni učenjak i dalje je savršeno legitiman kad osuđuje na smrt zapadne vrednosti: ne postoji kineski ili muslimanski Niče koji tvrdi da je njegov sopstveni bog mrtav. Postoji li kineski ili muslimanski Montenj spreman da napiše da "indijanski divljaci" mogu biti pametniji od nas, kao što je to uradio Montenj u Francuskoj u 16. veku?
Naravno, moraju da postoje neki kineski ili muslimanski Montenj ili Niče, ali njih ne bi smatrali svetionicima njihove civilizacije. Samo-kritika, a ne samozaljubljenost, i kulturni rela-tivizam jesu osnove zapadnog uma.
Isto važi i za polnu ravnopravnost. Nije oduvek bilo tako. U drevnim grčkim, jevrejskim i hrišćanskim religijama, žene su bile doživljavane kao inferiorne u odnosu na muškarce. Taj stav bio je vekovima sporan za Zapad. Danas je polna ravnopravnost postala normalna. To nije u većini nezapadnih civilizacija. Neki će tvrditi da je polna ravnopravnost posledica procesa modernizacije, a ne vesternizacije. To može biti tačno, ali status žena je jasno pitanje koje stavlja nezapadne muslimane u opoziciju prema Zapadu.
Ako prihvatimo gornju definiciju Zapada kao načina mišljenja, to ostavlja otvorenim tri važna pitanja: može li Istok biti modernizovan a da ne bude vesternizovan? Gde povlačimo liniju između Zapada i Istoka? Da li će Zapad ostati zapadni?
Do sada u istoriji nije bilo slučaja nezapadne modernizacije; rasprava o azijskim vrednostima, početno pokrenuta u Singapuru, u osnovi je politička rasprava. Azijske zemlje postale su moderne
To ih ne čini manje azijskim. Savremeni Korejci i Japanci i dalje su u punoj meri korejski ili japanski, ali su bliži nekom zapadnjaku nego što bi bili sopstvenim precima. Slično tome, neki moderni Egipćanin ili moderni Saudijac biće više nalik nekom Francuzu ili Amerikancu nego nekom drevnom Arapinu.
Da li ova vesternizacija čini Egipćanina ili Saudijca manje autentičnim Arapinom? Takva debata dešava se u svim istočnim društvima, što nas vodi do pravog sukoba civilizacija: sva društva danas su podeljena između vesterni-zatora i nevesternizatora. Ovaj sukob unutar civilizacija o tome šta modernizacija znači važniji je od Hantingtonovog navodnog sukoba između geografskih entiteta.
Kontroverza o suštinskom značenju modernizacije, takođe poznata i kao kriza identiteta, utiče i na zapadne zemlje. Velike grupe koje žive na Zapadu, zapadni i nezapadni fundamentalisti, bore se protiv beskrajnog procesa vesternizacije u ime tradicije. Mnogi bi želeli da zaustave lokomotivu koristeći različite maske kao što su ekologija ili identitet, ali zapadno društvo u kome ne biste mogli da započnete svoj dan pitanjem ’Šta ima novo?’ više ne bi bilo zapadno.
Autor je francuski filozof i ekonomista, pisac knjige "Carstvo laži". Danas

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License