Ivan Ninić
Šta da se radi?
Bernard Luis, istaknuti engleski orijentalista, koji je napisao preko dvadeset knjiga o Istoku, svakako je jedan od najboljih poznavalaca prednjeazijskih zbivanja. U nedavno objavljenom tekstu Put the Iraqis in Charge on daje svoju verziju onoga sta bi Zapad trebalo da uradi u Iraku.
Svet je ocekivao, pise Luis, da ce sve ono sto ce u Avganistanu biti tesko da se ostvari, u Iraku biti mnogo lakse. U Avganistanu je trebalo da se svet oslobodi jedne religiozne klike i plemenskih gospodara rata, a u Iraku fasistickog rezima, bolje poznatog zapadnom svetu. Dok je Avganistan pustinjska zemlja, sa slabim komunikacionim sistemom, u Iraku bogatija infrastruktura i razvijeni birokratski sistem omogucavaju brzi protok informacije i robe.
Uprkos tim cinjenicama, americke invazione snage su u Avganistanu uspostavile relativno brzo lokalnu upravu, a u Iraku prelazak sa okupacione na domacu kontrolu vlasti ide prilicno sporo i sa dosta oklevanja.
Neprijatelji Amerike su slicnog porekla i istovetnih namera i u jednoj i u drugoj zemlji. Antiamericke snage mogu da se podele u dve grupe. Jedni dolaze iz kruga Al Kaide i pripadaju religioznim skupinama. Za njih je Amerika vodja hriscanskog sveta koji oni, skoro jedan milenijum, zele da poraze i sada vide sansu da to ostvare. U govorima i tekstovima Osame bin Ladena, njegovih sledbenika i ucenika, naglasava se da je Amerika "tigar od papira" i da americki narod, cim oseti udarac, bezi. Uvek se pozivaju na Vijetnam, Bejrut, Somaliju i druge zemlje u kojima su vrsili terosristicke aktivnosti poslednjih godina. Jedanaesti septembar za teroriste Al Kaide je trebalo da bude pocetak jednog viseg stepena borbe protiv zapadnih vrednosti.
Americki odgovor u Avganistanu i Iraku poremetio je, za momenat, ofanzivu svetske mreze terorizma i zato se ona sada ne oseca na americkom tlu. Medjutim, namera terorista nije nestala. Oni se nece ustrucavati da zrtvuju hiljade svojih vernika da bi postigli i manje efikasan uspeh. Diskusija sa onima koji znaju samo za fanaticnu autokratiju, ocigledno je besmislena. Oni prizeljkuju da vide strah u ocima svojih protivnika. Ocekuju da cuju reci obeshrabrenog neprijatelja: "Bezimo odavde". Predstojeci predsednicki izbori u Americi, pretpostavljaju, mogu samo da povecaju broj pripadnika takvog rezonovanja.
Koreni antiamerikanizma su i drugog porekla. U Evropi, pa i u Americi, se sve cesce veruje da demokratija u zemljama kao sto su Avganistan i Irak ne moze da uspe. Medjutim, veca od te bojazni je strepnja neprijatelja zapadne civilizacije da ce ona uspeti! Ta mogucnost izaziva smrtni strah kod neprijatelja demokratije na Bliskom istoku i sirom sveta. Jedno otvoreno i demokratsko drustvo u redovima siita dalo bi nadu narodu u bolje mogucnosti zivota. Iranski rezim, koji je pretendovao da bude uzor celokupnom islamskom svetu, samo je primer tiranije ogrezle u korupciji.
Neki od istocnih rezima su deklarativno prijatelji i saveznici Amerike. To nije slucaj sa Iranom, pokretacem mnogih nedaca u sadasnjem Iraku, u izraelsko-palestinskom sukobu i drugde. Neki su politicari zagovornici "izgradnje mostova" ka sadasnjem iranskom rezimu. Ako bi to premoscenje i uspelo, na neki nacin, ne bi to bilo vise od vrste prijateljstva koje Amerika danas ima sa Saudijskom Arabijom, sto bas nije neki model. Takva diplomatija bi, u najboljem slucaju, isla na ruku tamosnjim rezimima, ali bi, istovremeno, stvarala nepoverenje kod naroda. Kalkulacija sadasnjeg rezima u Iranu je dobro poznata jos iz vremena Prvog rata u zalivu. Da je Sadam Husein posedovao atomsko oruzje, Amerika ga ne bi napala i on bi, verovatno, ostao u Kuvajtu, a mozda i osvojio jos poneku teritoriju u tom regionu. Tako su iranske mule dosle na ideju da bi mogle da uzivaju u slicnoj privilegiji koju danas ima Severna Koreja. Oni ocajnicki rade na tome da pogorsaju situaciju na Bliskom i Srednjem istoku, kako bi dobili u vremenu da postignu svoj cilj. Opcije mogu da se razlikuju u nijansama, ali se u osnovi svode na obeshrabrenje americkih napora.
Sta bi dakle, trebalo da se uradi u Iraku, pita se Luis. Imperijalna uloga u svakom slucaju nije dobra, ni u medjunarodnom smislu, niti za stanovnistvo Iraka. Imperijalizam je, u stvari, najgora opcija. Treba se okrenuti Ujedinjenim Nacijama, a istovremeno sto pre predati vlast domacim strukturama, uz diskretnu podrsku te vlasti. Isforsirana demokratizacija i prevremeni izbori u drustvu nedovoljno prilagodjenom zapadnim vrednostima, izazvalo bi samo kontraefekat, kao u Alziru. Demokratija je najbolja, ali zato i najteza forma vladavine. Iracani svakako imaju kapacitete da izgrade demokratske institucije, ali to moraju da ucine na svoj nacin i prema svojim uslovima, sto bi mogla da postigne samo jedna iracka vlada.
Na srecu, kaze Luis, nukleus takve vlade je na pomolu, na celu sa Irackim Nacionalnim Kongresom, koji vodi Ahmad Chalabi. Taj pokret je stekao izvesna iskustva tokom prethodne decenije, delujuci u severnom Iraku, pa je mogao da ima vecu ulogu u oslobodjenju Iraka, da je imao jacu podrsku americke vlade. Medjutim, i sada moze da se dokaze, mobilisuci i druge demokratske snage Iraka, kojih svakako ima i u zemlji i u svetu.
Sem toga, demokratija se gradi, ne mesecima, vec godinama, sto pokazuje iskustvo iz vremena posle Drugog svetskog rata i nakon pada Berlinskog zida, a ostvarena je, ne zbog americke pomoci, vec voljom ljudi tih zemalja.
Napori americke administracije poslednjih dana kao da idu u pravcu koji sugerise Luis. Na proveri su, kako Amerikanci, tako i teze Bernarda Luisa, ali, pre svega, nova iracka vlada.
Apis, 15. septembar 2003. godine