Solzenjicin I Rusko Pitanje

Džon Laflend
Solženjicin i rusko pitanje

Smrt Aleksandra Solženjicina na zapadu je popraćena predvidim komentarima. Jeste, vele, da je bio moralni div koji je hrabro razotkrio zlo sovjetskog logorskog sistema u Arhipelagu Gulaga, ali je kasnije moralno posrnuo tako što nije voleo Zapad i što je postao ruski nacionalista. Savršen primer ovog rezonovanja je članak Ane Eplbaum u Gardijanu. Kao autorka istorije Gulaga, Eplbaum piše: "U poznim godinama, Solženjicin je izgubio ugled… ponajviše zato što nije prihvatio liberalnu demokratiju. On nikad nije voleo Zapad, nikad nije odobravao slobodno tržište i pop kulturu."
Ovakvi komentari otkrivaju više o autoru nego o temi. Ovde je reč u nečemu što bih nazvao "geo-ideologija," nažalost trenutno rasprostranjenoj predrasudi da su "Zapad" i "demokratija" identični pojmovi. U očima tih komentatora, štaviše, "Zapad" je isto što i "slobodno tržište" i "pop kultura." Izgleda da Zapad više nije ni hrišćanska vera, ni kulturno nasleđe antičke Grčke i Rima, već MTV, koka-kola i kokain.
Ova pretpostavka je pogrešna u svakom pogledu. Počnimo od slobodnog tržišta, te beskrajno ponavljane floskule globalista. Po kom kriteriju se može reći da je rusko tržište išta manje slobodno od američkog, ili evropskog? Najznačajnija mera slobode tržišta je udeo privatnog prihoda koji uzima država. Porez na prihod u Rusiji je 13 procenata za sve – što je mnogo manje od 2,5 procenata u Americi, 33 procenata u Britaniji i 40 procenata i više u Evropi. Što se pop-kulture tiče, Rusija je nažalost ima napretek. Ruska mladost je njom zadojena u istoj meri koliko i omladina u Evropi i Americia.
Komentatori propuštaju da ponude bilo kakvo ozbiljno objašnjenje Solženjicinovog političkog ubeđenja. Eplbaum tako nudi samo prezrive nebuloze o Solženjicinovoj "viziji duhovnijeg društva" i "okorelom starom nacionalizmu" – što zvuči više poput sovjetske propagande u koju ona navodno ne veruje. Ali nikad ne kaže svojim čitaocima šta se pod time podrazumeva…
Svakome ko pročita Solženjicinov esej iz 1995. Rusko pitanje na kraju 20. veka, biće jasno da je ova karikatura besmislica. U Solženjicinovom političkom ubeđenju nema ničega mističnog ili iracionalnog – on čak jedva da i spominje veru, koju znamo da je smatrao veoma važnom. Ne, ono što se vidi iz ovog eseja je jednostavan i moćan politički stav koji se u savremeni američki engleski lako može prevesti kao "paleokonzervativizam."
Solženjicin oštro napada tri veka ruske istorije. Skoro niko od ruskih lidera ne izmiče kritici i osudi (osim Carice Elizabete [1741-1762] i Cara Aleksandra III [1881-1894]). O oštrini Solženjicinove kritike se može raspravljati, ali je ona sasvim ideološki dosledna: on je protiv lidera koji se bave avanturama u inostranstvu, protiv imperijalizma o trošku ruskog naroda. A to je, veli on, nit koja povezuje sve careve od Petra Velikog do boljševika.
Nudeći nekoliko istorijskih primera, Solženjicin svaki put veli da Rusija nije trebalo da pomogne ovaj ili onaj strani interes, već da se bavi blagostanjem i stabilnošću kod kuće: "Dok smo se trudili da pomognemo Bugarima, Srbima, Crnogorcima, bolje bismo učinili da smo mislili na Beloruse i Ukrajince. Teškom carskom rukom oduzeli smo im kulturni i duhovni razvoj i tradicije… beskrajni ratovi za balkanske hrišćane bili su zločin protiv ruskog naroda… Pokušaj rusifikacije Rusije naneo je štetu ne samo živim tradicijama ostalih naroda u carevini, već i samoj ruskoj naciji … Ciljevi velike carevine i moralno zdravlje naroda ne idu zajedno …
"Održavanje velike carevine znači potpomaganje propasti sopstvenog naroda."
Ovo se bukvalno ni po čemu ne razlikuje od anti-imperijalističkih stavova Peta Bjukenana ili Rona Pola.
Posle bavljenja užasima komunizma, Solženjicin se prirodno okrenuo stravičnom haosu post-komunističkog vremena. I ovde se vidi njegova briga o ruskom narodu. Piše: "Nije problem što se raspao Sovjetski savez – to je bilo neminovno. Pravi problem, koji će nas pratiti još dugo, je što se taj raspad odigrao duž lažnih lenjinističkih granica, otevši nam stare ruske provincije. Za samo par dana izgubili smo 25 miliona Rusa – 18 procenata cele naše nacije – a vlada nije imala dovoljno hrabrosti da bar primeti taj stravični događaj, taj poraz Rusije, i da mu se bar deklarativno suprotstavi."
Solženjicin je u pravu. Najdugovečnije nasleđe lenjinizma, koje je opstalo kad je sve drugo prohujalo s vihorom, je odluka da se na teritoriji unitarne ruske carevine stvore lažne federalne jedinice. Ovi entiteti, nazvani sovjetske republike, samo su stvorili patvorene nacio-nalizme i oslabili rusku naciju. Kažem patvorene, jer te republike nisu imale stvarnu etničku podlogu. Kazaci, na primer, su i danas manjina u Kazahstanu, dok je "Ukrajina" spoj drevnih ruskih zemalja (posebno Kijeva) sa ukrajinskim. Ovaj lažni nacionalizam je bio u funkciji predstavljanja SSSR-a kao međunarodnog saveza naroda, nešto poput EU danas, ali su ga neprijatelji Rusije iskoristili da geopolitički unište istorijsku državu Rusa. To se desilo kada su SSSR jednostrano ukinule vođe tri republike u decembru 1991.
U tome je ključ neprijateljstva Zapada prema Solženjicinu. Čovek koga je Zapad iskoristio da uništi komunizam odbio je da se pokloni daljnjim nastojanjima Zapada (u mnogome uspešnim) da uništi i Rusiju. Zato možda i nije slučajno da je Ana Eplbaum, autor teksta u Gardijanu, američki državljanin, udata za ministra inostranih poslova prastarog ruskog neprijatelja, Poljske.
(Briselski Žurnal, 9. avgust 2008.) NSPM

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License