Snatrenja Marija Liguorija

Vesela Laloš

Snatrenja Marija Liguorija

JP Službeni glasnik, Beograd, 2010.
Subotičani su među prvima imali priliku da pri-sustvuju promociji knjige Marija Liguorija, dugogo-dišnjeg saradnika Danasa, pisca mnogih poznatih i već antologijskih Dopisnica. Mnoge od njih našle su svoje mesto u Liguorijevoj knjizi Snatrenja (u izdanju Službenog glasnika), sastavljenoj pretežno od putopisnih lirskih priča o mestima kroz koja je autor prolazio i ljudima koje je na tim putovanjima sretao. Činjenica da Liguori, rođeni Italijan, svoju prvu knjigu objavljuje na besprekornom srpskom jeziku već sama po sebi za-vređuje pažnju, ali je nepobitno i to da su ove lirske, dnevničke beleške stranca poete obogatile ovdašnju (putopisnu) prozu.
Ipak, iako je štivo u knjizi Snatrenja inspirisano mestima i predelima u kojima je autor boravio, i iako je sadržajno ono posvećeno raznorodnim toponimima od Sarna na Siciliji, u kojem je Mario Liguori rođen, preko Lunda u Švedskoj, koja je bila njegova privremena domovina, i Sarajeva, gde je bio gost prolaznik, sve do Subotice, Novog Sada i Beograda, u kojima je našao svoju drugu domovinu - ono je u stvari priča o njemu, njegovom detinjstvu, njegovim porazima i zabludama, nostalgiji i čežnjama. Čežnji za proteklim vreme-nom, za lepotom, istinom, dobrotom… Mario piše poetski o najbanalnijim stvarima, sa strašću jednog južnjaka, njegovi opisi bude tugu, lepotu, sećanja, i Snatrenja… Ali u tom pesniku putopiscu ipak sve vreme je prisutan i racionalni zapadnjak koji pamti sitnice, i stavlja ih u kontekst u kojem kao u nekom detektivskom romanu, one dobijaju svoj pravi smisao.
Mario Sicilijanac je svojom južnjačkom strašću zavoleo i naš jezik, našu kulturu i književnost pre svega. Kapisla koja je aktivirala takvu strast, i koja je sve dosad žar na kojem se inspiriše njegova ljubav prema jednoj srednjoevropsko-bal-kanskoj „provinciji“ kakva je Vojvodina, zove se Miroslav Antić. Tu su, doduše i Danilo Kiš, i Miloš Crnjanski, i još neki drugi književnici, ali je njegovu sudbonosnu odluku da se zauvek posveti srpskom jeziku - trenutno radi kao lektor na Novosadskom univerzitetu - i životno veže za ovu ravnicu, inspirisala upravo Antićeva poezija.
„Zavoleo sam njegove pesme još na početku studija, i još uvek su one za mene nadahnuće, mudrost, emocije koje diraju pravo u srce. Kroz njega sam razumeo i Vojvodinu, i shvatio da se nekim čudom u njoj nalazim i u njoj pre-poznajem“, kaže Liguori.
Mario Liguori je pesnik po vokaciji, sa istančanim osećajem za jezik i reči, ali je takođe i „filozof“, kako kaže za sebe, čovek koji razmišlja (mada je „misliti opasan sport“) i koji možda upravo zato što je stranac, nas i naše živote, kao i sve naše mane i greške koje činimo, vidi bez ružičastih ili zatamnjenih naočara. Njegov „nepoetski“ junak i uzor u tom tumačenju našega vilajeta je, kako često ističe, Zoran Đinđić. „Od njega sam naučio da ne postoje granice kada su u pitanju prave vrednosti“. Danas
BlinkListblogmarksdel.icio.usdiggFarkfeedmelinksFurlLinkaGoGoNewsVineNetvouzRedditYahooMyWebFacebook

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License