Smrt Na Radnom Zadatku

Zoran Janić

Smrt na radnom zadatku
Aleksandar Tijanić

Ako bi po nečem nedavno preminuli direktor RTS, bivši novinar i eks-ministar u miloše-vićevskoj vladi, Aleksandar Tijanić mogao ostati upamćen među širokom čitalačkom publikom, to bi, bez sumnje, moglo biti po onoj famoznoj izjavi izrečenoj nekih mesec dana pre Đinđićevog ubistva: “Ako Đinđić preživi, Srbija neće“. No ta čuvena izjava ima i svoju predistoriju. “Doajen srpskog novinarstva” i “najoštrije srpsko pero“, “najbolji novinar od Vardara pa do Triglava”, kako Tijanića mediji danas neukusno hvale sa svih strana, morao je u pomenutu izjavu da uloži godine i godine truda ne bi li je tako pregnantno formulisao – tako da se, kao klin, zarije u svest širokih čitalačkih masa. Stoga ćemo ovde, iz pijeteta prema preminulom novinaru a ruko-vođeni onom pomalo staromodnom predstavom da i istina ponekad može da predstavlja nekakav argument (“Nemojte mi istinu kao argument!” – Tijanić kao glavni urednik Intervjua u jednom razgovoru sa članovima redakcije ), nastojati da, u kratkim crtama, rekapituliramo Tijanićevu ulogu kako u medijskoj hajci i pripremi atentata na premijera Đinđića, tako i kasnije, na mestu direktora RTS, gde će uporno raditi na falsifikovanju prave istine o ubistvu.
Hronološki prikaz otpočinjemo godinom 1999. kada iza Tijanića već uveliko stoji period ministrovanja u Miloševićevoj vladi, gde ulazi kao kadar JUL-a i bliski prijatelj Mirjane Marković. U to vreme je svoju lojalnost vlastima - tada svemoćnom bračnom paru Milošević - već iskazao dovoljno i još dodatno potvrdio time što su za njegovog mandata, kao ministra infor-misanja, bile ugašene jedine dve nezavisne radio-stanice u Beogradu - Radio Indeks i Radio B92. Godina je, dakle, 1999, NATO izvodi vazdušne udare po Srbiji, Miloševićeva vlast se ljulja, tajna policija je, radi zastrašivanja, prisiljena da posegne za krajnjim merama: pravi sačekušu za Tijanićevog kolegu po peru novinara Slavka Ćuruviju i ubija ga u centru Beograda, u po bela dana, naočigled svih. Tijanić u to vreme objav-ljuje tekstove u beogradskom nedeljniku Blic njuz i banjalučkim Nezavisnim novinama i Ćuruvijino ubistvo obrće u svoju korist, po istoj onoj matrici po kojoj će kasnije plasirati tvrdnje kako Đinđić vrši pripreme za Koštuničino ubistvo – prelazi u Banja Luku, uz objašnjenje da je njemu život, navodno, ugrožen. U egzilu nastavlja da piše iste onakve pljuvačke i difamatorske tekstove kakve je prethodno pisao u Dnevnom telegrafu i Građaninu, dnevnom listu čiji je osnivač i glavni urednik, no koji se ugasio nakon svega nekoliko meseci. Violentan ton, primitivna retorika koja ide do uličarskog žargona, skabrozne uvrede ad hominam, psovke i vulgarnosti na račun ciljanih neprijatelja na koje se Tijanić obrušava po narudžbini ili iz oportuniteta i ovde su glavna odlika njegovog prepoznatljivog mačo novinar-skog stila dostojnog kakvog raspuštenog lokalnog kabadahije (famozna srpska “drčnost“) i samo-zvanog frajera sa beogradskih ulica.
Đinđić se već tada nalazi visoko na listi njegovih protivnika i o njemu ovako piše: “Emotivno zakržljao kao žena koja radije menja stan nego život, lišen bilo kakve topline u javnim nastupima, robotizovan u televizijskim debatama, neosetljiv kao kicoš koji svojim cipelama daje imena od milja…“ Kako je to vreme upornih nastojanja opozicije da se sruši Milošević, Tija-nićeve butade uperene su u prvom redu protiv Đinđića, koga označava kao glavnog krivca za neuspeh te iste opozicije. Napadajući Đinđića, Tijanić zapravo radi na razbijanju DOS-a, tada udružene opozicije: ”Niko iz opozicije ne želi s njim – ni Vuk ni Koštunica i tako je, na prelasku u sljedeći Milenijum, Zoran opkoljen sa svih strana.“ Nakon petooktobarskog prevrata, Tijanić pokazuje ambicije da dođe na čelo novinske kuće “Politika”, u čemu će ga osujetiti ne samo protest radnika pomenute kuće nego i reakcija vrha DOS-a, tačnije Đinđića, koji će se snažno usprotiviti njegovom naimenovanju na mesto direktora. Time Đinđić pravi od sebe smrtnog Tijanićevog neprijatelja, i od tog trenutka počinje besomučna hajka na lidera Demokratske stranke. Bila su dovoljna tri meseca pljuvalačke harange i naj-gorih diskvalifikacija na račun Đinđića (“Đinđić pravi medijski, finansijski i policijski sistem kojim opkoljava principijelnog Koštunicu” … “ako Đinđić uradi samo ono za šta je sposoban i samo ono na šta je spreman, Srbiji nema spasa”) , pa da iz Koštuničinog kabineta stigne poziv Tijaniću da zauzme mesto savetnika za medije predsednika SRJ. Na to mesto dolazi u januaru 2001. iako nije imao odgovarajuće školske kvalifikacije - njegov rad je očito bio primećen i adekvatno nagrađen tamo gde treba.
Sledeće dve godine koje provodi na tom nameštenju iskoristiće da u najrazličitijim varijantama ponavlja one iste stare, dobro poznate optužbe na račun Đinđića i DS. Đinđić je “sklopio pakt sa Legijom”, “ne odvaja se od njega”, sarađuje s “kumovima najvećih mafi-jaških grupa” i čak je sa njima uspostavio “neku vrstu dužničko-poverilačkog odnosa” , iz čega sledi logičan zaključak da je dotično lice “prvi evropski premijer koji je priznao da poznaje ili sreće većinu lidera ovdašnje mafije” , “mali Sloba koji će braniti vlast po svaku cenu”. Već na početku rada u svojstvu Koštuničinog me-dijskog savetnika Tijanić konstruiše prvu veću aferu (tzv. “duvansku aferu”) posredstvom hrvat-skog Nacionala, čiji je urednik Pukanić, gde optužuje srpskog premijera da je umešan u poslove sa crnogorskom duvanskom mafijom. Po svedočenju Jasne Babić, nekadašnje novinarke Nacionala, upravo je Tijanić organizovao njen susret sa Koštunicom u Beogradu. Susret se odigrava u “skromnom, neidentificiranom beogradskom uredu, bez službenih tajnica i predsjedničkoga osiguranja”. Razgovor traje ne duže od desetak minuta, no Babićeva odatle odlazi potpuno razočarana i neobavljenog zadatka: “Nikakve dokaze nije Koštunica držao u ruci, ali je meni održao neku vrstu predavanja o Đinđićevoj ovisnosti o crnogorskim kriminal-cima, bjelodanoj iz činjenice da se on jednom zgodom vozio u privatnom avionu duhanskoga kralja Stanka Subotića Caneta. Činjenicu je, pak, izvukao iz već objavljenog Nacionalovog teksta, upravo s mojim potpisom.” Po povratku u redakciju, urednik Pukanić je, po njenim rečima, i sam zbunjen onim što se desilo, i kao jedini komentar izjavljuje sledeće: “Ma to je Monti (američki ambasador Vilijam Montgomeri) nešto pobrkao. Koštunica se valjda predomislio“.
Početkom jeseni te iste 2001. godine, nakon ubistva službenika DB Momira Gavrilovića koje se dogodilo neposredno nakon razgovora u Koštuničinom kabinetu (kao provereni čovek Jovice Stanišića, bivšeg šefa srpske tajne policije, Gavrilović je trebalo da izvrši kadrovsku obnovu Državne bezbednosti Srbije i vrh službe popuni ljudima od Koštuničinog poverenja), Tijanić lan-sira novu aferu. Gavrilovićevo ubistvo sada mu je dobrodošlo kao dodatna potvrda svega onog što je već ranije pisao i insinuirao: “Jedan centar mo-ći … vlada eskadronima smrti u Srbiji“ , piše, aludirajući u svojim tekstovima na Đinđićev kabi-net, a za samog Đinđića iznosi stare optužbe: “Zna se ko je putovao privatnim avionom na odmor i na službena putovanja po Monaku, Nemačkoj i Francuskoj … ko ima telohranitelje sa kriminalnom prošlošću.” DSS nakon ove afere napušta Vladu i postavlja pitanje njene odgovornosti. Nedugo zatim, u novembru 2001, izbija pobuna “Crvenih beretki”, a Tijanić, narav-no, ima samo najlepše reči o ovoj elitnoj jedinici: “Najbolja srpska pešadijska jedinica ‘Crvene beretke’ mogla je da zauzme zgradu srpske vlade i pohapsi članove kabineta samo da je htela”, ali kako se to nije desilo, iz toga Tijanić izvlači zaključak kako “ljudi koji su vodili tu akciju nisu želeli da izvedu ni puč ni oružanu pobunu”.
Kampanja protiv Đinđića i njemu bliskih ljudi traje nesmanjenom žestinom i naredne godine. U leto 2002. novinar lista Danas Nataša Odalović prenosi u svojoj kolumni Tijanićeve reči u kojima za sekretara Biroa za komunikacije Vladimira Popovića tvrdi kako “naručuje ubistva preko Surčinskog klana na račun Zorana Đinđića”. Reguje javno tužilaštvo koje poziva Odalovićevu i Tijanića da daju svoje izjave, no kada se ispostavlja da novinarka Danasa poseduje snimak inkriminisanog razgovora, Tijanić se povlači, dakako u svom stilu, uz uvrede i pogrdne reči na račun Odalovićeve: “Ne bih bio nimalo iznenađen da je novinarski denuncijant Nataša Odalović snimila privatni razgovor”.
Kampanja protiv Đinđića vodi se na više frontova istovremeno, uključujući ne samo zva-nične medije, časopise i tabloide nego i glasila iza kojih stoji Zemunski klan Nacional i Identitet. U pomenutim listovima tokom cele te 2002. godine izlaze i pisma Ljiljane Buhe, supruge vođe Surčinskog klana (u organizaciji vođa supar-ničkog Zemunskog klana Dušana Spasojevića i Mileta Lukovića bila kidnapovana i tako pri-siljena da ih piše), u kojima se iznosi niz izmišlje-nih optužbi za povezanost sa organizovanim kriminalom na račun Zorana Đinđića i njegovog okruženja, kao i glasine o pripremama za navodni atentat na Koštunicu. „Što se tiče pisama koja sam pisala, Dušan Spasojević i Mile Luković su mi diktirali ta pisma na taj način što mi donesu već spremljen papir, meni daju prazan i iz-diktiraju mi sve što treba da napišem, a ja se potpišem, i oni su ta pisma nosili ne znam kome“. Pitanje koje se samo od sebe nameće: Ako je malo verovatno da su autori pomenutih pisama bili nepismeni kriminalci, ko ih je onda pisao? Da nije možda upravo Tijanić? Pouzdano se zna da je u ovim glasilima Zemunskog klana Tijanić držao redovne kolumne pod pseudonimom dr Vesna Petrović Jović alias porno-zvezda Rubi (kasnije je utvrđeno da je Tijanić pravi autor tih tekstova – i sam je to priznao - a da je pored izmišljenog imena iznad njegove rubrike stajala fotografija izvesne porno-glumice Rubi koju je našao na internetu). Kao porno-glumica Rubi Tijanić nastavlja da piše i u 2003. godini, pa se tako zabrinuto pita: “Hoće li Legija da čeka vezan hapšenje od onih koji su ga doskora kovali u zvezde, jer im je poštedeo život“. Porno zvezda alternativnog novinarstva pokazuje zabrinutost, takođe, i za sudbinu pisama Ljiljane Buhe: “Čume ima prolaz na B92, ali Čumetova supruga Ljilja Buha – ne, ona mnogo priča o vezi surčin-skih kriminalaca sa ljudima iz državnog vrha. Njene izjave nećete videti na frekvenciji B92“. Na samo mesec dana pred Đinđićevo ubistvo, u svom karakterističnom maniru izvrtanja stvari naglavce i predstavljanja crnog da je belo i obrnuto, Tijanić pod naslovom “Daj krv premi-jeru” u Nacionalu za Đinđića konstatuje kako je “Srbima uzeo novac, oteo medije”, pa je “red da nam uzme i po malo krvi. Koliko poznajemo premijera, neće to biti mnogo. Po kilo-dva”. Naravno, za nekih mesec dana Đinđić će biti taj koji će biti pogođen hicima i iskrvariti na smrt, a neko će živ i zdrav (i zadrigao) zasesti u do-životnu fotelju.
Po planu državnih zaverenika, upravu u RTS-u je, nakon ubistva premijera Đinđića, trebalo da preuzme Dragoljub Milanović, bivši direktor, koji je posle okrivljujuće presude zbog pogibije 16 radnika televizije u bombardovanju NATO 23. aprila 1999, pobegao u Crnu Goru, gde je dobio zaštitu Zemunskog klana. Na dan Đinđićevog ubistva, u zgradi RTS su se posle dužeg vremena pojavile i neke stare perjanice Miloševićevog novinarstva, očito po nekom ranijem planu po kojem je trebalo da preuzmu zgradu državne tele-vizije, ali ih je u tome sprečilo pokretanje akcije Sablja. Sama Sablja je zaustavljena kad je istraga došla do Koštunice i njegovih najbližih saradnika, i to na insistiranje zapadnih diplomata, pre svega, američkog ambasadora Montgomerija. Isti taj Montgomeri, videli smo, bio je siva eminencija duvanske afere u Nacionalu; on je taj koji je svojim autoritetom pokrivao lažne optužbe Koštuničinog kabineta; svi su mislili da se radi o zvaničnim operativnim podacima CIA i stavo-vima Vašingtona, mada se kasnije ispostavilo da je reč o podacima dobijenim iz najužeg kruga onih koji su pripremali ubistvo premijera Đinđića. I “pisma javnosti” Ljiljane Buhe, njihov duh, stil i rukopis, baš kao i modus operandi, identičan je “poverljivim operativnim podacima” koje je dobijao Pukanićev Nacional, na svakodnevnoj telefonskoj vezi sa ambasadorom Montgo-merijem.
I Koštunica i Nacional (kako svedoči Jasna Babić) zatim se pozivaju jedni na druge, dakle na ucenjenu Ljiljanu Buhu i na ambasadora Montogmerija, tvrdeći da je reč o jasnim dokazima o kriminalnim delatnostima Đinđićeve reformističke vlade. Oni se, dakle, pozivaju na konstrukcije koje imaju istog autora - Tijanića. (U noći kad je bombardovan master u Aberdarevoj, ispred RTS-a se, već nakon nekih petnaest minu-ta, pojavio savezni ministar informisanja Goran Matić, čije je bodro držanje i egzaltirani ton dok je davao intervju navelo strane dopisnike da posumnjaju da možda ima istine u glasinama što su tih dana kružile Beogradom, naime da je Miloševiću u interesu da namerno žrtvuje RTS – naravno, iz propagandnih razloga - i da pri tom računa na što veći broj žrtava. Nekoliko dana pre bombardovanja iz RTS-a se iselila ekipa Si-En-Ena, na čelu sa Brentom Sadlerom, američkim novinarem sa kojim su porodice kasnije godina-ma bezuspešno pokušavale da stupe u kontakt ne bi li od njega dobile odgovor zašto nije upozorio svoje beogradske kolege te aprilske noći, kada je svakako znao za tačno vreme bombardovanja. Nakon što je prevremeno penzionisan 2004. godi-ne, Montgomeri se ne vraća u Ameriku već kupuje kuću prvo u Cavtatu a potom i u Beogradu i ovde na Balkanu razvija privatan biznis: svoju konsultantsku firmu (u oblasti spoljne trgovine i ulaganja) osniva upravo sa bivšim ministrom Goranom Matićem; firma nosi naziv "Mont-gomery Sadler Matić & Associates DOO", a treći suvlasnik je Brent Sadler, nekadašnji novinar Si-En-Ena i izveštač iz Beograda tokom ratnih dejstava NATO. Montgomeri je partner i u jednoj drugoj firmi “Stracon Security”, gde njegova su-pruga i on poseduju manjinski udeo od petnaest procenata, a navedeno preduzeće je u vlasništvu bivšeg savetnika predsednika Vojislava Koštu-nice i kuma bivšeg šefa DB-a Radeta Bulatovića – Gradimira Nalića; nameštenje u toj firmi našli su bivši pripadnici JSO i Škorpiona.)
Dva dana nakon atentata na Đinđića (14. marta 2003), Tijaniću prestaje radni odnos u kabinetu predsednika SRJ zvaničnom odlukom o razrešenju. Kao kolumnista nedeljnika NIN, Tijanić nastavlja da širi dezinformacije o atentatu, u opticaj pušta staru tezu kako je Đinđić nešto dugovao Legiji i kako se sprema njegovo (Tija-nićevo) hapšenje. Za atentat ponovo optužuje najuži krug Đinđićevih saradnika, a mrtvog predsednika vlade apostrofira sa „onaj“: „Onaj (misli se na Đinđića) je napravio sistem sultani-zma“, „onaj kontroliše sve medije sem jednog (Nacional), tajnu policiju, uniformisanu policiju, parlament, DOS, novac, Hag, diplomatiju, pri-vredu, privatizaciju, tranziciju, zdravstvo, škol-stvo, Hram Sv. Save, vladu, donacije, kredite, uvoz, izvoz, od nedavno i vojsku…„ Za Čedo-mira Jovanovića izjavljuje: “Bio je najbliži onima koji su pucali u Onoga.“ Razlozi koji stoje iza atentata, po Tijaniću, leže u međusobnom obra-čunu mafije: ”Poznavao je one koje ja nisam i ponašao se kao da im nešto duguje (misli opet na Đinđića). Onda se odrekao dugovanja. Ovi njega”. Novu bolesnu fiksaciju nalazi u ličnosti Vladimira Bebe Popovića: reč je o “osobi sa mnogobrojnim kontaktima u mafiji … sada ka-drovskom komesaru i kontroloru medija i po-licije” , koga bi, da se Tijanić pita, po kratkom postupku trebalo strpati “u zatvor zbog kršenja Zakona o informisanju, a krunski svjedok treba da bude Vilijam Montgomeri“. (Sic! Od svih ljudi na svetu baš Montgomeri kao svedok!) “Da li je Beba iznad srpskih zakona i pravde? … Gde će da živi on i njegovi zaštitnici kad se ovo okonča? Ovde ih čeka narod, napolju ih čeka Legija.”
Tijanić uporno insistira na Popovićevom hap-šenju, ponavljajući iste optužbe iz već viđenog arsenala i na prvu godišnjicu Đinđićevog ubistva: “Bebi treba dati status zaštićenog svedoka. Policija treba da ga štiti sve dok ne ispriča mračnu tajnu o ubistvu Đinđića, o saradnji sa mafijom, o kontroli medija, o proizvodnji prljavih pamfleta, o štićenju ubica Ćuruvije, Gavrilovića, Stambolića i Pantića.”
Nekoliko dana nakon prve godišnjice Đinđićevog ubistva, Koštunica postavlja Tijanića na mesto generalnog direktora RTS (18. marta 2003) i na tom mestu će Tijanić ostati sve do svoje smrti, dakle punih deset godina i više (na to mesto je postavljen bez javnog konkursa i protivno statutu RTS, koji predviđa da direktor nacionalne televizije mora da ima visoku stručnu spremu). Već u novembru te godine dotadašnji glavni i odgovorni urednik Informativnog programa Gordana Suša prisiljena je da podnese ostavku, a pred Tijanićem je sasvim raščišćen teren da može da koristi državnu televiziju u najboljem interesu onih koji su ga tu i doveli. Javni servis postaje zapravo servis za bestidnu kampanju Vojislava Koštunice i ljudi iz njegovog kabineta. Na petogodišnjicu Đinđićevog ubistva, u martu 2008. pušten je film "Medijska pozadina ubistva" (autori Filip Švarm i Radoslav Ćebić), koji je naručio i finansirao direktor RTS-a, Aleksandar Tijanić, i koji je na državnoj televiziji emitovan na godišnjicu atentata, a kojim se jasno sugeriše da je atentat na Premijera organizovao Vladimir Popović. Nakon emitovanja filma, Tijanić je Specijalnom tužilaštvu podneo "zahtev za pokretanje istrage za atentat" protiv Vladimira Popovića, iako je znao da za to nema nikakvog osnova i da je film tendenciozno režiran upravo zato da bi se u javnosti stvorio ovaj utisak. Nakon što je njegov prijatelj, penzionisani ambasador Montgomeri izabrao da se nastani u Beogradu i da tu provodi svoje penzionerske dane (u naselju Neimar), Tijanić ga vrlo rado zove da gostuje na nacionalnoj televiziji. Po objavljivanju Mont-gomerijeve knjige Kad ovacije utihnu (podnaslov: Sećanja poslednjeg američkog ambasadora u Jugoslaviji: Borba sa demokratskom tranzicijom) u zimu 2010, Montgomeri gostuje u emisiji "Svedok" i to svoje gostovanje na RTS-u koristi da bi se predstavio ne samo u ulozi samozvanog stručnjaka za geopolitička pitanja i dobrog poznavaoca Balkana nego i kao ovlašćeni tumač okolnosti koje stoje iza Đinđićevog ubistva (“Ubistvo Đinđića nema političku pozadinu”). Činjenica da je Tijanić ostao toliko godina na mestu na kojem je bio znači samo jedno: strukture koje su organizovale i izvršile atentat na Đinđića našle su idealnog čoveka za to mesto, čiji je životni interes bio da se osujeti svaki pokušaj u pravcu saznavanja prave istine o ubistvu. Umro je samopregorno na radnom zadatku.
Neka mu je laka zemlja.

Zoran Đinđić, Vesna Pesić i Vuk Drašković
na demonstracijama 4. decembra 1996.

Đinđić govori na Univerzitetu Harvard 2002.

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License