Slucaj Slomovic Borba Za Blago

Slučaj Šlomović

BORBA ZA BLAGO

Vreme, 960810

U Narodnom muzeju kažu da će spor oko Šlomovićeve zbirke biti završen po kratkom postupku

Nedavno je Prvi opštinski sud u Beogradu presudio da zaostavštinu Eriha Šlomovića čini njegova kolekcija - 359 umetničkih slika i predmeta koji se već skoro pola veka nalaze u Narodnom muzeju, što znači da, po mišljenju mnogih, najveće blago Inostrane zbirke ovog Muzeja nije vlasništvo države već Šlomovićevih naslednika- Anat Pijamente i Jarona Bloha iz Izraela. Kao što se i moglo očekivati, Republika Srbija se žalila. U njeno ime Republički javni pravobranilac podneo je žalbu 19. jula. "Nisam još dobio" kaže (2. a-gusta) advokat Aleksandar Lojpur, zastupnik naslednika, "zato što je predsednik Veća, koji po proceduri treba da proceni pravovremenost žalbe, na godišnjem odmoru." Nezvanično, predmet je bio kod predsednika suda zato što je hteo da u odsustvu predsednika Veća završi njegov posao.

Podsetimo, slike, crteži, grafike … Pikasa, Renoara, Gogena, Degaa, Utrila i drugih isto toliko važnih umetnika iz zbirke Eriha Šlomovića predati su na čuvanje Narodnom muzeju 1949. godine, dok se ne reši sudski spor. Dvadeset godina posle toga sud je proglasio Šlomovićevu zbirku imovinom napuštenom tokom Drugog svetskog rata i - dodelio je državi. Po ovogodišnjoj presudi dokazano je da Šlomovići nikada nisu napuštali kolekciju, odnosno - da je ona njihova.

REAGOVANJE:

"Iznenađuje me da mali sud poništi jednu takvu odluku, ali izgleda da je Prvi opštinski sud najjači na svetu. Sumnjam u zdrav razum sudije i u njegove dobre namere. Čitajte ovo kako hoćete. Kao građanin ove zemlje, ježim se na sve što povređuje ono što je ovom narodu darovano. Moralno gledano, ova presuda je krajnje sumnjiva", komentariše Nikola Kusovac, šef Odeljenja za istoriju umetnosti u Narodnom muzeju, sudsku odluku. On smatra da bi "predsednik vlade trebalo da pozove predsednika Suda", i čudi ga što "najviši organi u zemlji nisu reagovali". Kusovac napominje da je "direktor Muzeja Jevta Jevtović blagovremeno signalizirao nas čitav problem, i još prošle godine je tražio odredene razgovore, čim smo naslutili da se nešto sprema."

Gospodin Kusovac tvrdi da je Ruža Šlomović darovala državi sinovljevu kolekciju. "Niko me ne može ubediti da bi dr Ivan Ribar decembra 1944. godine dao Ruži vagon da iz sela Pačine prenese stvari u Beograd, ako nije bio u pitanju viši interes. Kad je počeo spor na sudu, Ribar je dao izjavu o svom razgovoru sa Šlomovićevom majkom. Ona je želela da kolekcija ostane državi kao spomen na njene streljane sinove i muža. Naslednici traže zbirku da bi je rasparčali, a to je protiv volje Šlomovićeve majke. Smatram da je njihov jedini motiv srebroljublje, da se nikada nisu interesovali da li Muzej dobro čuva uspomenu na njihovu familiju. Aplaudirao bih im ako grešim, ako se oni bore da kolekciju premeste u neki bolji prostor u gradu, negde gde će je bolje od nas čuvati i prezentovati, i ako sve ovo rade na polzu ovog naroda kao što smo to mi, od prvog dana, radili."

TAJNA:

Kada je zbirka stigla u Muzej, Katarina Ambrozić bila je najmlađa u kolektivu. Tadašnji direktor Veljko Petrović zvao ju je na sastanke Saveta, čiji je predsednik bio Moša Pijade. Vodila je računa o Šlomovićevoj zbirci 30 godina, an sada ne želi da govori o tome za novine. U telefonskom razgovorti gospoda Ambrozić Ijubazno objašnjava da je "stvar vrlo delikatna i o tome ne treba pričati po novinama". Niko nikad ni u Parizu nije pitao čije su slike koje su ostavili Lujevi. Podseća da je, svojevremeno, sve što zna ispričala javnom pravobraniocu i da bi, ako treba, opet govorila na najvišem nivou, "sa ministrom ili nekim kompetentnim", pa neka on uradi sa tim podacima po svojoj savesti. Boji se da bi - ako stvar pođe međunarodnim vodama - Muzej izgubio četvrtinu svoje vrednosti. "Šta bi Luvr bio bez Mona Lize, a ona je italijanska baština. Imidž Narodnog muzeja čini naša francuska zbirka." Gospođa Ambrozić naglašava da što jednom postane državno, to i ostane državno. "Kad bi uzeli Šlomovićevu zbirku, osećala bih se kao da mi je pola porodice pomrlo. Moj savet je da ko ima imalo savesti i patriotizma, da u to ne dira."

Gospodin Kusovac očekuje da će narod shvatiti da Šlomović nije državna imovina, već narodna. Zato, ako sud ništa ne uspe, "motku u ruke, pa brani!" Istovremeno napominje da cena umetninama pada i da "osim nekoliko dela, ostala nemaju veliku tržišnu vrednost - po nekoliko hiljada maraka." Tvrdi da je "razlika između tržišne cene i naših troškova oko zbirke neznatna": čuvanje, konzerviranje, restauratori iz Praga, Beča i Moskve … "Kad bi Muzej izveo računicu koliko je Šlomović koštao ovo siroto društvo, bila bi to paprena cifra."

Inače, Šlomovićeva zbirka je vrednija zbog imena njenih autora nego zbog njihovih dela, procenjuje gospodin Kusovac. "Nema tu puno ulja, dakle muzejskog materijala. Preovladuje studijski materijal, veoma dragocen - naravno. Ono što smo prikazali na zajedničkoj izložbi sa zagrebačkim Muzejsko-galerijskim centrom, tih stotinak eksponata, glavno je u zbirci. U stalnoj postavci držimo samo četrdesetak dela, ne više. Ako bude nekog posebnog interesa, možda ćemo izložiti zbirku na jesen, onda kad opet otvorimo Odeljenje inostrane zbirke. Zatvorili smo ga posle krađe Renoarove Kupačice da bismo ga bolje zaštitili", kaže Kusovac.

Slučaj Šlomović je nastavljen. "Biće završen po kratkom postupku", prognozira Nikola Kusovac. "Prošlo je vreme takvih završetaka", očekuje advokat Lojpur.

SONJA ĆIRIĆ

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License