Slomovic Predistorija

ŠLOMOVIĆ – PREDISTORIJA

TRI poslednja dana prošle nedelje velikom dvoranom u zdanju Druo, poznate institucije za pro, daju umetničkih dela i svih vrsta , antikviteta, defilovao je „ceo Pariz". Bradati studenti i glat.ko izbrijana gospoda poznijih godina, devojke u farmerkama i dame sa šeširima. Svi su došli da osete „duh Pariza" iz vremena kad, su se rađala remek dela likovne umetnosti i kad su intelektualci tog vremena na platnima i crtežima sa knjigama ali i sa ceduljicama ulazili u istoriju.

Posle odluke pariskog suda da se obustavi rasprodaja Šlomovićeve zbirke, organizatori su omogućili publici da tri dana razgleda neprocenjivo umetničko blago.

Dvorana u zdanju Druo, gde su posle više od četrdeset godina slike čuvenih majstora predstavljene javnosti, nije bila samo dvorana jedne od najatraktivnijih pariskih izložbi nego i mesto gde se permanentno održavao pravi simpozijum o likovnoj umetnosti - i sudbinama. Izložbom Šlomovićeve zbirke upotpunjena je istorija pariske škole i trebalo je samo slušati brojne znalce koji su došli da glasno razmišljaju pred remek delima. Ali moguse čuti i razgovori o tome kako je tragično završio jedan mlad čovek, neosporni znalac likovne umetnosti i njenih velikana u zemlji u kojoj fašistički okupator nije poštedeo ni živote, ni svakovrsnu imovinu i kulturne tekovine. Sudbina je bila darežljivija prema Šlomovićevoj kolekciji koja je okupaciju prošla u neotvorenim i neotvaranim bankarskim sefovima.

PORTRETI I SUSRETI

TEK NA znalački urađenoj izložbi, za koju su organizatori, kako tvrde, uložili 350 hiljada novih franaka, postao je jasniji odgovor na pitanje koje u Parizu poneko postavlja s predumišljajem „Čije su zapravo sve te slike i kako je Šlomović do njih došao?" Od fotografija, preko izuzetno retkih otisaka i bibliografskih izdanja, do grafika i slika, vidi se da je Šlomović drugovao i prijateljevao sa najistaknutijim intelektualcima tridesetih i četrdesetih godina ovog veka. Na mnogim od 190 izloženih eksponata stoji svojeručno napisano i potpisano „Erihu od…" Tu su posvete i autogrami Koktoa, Korbizijea, Pola Elijara, Volara i drugih. Na fotografijama su zabeležene posete Šlomovića Ma¬tisu, Šagalu, Majolu, Bonaru. Korbizijeu…

Sasvim je izvesno da je Šlomović, osećajući značaj svakog susreta, poznanstva i prijateljstva, svaku posetu ateljeu ili domu poznatih umetnika i intelektualaca, nastojao da fotografijama ili na slikama, knjigama ili crtežima koje je tom prilikom dobijao, sam zabeleži ili od autora zatraži da posvetom ili autogramom sačuvaju od zaborava uspomene na susret i razgovor.

No posvetama i poklonima vidi se takođe da je Šlomović imao među poznatim imenima izuzetne prijatelje.

O prijateljstvu Šlomovića sa Koktoom svedoči dvanaest Koktoovih crteža među kojima i njegov autoportret koji je Kokto posvetio Šlomoviću kao „Žan Erihu".

Na susrete Šlomovića sa Korbizijeom uspomene čuvaju, ne samo fotografije sa njihovih pariskih susreta nego i one sa Šlomovićevih boravaka na Korbizijeovom imanju u Švajcarskoj. Na jednoj od četiri Korbizijeova crteža autor je napisao svojeručnu posvetu Šlamoviću.

Napisano je mnogo o Šlomovićevom prijateljstvu sa Ambroazom Volarem čuvenim galeristom izdavačem i čovekom koji je otkrio mnoge velikane likovne umetnosti. Ubedljivije od svega o tom prijateljstvu svedoči Volareva fotografija koju je posle njegove smrti sa posvetom Šlomoviću poklonio Volarev brat.

Tu su i Elijareve poeme rukom ispisane i prsvećene Šlomoviću, slike sa zajedničkih ručkova i skupova poznatih slikara i Šlomovića, pisma, zabeleške, retke knjige sa posvetom i neprocenjiva dela Pikasa, Renoara, Sezana, Degaa i drugih.

DVOSTRUKA VREDNOST

U PARIZU se vrednost umetničkih dela odavno ne meri ocenama kritičara i istoričara umetnosti nego i milionima franaka. Za nesuđenu aukciju najveća početna cena određena je za Derenov Pejsaž. Komesari izložbe smatraju da bi da je do prodaje došlo pejsaž prešao cenu od tri i po miliona novih franaka.

Slično je i sa Matisovim Gitaristom koji stoji. Ta je slika poslednji put viđena na izložbi 1904. godine. Zna se da je Matis naslikao tri gitarista. Za ovog iz Šlomovićeve kolekcije i Gitaristu koji sedi i koji se čuva u kolekciji Rafa Kolina u Njujorku, pozirala je Matisova supruga. Treći gitarista nalazi se u jednom od muzeja u Sovjetskom Savezu ali je nedovoljno poznat.

U Šlomovićevoj zbirci ima niz portreta i autoportreta najpoznatijih imena. Sezanov portre Zole, Sezanov Autoportret, Forenov portre Renoara, Renoarov portre Rodena, Koktoov Autoportret i drugi.

Od 190 pronađenih dela u Šlomovićevoj kolekciji najbrojnija su dela sa potpisom Renoara. Ukupno četrnaest. Najvrednije je ipak „Pribadanje šešira" i portre Ambroaza Volara što zajedno sa Pikasovim portretom Volara predstavlja izuzetnu studiju Volareve ličnosti.

Posle više od četiri decenije zaborava Šlomovićeva zbirka zapalila je Pariz tri dana da bi ponovo bila sklonjena od očiju javnosti. Određen je sudski administrator koji će čuvati zbirku do odluke o naslednicima. Proces će prema mnogim ocenama biti dug i potrajati godinama.

SLUČAJNO otkriće u pariskoj banci „Sosiete ženeral" da jedan njen klijent već četiri decenije koristi dva sefa, a da za tu uslugu ne plaća taksu dovelo je do senzacionalnog otkrića o kojem se već danima piše. Sefovi su nasilno otvoreni 7. novembra prošle godine, prema internim pravilima banke, da bi se komisijski utvrdio može li se komisI1 onom prodajom „sadržine" nadoknaditi potraživanje koje je u međuvremenu naraslo na više od 40.000 franaka.

Službenici koji su učestvovali u toj operaciji bili su najblaže rečeno zapanjeni. U sefovima su našli 190 umetničkih predmeta (slika, crteža, grafika, pisama i fotografija). Stručnjaci će kasnije ovu jedinstvenu zbirku dela najznačajnijih francuskih slikara 19. i 20. veka nazvati „malim muzejom velikih majstora", a trgovci će je proceniti na oko dve milijarde franaka!

Vlasnik kolekcija bio je jugoslovenski državljanin Erih Šlomović. On je zbirku poverio banci na čuvanje 1940. godine, i od tada pa sve do lanjskog 7. novembra nije se pojavio.

Iako je banka bila dužna, prema konvenciji potpisanoj između Francuske i Jugoslavije još 1929. godine, da s tim upozna naš konzulat, ukoliko nije mogla da nađe vlasnika ili; u slučaju da nije živ, njegove zakonite naslednike ona nije učinila ni jedno ni drugr. Opredelila se, reklo bi se u tajnosti, za aukciju, koja je pripremana skoro puna četiri meseca.

Vest da će se aukcija održati u palati Druo 19. i 20. marta ove godine prvi je obelodanio „Internešenel herald tribjun" u dvobroju od 28. februara i 1. marta.

Diplomatskim putem uložili smo prigovor. Okružni pariski sud našao je „potpuno opravdanim" zahtev jugoslovenskih vlasti i dva dana pre zakazane aukicije odložio je javnu rasprodaju Šlomovićeve kolekcije. Umesto toga, organizatori su omogućili publici da tri dana razgleda ovu jedinstvenu zbirku, a tu manifestaciju francuska štampa je proglasila događajem godine u kulturnom životu Pariza.. (O tome šta su posetioci mogli da vide opširno smo pisali u prošlom broju.)

Istovremeno kada i naš, Okružni pariski sud razmatrao je i prigovor gospođe Žonas, udovice bivšeg francuskog poslanika, koja je tvrdila da izvestan broj slika ove kolekcije pripada Ambroazu Volaru, čuvenom galeristi, Šlomovićevom prijatelju i poslodavcu, odnosno njoj kao „jedinom živom nasledniku". Sud se u slučaju gospođe Žonas proglasio „nenadležnim".

Prema proceni upućenih, šanse gospođe Žonas da dokaže svoju tvrdnju nisu nikakve. Ali, dok ona ne iskoristi sva svoja prava u žalbenom postupku ukolikb se na to odluči kolekcija Eriha Šlomovića neće moći da pripadne nama.

KO JE Erih Šlomović, kako se obreo u Parizu i otkud mu dela najpoznatijih francuskih umetnika, od kojih su mnoga sa posvetom?

„Enigma Šlomović" počinje već njegovim rođenjem. Prema jednoj verziji rođen je 1901. godine u Vinkovcima, ali u tamošnjim matičnim knjigama nije registrovan. U kartonu Centralne prijavnice bivše Uprave grada Beograda kao mesto rođenja navodi se Đakovo u Slavoniji, a u rubrici datum rođenja stoji 10. mart 1915. Ni ovaj , podatak ne može se proveriti jer je sinagoga u Đakovu izgorela za vreme rata.

Nejasno je gde je učio školu dok se nije obreo u Zagrebu, gde je studirao hemiju, kojom se nikad nije bavio.

Ništa manje nije „misteriozno" ni njegovo poznanstvo sa čuvenim pariskim galeristom Ambroazom Volarom. Prema Šlomovićevoj priči, on je još kao dete pročitao Volarovu knjigu o Renoaru, (objavljenu 1922. godine) oduševio se njome i napisao autoru pismo u kojem mu je, osim komplimenata, uputio i molbu da mu pomogne da se snađe jer namerava da se bavi trgovinom umetničkim predmeta. Volar je odgovorio na to pismo i pozvao nepoznatog obožavaoca iz Jugoslavije da navrati kod njega, u Ulicu Lafit, kad dođe u Pariz. Ako je sve to tačno, Erih Šlomović je tada imao trinaest godina. U Pariz je otišao 1935, trinaest godina kasnije. Teško je poverovati da se Volar setio tog pisma i svog poziva prilikom njihovog susreta posle toliko vremena, ali to i nije preterano bitno, baš kao ni da li se sve zbilo onako kako je Šlomović kasnije pričao.

PRISNO PRIJATELJSTVO

ČINJENICA je, međutim, da je Erih Šlomović radio za Volara ili bblje reći kod njega i da je veoma brzo stekao poverenje svog poslodavca kao okretan, poslovan i čovek istančanog ukusa. Nepobitno je takođe da je njihov odnos kasnije prerastao u prisno prijateljstvo.

Ovaj svestrani čovek erudita, izdavač, slikar, esejist, mecena i galerist, koga je uvažavao sav umetnički Pariz, omogućio je vrednom Šlomoviću, obuzetom željom da uspe u poslu, ali i da bude „neko i nešto", da upozna vodeće francuske umetnike. I da kasnije, u neposrednom kontaktu, ta poznanstva pretvori u trajna prijateljstva, o čemu svedoče i brojne sačuvane fotografije i posvete. Ima, doduše, i onih koji sumnjaju da se tu radilo o nekom prisnijem prijateljstvu već da je taj „došljak" vodio sa sobom fotografa prilikom svake posete nekom od umetnika da bi kasnije mogao da se hvališe svojim zemljacima kako je, eto, uspeo u Parizu. Za ovu drugu, pakosnu tvrdnju, koja ovih dana kola po Parizu, nema dokaza, a svi koji su poznavali Šlomovića slažu se da je bio tih i skroman, što nije, kao što je poznato, odlika samoreklamera.

Teško je dati precizan odgovor da li se Šlomović samoinicijativno odlučio na stvaranje privatne kolecije ili je to učinio po nagovoru poslodavca, prijatelja i pokrovitelja Ambroaza Volara, ali je sasvim izvesno da je u tome imao njegovu punu podršku.

O Šlomovićevom meteorskom uspehu u Parizu danas se sa mnogo zavisti piše u francuskim „lakšim" listovima. Počev od „sumnji" da se ne zna pravo poreklo i priroda odnosa koji su postajali između njega, pariskih umetnika i njegovog poslodavca, pa do toga da je mladi Jugosloven navodno zadržao deo slika koje mu je dao Volarov brat, koji se nije mnogo razumeo u slikarstvo, da priredi memorijalnu izložbu, (Ambroaz Volar je poginuo u saobraćajnoj nesreći 1939. godine.) Pritom se svesno ili iz neznanja prećutkuje da je već jednom propao pokušaj Volarovih naslednika da to dokažu" na sudu.

Ozbiljniji istoričari umetnosti, ne upuštajući se u ta preklapanja, ne poriču Šlomoviću da je imao mnogo ukusa i „njuha" za prave vrednosti, da je, uz to, bio veoma inteligentan i preduzimuljiv, ali da nije posedovao one kvalitete koji bi ga činili izuzetnim, kao što je to bio slučaj sa Volarom.

BEKSTVO IZ PARIZA

GODINE 1940. (po nekima krajem 1939.) Erih Šlomović je napustio Pariz sa delom svoje kolekcije i krenuo u Beograd. Jedan deo - ali, izgleda, ne i jedini ostavio je u pariskoj banci „Sosiete ženeral", koji je, kao što smo već rekli, sasvim slučajno otkriven prošle godine. Kao razlog za njegov nagli odlazak iz Pariza, u kojem je za kratko vreme postigao veoma mnogo, navodi se uznemirenost koju je osećao zbog nacističkih ratnih pretnji, a on je imao i razlog više da bude uznemiren jer je bio Jevrejin.

Šlomović se vratio u domovinu pun planova. Prema onome što se zna, nameravao je da osnuje u Beogradu galeriju savremene jugoslovenske umetnosti, u kojoj bi izlagali savremeni umetnici koji nisu potpali pod strane uticaje, da pokrene jugoslovenski umetnički časopis koji bi imao redakcije , u Beogradu, Zagrebu i Ljubljani, da osnuje u Zagrebu muzej zapadno-evropske umetnosti i stalnu izložbu francuskog slikarstva…

Od svega nije, ostvario ništa. Da li zbog toga što su njegovi planovi bili nerealni, ili što nije naišao na razumevanje učmale sredine, uz to okupirane onim istim crnim slutnjama zbog kojih je i on pobegao iz Pariza, teško je reći.

Ipak, jedna mu se želja ispunila da javno prikaže deo svoje kolekcije, onaj koji je doneo iz Pariza.

Uz pomoć slikara Otona Glihe i Marina Tartalje izložba je otvorena u Zagrebu 24. novembra 1940. i trajala gotovo do kraja januara 1941. Bio je to događaj sezone kako su to već zabeležile novine, a izložena su bila 429 dela.

TREĆI DEO U ŠVAJCARSKOJ?

ZA VREME trajanja izložbe Šlomović imao brojne susrete sa tadašnjim istaknutim umetnicima, kulturnim i javnim radnicima. Prilikom jednog takvog susreta izrazio je želju da ovde osnuje muzej zapadnoevropske umetnosti, računajući da bi mesto upravnika tog muzeja pripalo njemu - po prirodi stvari. To je, po nekima, ujedno i objašnjenje zašto se Šlomović odlučio da svoju zbirku najpre prikaže u Zagrebu, iako mu je bilo neuporedivo jednostavnije da je prezentirana u Beogradu - ako mu je već toliko stalo da priredi ljubiteljima umetnosti jedinstven doživljaj, što je, van svakog spora, to i bio.

Jednom drugom prilikom Šlomović je u Zagrebu izjavio da je izložio samo deo svoje kolekcije, a da je ostatak poverio na čuvanje jednoj švajcarskoj banci.

Novinar i književnik Siniša Paunović, u tekstu objavljenom u „Politici" 8. jula 1940. godine, piše: „Sem dela koja smo videli, Šlomović ima i veliki broj slika u Švajcarskoj." (Šlomović je omogućio mnogim poznatim beogradskim umetnicima i prijateljima da vide ovu zbirku.)

Deo kolekcije ostavljene u pariskoj banci „Sosiete ženeral" Šlomović nije pominjao ni u Beogradu ni u Zagrebu. Da li je taj deo smatrao beznačajnim jer se, kao što je to prošle godine utvrđeno, sastojao „samo" od 190 umetničkih predmeta, ili je, pak, iz nekih samo njemu znanih razloga namerno preinačio „lokaciju" - ostaje da se nagađa. Izvesno je samo da svoju kolekciju iz Švajcarske, ukoliko je postojala, nije prebacio u Francusku i da to nije ona koja je pronađena u sefovima pariske banke.

Iz Zagreba Šlomović se vratio u Beograd sa svojom zbirkom bez ikakvog čvršćeg dogovora o osnivanju muzeja zapadnoevropske umetnosti ili stalne izložbe francuskog slikarstva, ali se u svom stanu u Dobračinoj 35 nije dugo zadržao.

ODLAZAK IZ BEOGRADA

RATNI požar proširio se i na Jugoslaviju. Ponovo je Šlomović svoju kolekciju spakovao u sanduke i ponovo je morao da beži. Ovog puta sa ocem Bernardom, majkom Rozom i mlađim bratom Egonom.

Bilo je to bekstvo bez povratka.

Uz pomoć prijatelja, advokata, Šlomovići su u leto 1941. godine našli utočište u selu Bačina, nedaleko od Varvarina, u kući čestita čoveka Dragoljuba Pantića. Šlomovići su se razlikovali od ostalih izbeglica jedino po tome što su imali više stvari, od kojih su mnoge bile u sanducima. Kako su oni bili bogatiji od ostalih, vremenom je rasla i radoznalost šta se nalazi u njima.

Da bi prekratio domaćinove „muke", a i svoje, jer je stalno nadgledao sanduke, Erih Šlomović mu je jednoga dana, objasnio da su unutra slike, knjige i beleške za druge bezvredne, ali njemu drage i da bi sve to želeo da sačuva.

Pantić mu je predložio da ih prebace kod njegovog suseda Živadinovića, takođe čestita čoveka. Uz Pantićevu i pomoć Živadinovićevih ukućana, Erih je prebacio sanduke noću, a zatim su, takođe noću, izgradili dvostruki zid na letnjoj kuhinji i tu ih smestili.

O tome šta se potom zbilo postoje dve verzije.

U SELU Bačini, nadomak Varvarina, našle su utočište mnoge izbeglice, među njima i Šlomovići Bernard i Roza sa sinovima: Erihom i Egonom. Njihova uznemirenost nije prestala, ali je postala nešto manja posle diskretno izvedene operacije zaziđivanja sanduka sa slikama nad kojima je Erih do tada neprestano bdio. Od tada Erih nikada više nije kročio u Živadinovićevu letnju kuhinju, iza čijih su se dvostrukih zidova nalazili sanduci. U ovu tajnu pored Šlomovića bile su upućene još dve porodice Spasići, koji su Šlomovićevima pružili gostoprimstvo i Živadinovići, koji su prihvatili sanduke. Ni Spasići ni Živadinovići nisu znali šta se sve nalazilo u njima, a još manje su znali koliko to vredi.

DVE VERZIJE

JEDNOG dana po nekima se to zbilo u jesen 1941, po drugima tokom 1942. godine u selo je banula nemačka kaznena ekspedicija., Šta se potom dogodilo kazivanja svedoka se razlikuju. Po jednima, Nemci su se zaustavili u Bačini da se raspitaju o partizanima, po drugima došli su da pohapse Jevreje, jer su raspolagali informacijama da se ovde pored Šlomovića kriju još neke porodice.

Prvi tvrde da meštanima nikako nije polazilo za rukom da se sporazumeju sa Nemcima, pa se neko prisetio Šlomovića i pozvao u ih u pomoć. Već posle prvih razmenjenih rečenica, nemačkom oficiru, koji je predvodio ovu kaznenu ekspediciju, bilo je navodno jasno da pred sobom ima Jevreje. On je naredio Bernardu Šlomoviću da se sa sinovima popne u kamion kako bi mu služili kao prevodioci. Potom se ekspedicia uputila prema Juhoru u potrazi za partizanima. Od tada se Šlomovićima gubi svaki trag.

Drugi, pak, tvrde da su Nemci, čim su stigli u Bačinu, upali u kuću Dragoljuba Spasića i naredili Šlomovićima da pođu sa njima. Erih se u tom trenutku nalazio u krevetu.

Prema rečima sada pokojnog, Dragoljuba Spasića, poslednje Erihove reči bile su upućene njemu:

- Pazi na majku i one stvari… I po ovoj verziji od tada se Šlomovićima gubi svaki trag.

ERIHOVA SMRT

ROZA Šlomović nije žalila ni truda ni porodične dragocenosti da bi saznala gde joj se nalaze sinovi i muž. U tome joj je svesrdno pomagala i snaha Mara Hercler.

Prema iskazu Mare Hercler, Šlomovići su se nalazili u zatvoru u Ćupriji sve do marta 1942. godine, a potom su prebačeni u logor na Sajmištu. Do ovog saznanja najverovatnije je došla posrednim putem. Naime, dotle su zatvorski stražari u Ćupriji primali pakete koje je Roza Šlomović slala sinovima i suprugu.

Ove ne baš osobito pouzdane podatke zamutili su szojim izjavama 1956. godine Keta Siloni i Zvonimir Auferber da su Šlomovići likvidirani u zloglasnom nacističkom logoru u Aušvicu. Po njima, to se zbilo 1941.

Kotarski sud u Zagrebu, na osnovu izjave Mare Albahari, ranije Hercler, i na osnovu uvida u arhive bivše Državne komisije za utvrđivanje ratnih zločina ustanovio je da je Erih Šlomović ubijen na Sajmištu krajem 1942. godine, a kao dan njegove smrti smatra se 1. januar 1943. Rešenje kojim je Erih Šlomović proglašen umrlim postalo je pravosnažno 16. maja 1961.

MAJČIN PREDLOG

ROZA Šlomović napustila je Bačinu u decembru 1944. godine i uputila se u Beograd. Posetila je starog poznanika i porodičnog prijatelja dr Ivana Ribara. Pošto ga je upoznala sa tragedijom koja je zadesila, zamolila ga je da joj pomogne da prebaci Erihovu kolekciju u Beograd. Tom prilikom izrazila je želju da ovo umetničko blago ustupi državi uz skromnu nadoknadu - da joj se dodeli doživotna penzija, stan i daj se osnuje Šlomovićeva galerija, kao trajna uspomena na njenog sina.

Dr Ivan Ribar snabdeo je Rozu Šlomović svim potrebnim dokumentima i stavio joj je na raspolaganje teretni vagon. Taj vagon, sa njenim stvarima, među kojima su se nalazili i sanduci sa Erihovim slikama, prikačen je za mešovitu kompoziciju u Stalaću i Roza je, u pratnji svoje snahe Mare, krenula u Beograd 31. decembra 1944. godine.

Ovo neudobno putovanje trajalo je dugo, što je i razumljivo jer su borbe za konačno oslobađanje zemlje bile u punom jeku. Voz se svaki čas zaustavljao da bi propustio one kompozicije koje su opskrbljivale naše jedinice na frontovima.

TRAGIČNA NOĆ

U TRI časa ujutru voz je stao, po ko zna koji put, na otvorenoj pruzi, ovog puta nadomak Velike Plane. Napolju je bila gusta magla. Kroz noć se odjednom začulo potmulo tutnjanje lokomotive, koje je bivalo sve jače i jače. Potom je usledilo ono najgore. Mašinovođa je primetio suviše kasno kompoziciju koja mu je stajala na putu. Kočenje nije pomoglo, ali je u mnogome ublažilo tragediju.

Pri oskudnom svetlu primećene su u jarku kraj pruge, dve žene i dvoje dece. Oko njih su bile razbacane stvari. Kraj jednog otvorenog sanduka bili su rasuti crteži i slike bez ramova…

Starija žena nije davala nikakve znake života. Deca takođe. Mlađa žena bila je u nesvesti.

Saobraćajna komisija, koja je ubrzo stigla, mogla je samo zapisnički da konstatuje da je do nesreće došlo zbog slabe vidljivosti i da su u tom sudaru izgubili živote Roza Šlomović i dvoje dece Mare Hercler, a da su pored Mare Hercler povređena još tri kočničara.

Uz dozvolu lekara, Mara Hercler sahranila je decu i Rozu Šlomović na groblju u Velikoj Plani. Nešto kasnije, uz pomoć radnika koji su raščišćavali prugu, pokupila je rasute stvari, ubacila ih u vagon i nastavila put za Beograd čim je saobraćaj ponovo bio uspostavljen.

NA SIGURNOM MESTU

SAZNANJE da jedan strani diplomata kupuje u Beogradu umetničke predmete od naših građana najverovatnije je podsetilo dr Ivana Ribara na razgovor i dogovor sa Rozom Šlomović, koja se do tada nije javila niti je on ma šta čuo.

Najverovatnije je da on dao nalog da se ispita šta je Šlomovićevom kolekcijom - kada je saznao za njen tragič udes.

Odgovarajuća služba pronašla je Maru Hercler, koja se u međuvremenu udala, i živela sa mužem u Peći. Od nje je saznala da se Erihova kolekcija nalazi na sigurnom mestu u Beogradu.

Na naznačenoj adresi nađeni su sanduci, a u jednom od njih i popis svih predmeta.

DRŽAVNO VLASNIŠTVO

KOLEKCIJA Eriha Šlomvića predata je na čuvanje Narodnom muzeju u Beogradu 1949. godine. U međuvremenu se vodila ostavinska rasprava. Predlog za pokretanje ostavinskog postupka podnele su Erihova tetka Judit Hercler i sestra od ujaka Hilda Flajšman.

Kotarski sud u Zagrebu doneo rešenje 1957. godine kojim su oglašene za jedine i isključive naslednike zaostavštine. Presudom od 18. januara 1958. godine Savezni vrhovni sud ukinuo je rešenje Kotarskog suda u Zagrebu i vratio mu na ponovni postupak i odluku. U ostavinski postupak uključili su se potom i Rut Ešel i Ruben Goldfinger iz Izraela, brat i sestra po umrloj tetki Eriha Šlomovića i Mara Albahari, supruga Erihovog brata od tetke po majci Rozi.

Opštinski sud u Varvarinu, kao stvarno i mesno nadležan, doneo je rešenje 1968. godine kojim je utvrdio da je celokupna pokretna imovina Eriha Šlomovića prešla u svojinu države, na osnovu člana 7. stav 3, Zakona o postupanju sa imovinom koju su sopstvenici morali da napuste u toku okupacije i imovini koja im je oduzeta od strane okupatora i njihovih pomagača.

Za vreme ostavinskog postupka, Narodni muzej, kome je kolekcija bila poverena na čuvanje, nije izlagao slike iz Šlomovićeve kolekcije sve dok pravosnažno njen vlasnik nije postala država.

DALJA SUDBINA

KAKVE su šanse da se deo kolekcije Eriha Šlomovića, pronađen prošle godine u sefovima pariske banke „Sosiete Ženeral", a pripoji zbirci koja se nalazi u Narodnom muzeju?

Na to pitanje pokušao je da odgovori Milan Pak, profesor međunarodnog privatnog prava na Pravnom fakultetu, u Beogradu u sredu, 1. aprila, u emisiji „Izbor sredom".

Ima dobrih šansi rekao je profesor Pak, da jedan deo pariske kolekcije dođe u Jugoslaviju, s obzirom da prema poznatim činjenicama ima i izraelskih i jugoslovenskih naslednika. Prema tome, onaj deo koji će pripasti jugoslovenskim naslednicima možemo očekivati da će biti prenet u Jugoslaviju. Koliki je deo koji pripada jugoslovenskim naslednicima zavisi od broja naslednika, zavisi od stepena srodstva u odnosu na izraelske naslednike. Sve ove činjenice utvrdiće sud nadležan u ostavinskom postupku.

Postoji i pravna osnova da se briga o Šlomovićevoj pariskoj akolekciji poveri nama pre konačne odluke suda, ali postoji i i mogućnost da se u sve to umeša i francuska država, odnosno njeno Ministarstvo kulture sa svojim „vetom", ukoliko smatra da se radi o značajnim delima koja se ne mogu izneti iz zemlje. Ovaj propis odnosi se isključivo na francuske građane, pa se u ovom slučaju ne bi mogao primeniti.

Postoji, doduše, još jedan propis, stariji od ovog, ali on se nije primenjivao ni u slučajevima kada se radilo o vrednijim i značajnijim zbirkama, kao što je to bio slučaj sa ostavštinom Pabla Pikasa, pa se valja nadati da francusko Ministarstvo kulture neće napraviti presedan.

Posle nedavne izložbe (umesto aukcije koja je odložena na zahtev naših vlasti), Šlomovićeva kolekcija ponovo je vraćena u sefove, ali u sefove pariske Nacionalne banke. Ona će tu ostati do odluke pariskog okružnog suda, koji, kako se očekuje, treba da se oglasi ovih dana.

SUDBINA Eriha Šlomovića i dalje ostaje nerasvetljena iako je van svakog spora tragična. Što vreme više odmiče, sve je manje nade da ćemo nešto više o njoj doznati.

1 Iz TV NOVOSTI, mart, 1981. godine

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License