Slike O Zeni Lebl

Violeta L. Ivković
Slike o Ženi Lebl
Biografija

Tragajući za lišnošću u čijem bih životnom delu spojila što više svojih interesovanja, naišla sam na ime Ženi Lebl. U početku, veoma zanimljiva lična istorija njenih mladih godina nagnala me je da pokušam da otrgnem iz laganog zaborava ovu izuzetnu istoričarku koja je svojim predanim istra-živanjima stvorila neraskidive veze uzmeđu Izraela i Srbije, prošlosti i sadašnjosti, Jevreja i Srba. Sa neizmernim zadovoljstvom napisala sam biografiju Ženi Lebl u kojoj sam pokušala da, uz srdačnu pomoć ljudi koji su je poznavali, oživim sećanja na ovu vrednu i predanu Izraelku iz Beograda.

Ženi Lebl je istaknuti borac za pravdu koja je svoje stavove iskazala kroz literarnu zaostavštinu. Nakon burnih godina u Jugoslaviji za vreme i posle Drugog svetskog rata, Ženi je ušla u mirne godine u kojima se posvetila istraživanju istorije jugoslovenskih Jevreja. Za sobom je ostavila veliku istorijsku građu bez koje se danas ne može zamisliti istorija balkanskih Jevreja, dokazavši više puta da se na ovim prostorima simbioza Jevreja i ostalih naroda ne može zaobići. Lični život, buran i neverovatno dramatičan, pretočen u književne forme autobiografije i TV emisiju, pokrenuo je njen radoznali duh koji je mukom arhivskog istraživača iznedrio istorijska dela nepro-lazne vrednosti. Njen život je poput holivudske priče i zato pokrenimo sličice o Ženi Lebl.

Prvih trinaest godina

Ženi Lebl je rođena 1927. godine u Aleksincu u Srbiji, 20. juna, od oca Leona H. Lebl i majke Ane, rođ. Robiček, Lebl. U Aleksincu je provela prvih pet godina života.
Od 1933. porodica Lebl je stalno naseljena u Beogradu, u Kajmakčalanskoj ulici broj 23.
Letnje raspuste provode u selu Milićevci, kod Čačka, gde otac Leon upravlja rudnikom magnezita „Magnezit Šumadija“. Ženina autobiografija Odjed-nom drugačija, odjednom druga započinje sećanjima na fantastično zelene pejzaže i bezbrižne detinje dane okupane suncem. Volela je prirodu Šumadije, uživala u istraživanju životinjskog sveta i druženjima s ocem. U desetoj godini upisala se u Prvu žensku realnu gimnaziju u Beogradu. Bezbrižno je završila prvi razred u kojem je pored znanja stekla i najbolju prijateljicu Doli (Dobrilu Jovanović) s kojom je neraskidivo bila vezana svih godina boravka u Jugoslaviji.
U školskoj godini 1940/41. Ženi je upisala četvrti razred gimnazije. Iste godine, samo mesec dana kasnije, izlazi prvi značajniji zakon o Jevrejima – Numerus clausus – za porodicu Lebl veoma značajan zbog Saše koji iste godine polazi na prvu godinu studija.1 Svoje sećanje na atmosferu u kući tih dana Ženi beleži: „Nisam ni slutila da te dve reči seju u našoj porodici ogorčenje, užas, gotovo slom živaca.“ Narednih dana u život Ženi Lebl ušetala je mlada aktiviskinja Komunističke partije Ružica Vasikić, koja je u našoj junakinji videla odličan kadar za ideologiju Partije. Uskoro je Ženi postala najmlađa skojevka u Beogradu.
Istorijski sled burnog proleća 1941. Ženi i njena porodica prate s pomešanim osećajima, uvek svesni da promene mogu doneti i dobro i loše. Nešto pre bombardovanja Beograda 6. aprila 1941, glava poro-dice Lebl odlazi na vojnu vežbu, s koje će se vratiti tek u leto 1945. Momenti samog bombardovanja Beograda za Ženi prolazili su u velikom strahu za živote svojih bližnjih. Grad je razoren, nestalo je vode za piće i sve je smrdelo po paljevini i izlivenoj kanalizaciji, seća se Ženi.
Ulazak nemačkih vojnika u grad, doneo je niz mera za Jevreje uključujući žute trake na mišicama i velike značke na grudima i leđima, koje je mlada Ženi nazivala suncokretima. Ograničeno kretanje Jevreja za našu junakinju donelo je nove obaveze, jer ona nije morala da nosi traku (još nije bila napunila 14), pa je tako „neobeležena“ postala „mamin spoljni čovek“.

Beograd via Niš, Maribor, Berlin

Početak rata u Jugoslaviji zatekao je porodicu Lebl u nezavidnom položaju, raštrkanu na nekoliko strana. Saša Lebl radio je na raščišćavanju ruševina od šestoaprilskog bombardovanja Beograda, dok se brižna majka Ana, u strahu za svoje najmilije, borila s novim uredbama i zakonima o ograničavanju životnih navika Jevreja. Otac Leon Lebl je odveden najpre na vojnu vežbu, a potom u radni logor u nemački Nimberg, dok porodica u Beogradu u to vreme nema gotovo nikakve vesti o njemu. Najmlađi član porodice Lebl – Ženi, uz majku i baku, u Beogradu provodi svoje ranomladalačke dane otkrivajući specijalitete od koprive i družeći se sa svojim jedinim prijateljima, drugaricom Doli i kujom Ledi.
Ženi Lebl za svoj 14. rođendan dobija „poklon od Nemaca“ „suncokret“ i postaje ravnopravno obeleženi član jevrejske zajednice u Beogradu. O sebi u tom periodu života ona kaže: „… pitanje mog identiteta počelo je još više da me zaokuplja, jer sam odjednom shvatila da ne pripadam svojoj okolini“. U naletu dugo potiskivanih misli o nepravdi koju svi kolek-tivno osećaju, njen preobražaj iz deteta u buntovnog tinejdžera dolazi u trenutku kada na ulici, u veoma emotivnom govoru, odgovara na pitanje zašto su ih Nemci obeležili trakama. Rodila se Ženi Lebl onakva kakva će biti čitavog svog života, buntovna i opse-sivno vezana za pravdu.
Neočekivani napad Nemačke na Rusiju 22. juna 1941, u Beogradu je dočekan s nevericom. Za jevrej-ski živalj u pokorenoj Srbiji ovaj događaj donosi nove optužbe, pogoršanje položaja i prva grupna streljanja. Ženi otkriva „novi“ Beograd i njegove građane. Mnogi događaji iz tog perioda javljaće joj se u sećanjima poput pokretnih slika dugi niz godina nakon završetka rata. Jedan od njih i sama navodi kao vrlo traumatičan. Bilo je to vešanje u centru grada, u avgustu 1941. na Terazijama. Najviše joj se urezala, kaže Ženi, slika punih kafana, tramvaja i lica ljudi koji su prolazili pored kao da oko njih ne visi pet tela. Satirično, uz ovaj opis, dodaje da joj se činilo kao da su se „obešeni popeli da bolje pogledaju šta tamo piše…“.
Naredni meseci u kući i životima Lebelovih teku vrlo dinamično. Majka uspeva da za Sašu nabavi lažna dokumenta s kojim će se prebaciti na prostore pod italijanskom upravom, sve iz razloga što većina muških Jevreja svakodnevno nestaje ili biva odvedeno u radne logore. Ukućani dobijaju stanare iz Banata, u Beogradu se odigrava antimasonska izložba, a Ženi postaje svesna da su u Beogradu od Jevreja ostali samo žene, starci i deca. Dana 11. decembra doživ-ljava najveću tragediju svog dotadašnjeg života: prisustvuje hladnokrvnom ubistvu svoje kuje Ledi. Ovaj događaj, koji nikada nije prebolela, opisuje s velikom tugom. Ledi je bila njena uteha i prijatelj, ali njena smrt joj je otvorila oči.
Intuicijom koja ju je verno pratila čitav život, uspela je da izbegne odlazak u logor Sajmište istog dana.

Ženi Lebl, slide show

Naredni period provodi u Nišu, u kući svoje vaspitačice iz Aleksinca Jelene Glavaški. I dalje je vodi nepogrešivi instikt za prepoznavanje lošeg, procenu ljudi i instikt za preživljavanje. U Nišu se dobro uklopila i postala „druga“ – Jovanka Lazić, od svog jevrejskog porekla i prethodnog života zadržala je ista početna slova. Svoje pravo ime i identitet čuvaće duboko u sebi do ponovnog povratka u Beograd 1945. godine. Kao 14-godišnjakinja u Nišu se bavila ilegalnim radom – radila je s Jelenom Glavaški u ilegalnoj štampariji na tavanu, pomagala partizanski pokret, delila letke i sakrivala begunce. Crnilo strahota rata prvi put doživljava u proleće 1942, kada saznaje da u Beogradu nema više Jevreja, da su svi streljani, a da su stanovnice Sajmišta, u koji su internirane njena baka i majka, ugušene u kami-onima zvanim „dušegupke“. Njen svet se srušio, „razbio se u paramparčad“, kaže sama, dok je stajala na hladnom balkonu Jelenine mansarde.
Godinu dana kasnije, u februaru 1943, Ženi je lišena slobode. Uhapšena je prema dojavi dotašnjeg saradnika u ilegali koji je prešao na bugarsku stranu. „Bugarski aps“ je predstavljao mesto za koje niko nije bio spreman. O bolnom iskustvu Ženi piše: „Onda mi je naredio da skinem gojzerice, povalio me licem na dole na dve stolice i počeo da me udara pendrekom po stopalima. Uf, to je bolelo, još kako je bolelo!“ Nekoliko dana kasnije Ženi je s ostalim zatvorenicima ukrcana u furgon vagone, u kojima su napustili tle Srbije i krenuli ka severu, do slovenačkog grada Maribora, u radni logor na aerodromu. Na ovom mestu, zbog ,kako kaže, svog dugog jezika koji se žustro borio za svoja prava, dobija nadimak „prava bezobrazna Srpkinja“ što joj čini dodatno zado-voljstvo, jer nisu ni posumnjali u njen identitet.
Za taj period svog boravka u logorima Trećeg rajha Ženi kaže da joj je bio najlakši. Nakon nekoliko meseci usledio je premeštaj, ovog puta u središte Rajha, u Berlin. „Topao doček“ u prestonici pružio im je vazdušni napad saveznika.2 U Berlinu najpre boravi u radnom logoru BPW, gde je radila na mašinama za obradu metala (strugovi, glodalice i bušilice). Sebi ovde odaje priznanje i unutar svojih misli biva izuzetno ponosna, kada shvati da njen „jevrejski mozak“ odlično funkcioniše, jer razume i govori nekoliko evropskih jezika (francuski, nemački, ruski, engleski, srpski…) koje je sticajem okolnosti naučila u prethodnom periodu.
Za premeštaj u zloglasni zatvor Gestapoa može da „zahvali“ upravo tom jeziku koji ne ume da miruje. U toku pretresa logora, Ženi se buni i protestuje, i time izaziva „novo“ hapšenje. „Moj prokleti jezik! Upala sam u klopku, iako tada nisam znala koliko duboku.“ Strahote Gestapoovog zatvora predstavljene s vremenske distance od skoro 40 godina, Ženi donosi s izvesnom lakoćom. Ne ublažava i ne umotava u ružičasti papir, nego kroz sudbine drugih ljudi koje tamo sreće i kroz mnoštvo sarkastičnih primedbi ona svoje mučenje i lične strahove stavlja u drugi plan. Veoma sveže se seća svih prostorija, mirisa i lica. Posebno su upečatljivi prikazi „flaše“, koja je bila najveće bogatstvo ćelije, a koju su zatvorenice koristile za mokrenje, i „betonitisa“ – bolesti koju su zatvorenici zaradili od ležanja na hladnom betonu. Posebno upečatljiva epizoda za Ženi zbila se u redu za jednodnevnu posetu toaletima, kada se uplašila da je njen pravi identitet otkriven. Međutim, dva stražara su pričala o tome da ne postoji mogućnost da je neki Jevrejin preživeo, jer oni imaju sposobnost na ih „osete na kilometre“. „Obuzeli su me mešani osećaji: bilo mi je žao tih ljudi, … ali bila sam sreća i ponosna: eto, ekspert za Jevreje s tako razvijenim i osetljivim njuhom, baš on i ne sanja da je ovde, ni metar od njega, Jevrejka!“
Za Hitlerov rođendan 20. aprila 1945. godine, Ženi i 13 drugih zatvorenica iz njene ćelije osuđene su na smrt.3 Put na gubilište protekao je veoma čudno, jer su ih vojnici vodili iz jedne zgrade u drugu, sve do jedne načete savezničkim bombama i gotovo skroz razru-šene. Od neke Ruskinje u povorci doznaje da se u blizini čuju ruski topovi – „kaćuše “. Spas od sigurne smrti Ženi dobija iznenada prostom rečenicom na nemačkom „Slobodni ste!“. U trenucima oslobođenja Berlina pri teškim uličnim borbama sloboda je došla uz veliku nevericu.
Susret s oslobodiocima bio je jednako neverovatan i traumatičan. Teškom mukom su Ženi i njena prijateljica Dana iz Zemuna izbegle silovanje dva ogromna pijana Rusa i konačno započele poslednju etapu rata – povratak kući.
Posle niza peripetija, u Jugoslaviju Ženi stiže posle dugog putovanja pred kraj maja, a u svoj Beograd, na istu onu stanicu sa koje se 11. decembra 1941. vinula u nepoznato“, došla je nekoliko dana kasnije. Taj 1. jun 1945. bio je okupan različitim emocijama, od neizmerne radosti i ponosa, do razočaranosti, besa i tuge. Završio se tako što je zaspala snom bez snova ispred “zimske rezidencije“ njene Ledi, na betonu, nakon što je doživela najveće razočarenje do tada. Ženi o tome piše: „osetila sam da prošlost nije prošla. Dan početka mog novog života pretvorio se u najgori poraz, u crni dan očaja, beznađa…“
Sa željom da završi školovanje upisuje se u „partizansku“ gimnaziju. Imali su požrtvovane nastav-nike koji su se trudili da zainteresuju učenike za rad. Posebno se tu isticao nastavnik Trifun Đukić. Kako sama navodi, najlepši poklon za 18. rođendan dobila je u obliku pisma iz kojeg je saznala da nije više sama na svetu, pismo od brata Saše, s kojim se nešto kasnije i videla na italijansko-slovenačkoj granici. Dirljiv sustret nakon četiri godine izmamio je suze oboma. Otac Leon Lebl, kome se svaki trag gubi nakon Ženinog odlaska iz Beograda, u decembru 1941, vratio se iznenada 20. jula 1945. u Beograd. Teška sećanja na logor koji su oboje preživeli zbližila ih je još više. Saznanje da ipak ima porodicu Ženi je mnogo značilo. U ovakvom raspoloženju Ženi završava svoju ispovest o ratnim godinama.
Drugarica banda

U godinama koje slede porodica Lebl provodi zajedno, zadovoljna što su preživeli, pokušavajući, svako na svoj način, da se izbori s novonastalim situacijama. Ženi Lebl u tim godinama pokušava da se uklopi u novo jugoslovensko društvo. „Ja nisam htela da budem deo jevrejske zajednice,… želela sam da budem Jugoslovenka.“ U skladu sa tom težnjom zadršava svoje ime iz rata i postaje Jovanka Lebl. Učestvuje u radnim akcijama, gde se gradi nova Jugoslavija, sa velikim entuzijazmom zastupa ideje i verovanja Komunističke partije i veruje da je „vreme logora, mučenja i ubistava“ daleka prošlost.
Ženi upisuje prvu godinu Pravnog fakulteta u Beogradu u i martu 1947. konkuriše na mesto novi-nara lista Politika. Nakon nekoliko „težih prepona“ savladavši jaku konkurenciju, Ženi postaje mladi honorarni saradnik ovog prestižnog lista. Vrtoglavi uspeh koji može da zasluži samo svom pregornom radu nije izostao i već nakon tri meseca dobija prvo unapređenje, za kojim u nizu i kratkom vremenu, Ženi postaje novinar sa značajno povećanom platom. Ponos na tu činjenicu ne krije i ne sluti da njen uspeh nije svima jednako drag. Jedan od saradnika Politike, njen prijatelj i obožavalac, Vojo Đukić, uspevao je da je nasmeje šalama i dosetkama na svačiji račun. Od njega je čula i prepričala drugima šalu na Titov račun.4 „Jugoslavija je dobila prvu nagradu na međunarodnoj izložbi cveća, jer je odgajila ljubičicu belu od sto kila.“ Vojo Đukić je prijavio mladu novinarku vlastima i ona je uhapšena na radnom mestu, u zgradi Politike na dan 28. aprila 1949. Od ovog momenta za Ženi Lebl počinje najpre neve-rovatan san, koji se uskoro pretvara u noćnu moru. Od hapšenja do prvog šamara, koji ju je razuverio od svake sumnje u ozbiljnost situacije, prošlo je svega pola sata. Nekoliko dana kasnije, u zgradi Glavnjače – zloglasnog zatvora UDBE za FNRJ u Beogradu, Ženi je nakon pročešljavanja svih mogućih grehova zbog kojih je mogla biti ovako uhapšena, doznala da je njen „greh nad grehovima“ bio vic o Ljubičici beloj. Tako počinje zatvorenički život Ženi Lebl u osobođenoj Jugoslaviji, protkan saznanjima da se nikome ne sme verovati, da niko od njenih nije siguran, te da su sva njena uverenja pala u vodu.
„U ime naroda, Narodni odbor četvrtog rejona kažnjava Jovanku Lebl administrativno-prinudnom merom društveno-korisnog rada sa lišenjem slobode u roku od godinu dana zbog kleveta protiv naroda i države.“
Ispovest Ženi Lebl o teškim zatvoreničkim danima protkana je irončno-duhovitim opaskama. Podseća na njenu vedrinu, ali i na njena sećanja na stroge ne-mačke zatvore u kojima je boravila kao mlada devojka. U obraćanjima svojim čitaocima, sa ciljem da ukaže na sve aspekte zatvora u kojima boravi, Ženi opet opisuje i ljude oko sebe, njihove lične tragedije i razmišljanja, pokušavajući da sebe izostavi iz uloge glavnog protagoniste.
Na izdržavanju administrativne kazne Ženi je u periodu od 28.4.1949. do oktobra 1951. godine boravila u četiri zatvora. Najpre u istražnom zatvoru Udbe – Glavnjači, potom u logoru Ramski rit, u blizini Golupca na Dunavu, zatim u zatvoru Zabela kod Požarevca. Poslednje odredište ove zatvorenice bilo je na Golom otoku, na Jadranskom moru. U sva četiri zatvora traženo je isto, da se revidira stav, promeni način razmišljanja i javno prizna počinjeni ili ne počinjeni greh.
Svoje gorko iskustvo Ženi pretače u slike teškog rada, bolesti, stvarne ličnosti i imena, koje sve zajedno objedinjuje u svojoj ispovesti Ljubičica bela. Zatvor kojem i vremenom i pažnjom posvećuje najviše ovakvih slika je svakako Goli otok. najsuroviji zatvor u „kome okove predstavljaju sunce i kamen“ . Njena prirodna radoznalost dovodi je često u sitacije u kojima je jedva sačuvana glava na ramenima, a koje, s druge strane, podsećaju na njen divan i mladalački karakter. Ženi Lebl je imala dvadeset i tri godine kada, kao jedna od prvih žena, dolazi na ostrvo Grgur I 5 na izdržavanje društveno-korisnog rada. Naporan rad u kamenolomu joj je svakodnevnica. Sastojao se od svakodnevnog klesanja kamena, njegovog transporta na drugi deo ostrva i građenja potrebnih objekata logora. Uz pomoć revidiranih čuvara preživele su samo one zatvorenice čija je duša i misao postala kamen. Ženi se sve vreme svog boravka u zatvoru svrstavala među najgore zatvorenike – grupu Banda, kako su ih zvale. Najteži uslovi za život i najteži poslovi čekali su bandu. Nekadašnja Ženi, drugarica Jovanka Lebl bila je banda.
Na Golom otoku Ženi doživljava najteže trenutke svog života o kojima piše svom ocu i kaže da želi da se što pre nađe u zagrljaju svoje majke, aludirajući na to da joj je jedini izlaz smrt. Slikajući sudbine žena oko sebe, i sebe među njima, bolne i ponižavajuće trenutke i zadržavajući sećanje na njih u svojoj glavi, dočekaće dan svog osobođenja. Nakon dve i po godine, sa nevericom i uz maleni tračak nade ukrcava se na brod Punat i započinje put ka kući.

Budjenje

Susret sa Beogradom i porodicom je u svakom momentu veoma emotivan. Kod kuće su je dočekali brat Saša i otac, koji je bez dlake na jeziku rekao da izgleda kao da je došla iz Aušvica. Ipak, s ponosom brižnog oca, na sav glas viče da obavesti komsije i prijatelje „Moja ćerka se vratila“. Razumevajući odnos prema bivšem zatvoreniku u Beogradu, osim najuže porodice, za Ženi nije imao niko. Predstoji joj dug i mukotrpan pokušaj uklapanja u sredinu u kojoj niko nije dovoljno hrabar da se suprotstavi volji Partije i da se da nova prilika. Ipak, kada su njene nade i očekivanja gubila u flašama rakije, jednog dana se pojavio čovek koji je umeo da se izbori i da joj da novu priliku.6 Počela je da radi na poslovima prevoda filmova na srpski jezik. Više od samog posla dopadala joj se činjenica da je prihvaćena, samosstalna i aktivna u društvu.
„Nikako me nije napuštala ideja za odlazak u Izrael…“ - kaže Ženi. Problem sa dobijanjem putnih isprava otegao se sve do 1954, kada je nakon intervencije dugogodišnjeg i „stvarno retkog prija-telja“ Radivoja Č. Dinića konačno dobila pasoš i vizu za Italiju. Pokupila je ono malo svojih ličnih stvari i sa nadom da se nikada više ne vrati u Jugoslaviju, otišla put Italije. Iako vozom, možda ne svesno, Ženi je ovim putem uplovila u mirnije godine svog života.
Nakon mesec dana, u avgustu 1954. godine stigla je u Izrael, u Haifu. Život u Izrelu u početku nije lak, gde joj novi jezik predstavlja najveću muku. Ali, kada savlada prvu reč - savlanut i primenila njeno znače-nje – strpljenje postaje za mrvicu lakše. Učila je hebrejski, čuvala decu i spremala po kućama, a sve u jednom cilju, da bi mogla napredovati. Upisala je školu za rentgen tehničare, koju je uspešno završila i počela da radi u bolnici na tromeđi Izraela, Jordana i Sirije. Nakon dobro ispečenog zanata u Tiveriji, nastanjuje se u Tel Aviv, gde od 1961. radi u Gradskoj bolnici. Prvu, kako sama kaže, avanturu sa hebrejskim pismom Ženi ostvaruje 1963. godine kada se nalazi na specijalizaciji u Stokholmu. Odatle se „raspisala“, a njena pisma su sa zadovoljstvom čitali svi u Gradskoj bolnici. Tada dobija priliku da iskoristi svoj najvredniji talenat i da piše za lokalni časopis. Karijeru radiologa i njen vrhunac dostiže 1964. godine kada dobija priliku da predaje u Višoj školi za rentgen tehničare.
U ovoj epohi mirnog, stabilnog i uspešnog života Ženi počinje da se bavi istorijom Jevreja Jugoslavije, otvara davno zaboravljene arhivske knjige i donosi na svetlo dana dragoceno zaveštanje. Sedamdesetih i početkom osamdesetih godina pažnju joj zaokuplja, pored istorije svog naroda, lična istorija. Provodi dosta vremena u Beogradu gde zajedno sa svojim bratom Aleksandrom Leblom istražuje istorijsku građu za svoje potonje knjige. Učestvuje na kon-kursima Saveza jevrejskih opština Jugoslavije i dobija ukupno 22 nagrade za svoje radove.7 Bavi se prevođenjem izraelskih pisaca i pesnika na srpski i istražuje istoriju Jevreja Jugoslavije.
Danilo Kiš, srpski pisac i prevodilac, odigrao je najznačajniju ulogu u Ženinom profesionalno- istorijskom radu. U proleće 1986. Kiš je bio gost Instituta Van Leer u Jerusalimu. Iako su se među-sobno poznavali preko literarnih ostvarenja, a njihov prvi susret uživo imaće neizbrisiv trag. U toku razgovora za vreme ručka Danilu i Ženi prišla je Eva Nahir Panić, bivša jugoslovenska državljanka i stanovnica Golog otoka. Razgovor o Evinim is-kustvima ostavio je vrlo dubok utisak na Kiša. Usred tog razgovora, Eva zaprepašćuje Danila Kiša izjavom da je i Ženi, koja takođe sedi u istoj prostoriji, bivša golootočanka. Kiš, impresioniran onim što je čuo, odlučuje da napravi televizijsku emisiju o njima dvema, u kojoj će čitavoj Jugoslaviji da otkriju pravu istinu o postojanju ženskog logora Goli otok. Emisija je snimana u proleće 1989. godine i smatra se krunom rada Danila Kiša. Emitovana je posle Danilove smrti, na televiziji Sarajevo, u udarnom večernjem terminu, od 12. do 15. februara 1990. godine. Pod simboličnim naslovom Goli život, u režiji Aleksandra Mandića, propraćena je sa velikom medijskim interesovanjem, a poslužila je kao primer da žene, bivše zatvorenice ovog zloglasnog zatvora progovore i skinu slojeve prašine sa svojih okamenjenih sećanja.
Svoja sećanja na ova susrete Ženi donosi u predgovoru svoje knjige Ljubičica bela, koja je nastala kao sinopsis za ovu emisiju. Na nagovor Danila Kiša knjiga je i objavljena.
Ubrzo se pred javnošću pojavljuju njene kapitalne studije: Plima i Slom, Jevrejske knjige štampane u Beogradu 1837 - 1905, Dnevnik jedne Judite, Jevreji u Pirotu – sve objavljeno na srpskom jeziku 1990. godine.
Ženin život je uzburkala vest o kobnoj bolesti. Ne toliko o kraju koji se približava, jer se ona smrti nije plašila, kako kaže više puta su se gledale u oči, nego u saznanju da možda neće stići da završi i objavi sva svoja istraživanja. Nakon te 2002. godine izašle su zadivljujuće knjige o Jevrejima u Srbiji i Beogradu – Do konačnog rešenja. Jednako važno je napomenuti njen izuzetan značaj za izraelsku istorijsku javnost. Dve knjige kojima je ostavila neizbrisiv trag u svom izraelskom zaveštanju su Hadž Amin i Berlin i Juče, danas.
Umrla je srećna, okružena mirom i prijateljima u Tel Avivu, 20. oktobra 2009. godine u 82. godini. Udruzenje iseljenika iz bivše Jugoslavije organizovalo je komemoraciju kakva se pamti. Na njoj su o lepim uspomenama govorili njeni prijatelji i članovi porodice: Ana Lebl, Dušan Mihalek, Dina Katan Ben Zion i mnogi drugi.

Zavestanje

Svoj buran i zanimljiv život Ženi Lebl je ostavila kao zaveštanje mlađima da se nikad ne ponovi. Stil novinara, oštar i siguran ton odlike su njenih književnih ostvarenja. U tri knjige, u kojima govori o ličnom životu, na direktan ili indirektan način donosi i istoriju jednog vremena. U ispovesti u knjizi Od-jednom drugačija, odjednom druga Ženi predstavlja vreme Drugog svetskog rata, zahvatajući nekoliko godina pre i posle izbijanja rata. Kritički, sa obilje dokumenata, ovaj svedok istorije, predstavlja sećanja i zaborave vrlo živo, oštro, ponekad ironično, ali nadasve precizno i staloženo. Emocije su splasnule do te mere da joj se može i zameriti krutost i zatvorenost u opisima ličnih stavova i doživljaja. Ali, od događaja iz 1940 – 1945. pa do pojavljivanja knjige prošlo je skoro četrdeset godina.
Druga knjiga Dnevnik jedne Judite predstavlja kraći opis prve godine rata u Jugoslaviji, a napisan je u formi dnevnika koji supruga piše sa željom da Dnevnik pročita njen suprug kada se vrati iz zarobljeništva. Ženi je ovu knjigu posvetila svojoj majci i hiljadama drugih majki, baki i sestara, koje su svoje živote okončale u logoru Sajmište. Iako je dnevnik koji je njena majka zaista vodila tih godina, izgubljen, Ženi, pišući ovu knjigu, u nju smešta događaje važne za njenu porodicu, nekoliko stavki o Beogradu i pokušava da iz svoje vizure dočara najtananije misli svoje majke.
Treću autobiografsku knjigu Ljubičica bela (1990) Ženi posvećuje stradalnicama Golog otoka u vreme krize sa Informbiroom. Predstavljene su dve i po godine autorkinog boravka u zatvorima Jugoslavije. Danilo Kiš traži sinopsis za emisiju koju ima nameru da snima, a koja će da prekine ćutanje i šokira javnost. Nakon tri godine, kada drugi put dolazi u Izrael, ovaj sinopsis gđe Lebl mu se čini gotova knjiga. Tako se i pojavljuje priča o ženskom gulagu na Golom otoku. Gotovo istovremeno kada je i emitovana emisija Goli život na televiziji. Podigla je dugo nagomilanu prašinu sa sećanja golootočanki i izazvala neočekivane reakcije i u Jugoslaviji i u Izraelu. Prevedena je na engleski, dok je hebrejsko izdanje dobilo prefiks best seller.
Plima i slom (1986,1990) je prva objavljena knjiga Ženi Lebl. Svoje dugo istraživanje o Jevrejima sa prostora Vardarske Makedonije objavila je najpre u Izraelu 1986, a dopunjeno izdanje na sprskom jeziku objavile su Dečje novine 1990. godine. Obuhvaćena je i dokumentovana istorija Jevreja od antičkog i vizantijskog doba, preko turskih osvajanja i izbegličkog naseljavanja u XVI veku. Veoma značajna saznanja Ženi dobija iz responsi – korespodencije u vidu pitanja i odgovora, koji su do pojavljivanja ove studije veoma malo korišćene zbog mešavine jezika kojima su pisane (arhaični hebrejski, ladino, uz lokalne izraze turskih, srpskih, bugarskih, italijanskih, francuskih korena). Plima i slom pred-stavlja prvu u trilogiji knjiga u kojima su bave istorijom Jevreja sa prostora bivše Jugoslavije.
Do „konačnog rešenja – Jevreji u Beogradu (2001) i Do „konačnog rešenja – Jevreji u Srbiji (2002) su dve kapitalne studije o istoriji Jevrejskog naroda na prostoru Srbije i Beograda. Takođe, jedan od primarnih izvora za ove knjige bile su response i svedočanstva preživelih Jevreja. Donose mnoštvo detalja i slika iz života zajednica, od kojih su većina nestale u vihoru Holokausta, kako to i sam naslov govori. Autorka u predgovoru navodi sa koliko truda je uložila u istraživanje za ove knjige, ali i to da se iskreno nada da će njen trud biti podstrek mlađoj generaciji da se nastavi i zabeleži sve ono što Ženi nije stigla. Obuhvataju period od prvog pominjanja Jevreja u Srbiji, pa do masovnih stradanja u Drugom svetskom ratu. Obiluju dokumentima i arhivskom građom koju je autorka godinama istraživala.
Hadž Amin i Berlin (2003), knjiga je za Ženi u Izraelu predstavljala isto ono što je u Jugoslaviji bila Ljubičica bela. Godine istraživanja dovele su pred izrealsku javnost činjenice o Jerusalimskom muftiji koje su bile malo poznate. Knijga nema predgovor, odnosno nema nikakvu naznaku o Ženinom ličnom stavu prema ovom delu. Unutar samog teksta može se izoštriti izvesna autorkina ogorčenost, iako ulaže nesumnjivo veliki trud da to sakrije, što ličnost kakav je bio Hadž Amin ima takav međunarodni kredibiletet i priznanja, iako nije krio svoja duboka antisemitska ubeđenja. Jerusalimski muftija, Hadž Amin el Huseini bio je po mnogim pitanjima veoma kontroverzna ličnost, a primarni cilj u čitavom životu bilo je spre-čavanje stvaranja samostalne države Izrael. Njegova biografija iz pera Ženi Lebl obiluje originalnim iskazima, fotografijama i dokumentima. Ovoj knjizi prethodi manja studija pod naslovom Jerusalimski muftija izdata u Jerusalimu (1990). Ženi Lebl je u ovoj izuzetnoj istorijskoj studiji obradila delovanje Hadž Amin el Huseinija za vreme Drugog svetskog rata u Bosni, njegovu funkciju mobilizacije muslimanskog življa za interese nemačkog Rajha – formiranje Handžar divizije i uticaj na razvoj rata na Balkanu. Sadržaj knjige doseže sve do muftijine smrti 1974. godine.
Juče, danas (1999) predstavlja dvojezičnu knjigu koja je nastala povodom pedesetogodišnjice stvaranja nove države Izrael. Prikazuje doprinos Jevreja sa prostora bivše Jugoslavije razvoju stare-nove države. Napisana je na inicijativu Udruženja Jevreja sa prostora ex Jugoslavije u Izraelu (HOJ), a autorka je uložila ne mali trud da do svih podataka dođe. Na oba jezika popisani su jugoslovenski Jevreji koji su svojim delovanjem u Izraelu ostavili tragove.
Jevrejske knjige štampane u Beogradu predstavlja značajnu istorijsku studiju kroz brojna arhivska svedočanstva, fotografije i ilustracije. Ženi je ovom knjigom obuhvatila razvoj štamparstva u Srbiji u XIX veku. Nabrojane su brojne cenzure i privilegije za štampanje jevrejskih knjiga. Uz precizno navođenje mesta na kojima su ove knjige štampane, autorka je pripremila spisak od 93 jevrejske knjige štampane u Beogradu između 1837 i 1905 godine.
Ženi Lebl bila je pisac raskošnog talenta i širokih interesovanja. O njoj najviše govore njene knjige i tekstovi, kojih ima zaista puno. Dragocenost podataka koje ona iznosi u svojim tekstovima, je svakako vrlo velika pa zato i ne čudi pojavljivanje zbirke njenih tekstova u knjizi simboličnog naziva Da se ne zaboravi. Ovaj zbornik nastao je na inicijativu Aleksandra Lebla, brata Ženi Lebl koji u predgovoru izdanju kaže: „Na ideju o objavljivanju ove knjige došao sam stalno tražeći razne podatke od Ženi, koje je ona pronašla i objavila u svojim studijama, knjiga-ma, člancima, na predavanjima i drugim radovima. Nisu dostupni svi tekstovi, pa je to razlog da se bar neki od njih objave na jednom mestu.“ U okviru ove knjige nalaze se više puta nagrađivani tekstovi od kojih izdvajamo: „Jevrejsko književno stvaralaštvo u srednjevekovnoj Španiji“. „Baron Diego DʹAguilar“, „Rabin Jehuda od Raguze“, i „Rabin Šabtaj ben Josef DʹJaen“.
Ženi Lebl je otišla. Ostavila nam je svima poneku uspomenu. Nama mlađima - koji je nismo poznavali -zadatak da nastavimo ono što je ona započela.

1 Numerus clausus – Zatvoreni broj, prvi u nizu antijevrejskih zakona, donesen je 5. oktobra 1940. po kome su, pored zakona o ograničavanju trgovine životnim namernicama, doneta nova pravila za upis u škole, uključujući i fakultete. Po ovom zakonu ograničava se broj upisanih studenata jevrejske nacionalnosti. Broj varira u odnosu na procenat koji Jevreji zauzimaju u ukupnoj populaciji. Zakon je vrlo negativno primljen kod Jevreja, dok kod ostalog stanovništva nije imao poseban odjek.
2 U svojoj ispovesti od trenutka ulaska u bugarski zatvor, Ženi ne pominje ni jedan datum sve do kraja rata. Stoga je samo na osnovu nekih istorijskih čiinjenica koje pominje moguće donekle stvoriti predstavu o dužini njenog boravka na određenim mestima. Prva takva činjenica koja ukazuje na vreme, mesec i godinu dešava se po njenom dolasku u Berlin kada u zatvoru saznaje da je pre 2-3 meseca pokušan atentat na Hitlera, koji su organizovali njegovi oficiri. Dakle, Ženi u Berlin stiže iz Maribora aprila ili maja meseca 1944.
3 Opet je reagovala sa provalom smeha - pojavom kojom se njena duša branila svaki put od paničnog straha koji ju je zahvatio. Potom je likujući nad činjenicom da do kraja ona odnosi pobedu, jer je uspela da sačuva svoju jevrejsku glavu 4 godine rata, dok njene ubice neće ni znati da su ubili još jednu Jevrejku, poverava se Monik, svojoj ćelijskoj prijateljici. Prvi put za sve godine rata je nekome rekla da je Jevrejka. Nekoliko sati kasnije u islednikovoj kancelariji Ženi je uspela da ubedi islednika da je francuskinja nije dobro razumela, zbog toga što ne govori dobro ovaj jezik. „Ne mogu dva puta da me ubiju“, kaže Ženi u sebi.
4 Ljubičica bela –vic dug dve i po godine.
5 Ostrva Grgur 1, Grgur 2 i Goli otok nalaze se u Jadranskom moru između ostrva Rab i Krk. Od godine 1949. na Golom otoku i Svetom Grguru se nalazio zloglasni logor jugoslovenskih političkih zatvorenika, Titovih neistomišljenika, pristalica staljinizma, kao i nacionalista, kao i veliki broj pripradnika demokratskih pokreta i stranaka iz godina neposredno posle komunističke revolucije. Na Golom otoku je bio muški, a na Svetom Grguru ženski logor. Iz ispovesti Ženi Lebl saznaje se da je bilo ženskog logora i na Golom otoku.
6 Sećanje na njegovo dobročinstvo u Ženi je podsticalo najdirljivija osećanja i posle 35 godina u toku snimanja emisije sa Danilom Kišom, kada je opisujući ovaj događaj, kamerom zabeležena veoma dirljiva emocija.
7 Upravo zbog činjenice o tolikom broju nagrađenih radova, Konkursna komisija Saveza Jevrejskih opština donela je odluku da prva nagrada nosi njeno cenjeno ime.

Violeta L. Ivković je istoričar iz Novog Sada

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License