Sladak Antisemit

Djordje Lebović

Sladak Antisemit
(Sećanja i podsećanja)

Da je sačuvana makar jedna kopija, pretpostavljam da bi se »Jud Süss« prikazivao u bioskopima širom sveta. »Slatkog Jevrejina« gledali bi sa zadovoljstvom mnogi »slatki Antisemiti«
Zanimljivo je da su se sve nacije bivše Jugoslavije, na početku njenog raspada, pomamno otimale za ulogu Jevreja – za ulogu nedužne žrtve
U koncentracionom logoru Aušvic, avgusta 1944, u vreme najbesomučnijeg istrebljivanja Jevreja, kada su gasne komore u sva četiri krematorijuma radile danonoćno, punim kapacitetom, prikazan nam je, u improvizovanom logorskom bioskopu, film »Jud Süss« (»Sladak Jevrejin«). Snimljen krajem tridesetih godina, pod pokroviteljstvom Ministarstva za kulturu i propagandu doktora Jozefa Gebelsa, »film otkriva Jevrejina u pravom obliku, bez maske i obrazine, kao pakleno biće obdareno opakim moćima, inkarnaciju zla, razoritelja civilizacije, kao najvećeg neprijatelja ljudskog roda«. Taj otvoreni poziv za uništenje čitavog jednog naroda prikazan je, nama, svedocima zločina, najverovatnije u bizarnoj nameri da nas uveri u opravdanost i istorijsku neophodnost tog bezumnog poduhvata. Trebalo je, zapravo, da se saglasimo sa sopstvenom propašću.
Posle rata, uzalud sam tragao za kopijom filma. Navodno, original je izgubljen, a sve kopije uništene. Da je sačuvana makar jedna kopija, pretpostavljam da bi se »Jud Süss« prikazivao u bioskopima širom sveta. »Slatkog Jevrejina« gledali bi sa zadovoljstvom mnogi »slatki Antisemiti«.

Sladak Jevrejin i sladak Antisemit
Vraća se mali Jevrejin iz škole i zapazi plakate koji oglašavaju film »Sladak Jevrejin«. Stigavši kući, upita svog oca: »Tata, ako su Jevreji slatki, kakvi su onda Antisemiti?« Tek su oni »slatki« – odgovori otac. »Kakva je onda razlika izmedju njih?« – pita dalje sin. Otac odgovori: »Razlika je u tome što Jevrejin može da bude Antisemit, ali Antisemit nikada ne može biti Jevrejin«.
Koje su još razlike izmedju rase Semita i rase Antisemita?
Kod Jevreja od davnina postoji verovanje da se i najveće teškoće mogu rešiti razumom. Jevrejin veruje u apsolutnu moć racionalnog i ne priznaje ni iracionalno, niti volšebno. Nasuprot tome, Antisemiti je tudje svako racionalno rasudjivanje, služi se iracionalnim u objašnjavanju svojih stavova i čvrsto veruje u vradžbine i moć magije. O racionalnom se može raspravljati, u svakoj prilici ili neprilici, o iracionalnom – nikada. U iracionalno se slepo veruje. Antisemit slepo veruje, Jevrejin duboko sumnja.
Jevrejin neprestano istražuje i proverava istinu, dok Antisemit ne traga za istinom od koje neurotično strepi. On je zatočenik svojevrsnog paradoksa: ne veruje u dokazane istine, već smatra dokazanim istinama ono u šta veruje.
Za Jevrejina moral je zasnovan na osećanju pravednosti. On svoje najistaknutije, najcenjenije sunarodnike naziva Pravednicima. Za Antisemitu moral nije zasnovan na ljudskim vrednostima, pogotovo ne na pravednosti, niti na svojstvu koje Platon naziva Ljubav. On ima posla samo sa Zlom, jedino prema njemu gaji sklonost. Njegov je zadatak da Zlo (Jevrejstvo) raskrinka, razobliči, da mu izmeri snagu i domet, da ga obznani pred svetom. On, zapravo, postoji zato da jevrejske krivice otkriva i – ako bude sreće – da krivce nemilosrdno kažnjava
Jevrejin (sem ako i sam nije zadrti nacionalista i šovinista) prezire preteranu ostrašćenost. U svetim knjigama je zapisano: »Ko se prepusti strastima, prekršiće Nauk, krenuo je putem ka prokletstvu«. Antisemit se lako prepušta nekontrolisanim nagonima i razbuktalim strastima, bezrezervno prihvatajući sve one izmišljotine koje se ne mogu objasniti razumom, odnosno univerzalnim principima.
Antisemit strahuje od samoće. On je čovek gomile, želi da se stopi s njom, da postane deo kolektivne bujice. Zbog toga se pretežno vezuje za mnoštvo, za masu, neretko za rulju. Jevrejin voli samoću. U njoj može nesmetano da se posveti molitvama i meditacijama ili da se prepusti svojoj dubokoj tuzi i očajanju.
Jaz izmedju Jevrejina i Antisemite je nepremostiv, suprotnosti su nepomirljive. Ipak, u nečemu su slični: i za jedne i za druge podjednako važi kosmički zakon prolaznosti. Uprkos tome, dobija se utisak da je smrtnost kod Jevreja daleko veća nego kod Antisemita. Naravno, to je privid. Do zabune dolazi usled povremene masovnosti i neprirodne učestalosti umiranja Jevreja. Za tu pojavu zasluga pripada »slatkim« Antisemitima.

Antisemitizam kao stav
Još jedan vic iz davno prošlih vremena: mali Jevrejin bane pred svog oca: »Tata, hoću da budem Antisemit«. Ne možeš! – strogo će otac. Sin je uporan: »Zašto ne mogu? Zbog toga što moram da mrzim Jevreje?« Otac odvrati: »Zbog toga bi mogao, ali ne možeš zato što ti nisi u stanju da ne koristiš svoj mozak«.
Antisemit može da bude svako, bez obzira na pol, uzrast, versku i nacionalnu pripadnost. Najvažniji je uslov da što manje i što redje koristi svoj mozak. Naime, antisemitizam može da bude sve drugo, samo ne mišljenje. Pre svega, to je strast. Zatim, to je stav. Stav koji se zauzima ne samo prema Jevrejima, nego prema ljudima uopšte, prema njihovoj istoriji, njihovom stvaralaštvu, prema svim društvenim kretanjima, zapravo, to je stav prema celokupnom životu. Antisemitizam je, prema tome, istovremeno i strast i poimanje sveta.
Antisemiti se mogu podeliti u četiri grupe:
• Logistika. Začetnici, podstrekači i organizatori hajki, zapravo vinovnici budućih pogroma.
• Medijatori. Posrednici koji se brinu za širenje »konačne istine«, za administrativnobirokratski deo poslova i njihovo tehničko izvodjenje.
• Pasivni posmatrači. Navijači, galamdžije, spletkaroši. Svojim »neučestvovanjem« deluju prilično bezazleno, medjutim, to je samo privid, budući da se uglavnom iz njihovih redova regrutuju pripadnici najagresivnije četvrte grupe.
• Izvodjači grubih radova. U početku šalju preteća anonimna pisma, ispisuju antisemitske parole, razbijaju spomenploče, ruše spomenike, devastiraju groblja. Kasnije (zavisno od političkih prilika) lome izloge jevrejskih radnji, podmeću bombe u sinagoge, zastrašuju i batinaju »jevrejski ološ«. Na kraju, pune masovne grobove, potpaljuju lomače i opslužuju gasne komore.

Zadovoljstva antisemitizma
Krajem tridesetih godina prošlog veka, jedan samosvesni nemački patriota tužio je svog suseda zbog toga što ga je ovaj, u svadji, nazvao Jevrejinom. Dobio je parnicu. Optuženi je osudjen na godinu dana zatvora, zbog toga što je, nazvavši svog suseda Jevrejinom, »doveo u sumnju njegovu ispravnost i čestitost, i time povredio njegovu čast i narušio mu ugled«.
Antisemitizam pruža posebna zadovoljstva: postupajući prema Jevrejinu kao prema nižem biću, Antisemit dobija potvrdu da pripada izabranoj rasi ili naciji (ispravnoj, čestitoj i časnoj), samim tim što se nije rodio kao Jevrejin. Može da bude bezbrižan: ne treba ništa da preduzme da bi zaslužio svoje prvenstvo. Što je još važnije, to prvenstvo ne može izgubiti, ma šta činio. Ono je stečeno rodjenjem, a trajnost mu je doživotna.
Vekovima unazad, Jevreji, rasejani u dijaspori, nisu imali nikakvu zaštitu. Tu njihovu slabost Antisemit veoma dobro poznaje. On zna da se Jevreji mogu vredjati, ponižavati, zlostavljati, često i ubijati, bez straha od kazne ili odmazde. Prema tome, biti Antisemit nije nikako junaštvo, pre bi se moglo reći da je to zabavno.
Antisemitizam nije samo zabavan, već može da bude i veoma unosan. Naime, ako se Jevrejin može nekažnjeno ubiti, onda se može nekažnjeno i opljačkati, odnosno može da se prisvoji njegova imovina. Budući da su u pitanju Jevreji, taj čin se ne smatra razbojništvom ili otimačinom, već poravnanjem računa.

Kakvi su Jevreji?
Iz rubrike »Pitanja i odgovori« nacističkog partijskog lista Folkišer Beobahter (Volkischer Beochter), 1936. godina:
Pitanje čitaoca: Da li je pas, čiji su vlasnici Jevreji, takodje Jevrejin?
Odgovor redakcije: Nije. Naime, poseduje plemenite osobine koje Jevreji nemaju.
Po Antisemitima, Jevreji su nosioci svih negativnih ljudskih osobina i neprikosnoveni vlasnici svih mogućih poroka. Oni nisu samo zli, već su neizlečivo zli. Izvor njihove izopačenosti nije samo u njihovoj religiji ili u njihovom vaspitanju, već u njihovoj krvi.
Prema tome, volja za zlom urodjena je svakom Jevrejinu. On nije u stanju da bira izmedju časti i beščašća, hrabrosti i kukavičluka, čednosti i iskvarenosti, odanosti i neverstva, plemenitosti i podlosti, budući da je predodredjen da bude nečastan, kukavica, pokvaren, neveran i podao. Jevrejin, dakle, ne može da bira – on je, jednom zauvek izabran.
Samo se po sebi razume da je Antisemiti sudbinski data mogućnost izbora. Po sopstvenom iskazu, uvek se opredeljuje na pravu stranu: on je pravoveran, požrtvovan i odan rodoljub, vredan, radan, skroman, nesebičan, plemenit. Ukoliko i skrene s pravog puta, onda je to kobna posledica pogubnog uticaja Jevreja. Oni su udruženi sa mračnim i opakim natprirodnim silama, mogu da opčine i najotpornijeg, da ga navedu na zlo, da bace na njega zle čini, da mu uprljaju dušu.
Sve u svemu, Antisemit ima retku sreću što postoje Jevreji – na koga bi, inače, mogao da prebaci krivicu za sopstvene promašaje i greške, za sva počinjena nedela? Jevreji su mu, dakle, neophodni, a budući da su mu neophodni, ukoliko ih nema, Antisemit će ih izmisliti.

Ko je Jevrejin?
U fašističkoj Madjarskoj, početkom četrdesetih godina prošlog veka, od sredovečnih Jevreja formirane su, u sastavu vojske, takozvane »radne službe«. Te poluvojne jedinice su na istočnom frontu gradile puteve, kopale rovove i čistile minska polja. Iz tih neslavnih vremena potiče ova istinita anegdota.
Pred postrojenom jedinicom »radne službe« paradira madjarski narednik. Puši mu se, a nema cigareta. (U to vreme, najpopularnija madjarska cigareta zvala se »Simfonija«.) Razdere se »Ko ima jednu ‘Simfoniju’?« Iz stroja se neko oglasi: »Betoven«. Narednik zaurla: »Jevrejin Betoven neka istupi!«
Da li Betoven može da bude Jevrejin? Može, ukoliko Antisemit tako odluči. Doduše, jevrejski verozakon precizno odredjuje ko se smatra Jevrejinom, medjutim, to za Antisemitu nije merodavno. On ima svoje zakone i svoja merila: Jevrejin je onaj koga on proglasi Jevrejinom. Antisemit nepogrešivo prepoznaje Jevrejina, koji se, po njemu, često služi mimikrijom da bi zatajio svoje poreklo. Osim onih koji i sami priznaju svoju pripadnost »zločinačkoj rasi«, Jevreji su i one osobe kojima je neko od bližih ili daljinjh predaka Jevrejin. Iako Antisemiti, posle sloma nacizma, najčešće odbijaju da imaju bilo kakve veze sa fašističkom ideologijom, svesno ili nesvesno, prihvataju odredbe nacističkog rasnog zakona (Zakon o čistoći nemačke krvi i časti, 1934), po kojima je Jevrejin svako ko ima makar jednog jevrejskog pretka – do petog kolena unazad.
Ukoliko Antisemit tako odluči, Jevreji su i oni koji svojim pogledima i postupcima nisu po njegovoj volji. U nacističkoj Nemačkoj, svaki državnik ili političar, bilo gde u svetu, koji se suprotstavljao Hitlerovim planovima, označavan je kao Jevrejin. Ruzvelt je proglašen za prikrivenog Jevrejina, ^erčil za potomka jevrejskih predaka, a iza Staljina su stajali sve sami jevrejski savetnici. Budući da su svi Jevreji, koji su zauzimali značajnije položaje u boljševičkoj partiji, za veoma kratko vreme likvidirani, nacisti su jevrejsko poreklo pripisivali osobama sa jermenskim ili tatarskim prezimenima. Kada je 1939. godine sklopljen nemačkosovjetski pakt o nenapadanju, nacisti su naprasno otkrili da Sovjetskim Savezom ipak ne upravljaju Jevreji, a da je čitavu tu obmanu i smicalicu smislila engleska obaveštajna služba.
Krivica Jevreja
»Jevrejin, čije se biće ne može prikazati običnim pojmovima, kriv je za sve, ama baš sve…« (Adolf Hitler).
Jevreji su krivi za sve i krivi su uvek, a što je najvažnije krivi su a priori. Oni ne samo da su krivi za sve nevolje i nedaće koje se dešavaju ili koje su se desile u prošlosti, već i za one koje će se desiti u budućnosti. Krivi su za sve revolucije i ratove, za glad, bedu i siromaštvo; za kriminal i razvrat; snose glavnu krivicu za pojavu anarhizma, nihilizma, komunizma, kapitalizma i fašizma. U poslednje vreme, krivi su i za pojavu terorizma. ^injenica da muslimanski teroristi ubijaju uglavnom Jevreje, ne može Antisemitu da zavara. On zna da je to prepredena jevrejska podvala kojom se želi prikriti prava istina.
Jevreji su krivi i za sve pošasti i epidemije. U XIV veku se verovalo da su veliku epidemiju kuge izazvali Jevreji, trujući izvore otrovnom mešavinom ljudske krvi, paukova, guštera i žaba. Slične optužbe podizane su protiv Jevreja i zbog mnogobrojnih lokalnih epidemija kolere ili lepre, sve do kraja XVII veka. Potom su Jevreji okrivljeni da izazivaju polna oboljenja, osobito sifilis. Zanimljivo je da niko od Antisemita nije ni pokušao da objasni zašto su u tim epidemijama masovno obolevali i umirali njeni izazivači, Jevreji.
Mitovi ne iščezavaju sa nestankom okolnosti u kojima su se pojavili, već se održavaju vekovima, prenoseći se iz jedne zemlje u drugu, sa jednog kontinenta na drugi. U mnogim zemljama Istočne Evrope još se i danas veruje u srednjovekovni mit o demonološkom svojstvu Jevreja. Pogotovo je rasprostranjeno verovanje u korišćenje krvi hrišćanske dece radi ritualnog pripremanja beskvasnog hleba za jevrejski praznik Pesah. Prve optužbe za ritualno ubistvo potiču iz XII veka, Jevrejima je više puta javno sudjeno zbog »žudnje za hrišćanskom krvlju« još i sredinom XX veka.
Jevreji snose krivicu i za prirodne katastrofe. Oni na tajanstven, nedokučiv način manipulišu prirodnim silama, izazivajući zemljotrese, suše, poplave, lavine, ciklone i uragane.
Konačno, Jevreji su krivi za Holokaust, najmasovniji i najkrvaviji pogrom u istoriji, u kojem je ubijeno šest miliona Jevreja. Kako je to moguće?
Objašnjenje: da nije bilo Jevreja, ne bi bilo ni Holokausta, što znači da su ga oni izazvali. Po iščašenoj Antisemitovoj logici bitan je redosled: najpre su bili Jevreji, a tek posle njih Aušvic, prema tome, krivi su Jevreji, a ne oni koji su ih oterali u gasne komore.
Sve u svemu, Jevreji čine zlo, uvek i u svakoj prilici, makar zbog toga da unište sami sebe.
Medjunarodna jevrejska zavera
»Svi Jevreji, već po svom rodjenju i rasi, pripadaju jednoj velikoj medjunarodnoj zaveri…« (dr Jozef Gebels).
^itavu istoriju, od pećinskih ljudi do atomskog doba, Antisemit tumači u okvirima jevrejske zavere. On veruje da svim dešavanjima na svetu, od beznačajnih dogadjanja do revolucija i ratova, upravlja tajna jevrejska organizacija koja ima za cilj da zavlada svetom.
U srednjem veku bio je savez zlih jevrejskih čarobnjaka koje je unajmio lično Sotona da bi uništio hrišćanstvo. Za naciste, to su bili jevrejski boljševici i masoni, udruženi u nameri da unište višu nordijsku rasu. U boljševizmu bili su to Jevreji, agenti imperijalizma, čija je zavera usmerena na uništenje komunizma.
U Španiji nije bilo Jevreja više od četiri veka, medjutim, to nije sprečilo španske fašiste da gradjanski rat predstave kao odlučujuću borbu republikanaca protiv zavere judeomasonerije. Početkom XX veka, u Japanu su Jevreji bili potpuno nepoznati, ipak, japanska desničarska vlada opravdavala je napad na Kinu mitom o medjunarodnoj jevrejskoj zaveri. Navodno, Jevreji su nahuškali Kineze da mučki napadnu Japan i time su prisilili Carstvo izlazećeg sunca na nužnu samoodbranu.
Vrhunac bolesnog isijavanja paranoidne uobrazilje Antisemite je tvrdnja da je Hitler bio samo marioneta u rukama medjunarodnih finansijera zapadnog sveta, iza kojih stoje tajanstveni i svemoćni sionski mudraci, zapravo tri stotine tajnih jevrejskih kraljeva. Hitlerov zadatak je bio da istrebljenjem Jevreja omogući jevrejskim zaverenicima da zavladaju svetom. Nije jasno ko je u tom poduhvatu konačno uspeo, a ko promašio.
Savremeni mit o medjunarodnoj jevrejskoj zaveri, u poslednje vreme u čestoj upotrebi, predstavlja modernizovanu varijantu starih demonoloških tradicija: tajna jevrejska organizacija, preko svojih agenata, rasutih širom sveta, kontroliše sve relevantne političke partije i vlade, sredstva javnog informisanja, banke i vojne vrhove. Oni pod kontrolom drže i sve terorističke organizacije, kao i gotovo celokupno podzemlje, pogotovo trgovinu oružjem, drogom i belim robljem. Na ovoj planeti, jedino Antisemiti nisu pod kontrolom Jevreja, a možda i jesu, samo što toga nisu svesni.
Sve ove izmišljotine, i stare i nove, podjednako su udaljene od stvarnosti. Medjutim, za Antisemitu nije od presudnog značaja šta su Jevreji doista bili u prošlosti, šta su činili, šta su želeli da učine ili šta su drugi njima činili. ^injenice i stvarnost nemaju nikakve veze sa iracionalnim, virtualnim svetom Antisemite koji postoji samo u njegovoj uobrazilji. Kada bi bar malo koristio svoj razum morao bi se upitati zašto jevrejski zaverenici nisu ništa preduzimali da izbave svoje sunarodnike od tolikih progona i pogroma. Kako je moguće da ta moćna medjunarodna zavera (koja je uspela da osvoji pola sveta, a upravo se priprema da osvoji i drugu polovinu) bude toliko pasivna i bespomoćna, svuda i u svakoj prilici? Oni Jevreji koji su prošli kroz pogrome i ostali u životu zahvaljujući samo pukoj slučajnosti, znaju veoma dobro da jevrejski zaverenici i moćna tajna udruženja ne postoje. Naprotiv. U odnosu na čvrstu i snažnu organizaciju hrišćanstva, judaizam je slaba organizacija, veoma često na samoj ivici raspada. Posebna je ironija sudbine da vrhunac mita o jevrejskoj zaveri, u prvoj polovini XX veka, pada baš u vreme najvećih podela medju Jevrejima (koje su se održale sve do danas), na cioniste i revizioniste, ortodoksne i reformiste, ultraradikale i asimilacioniste, na evropske (većinom Aškenazi) i afroazijske (većinom Sefardi).
Mit o medjunarodnoj jevrejskoj zaveri preživeo je vekove i milenijume, proširivši se svetom, pretvarajući ljude u zaslepljene fanatike, van domašaja razumnih argumenata, neprijemčive za dokaze i činjenice. Koliko su demonološki mitovi i dandanas ukorenjeni u nekim sredinama pokazuje slučaj izraelskih turista od pre svega nekoliko godina: u proputovanju kroz zabite delove Španije, nailazili su na meštane koji nisu poverovali da su oni Jevreji samo zato što nisu imali rogove.

Konačno rešenje
Iz nacističkog časopisa Der Strümer (1940): »Jevrejske bakterije i gamad ne mogu se tolerisati. Radi čistoće i higijene, moramo ih neutralisati, ubijajući ih«.
Etika Antisemite je uprošćena: postoji samo Dobro i Zlo. Da bi dobro opstalo i pobedilo, Zlo treba neprestano proganjati i uništavati. Budući da su Najveće Zlo čovečanstva Jevreji, ključ ljudskog napretka jeste konačno rešenje jevrejskog pitanja.
Šta je konačno rešenje? Za naciste to je bila dezinsekcija kojom se istrebljuje, zapravo iskorenjuje ljudska gamad; za savremenog Antisemitu to je hirurški zahvat kojim se oboleli organ uklanja iz zdravog društvenog organizma. Razlika nije u činu, već u njegovom opisu. U oba slučaja, ishod treba da bude isti: ljudski pepeo.
Za Antisemitu to je ispunjenje krajnjeg smisla istorije.
Svet bez Jevreja
Upitali mudrog rabina: »Kada bi nestali svi Jevreji, da li bi nestali i Antisemiti?« Mudri rabin odgovori: »Ne bi. Za antisemitizam nisu potrebni Jevreji«.
Kako Antisemit zamišlja budući svet, u kojem neće više biti Jevreja?
Nepovratno će iščeznuti ratovi, jer niko više neće huškati jedan narod protiv drugog; nestaće mržnje medju klasama, a samim tim i krvavih revolucija; kapitalisti neće više nikog eksploatisati, budući da će zavladati opšte blagostanje; levičari će uvideti besmislenost svojih ciljeva i preobratiće se u desničare (ili obratno); nestaće verske netrpeljivosti, jer će svi muslimani postati hrišćani (ili obratno); sve u svemu, biće to doba neprekidnog uspona i napretka, ali… – ali, šta će biti sa Antisemitima? Hoće li oni iščeznuti? Po mudrom rabinu, neće. Ostaće, da i dalje zastrašuju, zlostavljaju i proganjaju one koji su drukčiji od njih.

Antisemitizam i Srbi
Proleće 1944. Moj rodni grad Sombor pod madjarskom okupacijom. Došli su Nemci, da zavedu red – na svoj način. Prvi na udaru bili su Jevreji. Jedan za drugim objavljivani su zakoni protiv »zločinačke rase«, medju prvima uredba da svi Jevreji, bez razlike na pol i uzrast, moraju na grudima da nose žutu Davidovu zvezdu. Morao sam i ja. U početku mi je bilo neprijatno, nelagodno, nisam izlazio iz kuće, a onda je moja baka, Nemica, rekla: »Dete, ne treba da se stidiš, to nije tvoja sramota, već sramota onih koji su naredili da to obeležje nosiš«. Ohrabren, rešio sam da se inatim, da prkosim, pa sam sve češće odlazio u samotne šetnje po gradu. Jednoga dana, hodajući besciljno, sretnem svog starog prijatelja. Negda smo bili školski drugovi, suškolarci, u nižim razredima gimnazije. Stanovali smo u to vreme, u susedstvu, pa smo često zajedno odlazili na kupanje, u ribolov, na golubarenje. Kasnije, ja sam pošao dalje, u više razrede, a moj prijatelj, poreklom iz siromašne porodice, prekinuo je školovanje i otišao na zanat. Tako smo se razišli. Nismo se više vidjali. On me zaustavi, pozdravi se sa mnom i upita: »Zašto nosiš taj beleg?« Ja mu odgovorim: »Moram. Svi Jevreji moraju«. On mi, iznebuha, reče: »Daj beleg meni, da ga ja stavim«. Kažem mu: »Ne dolazi u obzir. Ja ne smem nikud bez žute zvezde, a tebi je zabranjeno da je staviš, ti si Srbin, nisi Jevrejin«. Medjutim, on je bio uporan, toliko uporan da sam skinuo zvezdu, pa sam je pribadačom prikačio na njegove grudi.
Tako smo hodali, jedan pored drugog, gluvareći somborskim ulicama: Jevrejin bez žute zvezde i Srbin sa Davidovom zvezdom na grudima. Bio je to, zapravo, težak prekršaj – da smo, kojim slučajem, sreli žbira iz tajne policije, bili bismo obojica strogo kažnjeni: ja zato što se ne pridržavam zakona, a on zato što se zakonu ruga. Odjednom, pred nama iskrsne prijateljev otac: plećata, kršna ljudina, u železničarskoj uniformi, s brcinama poput dve metlice. Nismo mogli da ga izbegnemo, prosto je iznikao pred nama. Zastali smo. Budući da beše čovek naprasit i prek, jedan od onih koji drže da je batina iz raja izašla, očekivao sam buran rasplet. Zapazio sam da se i moj prijatelj prepao. Njegov otac nas je jedno vreme ćutke odmeravao, kao da se premišlja, a onda upita: »Zašto si ti stavio tu zvezdu?« Moj drug u nevolji odgovori: »Oče, to je moj prijatelj, hoću da nosim taj sramni beleg umesto njega«. Tada mu otac položi ruku na rame i reče, dobro pamtim, uzdrhtalim glasom: »Tako treba sine, tako treba«. Video sam, po njegovom pogledu, po izrazu lica, da je veoma ponosan na svog sina.
Da li je nastojanje mog prijatelja iz detinjstva da ublazi moju nevolju i da mi pruži utehu obrazac ponašanja Srbina u doba Holokausta ili je taj postupak bio izuzetak koji potvrdjuje pravilo ravnodušnog držanja »ćutljive većine« prema obeleženima i progonjenima? Prema iskustvima mojih sunarodnika, iz sumornih vremena »noći i magle«, Srbi su se prema Jevrejima ophodili kao prema paćenicima i stradalnicima, a nikako kao prema prokaženima i odbačenima. ^esto su nam pružali utočište i zaštitu, bez obzira što su i sami bili proganjani, a neretko su zajedno ginuli. Istinit je i podatak, u sredstvima javnog informisanja toliko često izrabljivan da je njegova verodostojnost dovedena u sumnju, da u Srbiji nije nikada bilo progona, getoiziranja ili pogroma jevrejskog stanovništva. Znači li to da su Srbi, zahvaljujući svojim nacionalnim osobenostima, imuni na antisemitizam? Istorija svedoči i opominje da nijedna nacija ne poseduje imunološki sistem otporan na antisemitizam (ili na fašizam). Nema urodjene, genetske zaštite od mentalne kuge, koja se širi poput svake druge zaraze i kojoj se jedino može odupreti razumom i ispravnim moralnim stavom. Doduše, liberalni Jevreji, osobito u dijaspori, smatraju da postoje nacije koje su sklone antisemitizmu i one koje su otporne na tu pošast; dok radikalni Jevreji, naročito u Izraelu, dosledno zastupaju mišljenje da su svi nejevreji Antisemiti, javni ili pritajeni.
Neosporna je činjenica da na mapi Evrope postoje neuralgične oblasti u kojima je vihor antisemitizma učestalo besneo svom snagom, odnoseći milione žrtava (Rusija, baltičke zemlje, Ukrajina, Poljska, Rumunija, Austrija, Madjarska, Nemačka, Francuska, Španija); postoje i odredjene zemlje u kojima su pogromi bili retki ili relativno slabi (Bugarska, Grčka, Holandija, Švajcarska, Engleska); dok u nekim zemljama pogroma uopšte nije ni bilo (Srbija, Crna Gora, Makedonija, Italija, skandinavske zemlje). Naravno, to ne znači da u Srbiji nije nikada bilo antisemitizma, ali ta je pojava u većini slučajeva bila kratkotrajna i uvek benigne prirode. S vremena na vreme, zavisno od istorijskih okolnosti i ekonomskih prilika, rastao je ili opadao broj Antisemita. Premda je medju političarima, piscima, prosvetiteljima, trgovcima i sveštenicima povremeno bivalo dosta zapaženih logističara i medijatora antisemitizma, ipak, najveći broj Antisemita u Srbiji pripadao je trećoj grupi – pasivnim posmatračima. Sve se uglavnom svodilo na priče i prepričavanja, spletkarenja i ogovaranja, pri čemu su neki od njih mrzeli sve Jevreje na svetu – osim onih koje su lično poznavali. Njih su pozivali na krsne slave, zajedno se veselili na svetkovinama ili tugovali na sahranama, skupa bančili po kafanama ili se rame uz rame borili na mnogobrojnim ratištima. Od presudnog je značaja da grupa »izvodjača grubih radova« po brojčanosti nikada nije dostigla kritičnu masu, neophodnu da bi došlo do erupcije nasilja. Istina, u Holokaustu je istrebljeno osamdeset posto jevrejskog stanovništva Kraljevine Jugoslavije, medjutim, »zasluga« za tu masovnost pripada isključivo nemačkim, madjarskim, hrvatskim i bugarskim fašistima. Medju Srbima je, doduše, bilo kolaboracionista (ljotićevci), koji su nacistima poslužili kao ispomoć u njihovim prljavim poslovima, ali oni nikada nisu predstavljali snagu koja bi mogla da dejstvuje samostalno.
Za vreme Titove Jugoslavije nije bilo otvorenog antisemitizma, Jevreji su posedovali ista prava kao i svi ostali gradjani Republike, svejedno, postojao je prikriveni antisemitizam, kao posledica rigidne antiizraelske politike tadašnjeg političkog vrha. Ta politika, pristrasno proarapska, a kruto i oporo »anticionistička«, nije ni najmanje poremetila odnos Jevreja prema Srbima – za njih su oni i nadalje ostali narod koji im je naneo najmanje zla u njihovoj zlosrećnoj istoriji.
Oslanjajući se, pre svega, na sopstveno životno iskustvo, mogu da zaključim da se upravo u odnosu prema Jevrejima ispoljila najistaknutija odlika srpskog naroda: duboko saosećanje sa tudjim nevoljama i patnjama i spremnost da se pritekne u pomoć – nezavisno od toga koje su nacionalnosti nevoljnici ili žrtve. Zanimljivo da su baš tu odliku najžešće napali »nacionalno čvrsto utemeljeni« srpski intelektualci, dokazujući da je to svojstvo dovelo Srbe u podredjen polozaj u odnosu na susedne nacije. Oni su, u poslednjoj deceniji prošlog veka, uporno širili mit o Srbima kao ratobornom, neukrotivom i inadžijskom narodu, koji možda ne ume da radi, ali ume da se bije; koji se mnogo bolje snalazi u ratu, nego u miru; kog neprijatelji daleko više cene nego prijatelji. Sve je to činjeno sa opakom namerom da se narod pripremi i osokoli za prljave, pljačkaške, zločudne ratove, kakve Srbi, u svojoj mnogovekovnoj istoriji, nikada nisu vodili.
Takodje je zanimljivo da su se sve nacije bivše Jugoslavije, na početku njenog raspada, pomamno otimale za ulogu Jevreja – za ulogu nedužne žrtve. U izrazima simpatija najdalje se otišlo u Srbiji: zahuktali talas naklonosti i divljenja zapljusnuo je jevrejske sugradjane. Većina Jevreja bila je zadovoljna i ponosna, ne sumnjajući u iskrenost te iznenadne predusretljivosti i srdačnosti, medjutim, iskusniji poznavaoci mutnih podzemnih tokova antisemitizma, u bučnim i nametljivim izlivima prijateljstva i privrženosti, nazirali su zloslutnu igru interesa i smišljenu računicu. Moglo se naslutiti da će se izrazi naklonosti preobratiti u otrovni, vulgarni antisemitizam, onog časa kada interesi ne budu više aktuelni ili kada se računice ne ostvare onako kako su zamišljene.
I bi tako. Ljubav prema Jevrejima, diktirana iz propagandnih centara političke oligarhije, nije bila dugotrajna. Naime, Jevreji se nikako nisu uklapali u matricu novog oblikovanja svetskog poretka. U sveprisutnoj »teoriji zavere«, početkom devedesetih godina, u istoriji bezbroj puta izrabljivana »teorija o medjunarodnoj jevrejskoj zaveri« dobija značajnu ulogu u podsticanju ksenofobije i sejanju mržnje. Istovremeno, ona je uperena protiv zapadne civilizacije i »novog svetskog poretka«, zapravo protiv demokratizacije i modernizacije društva, koje, prema »filozofiji palanke« (Rade Konstantinović), razaraju tradicionalne vrednosti nacije, ugrožavajući njen nacionalni identitet i njenu samostalnost.
Vremenom, medju stranim i domaćim neprijateljima (čiji se broj stalno uvećavao), Jevreji zauzimaju počasno mesto, odmah iza najomraženijih Amerikanaca. Kao nekad, »u stara dobra vremena«, kada se fašizam nazivao pravim imenom, a ne eufemizmima kao danas, vodeći američki političari proglašeni su Jevrejima ili je iza donosioca presudnih vojnih i političkih odluka stajao moćni jevrejski lobi. »Medjunarodna zaverenička koalicija«, koja je za svoj cilj postavila uništenje Srbije, kao poslednjeg bastiona otpora Velikom Zlu, locirana je na tri glavna ishodišta: Vol Strit, Vatikan i tajni centar sionskih mudraca. Po gotovo istovetnom scenariju iz tridesetih godina, »zaverenici« koji su naumili da unište višu germansku rasu bili su: zapadna plutokratija, katolički kler, judeomasonerija i internacionalni komunizam (nije preuzeto).
Neosporno da je megalomanski mit o spasiteljskoj ulozi srpskog naroda, od čije sudbine zavisi budućnost čitave naše planete, proizveden i usavršen u radionicama beogradskih mitotvoraca, medjutim, autorstvo narcisoidne projekcije o »nebeskom narodu« pripada, zacelo, Jevrejinu. On je uspešno »posrbio« starozavetni mit o Jevrejima kao izabranom narodu, predodredjenom da u mnogobožačkom paganskom svetu širi veru u jedinog Boga. Taj je mit u Srbiji uspešno kombinovan sa Holokaustsindromom (u našem podneblju gotovo nepoznata pojava, medjutim, u Izraelu veoma rasprostranjena), čiji su glavni simptomi: nepoverenje u strance, zapravo sumnja u njihove dobre namere, ubedjenje da ceo svet mrzi Jevreje, da su se svi zaverili protiv njih u nameri da ih unište, u novom, još strašnijem Holokaustu od prethodnog. Ako se tome doda podatak da postoje izvesna zajednička svojstva srpskog i jevrejskog naroda, koja se prevashodno ispoljavaju u spremnom prihvatanju mučenistva (i jedni i drugi osećanje ponosa i dostojanstva izvlače iz svog zlopaćenja i trpljenja) – onda se dobija prava slika tog semitskog antisemitizma, u jednom posuvraćenom vremenu, u teško obolelom društvu osudjenom na propadanje.
Svoj zenit dostigao je antisemitizam u Srbiji objavljivanjem (u više navrata) knjige Protokoli sionskih mudraca u kojoj se »dokazuje« težnja Jevreja da zagospodare svetom. Taj po zlu čuven spis je, u stvari, plagijat pamfleta Dialogue aux Enfers entre Montesquieu et Machiavel, objavljenog u Briselu 1864. godine, čiji je autor francuski pravnik Moris @oli (Maurice Joly). Plagijat, zapravo falsifikat, izvršen je po nalogu ruske obaveštajne službe »Ohrana«, a prvi put objavljen 1905. godine, u Sankt Peterburgu, u listu Znamja. Kružio je svetom, naročito u prvoj polovini prošlog veka, postigavši najviši domet u nacističkoj Nemačkoj, u kojoj je uvršten u obaveznu školsku lektiru. Posle rata objavljivan je, u ogromnim tiražima, u totalitarnim arapskim držvama (Libija, Sirija, Irak), a i danas služi kao neprikosnovena dogma neofašističkim pokretima u Evropi. Ako odista postoje Knjige dobra i Knjige zla, onda Protokoli zauzimaju najistaknutije mesto medju Knjigama zla, budući da spadaju u red najpogubnijih knjiga u istoriji literature: izazvale su, posredno, nasilnu smrt nekoliko miliona ljudi čija je jedina krivica bila što su rodjeni kao Jevreji
Uprkos osmišljene i metodično vodjene logistike (politička oligarhija i SDB) i sijaset ostrašćenih, maštovitih medijatora (patriotski nastrojeni pisci, novinari i televizijski poslenici, kao i čitava armija proročica, predskazivača, gatara i inih jasnovidaca), antisemitizam (iako dosad najžešći u istoriji Srbije) nije uspeo da uhvati dublje korene i da iz oblasti teorije i okultizma predje u »delotvornu« praksu. Bez obzira na to što je broj pasivnih posmatrača verovatno bio veći nego ikada ranije, izostao je neophodan brojčani porast »izvodjača grubih radova« da bi se izvršio proboj granične linije izmedju zastrašivanja i nasilništva. ^ak i u tom dugom, veoma dugom putovanju kroz noć, u kojem je kod velikog broja ljudi bilo »mulja u dnu duše« (Niče) i »duboke tame u srcu« (Ovidije), sačuvano je (makar i okrnjeno), medju Srbima vekovima uzgajivano i negovano osećanje pravednosti.
Sticajem nesrećnih okolnosti, zahvaljujući snažnoj propagandi zapadnih zemalja, a još više agresivnoj i stupidnoj režimskoj kontrapropagandi, u očima svetske javnosti Srbi su zadobili obeležja zaostalog, divljeg, razuzdanog naroda, a uz to im je pripisan i ekstremni antisemitizam. Uvrežio se stav, čak i medju Jevrejima poreklom iz Evrope, u čijim očima su Srbi vazda bili uzor čovekoljublja i hrabrog otpora svakom obliku ugnjetavanja, da taj balkanski narod nije sposoban ni za šta drugo do da trpi nasilje ili da ga čini. Osim kod retkih poznavalaca pravih prilika u Srbiji, nije se pravila suštinska razlika izmedju bezobzirnih naredbodavaca i poslušnih izvršilaca naloga, s jedne strane, i zavedenog, zastrašenog i podjarmljenog naroda s druge – premda se jaz izmedju njih neprestano produbljivao, do krajnjih granica netrpeljivosti koja je ozbiljno pretila krvavim medjusobnim obračunom. Taj već izveštali, otrcani kliše o čitavom jednom narodu kao »proizvodjaču zla«, podseća na vekovne hajke protiv Jevreja ili na opšteprihvaćenu sliku o Nemcima, pred kraj Drugog svetskog rata.
Posle zbivanja na samom pragu trećeg milenijuma, odnos prema Srbima postepeno se vraća u stanje u kojem se nalazio pre budjenja fatalnog »ratničkog patriotizma«. Ipak, proći će još mnogo vremena dok u Srbiji potpuno iščeznu tragovi nacionalističkih posrtanja, laži, obmana, zabluda, bezakonja, terora i mržnje prema strancima, koja je, jedno vreme, poprimila oblik zastrašujuće masovne paranoje. Naravno, ostaće i tragovi antisemitizma, medjutim, samo kao marginalne pojave, poput neizbežne truleži i prljavštine na rubovima velikih reka. Svejedno, priča o dva naroda, koji su po spoljnim obeležjima potpuno različiti a po svojstvima toliko slični, čije su se zlosrećne sudbine često preplitale a povremeno i podudarale, neće imati srećan završetak.
Na pragu novog milenijuma, u Srbiji živi još svega oko 3000 Jevreja, što iznosi 0,03 procenta ukupnog broja stanovnika. Budući da je više od polovine te populacije starija od 50 godina, taj će se broj neprestano smanjivati i, kako sociolozi i statističari predvidjaju, za dvadeset do trideset godina Jevreji će u Srbiji zauvek nestati. Kakav paradoks! Jedan od retkih naroda koji nikada u svojoj hiljadugodišnjoj istoriji nije proganjao i uništavao Jevreje, prvi će u Evropi ostvariti »konačno rešenje jevrejskog pitanja«: u njihovoj zemlji neće više biti Jevreja. Ostaće samo uspomene na njihovo vekovno prisustvo: nazivi ulica, spomen-ploče, groblja i literatura – kao svedoci većne priče o neumitnoj prolaznosti.
Republika, 2001.

BlinkListblogmarksdel.icio.usdiggFarkfeedmelinksFurlLinkaGoGoNewsVineNetvouzRedditYahooMyWebFacebook

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License