Skica Za Spomenik Vinaveru

Skica za spomenik Vinaveru
Memorijal Vinaveru ne bi morao biti materijalan: to bi mogao biti samo kutak u gradu, možda u senovitom hladu Dorćola gde je, kratko vreme, pesnik i živeo, mogao bi se sastojati od skrivenih zvučnika iz kojih bi se neprekidno čule reči srpskog jezika. Ili makar samo zvuk
U vaseljeni nema zajednice koja zalog opstanka ne vidi u negovanju društvenog, kolektivnog sećanja. Zajednica je ono što jeste (i što bi možda želela da bude, ukoliko je sposobna da artikuliše viziju svoje budućnosti) zahvaljujući pojedincima koji su je zadužili. To su osobe kojima se podižu spomenici. Izbor tih ličnosti - mnogo više no što na prvi pogled izgleda - govori o karakteru jednog društva.
Nema sumnje da Beogradu nedostaju spomenici mnogima - od Milankovića, Rastka Petrovića, Ostro-gorskog, Selimovića, do Kiša i Pekića. Nažalost, među podignutima postoje i oni za koje bi - po likov¬nim kvalitetima - bilo bolje da nikada nisu nastali. Tako dolazimo i do drugog važnog pokazatelja stanja svesti društva, do toga da nije važno samo kome je neki spomenik podignut, već i kakav je. O tome da je shvatanje memorijalne plastike u Srbiji na početku trećeg milenijuma na prilično niskim granama imamo svedočanstvo u nedavnom podizanju kipa Nikole Tesle na beogradskom aerodromu. Kršeći pravilo da u jednom gradu ne može postojati više spomenika istoj ličnosti, ondašnji prvi ministar, poznat po (doduše, samo verbalnom) zalaganju za legalizam, uložio je svoj autoritet da - bez konkursa i sa jednoglasnim protivljenjem nadležnih stručnih tela - Beograd bude ukrašen „limenim čovekom" iz „Čarobnjaka iz Oza".
Verovatno je višegodišnja izolacija tokom devedesetih (koja je samo poduprla našu tradicionalnu arogantnu samodovoljnost) velikim delom zaslužna za činjenicu da ovdašnji ljudi spomenik uglavnom zamišljaju kao bronzanu ili kamenu figuru. Ovlašni pogled na novija evropska iskustva pokazao bi da to odavno nije tako.
Da bi memorijal bio uspešan potrebna je neka vrsta sinergije između podsticajne ličnosti kojoj se spomen-obeležje podiže i darovitog umetnika. Možda je najbolji primer pažljivo, promišljeno i efektno izvedenog spomenika u kojem se evociraju misao i sudbina, a ne telesna datost zaslužne ličnosti memorijal na mestu na kojem se, 26. septembra 1940. godine, ubio Valter Benjamin, u Port-Buu, na granici Francuske i Španije. Taj spomenik koji bi se mogao odrediti kao delo lend-arta, ili nešto između skulpture i arhitektonskog zahvata, nastao je 1994. godine i delo je Danija Karavana. Umetnik je glavni deo memorijala izveo kao koridor isklesan u živoj steni i iznutra obložen pločama zarđalog gvožđa. Unutar koridora postoji 87 stepenika koji vode u ambis, do litice iza koje je more. Ideja podržava Benjaminov najvažni topos - onaj o pasažima. Memorijal je isto¬vremeno i bezdan, koji asocira na ličnu dramu Valtera Benjamina, onu koja se dogodila na tom mestu, ali i otvaranje vidika - što, opet, govori o njegovom opusu i uticaju koji je on ostvario na potonju kulturu. Kratko rečeno, to je prostorna konstelacija u kojoj je velikan naglašeno prisutan, iako nije.
Vrcavost, sa tasterima
Ono što je Benjamin za teoriju druge polovine dvadesetog veka to je (ili bi morao biti) Stanislav Vinaver za srpski jezik, književnost i kulturu. Vinaver je takođe bio radoznala, uvek uznemirena pojava, ličnost enciklopedijskih znanja, duboke misli i lucidnog zapažanja. Čovek posvećen temeljnim vrednostima ove kulture i istovremeno otvoren prema njenoj budućnosti u koju je strasno verovao. Ako je spome¬nik Benjaminu pomerio granice poimanja memorijalne plastike u svetskim okvirima - Vinaverov memorijal mogao bi to učiniti u kontekstu beogradskog urbanog pejsaža. To bi, dakle, mogao biti nekakav prostorni gest posle kojeg bi se rasula oveštala, uštogljena misao o prostoru i memoriji u prostoru.
Da je Vinaver upravo idealna ličnost za takav preokret pokazuje realizovani a nepostavljeni memorijal kamernih dimenzija koji je izradio Mrđan Bajić, početkom devedesetih, kao deo akcije koja je pratila prikazivanje filma o Vinaveru Bojane Andrić i Mire Otašević na beogradskoj televiziji. Taj neveliki objekat u aluminijumu i bronzi, reljef, namenjen fasadi kuće u Đakovačkoj 21, izveden je Bajićevim karakterističnim „pokrenutim" rukopisom, kao kutija za interfon sa nizom tastera i pločica sa pseudonimima koje je Vinaver koristio. Pogođena je suština Vinaverove ličnosti - raznolikost i vrcavost. Plastička misao prevazilazi materiju i dotiče duh: to bi, uosta¬lom, moralo biti temeljno polazište svake vizuelne umetnosti, pogotovo memorijalne.
Najjednostavnije bi bilo memorijal Stanislava Vinavera zamisliti kao objekat u stalnom, brzom kretanju - možda nešto na tragu Tanželijevih skulptura. Na kraju krajeva, memorijal Vinaveru ne bi morao biti materijalan: to bi mogao biti samo kutak u gradu, možda u senovitom hladu Dorćola gde je, kratko vreme, pesnik i živeo, mogao bi se sastojati od skrivenih zvučnika iz kojih bi se neprekidno čule reči srpskog jezika. Ili makar samo zvuk - setimo se njegovih stihova: „Zvuk je ono što je dublje".
Spomenik srpskom jeziku
Spomenik Stanislavu Vinaveru ne bi bio samo spomenik jednoj ličnosti - bio bi to spomenik srpskom jeziku, on bi se mogao svesti na ploču, ili, još bolje, pano sa svetlećim slovima na kojem bi bile ispisane reči: „Svojim prevodom Rablea hteo sam da se odužim svome rodnom jeziku, koji je divan, krepak i izvanredno izrazit - i vedro slobodan… Prevesti Rablea - znači voleti Rablea, ali pre svega voleti svoj jezik neobuzdanom ljubavlju… "
I konačno - moramo se zapitati zbog čega Vinaver u današnjoj Srbiji nije prepoznat kao velikan? U sredini u kojoj je dominantni kulturni model bio i do dan danas ostao gedžizam i to u raskošnoj lepezi varijeteta, sredini u kojoj je emitovanje i trgovanje ideološkim obveznicama bilo smatrano umetničkim radom - teško da je moglo biti mesta za Vinaverov duh i neobuzdani talenat. Ceo sistem bio je postavljen prema onima koji su govorili samo svoje zavičajne jezike. Istinsku lepotu sopstvenog jezika i vrednosti svoje kulture mogao je da prepozna samo onaj ko je suvereno vladao stranim jezicima i u stranim kulturama snalazio se kao kod kuće. Zato je jezik izvikanih lokalnih veličina često drven, oskudan, lišen melodije. Zahvaljujući partijsko-čaršijskoj inteligenciji rodoljublje nikada nije traženo tamo gde stvarno prebiva - u jeziku, već samo i isključivo u makljanju, verbalnom i stvarnom, onom koje pre ili kasnije preraste u zločin. Delo Stanislava Vinavera nudi mogućnost uspostavljanja sasvim drugačije vizije patriotizma od one koja se danas očituje lepljenjem plakata sa imenom jedne diluvijalne pojave, čoveka koji je prekršio i Božije i zemaljske zapovesti.
I sve dok je tako - Beograd neće dobiti Vinaverov spomenik.
Mileta Prodanović, Politika

BlinkListblogmarksdel.icio.usdiggFarkfeedmelinksFurlLinkaGoGoNewsVineNetvouzRedditYahooMyWebFacebook

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License