Već krajem 1933. godine objavljen je proglas u Hitlerovoj Njemačkoj da tko od Jevreja želi da se iseli iz Njemačke da će odmah dobiti pasoš. Mnogi koji su imali sredstva, ili nekoga u inozemstvu, odmah su to iskoristili. Naravno, sa tim pasošem se moglo putovati svugdje po cijelom svijetu, samo nije vrijedio za povratak u Njemačku jer je preko pasoša bio utisnut veliki žuti žig »Jude«. Zbog toga žiga, najveći broj zemalja jedva je davao tranzitnu vizu, a da ne govorimo o nekoj dozvoli boravka ili stalnoj vizi. Istovremeno bili su otpušteni iz državne službe svi Jevreji bili oni na rukovodećim i odgovornim mjestima ili ne. Također su bili otpušteni svi umjetnici: muzičari, glumci i operni pjevači iz svih državnih opera i kazališta tako da su oni preko noći ostali bez službe. Jedna grupa opernih pjevača, poznatih solista iz raznih državnih opera, brzo se snašla. Oni su se udružili u jedan hor pod imenom »Hanigun«, a za dirigenta je izabran dr prof. muzike Vinaver, poznati dirigent Berlinske državne opere. Snabdjevši se pasošima, prvu tranzitnu vizu dobili su od Čehoslovačke, pa im je prva etapa bila Moravska Ostrava u kojoj su priredili prvi koncert, jer je tu postojala velika jevrejska opština. Zatim su uspjeli da daju drugi koncert u Pragu. U ono vrijeme u Pragu su studirali mnogi Jevreji studenti iz Jugoslavije, a bio ih je priličan broj i iz Sarajeva, na primjer ing. Jahiel-Jaho Finci, ing. Ast, ing. Blum, dr Oskar Danon i još mnogi drugi. Koncerat u Pragu bio je na takvoj visini da se može tvrditi da se u Evropi i ostalom svijetu nije mogao čuti sličan, a vjerujem da se više nikad neće sastaviti takav hor samih glasovitih solista. Ja sam u ono doba bio član i pjevač Jevrejskog pjevačkog društva »Lira« u Sarajevu. Našeg predsjednika Alberta Kajona i potpredsjednika dra Salamona Kunortija pozvali su telefonom iz Praga naši studenti koji su tamo upoznali i čuli grupu »Hanigun« i zamolili su ih, ako im je to ikako moguće, da pokušaju dobiti dozvolu vlasti da »Hanigun« održi jedan ili dva koncerta u Jugoslaviji. U obzir su dolazili samo Sarajevo i Beograd. Zahvaljujući zauzimanju upravnog odbora »Lire«, oni su dobili tranzitnu vizu i dozvolu za dva koncerta.
»Hanigun« je stigao u Sarajevo prvih dana januara 1934. On je tako reći bio gost »Lire«, pa je u njenim prostorijama održao više proba. Svi članovi »Lire« dali su se na posao da prodaju ulaznice za koncert tako da u roku od 48 sati nije više bilo nijedne ulaznice. Koncert je održan u Narodnom pozorištu, koje je istovremeno imalo najveću salu kojom je Sarajevo tada raspolagalo. Koncert je počeo u devet sati uveče u najvećoj tišini i napregnutoj pažnji.
Koncert je trebalo da počne prema već ustanovljenom internacionalnom običaju jugoslovenskom himnom, ali čim je hor počeo da pjeva, sa galerije su počeli po cijeloj sali da lete jaja, trulo voće i povrće i da padaju na publiku i pozornicu u blizini hora. Jednog pjevača pogodilo je jaje u nogu, ali se hor nije mrdnuo sa mjesta ni centimetar; horisti su stajali mirno kao kipovi. Nered je prouzrokovala jedna grupa ustaša koji su se u ono vrijeme nazivali križari; bila je tu i jedna grupa takozvanih frankovaca. Oni su se provukli u galeriju raznim putevima, preko tavana, iz pozorišne restauracije na tavan pozorišne sale, a nije isključeno da ih je koji biljetar propustio bez ulaznice kroz glavna vrata. Naime, sigurno je da ulaznice nisu kupili, pošto nisu prodavane na kasi jer ih nije ni bilo, a mi pjevači ih svakako nismo njima prodali. Galerija je bila puna naših omladinaca, članova jevrejskog kulturnog društva »Matatja«, i jevrejskog šport-kluba »Makabi«. Nastala je gužva i tučnjava, pa je koncert bio privremeno prekinut. Naši omladinci su taj ološ prebili, pohvatali i držali sve dok nije stigla policija i odvela ih. Bilo ih je jedno petnaestak, a vjerujem da su neki uspjeli da pobjegnu odmah na početku tuče prije nego su vrata bila blokirana U zatvoru su ih držali desetak dana, a potom su bili pušteni pomoću 31 raznih intervencija. Konačno je uspostavljen red i mir, pa je koncert nastavljen. Svi koji su prisustvovali tom koncertu neće ga nikad zaboraviti. Završen je pjevanem »Hatikve« koju je najprije izveo sam »Hanigun«, a zatim svi skupa u sali zajedno sa horom. Poslije održanog koncerta, »Hanigun« je preko Beograda, Sofije, Soluna i Carigrada konačno stigao u Tel Aviv koji je i bio njegov glavni cilj. Tamo je dao nekoliko koncerata, zatim u Jerusalimu i nekim drugim većim centrima.
U međuvremenu su prošla tri mjeseca i došao je april 1934. kad je naša »Lira« pošla na turneju i stigla u ondašnju Palestinu; tu smo ostali više od mjesec dana. Koncerte smo davali gotovo svaki dan i po gradovima i po manjim mjestima. Imali smo svuda mnogo uspjeha. Bilo nas je što pjevača što gostiju, koji su nam se pridružili još u Sarajevu, tačno 108 osoba. Mnogi su nam rekli da je trebalo da dođemo prije »Haniguna« ili mnogo kasnije da bi se makar malo zaboravili veliko i nenadmašno oduševljenje i trijumf što ga je postigao »Hanigun«. Mi smo u odnosu na njih bili samo obični mali provincijski diletanti.
»La lira« pred polazak na gostovanje po Palestini 1934.
Za vrijeme boravka »Haniguna« u Sarajevu, pjevači su održavali probe u našim prostorijama. Mi smo sa zadovoljstvom prisustvovali tim probama kad nam je bilo mogućno, pa smo se bili pomalo i sprijateljili sa mnogim pjevačima, tako da je na naš koncert u Tel Avivu došao kompletan »Hanigun« da nas čuje i da aplaudira. Iza toga se »Hanigun« razišao po cijelom svjetu, a svaki pojedinac na svoju stranu; mnogi su otišli u Sjedinjene Američke Države, Englesku, Kanadu, Australiju i druge države, uglavnom tamo gdje je ko mogao dobiti vizu. Svega dvoje ili troje je ostalo u ono doba privremeno u Tel Avivu. Za članove »Haniguna« nije bilo bojazni da neće naći zapošljenje tamo gdje će moći da pjevaju u slobodi.
Hoću da dodam još koju riječ o našoj »Liri«. Svrha naše turneje bila je da se pomogne i održi moral među našim halucima, da osjete da ih nismo zaboravili i da ćemo ih podržavati svim našim, iako veoma skromnim sredstvima. Čim smo se iskrcali u Haifi dočekao nas je, pridružio nam se i bio nam vodič za cijelo vrijeme našeg boravka Fiko Papo iz Sarajeva, jedan od naših prvih haluca, sin popularnog »Papo di lus viršlis«. On je u Palestini boravio dvadesetak godina. Zamislite njegovo veselje i oduševljenje kad mu je stiglo 108 priatelja i znanaca iz Sarajeva. U prvi čas je povjerovao da ćemo svi tamo ostati, ali na žalost to nije bilo mogućno iz više razloga.
Na repertoaru naših koncerata bilo je starih sefardskih pjesama i romansa, V i X Mokranjčeva rukovet, zatim razne moderne kompozicije jugoslovenskih autora, npr. »Muha i komarac« od Gotovca, pa kompozicije Adamiča i mnogih drugih, razne moderne halučke hebrejske pjesme, Psalmi kao Min-Amecar, 134, 150 i više drugih. Horom je dirigovao Beluš Jungić, a naš počasni gost bio je raniji dirigent Košta Travanj.
Marcello Samokovlija Milano
Jevrejski pregled, 9-10, 1979.