Sirom Otvorenih Ociju Kroz Berlin Povodom Teksta Bez Vida U

Ivan Ivanji
ŠIROM OTVORENIH OČIJU KROZ BERLIN
(Povodom teksta „Bez vida u Berlinu“ Davida Albaharija u LAMEDU br. 4)
Poslednjih pedeset godina bio sam u Berlinu više od dvadeset puta. Bio sam kao mladi novinar i pisao reportaže, kupovao za beogradsku televiziju filmove, istraživao život Bertolta Brehta, bio i gost tadašnje zapadnonemačke vlade i član državnih i partijskih delegacija u istočnoj Nemačkoj, ugovarao gostovanje opere Narodnog pozorišta u Beogradu i doveo je na zapadnoberlinski festival, dolazio sam više puta kao predstavnik i sekretar Saveza književnika Jugoslavije, imao sam književne večeri u knjižarama, nastupao na radiostanicama, bio gost televizijske kuće ZDF… Stanovao sam i u jevtinim iznajmljenim sobama, jedanput kod jednog čoveka u zapadnom Berlinu za koga se kasnije ispostavilo da je istočnonemački špiun i da je o meni pisao izveštaje; ponekad u osrednjim, ponekad i u najskupljim hotelima, pa i u luksuznim vilama za ugledne inostrane goste. Bio sam i u istočnom, i u zapadnom, i na kraju u ujedinjenom Berlinu i možda sam jedini čovek koji je u vreme kad je grad još bio rastavljen zidom kroz “Chekpoint Charlie” iz inata prošao peške na užas istočne i iznenađenje zapadne pogranične službe. Ostali, koji su na to imali pravo, vozili su se u svojim džipovima ili diplomatskim limuzinama. I, naravno, držao sam oči širom otvorene.
Palo mi je na pamet da to zabeležim pročitavši tekst “Bez vida u Berlinu” jednog od najboljih srpskih pisaca, Davida Albaharija, sa kojim imam zadovoljstvo da istovremeno živim na ovoj planeti. Ako sam ga donekle razumeo, on piše da kao potomak naroda koji je stradao u Holokaustu, “zdrav i čitav” ne može da prebiva u Nemačkoj. Albahari, naravno, ne piše reportažu. Scene sa “nemačkom prijateljicom”, koja ga skida do gole kože, potvrđuju da se radi o njemu svojstvenoj beletristici, ali čini mi se da između njega i mene nazirem problem dve generacije, one, koja je lično bila, i one, koja nije bila u koncen-tracionom logoru.
Naveo bih jedan primer iz Holivuda. “Šindlerovu listu” je 1993. snimio Špilberg, koji lično nije imao nikakve veze sa Holokaustom, rođen je 1946. godine u Americi, a Polanski, rođen 1933. godine, koji je samo čudom ostao živ u okupiranoj Poljskoj, tek se znatno kasnije, 2002., usudio da snimi svog “Pianistu”. Albahari, rođen 1948. godine, čiji se otac, hvala Gospodu, živ i zdrav vratio iz ratnog zarobljeništva, napisao je 2002. roman o „Gecu i Majeru“, koji su po svoj prilici ubili moje roditelje, ugušuvši ih plinom u svom kamionu-dušegubki, a ja, avaj, najstariji među ovde pomenutima, rođen 1929. godine, tek se sada usuđujem da se prišunjam toj temi novim romanom “Aveti iz jednog malog grada”, koji će prvo na nemačkom jeziku biti objavljen ove jeseni.
Berlin je, naravno, bio glavni grad i ostao simbol Hitlerove strahovlade. Ali za mene je Berlin dvadesetih godina prošlog veka u književnom i pozorišnom smislu najuzbudljivije mesto na svetu. Tamo je pisao Breht, režirao Piskator, snimljen je film “Plavi anđeo”, nastupala Žozefina Beker… U Berlinu sam posle rata upoznao Gintera Grasa, intervjuisao Vilija Branta… Berlin i Nemačka nisu samo simbol nacista, taman posla! Beograd i Srbija nisu samo simbol generala Milana Nedića, koji je “svoju zemlju” brže uspeo da oslobodi od Jevreja, od kolege mu u Hrvatskoj, Ante Pavelića, ili Slobodana Miloševića… Taman posla!
Pošto sam iz koncentracionih logora, mršav, ali živ, izašao na sopstvenim nogama u petak, 13. aprila 1945. godine, sticajem prilika morao sam da ostanem u Nemačkoj sve do septembra, kao šesnaestogodišnjak u nekoj smelo iskombinovanoj uniformi, a sa crvenom zvezdom na šajkači, ponašao se kao okupator, doživeo svoju prvu ljubav, i zbog svega toga dođe mi da doviknem Albahariju:
“Halo, Davide, naši su pobedili! Mi smo pobedili Nemačku! Možemo i treba da kroz nju prolazimo visoko uzdignute glave i širom otvorenih očiju!”

Priznajem, kad su mi krajem pedesetih godina prošlog veka predložili da sa delegacijom Saveza boraca posetim Aušvic, još nisam smogao snage da odem. Kad sam sredinom šezdesetih prvi put posle rata bio u Buhenvaldu, još me u prvom trenutku hvatala jeza. U međuvremenu sam više od deset puta bio u Vajmaru, odnosno, “gore u logoru”, u Buhenvaldu, jer me svaki čas pozivaju i odnekud smatram svojom dužnošću da se odazovem. U šali bih konstatovao da sam na Buhenvald ipak osuđen doživotno. Dole u Vajmaru duhovi Baha, Getea, Šilera, Ničea, a na brdu, koje je mnogo bliže gradu, nego Avala Beogradu, aveti užasa.

Samo što se zaista više ne radi o meni i mojoj generaciji, pa čak ni o generaciji Davida Albaharija. Sad je bitno šta će zanimati generaciju mojih unuka, treće generacije posle Holokausta, pa i četvrte generacije za koju je sve to nešto nestvarno daleko kao praistorija.

U Buhenvaldu je na šezdesetogdišnjicu oslobođenja logora pozvano oko pet stotina pedeset još živih bivših logoraša. Desetinama starijih, kao što sam ja, bilo je ponuđeno da dovedu i svoje unuke, a ako ih nemaju, bliske ljude iz te generacije, a osim toga su iz desetak zemalja pozivani omladinci, stariji srednjo-školci ili mlađi studenti, koji su se za susrete sa nama pola godine pripremali preko interneta. Bilo je bezbroj priredbi, diskusija, svečanosti, banketa, razgovara mladih sa nama. Ne znam da li je pomoglo nama, ni da li je išta objašnjeno njima. Iako sam doveo svoju najstariju unuku, a ona se družila sa “unucima” bivših logoraša, danas rasejanih po svetu, ni ona nije uspela da mi objasni šta je novo saznala ili šta su klinci u susretu sa nama naučili.
Jedini razlog što sam osetio potrebu da se javim za reč je, ponavljam: Nemamo potrebe da zatvaramo oči kad idemo kroz Nemačku! Ne zatvarajmo oči nikada! (Uzdah…) A šta će sledeće generacije uraditi, ne znam, to je njihov problem.
Miljenko Jergović, pisac iz Bosne, živi i radi u Hrvatskoj, rođen je 1966. godine. Naglašavam to, jer po mom računu već spada u “generaciju unuka”. Nikakve veze nema sa Holokaustom, pa ni sa Jevrejima. Objavio je 2006. godine roman “Ruta Tanenbaum”. Pročitao sam više od stotinu knjiga o Holokaustu, ali ona je za mene najpotresnija, najbolje viđeno i napisano delo na tu strašnu temu. Takvim “unucima” mirno možemo da prepustimo brigu.

BlinkListblogmarksdel.icio.usdiggFarkfeedmelinksFurlLinkaGoGoNewsVineNetvouzRedditYahooMyWebFacebook

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License