Septembar 2003.
Ovogodisnji septembar u Izraelu bio je mesec kada se slavi jevrejska Nova godina. I kao uvek u takvim prilikama, ljudi prave bilans, secajuci se dobrih i losih dogadjaja i godisnjica tokom protekle godine. Ovaj septembar je, na neki nacin, znacajniji od ranijih. Dva dana nakon trogodisnjice americke tragedije 9/11, bila je desetogodisnjica potpisivanja “Deklaracije o principima” u Oslu, koju su 13. septembra 1993. prihvatili rukovanjem Jichak Rabin, Bil Klinton, Jaser Arafat i Simon Peres. Tom cinu su bili prisutni americki i ruski ministri spoljnih poslova. Kao sto se zna, sve nade “Osla” su propale u leto 2000, kada je Jaser Arafat u Kemp Dejvidu odbio velikodusnu ponudu Ehuda Baraka da, najzad, Palestina dobije realne obrise. Odonda se ledeni glecer, zvani “Oslo” topi u krvi i vatri druge intifade. Prvi “Kepm Dejvid” se takodje odvijao u septembru, pre 25 godina, tacnije 17. septembra 1978. godine. Za postovaoce mistike brojeva nije na odmet pomenuti da je nakon ‘Kemp Dejvida” ubijen egipatski predsednik Anvar Sadat, a nakon mirovnog sporazuma zvanog “Oslo” izvrsen je atentat na izraelskog predsednika vlade, Jichaka Rabina. Oba predsednika su stradala od ruke sopstvenih desnicara.
Ove godine u septembru slavio se jos jedan jubilej. Simon Peres, jedan od istaknutih tvoraca ovog drustva, politicar, diplomata i pisac, slavio je svoj 80. rodjendan. Bila je to velika festa. 400 zvanica iz celog sveta, neki kazu i vise, skupilo se Auditorijumu Mann, u Tel Avivu, da proslave jubilej jednog od graditelja “Osla”. Sareno drustvo bivsih drzavnika, politicara, diplomata, intelektualaca liberalne orijentacije. Proslavi je prisustvovao i premijer Arijel Saron, a cestitku je slavljeniku uputio predsednik Izraela Mose Kacav, koji je Peresa neocekivano pobedio na poslednjim predsednickim izborima. Sva izraelska stampa zabelezila je ovaj dogadjaj, ne propustajuci da napise da su medju gostima bile i takve licnosti kao sto su Bil Klinton, Mihail Gorbacov i Ketlin Tarner. Zanimljivo je pomenuti da su ovoj rodjendanskoj proslavi prisustvovali i tri ministra iz SCG, Boris Tadic, Dusan Mihailovic i Vladan Batic. Kako je celo ovo heterogeno drustvo, kao u nekom romanu Ernesta Hemingveja, nakon zvanicne ceremonije preslo u Hercliju Pituah, na poziv lokalnog tajkuna Josija Maimana, nije iskljuceno da su se srpski zvanicnici nasli na ovoj proslavi upravo na njegov poziv. Zna se da izraelski milijarder ima znatne investicione ambicije u Drzavnoj zajednici Srbije i Crne Gore.
Na osnovu rodjendanskog spektakla, covek bi stekao utisak da je Simon Peres omiljena licnost u Izraelu. Medjutim, po nekim drugim pokazateljima to nije slucaj. Peres nije prva licnost ni u svojoj partiji, Avoda, mada je sada privremeno izabran za predsedavajuceg u stranci. Izgubio je predsednicko mesto u rivalstvu sa Kacavom. A povodom rodjendana, stampa ga je najotvorenije optuzivala da je kriv za hiljade mrtvih Izraelaca. Za dobar deo stanovnika ove zemlje “Oslo” nije mapa mira, vec putokaz ka groblju. Poznati izraelski novinar, Uri Dan, kaze da Simon Peres, iako je lepo pripremio svoj rodjendan, to nije bilo dovoljno, hvala Bogu, da opet postane predsednik. A politicki analiticar Michael Freund postavlja pitanje ko je Peres da izjavi da je “ideja o Vecem Izraelu, Erec Israel hashlema, bankrotirala”? Kako se usudjuje da tako govori o ispunjenju cionistickog sna? Dakle, ideje koje danas Peres zastupa imaju malu prodju na izraelskom politickom trzistu.
Ne samo Peres, vec se i Saron vrlo slabo kotira na ovdasnjoj politickoj sceni. Arijel Saron, simbol desnih pogleda, danas je samo poslusnik u ocima izraelskih generala, frustriranih sto ne mogu da pokazu svu lepezu borbenih mogucnosti Izraelskih odbrambenih snaga. Saron se sve vise, od neposlusnog generala, pretvara u netalentovanog ostarelog drzavnika, koji nije u stanju da uvede red ni u svojoj sopstvenoj porodici, a kamo li medju militantnim setlerskim fanaticima. U odnosu na njih, cak i izraelska vojska deluje kao skautska organizacija.
Izrael, ocito nema danas jasan strateski plan. Politicari i vojne staresine daju bombasticne izjave, nakon cega se ne desava nista. Formacija najmodernijih borbenih aviona ide na zadatak da bi unistila neku napustenu baraku, na Teritorijama ili u Siriji, svejedno. Samoubice nicu kao pecurke medju Palestincima. Sada to vise nisu samo indoktrinirana i frustrirana deca, vec i lepotice, uspesne u svojim profesijama.
I sada, ko je u pravu: Peres, koji ima svoju cvrstu viziju Novog Bliskog Istoka ili Saron, ovencan oreolom vojnicke slave, ali koji se sve vise pretvara u vatrogasca izraelske politike?
Ivan Ninic, 7. 10. 2003