Srećna Nova godina 5771
Jair Lapid
SEĆANJA POSLE MOJE SMRTI
Priča Josefa-Tomija Lapida
3
Živeli smo u Novom Sadu. Naša jevrejska zaje-dnica bila je neološka, što bi se iz današnjeg aspek-ta smatralo nešto izmedju reformističke i konzer-vativne orijentacije. Sinagoga nam je bila velika i raskošna, jedna od najlepših u Srednjoj Evropi, sa ogromnim orguljama iza kojih je pevao hor. Muškarci, sa kapama i molitvenim šalom (talitom) sedeli su odvojeno od žena. Znali smo hebrejsku azbuku i umeli da čitamo iz molitvenika, ali nismo razumeli reči koje smo izgovarali. Rabin nam se obraćao na srpskom, zvaničnom jeziku, ali posle službe počelo bi ćaskanje, uz pomoć žena, samo na madjarskom. U stvari, gotovo svi smo znali tri jezika – srpski, madjarski i nemački. U sinagogu smo dolazili tri puta godišnje: na Novu godinu, Jom-kipur i veče pred Pesah.
Da se naša aktivnost svodila samo na ove praznike, moglo bi se reći da nismo bili odani jevrejstvu, ali stvari se nisu na tome završavale. Naš se hram nalazi u jednoj od glavnih gradskih ulica, okružen velikom baštom, na čijem je drugom kraju trospratna zgrada Jevrejske opštine. U njoj je bila velika sala za proslave, restoran u kome su se hranili učenici, Jevreji, koji su dolazili iz okolnih sela na školovanje u Novom Sadu, zatim arhiv u kome se čuvao svaki dokument o istoriji gradjana (ovaj arhiv postoji i danas i moj sin Jair je na osnovu dokumenata, sačuvanih u njemu, pronašao našu porodičnu grobnicu kada je bio tamo.
Iza hrama nalazila se zgrada sportskog društva “Makabi” sa velikom gimnastičkom salom, snabde-venom sportskim spravama, gde sam dva puta nedeljno vežbao. Tamo su bile i odaje za timove Makabija: fudbalski i hazenu, žensku igru, koja je medjuvremeno nestala sa sportske liste, zatim soba, predvidjena za šah, ali u njoj su se najčešće igrale karte. Na gornjem spratu nalazile su se sobe omladinskih partija: za članove Ha-šomer hacair i za skaute kojima sam ja pripadao. Jedna je sala bila namenjena pozorištu, gde su se obično priredjivali koncerti. Moja strina Ila, supruga mog strica Lacija, bila je pianistkinja, koja je povremeno imala koncer-te i tada bi cela porodica došla da je sluša.
Ono što je bitno nisam rekao: zgradu jevrejske Osnovne škole pohadjao sam gotovo četiri godine (u osnovnim školama u Jugoslaviji bilo je samo četiri razreda). Jevrejska opština finansirala je nastavu, a profesori su bili obrazobvani na istom nivou kao i nastavnici u državnim školama, a pomoćno osoblje bilo je čak školovanije nego u drugim školama. Rezultat toga bio je što su poneki roditelji novosadske elite slali svoju decu da uče u našoj školi. Na časovima ivrita učili smo hebrejsku azbu-ku i ja i danas mogu da bez greške izgovorim “Šma Jisrael”, mada sa malo čudnim naglaskom.
Sve ovo stvaralo je u našem životu veoma jevrejsku atmosferu, mada lišenu religioznog nadahnuća. Kod nas u kući bila je hanukija, a kod bake na zidu okačena slika “^obanice” Abela Pena. Baka je bila predsednica ženskog udruženja “Vico”, a tata je kada je bio mlad bio sekretar “Cionističkog histadruta”, a nakon toga predsednik “Bnej brita”. Stric Pali bio je posle rata predsednik Jevrejske opštine. Medjutim, sve to nije podrazumevalo da smo nosili talit i tefilin, kao ni da smo u erev šabat palili sveću. Najreligiozniji dogadjaj u mom životu, sem Brit-mila, bio je kada mi je najstariji bakin brat, čika Šandor uveče uoči Jom-hakipurim vrteo oko glave petla, za “kaparu”, što je bio običaj po kome se verovalo da sa dečaka prelaze na petla svi njegovi gresi, on će živeti dugo i srećno, a od petla će se skuvati praznična večera. To mi je bilo smešno i u to nisam verovao.
Drugi jevrejski običaj kojega smo se pridržavali bilo je Seder-več uoči Pesaha. Moj je tata imao hagadu u kožnom povezu, u koju je na praznim stranicama od 1931. upisivao imena onih koji su kod nas učestvovali na Sederu.
Tatina hagada, za razliku od njega samog, preživela je Holokaust. Kada su Jevreji proterani iz mog grada, susedi Madjari opljačkali su nam imo-vinu: nameštaj, sudove, slike, odelo, sve. Ono malo što je sačuvano sklonjeno je u veliku sinagogu. Kada smo se vratili iz logora i geta, pozvali su nas u hram da potražimo stvari koje su nam eventualno pripadale. Još uvek pamtim sliku: kako desetine mršavih, bledih Jevreja preturaju po polomljenim stvarima, gomili pohabane odeće, razbijenom posu-dju, onom što je preostalo posle pljačke svega onog što su goji smatrali da poseduje neku vrednost. Bilo je tamo i mnogo knjiga. Medju njima je čika Pali nekim čudom ugledao našu porodičnu hagadu. Tri godine nakon toga on je u nju zabeležio dve značajne reči za istoriju naše familije: “Odlazimo u Izrael.”
A u svemu tome – bio sam i ja.
Celog svog života nagradjen sam – ili kažnjen – izuzetnim pamćenjem. Sećam se mnogih ukusa i mirisa, knjiga koje sam čitao, ljudi koje sam sretao i razgovora sa njima.
Prvog dogadjaja koji iz svog detiljstva pamtim bila je i prva moja trauma. Kada mi je bilo pet godina neki seljak je doneo mom tati jagnje kao naplatu što mu je sastavio ugovor. Tata mi je to jagnje poklonio i rekao da mogu sa njim da se igram u bašti. Nazvao sam ga Miki. Pojio sam ga mlekom, hranio zelenom salatom, trčao sam sa njim, igrao se. To je potrajalo nekoliko nedelja. Miki je rastao i medju nama se stvorilo čvrsto prijateljstvo. Jednog dana Miki je nestao. Tražio sam ga svuda, plakao – ali njega nigde nije bilo. Za vreme večere požalio sam se roditeljima da ne mogu da nadjem Mikija. Tata i mama su se pogledali i ja sam odjednom shvatio da je on na našoj trpezi. Skočio sam, odjurio u kupatilo i strašno povraćao.
Možda nije reč o izuzetnoj priči u gradu okruž-nom poljem i selima, ali to ukazuje na to da su moji roditelji pokušali da sakriju od mene istinite dogadjaje. Nikada nisu podigli ruku na mene. Bilo mi je dozvoljeno da za stolom dok ručamo pričam o onome što želim, što se tada u jednoj klasičnoj porodici nije moglo zamisliti i ne mogu se setiti ničeg što bih tražio, a da nisam dobio. Bio sam sin jedinac, razmažen i do danas verujem da ugadjanje deci ne može da izazove nikakvu štetu u njihovom razvoju. Kada je trebalo da budem čvrst – a to mi se dogodilo u vrlo mladom dobu, pokazao sam, da mogu da preživim i opstanem.
Glavna ličnost u mom duhovnom životu bio je moj otac. Imao sam mnogo drugova, ali tata koji je imao strpljenja i bio uvek spreman da mi posveti svoje vreme, bila je u onim danima retka blagodet. Bio je spreman kada se pojavila potreba da sedne sa mnom da razgovaramo, da ide sa mnom na fud-balsku utakmicu, da predjemo zajedno lekcije, da čitamo zajedno novine, da mi objasni gde se nalazi Bosna i Hercegovina. Noću bismo se zajedno prikradali kuhinji, gde se za njega pripremao riblji specijaltet sa paprikom i seckanim lukom uz koji mi je pričao mašući uzbudjeno rukama o pobedi Ilane Ilek, madjarske jevrejke koja je dobila zlatnu medalju na olimpijadi u Berlinu i pobedila u mače-vanju nemačku Jevrejku Helen Majer, naočigled, pred Hitlerovim brkovima, a bile su jedini Jevreji kojima je bilo dozvoljeno da učestvuju tada na Olimpijadi.
Znao sam da čitam već kada mi je bilo četiri godine, a čitao sam bez prestanka: “Pinokija”, “Barona Minhauzena”, “Maksa i Morica”, “Pitera Pana”, Kuperovog “Poslednjeg Mohikanca”. Do danas ne mogu da zaboravim kako sam plakao kada sam čitao “Dečaci Pavlove ulice” Ferenca Molnara. Najdraža knjiga bila mi je “Old Šaterhend”. Tada nisam znao da pisac te knjige, Karl Maj, nikada nije bio na Divljem Zapadu. Godinama nakon toga, kada sam bio političar i hteo da prekinem neku raspravu, lupio bih pesnicom o sto i viknuo: “Rekao sam!” Ljudi su bili impresionirani mojim autoritativnim ponašanjem, a nisu znali da sam ja, u stvari, citirao Vinetua, indijanskog poglavicu.
Učenje mi je išlo lakše nego većini mojih dru-gova, što kod njih nije izazvalo pakost. Bilo je jasno da sin “Pametnog Bele” ne može biti glup. Mada se u sportu nisam baš isticao, bio sam jedan od vodja razreda. ^inilo mi se da moje detinjstvo prolazi obično kao kod sve druge dece. Tek sam kasnije shvatio da sam rastao izmedju dve kulture koje su se nadmetale. Madjari su u Novom Sadu odbijali da uče srpski, a Srbi nisu hteli da uče madjarski. Samo smo mi - Jevreji – prihvatili da se služimo sa oba jezika. Naša nastavnica fiskulture bila je Madjarica, predmetni profesori bili su Srbi, a direktor je bio Jevrejin. Kod kuće smo govorili madjarski, ali u sportskom društvu “Sokol” služili smo se samo srpskim jezikom i pred svaku utakmi-cu pevali “Bože pravde”.
Aprila 1941. godine Madjari su – uz pomoć Ne-maca – napali Jugoslaviju. Tata je uhapšen.
Jevreje su odvodili na prinudni rad. Zatvorili bi ih u teretni vagon voza koji se kretao ka Istoku. Ni-je se znalo kuda odlaze, ali se predvidelo da se niko od njih neće vratiti. Mama je, čini se, pre svih nas shvatila da postoji samo jedno rešenje: pobeći što pre.
Lepotica, kakva je bila, krhka, uvek dopadljiva, odjednom je nestala. Obukla je najelegantniju haljinu, uzela svoj madjarski pasoš i po snegu otišla na visokim štiklama u policijsku stanicu. Jako uplašena, držala se kao budimpeštanska grofica, počela je tamo na sve da viče i da preti svojim ozbiljnim vezama u prestonici. Policajci su gledali besnu ženu zelenih očiju i odlučili da im nisu potrebne neprilike, ne znajući koga ona stvarno poznaje. Oslobodili su tatu.
Nije bilo malo stvari koje sam kod mame tokom godina shvatao. Deca se povinuju pred majčinim ponašanjem, ali nisam mogao a da ne zapazim kako ona manipuliše svojom ženstvenošću, kako zavodi svoje obožavaoce. Tri puta se udavala i sva tri muža umrla su dok je bila u braku sa njima. Smatrali su je fatalnom ženom. Svaki od njih bio je bogatiji i više joj potčinjen od prethodnog muža. U svu trojicu bila je zaljubljena, ali čitavog svog života volela je samo jednog čoveka – mene. U momentu kada su njenom mladunčetu pretili, izvu-kla bi svoje nokte kao kandje i postajala divlja sijamska mačka.
Dana kada su upali kod nas došla je u pitanje i moja bezbednost. Naša škola je zatvorena. Izbacili su nas iz velike vile. Preselili smo se u stan u centru grada. Tati je zabranjeno da se bavi advokaturom. Nisam više bio Srbin, a još manje Madjar. Ljudi koji su nas poznavali čitavog svog života, virili su mirno iza šalona svojih prozora kako policajci odvode tatu. Ja sam, naravno, čitao "Dnevnik" Ane Frank (koja je bila dve godine starija od mene), gde je zapisala - “i uprkos svemu i dalje verujem da su ljudi dobri", ali ja se ne slažem sa njom. Većina njih nisu dobri, ravnodušni su. Svako ko nije njihov blizak rodjak, ne tiče ih se. Od tog trenutka, pa nadalje bio sam samo Jevrejin.
Kada su tatu pustili, krenule su - prvi put u našem životu - materijalne neprilike. Tati je oduzeta radna dozvola, pa je pokušao da bude posrednik u izdavanju kuća, ali klijantela se nije pojavila. Jevreji su hteli da prodaju svoj stan i da pobegnu u Ameriku, ali Madjari su shvatili da je bolje da sačekaju da ih isteraju, pa da dodju do njihove imovine. Malo pomalo počeli smo da prodajemo sve što smo imali. Umetničke slike i stvari iz dana u dan su nestajale, a mamina kutija za nakit ubrzo se ispraznila. Posle nekoliko nedelja tata je rekao da bi bolje bilo da se preselimo u Budimpeštu. Tamo još uvek nije bio vojni režim. Mama se radovala, jer su tamo živeli njeni roditelji koji su joj jako nedostajali i brinula se za njihovu sudbinu.
U Budimpeštu smo stigli krajem maja. Stanovali smo u malom dvosobnom pansionu u Sedmom kvartu, nedaleko od babe i dede. Mama me je upisala u četvrti razred osnovne škole. Jednog dana počeo sam da učim izmišljenu istoriju (o dva naroda koji su se stotinama godinama borila jedan protiv drugog), izmišljenu geografiju, nacionalnu istoriju, takodje lažnu, a ono što je bilo najteže, učio sam na meni stranom jeziku. Načinio sam ogroman napor – kao desetogodišnji dečak, svestan toga da su mu roditelji u velikim teškoćama – tajno, kad deca preuzimaju na sebe veliku odgovornost – da bi njih obradovao. U jednom trenutku postao sam Nemčik, mali vodnik u “logoru” koji je odlučio da oslobodi naselje.
Na kraju godine dobio sam svedočanstvo. U Madjarskoj je najviša ocena bila 5. Bio sam zado-voljan – sem jedne četvorke iz svih predmeta imao sam petice. Otrčao sam srećan kući. Moj deda, hladan čovek, uzeo mi je svedočanstvo, pregledao ga i rekao: “U našu porodicu ne donosi se četvor-ka”. Nikada mu to nisam oprostio.
Ne smatram da su to bili najznačajniji momenti u mom životu. Bilo je nešto bitnije: mogućnost stabilizovanja naše porodice bila je zamka postav-ljena pred nas. Postepeno, malim koracima stvari su se sredjivale. Očekivali smo da se mir vrati svetu i neprestano smo bili iznenadjeni što se to nije dogodilo…
Godine 2007. bio sam pozvan da na dan Hašoa (Holokausta) pred Jad Vašemom na Brdu Hercl pozdravim prisutne goste. Svoj govor završio sam rečima:
“Šest miliona ubijenih obraća nam se iz zemlje. “Mislili smo”, kažu nam “da nam se to ne može dogoditi. Oslonili smo se na dobro srce ljudi. Verovali smo da u ludilu postoji granica. Kada smo se probudili iz iluzije bilo je suviše kasno. Nemojte da krenete našim stopama.” Prosvećeni svet nam savetuje da prihvatimo kompromis i prihvatimo rizik, jer postoji šansa za mir. A mi postavljamo pitanje prosvećenim ljudima, obraćamo se svim propovednicima na dan Holokausta, svima onima koji nas upozoravaju na etiku: a šta će biti ukoliko prihvatimo rizik i žrtvujemo žene koje su imale poverenje u vas, a ono se izjalovi? Šta ćete tada učiniti? Tražićete oproštaj? Rećićete “pogrešili smo”? Poslaćete nam zavoje? Otvorićete domove za siročad koja su preživela? Molićete se za plemenitost naših duša?”
Jair Lapid
Zihronot aharej moti, Sipuro šel Josef (Tomi) Lapid
Keter Books, Jerusalim 2010.
Prevela Ana Šomlo
Nekad I Sad Godina 1 Broj 5 Septembar/Oktobar 2010
