Jair Lapid
SEĆANJA POSLE MOJE SMRTI
Priča Josefa-Tomija Lapida
Ovu knjigu pišem posle svoje smrti.Većina ljudi ne pišu ništa nakon toga što umru, ali ja nisam većina ljudi.
Ili možda jesam. Moja biografija tako obiluje protivrečnostima, da mi se ponekad čini – i ne samo meni – da u nju uključujem svakog kog sam sreo. Kada sam se rodio dobio sam ime Josif, po dedi koga nisam upoznao, a Tomi, po srpskom princu iz loze već zaboravljene i celog svog života služio sam se ovim imenima. Bio sam najpoznatiji ateista u Izraelu, proglašen neprijateljem ortodoksnih vernika, ali predstavljao sam – nadam se – sudbinu pravog Jevrejina. Bio sam omražen, ali začudjujuće popularan. Evropski intelektualac, vaspitan i obrazovan, crveni tribun u životu, izazivajući bes onih koji su bili odani religiji. Bio sam odani šovinista koji ume da ceni telo zgodne žene i voljeni suprug spisateljice feministkinje, poznate po tome što je osnovala prvi ženski list u Izraelu. Kada je reč o kulturi, bio sam snob koji je voleo Rembranta, Mocarta i Brehta, narodni glasogovornik što zna da raspali masu sloganom od samo jednog reda. Le-vičar koji podržava podeljenost u zemlji i pripadnik desnice sa kojim je Menahem Begin uspostavio jedinu televizijsku stanicu u državi.
Stigao sam kao siroče. Iskrcao sam se sa ladje, samo u jednim pantalonama i to na sebi, ali sa osećanjem gradjanina koji je sa kravatom oko vrata posećivao poznate evropske kafane.
Bilo mi je sedamnaest godina kada sam pozvan u vojsku zemlje koju nisam upoznao, pod komandom oficira na jeziku koji nisam razumeo. U službi ove zemlje bio sam pozvan u Belu kuću, u Dauning 10, u dvorac Elize, u Zabranjeni grad u Pekingu, na Univerzitet Nehru u Njudelhi. Ručao sam sa Barak Obamom, pio kafu sa Arafatom, nazdravio nekoliko čašica sa Nikolom Sarkozijem, bio u pratnji na Čerčilovom pogrebu, putovao sa Ben Gurionom po Trećem svetu, ali moja je mama oduvek smatrala da nisam uspeo u životu.
Proživeo sam svoj život sa žarom, lišen bilo kakve krivice, što može samo onaj pukim slučajem spašen od očekivane smrti. Gledao sam cure dugih nogu, zgodnog tela kako plešu na putovanjima od Pariza do Las Vegasa. Luj Armstrong je svirao meni u čast, Ela Ficdžerald pevala. čestitao sam zajedno sa Džekom Nikolsonom dobitnicima Oskara; Deni Kej mi je bio kum na svadbi. Pomogao sam Džemsu Mejsonu da stavi masku kada su padale rakete na Tel Aviv. Bio sam električar i pravnik, novinar i poslovan čovek, pa političar i ponovo novinar. Pisao sam humorističke knjige i uspele turi-stičke vodiče. Zbirke mojih novinskih članaka dobro su prodavane isto koliko i kuvari koje sam objavio, a moje komedije bile su hit u Narodnom pozorištu, ali svi – uključujući i mene samog – smatrali su da je moja supruga bolji pisac od mene.
Menahema Begina sam razočarao, odnosi izmedju Ariela Šarona i mene bili su kao izmedju oca i sina – komplikovani. Na Ehuda Baraka sam vikao. Benjaminu Natanjahuu zameram do danas što nije uspeo da izvede ekonomski prevrat što bi spaslo zemlju, a Ehud Olmert – jedan od moja dva najbolja prijatelja – sedeo je pored moje samrtničke postelje. Gledao me i plakao.
Jeo sam bez prestanka. Jeo madjarske kobasice, francuske bagete, reš, upravo ispečene, zreli holandski sir, činijice humusa i pasulj što se puši u Abu Gošu; gustu čorbu od mesa na severu Amerike; kolače sa šlagom u Beču, viršle u Berlinu; suši u Japanu, a pečenu piletinu u Bombaju. Jednom sam u Burmi pio neko strašno vino, da bih kasnije čuo da su u njega, da bi mu se poboljšao ukus, zamočili embrion majmuna. Jeo sam sve, jeo više od svih, ali sam uvek ostajao gladan.
Dužan sam da objasnim taj neobičan čin – da je čoveku omogućeno da piše autobiografiju posle svoje smrti. Karlo Goldoni, italijanski dramski pisac u osamnaestom veku, napisao je u svojoj drami: “U službi dva čoveka: svaki onaj čija je ličnost uklesana u njegovim sinovima samo upola umire.”
Ja sada pišem pomoću svog sina Jaira, ali moj glas nadglašava njegov, kao što sam to činio i dok sam bio u životu. Da li sam nepravdan prema njemu? Pretpostavljam da jesam. To nije prva nepravda koju mu činim, ali on me i pored toga voli, bez zahteva. Ponekad nedostaje dijagnoza po kojoj su deca spremna da naslede priodu koju smo im stvorili.
Pripremao sam Jaira za to od prvog dana kada se rodio, a toga nije bio svestan. Pričao sam mu iz dana u dan o svom životu. Kao svaki dobar pripovedač (a koji madjarski Jevrejin to nije?) ubacivao sam u svoje priče anegdote, groteskne ličnosti, zle i dobre, pobednike i večne gubitnike, vidike i začine, mirise i mudre zaključke, ponekad surove o slabostima ljudske prirode.
A Jair je uvek slušao. Bio je ozbiljan i tužan dečak, skoro da nije imao drugove i gotovo da sam ja ispunjavao njegov svet kome su nedostajali nestašluk i radost, a da se nisam upitao, nisam li ja taj što se smestio u njegov svemir. Pamtim sliku: bilo je to šezdesetih godina kada smo se vratili iz Londona sa gomilom novih ploča. Sedeo sam u svojoj maloj radnoj sobi i slušao Mocartovu “Čarobnu frulu”, očaran stereo-uredjajem koji sam osvojio svojim debelim belim prstima (koje sam oduvek na sebi mrzeo). Tek posle nekoliko minuta primetio sam da je i on tamo. Sedi na podu i čeka me. Sedi sa svojim malim dečjim rukama i sluša nešto prvi put u životu. Tada sam se uplašio i nastavio godinama da se plašim da će me imitirati i zapostaviti sopstvenu ličnost kao mnogi sinovi uspelih ljudi. Bojao sam se da se ne pretvori u Sančo Pansu mojih uspomena, bez truda da razvije sebe samog. Razume se, prevario sam se, ali mogu reći da sam se radovao što sam bio u zabludi.
Smrt je momenat rasvetljenja. Ona pred tebe stavlja samo značajne stvari: majku, porodicu, ljubav. Kada pogledam u prošlost, na sve, ne kajem se ni zbog čega. Kajanje ne zavisi od okolnosti, ono je stvar prirode i ja sam zahvalan što sam ga lišen. The proof of the cooking is in the pudding, stalno sam to ponavljao deci. Ako puding nije uspeo, nikakvi ga razgovori neće popraviti. A ako je dobar pripada mu aplauz. Imao sam troje uspele dece, ostalo mi je samo dvoje. Nešto je izgleda prošlo kroz moju kuhinju.
Ne patim od preteranog cinizma, ali sam prisiljen da budem zahvalan što nisam morao da se mučim oko ove knjige, da nisam bio tako impresioniran svojom sahranom. To je, bez svake sumnje, bio vrtoglav uspeh. Predsednik države plakao je nad mojim grobom. Stotine ljudi tiskalo se na prilazima. Novinari su stigli u punom sastavu i razume se, izazvao sam poslednji put uzbudjenje time što je prvi put u istoriji ove države sahranjen čovek sekularnim obredom na ortodoksnom groblju.
Kada je saopšteno da ću biti sahranjen na groblju u Kirjat Šaulu, novinari religiozne štampe su tu vest proslavili. To su, eto, trenutci kada se religija umeša u naš život, na početku i na kraju, kada nemamo nikakve mogućnosti da se tome suprotsta-vimo. Zamislite koliko je bilo veliko njihovo razo-čarenje kada su otkrili da su nad mojim grobom umesto kadiša slušali “My Way”, pesmu Frenka Sinatre. Istina je da smo zamalo pali na ispitu. Minut pre no što su me spustili u raku, nad mojim telom stao je rabin Glujberman, član Odbora, jedan od božjih bednika koga čitavog života nisam podnosio i počeo da mumla odlomke molitve zabrinutim glasom, razume se, tačno pred televizijskim kamerama, ali ga je Jair zaklonio rukom bez suvišne ljubaznosti i rekao da se nosi odatle. Ne bih kazao da sam u takvom momentu mogao da se obradujem, ali nikada nisam propuštao dobru kavgu kao ni ukusan obed, ali sada svakako nije bilo razloga da se tako nešto započne.
Posle sahrane, kada je Šula pošla sa groblja, šapnula je Aluški (Elizi Olmert): “Tako se stidim”. Eliza je upitala – zbog čega. “Oduvek sam znala da je on značajna ličnost”, rekla je Šula, “Ali tek sada sam shvatila da nisam razumela koliko je to bio.”
Nemoj da se ljutiš, Šulenka, ni ja nisam razu-meo. Više puta su mi govorili da napišem autobio-grafiju, ali uvek sam mislio da ljudi žele da pišem biografiju o njima, da mi se obraćaju kao pogodnom instrumentu za tako nešto. U kompjuteru je ostalo nekoliko pokušaja da napišem priču o svom životu, ali nikada nisam uspeo da nastavim prvih nekoliko stranica. Nikada nisam uspeo da odredim šta je bitno od onog što to nije. Svaka stvar kojom sam se bavio činila mi se u tom trenutku veoma važnom. Na internetu, gde sam imao običaj da igram brzi šah, blic, sa protivnicima iz celog sveta, snimljeno je 31,731 mečeva. Svaku od njih doživljavao sam u momentu igre, kao da se radi o životu i smrti. Možda onda nije čudo što nisam uspeo da život i smrt sagledam sa pravom ozbiljnošću. U pismu koje sam poslao Baranu, drugu iz geta, koji je slavio sedamdeseti rodjendan, napisao sam: “Kada je o nama reč, bilo je mnogo teže stići do petnaestog rodjendana nego do sedamdesetog.”
Ono što mi je prodrlo u svest tek posle smrti je da sam shvatio – ili postao svestan toga – da sam poslednji.
Nije nikakva prednost biti poslednji u svojoj vrsti. U mom slučaju to je samo dokaz da poricanje uglavnom demantuje produžetak trajanja. Biti poslednji ne predstavlja privilegiju, već obavezu. Bio sam poslednji spašen u Holokaustu koji je sedeo u izraelskom parlamentu i vladi. Posle tih aktivnosti nisam ostao u kožnoj fotelji kao čovek koji pamti najstrašnije dogadjaje u istoriji sveta. Bio sam posle-dnji čovek koji se seća predratne Evrope, nekadaš-njeg sveta sa kristalnim lusterima i ženama u dugim satenskim toaletama, oslonjene na ramena ljubaznih elegantnih kavaljera. Bio sam i jedan od zadnjih političara ove zemlje koji je uspeo da sluša Čerčilov govor u parlamentu i da prisustvuje uspostavljanju “Gvozdene zavese” i kasnije njenom rušenju; da do-plovim u Izrael starom ladjom; da slušam na kratkim talasima radija vesti Ujedinjenih nacija o stvaranju Države Izrael, da služim u vojsci 1948. i da lično budem prisutan umiranju Gospoda.
Moj dobar prijatelj, dobitnik Nobelove nagrade za književnost, Eli Vizel, rekao je jednom: “Sećanje je moj glavni posao.” Za razliku od njega, za mene je sećanje oduvek bio hobi. Bio sam suviše zaposlen i žedan života, da bih svoju sadašnjost posvetio prošlosti. Tek sada razumem sa iznenadjenjem, pomešanim i sa ponosom, da sam poslednji u onim stvarima u kojima sam nekada bio prvi.
Tomi Lapid pisao je čitavog svog života dnevnik. Nakon smrti, njegov sin Jair prepisao je stranice očevog Dnevnika i 2010. objavio knjigu “Sećanja posle moje smrti”
Knjigu je objavila izdavačka kuća “Keter” (414 strana). Ovo koprodukciono delo oca i sina privuklo je veliku pažnju izraelske štampe i čitalaca.
Jair Lapid
Zihronot aharej moti
Sipuro šel Josef (Tomi) Lapid
Keter Books, Jerusalim 2010.
Prevela Ana Šomlo
