Secanja Jednog Osamdeseto Godisnjaka

Đi Sijenlin

Sećanja jednog osamdesetogodišnjaka

Đi Sijenlin: Nikada nisam ni pomišljao da bih mogao doživeti osamdesetu. A evo me pak danas u osamdesetoj, a da se uopšte tako ne osećam. Zar to nije pomalo apsurdno?

Nikada nisam bio ni previše ambiciozan čovek, tako da nisam imao velikih očekivanja ni što se sop-stvenog životnog veka tiče. Kako nijedan od mojih roditelja nije prevalio pedesetu, moj prvobitni plan je bio da dočekam te godine. Nadživeo bih tako roditelje i to bi već bilo dovoljno. Ne znam ni sam kako, kao u kakvom snu, dočekah ja tu pedesetu. Bilo je to vreme koje s pravom nazivaju „tri gladne godine”. Ni meni ništa nije polazilo za rukom pa sam gladovao. No, ja sam, kako kaže narod, poput onoga „ko je jednom video duboko plavo more, druge mu se vode ne mile”.
Za vreme Drugog svetskog rata koji sam proveo u Nemačkoj na svojoj sam koži osetio danas teško zamislivu glad, toliku da sam već bio zaboravio šta to uopšte znači biti sit. Kako se ono nešto malo nedaća koje se obrušilo na nas nije moglo ni porediti sa onim u Nemačkoj, ja bez problema i u nikad boljem duševnom stanju preživeh taj period katastrofe, i tako, potpuno nesvesno probih granicu života koju sam sebi postavio, te preživeh tu ključnu pedestu.
I tek što prevalih pedesetu, opet poput nekog sna, najednom se obreh u sedamdesetim, godinama kada mi nije bilo dozvoljeno da se premišljam i oklevam. U međuvremenu pređoh čitavu jednu deceniju velikog zla. Naravno da ni ja nisam mogao pobeći sudbini, pa sam bio poslat na prevaspitavanje, i ne znam ni sam kome bih božanstvu trebalo da zahvalim, Budi, Bogu ili Alahu, što sam zahvaljujući ludoj sreći izbegao put propasti i preživeo. Pa ipak, ne samo da nisam bio srećan što sam preživeo, već me je ponekad osećanje kajanja i griže savesti razjedalo. Mada, to što sam preživeo možda je ipak zbog nečega i bilo dobro jer je upravo u tom periodu moj stvaralački i prevodilački rad dostigao vrhunac. Razlog za to nije bio nimalo mističan, naprosto sam imao dovoljno vremena. Za vreme tog velikog zla tukli su me toliko da sam jedva živu glavu izvukao. Kasnije me, doduše, više nisu ni tukli ni grdili, ali sam zato postao „nedodirljiv”. Tokom tog dugog perioda, kopao sam septičke jame, bio sam vratar i telefonista, slao sam pisma. Nije bilo pređašnjih sastanaka i predavanja, niti ikog ko bi se usudio da me poseti, i vrlo malo onih koji bi bili dovoljno hrabri da sa mnom prozbore po koju reč. Po godinu-dve dana ne bih primio ni jedno jedino pismo. Povinovao sam se svačijoj komandi, prihvatao svačiji zadatak, bio sam poslušan i nisam se usuđivao da bilo šta nepromišljeno kažem ili uradim. Pa ipak, moj um je još uvek bio tu, moje misli su bile tu, kao i moja osećanja i razum. Nisam želeo da vreme provodim u životarenju, morao sam nešto da uradim. Upravo sam u tom periodu završio sa prevođenjem velikog indijskog epa „Ramajane” od preko dve hiljade stranica. Često sam govorio kako je zadovoljstvo koje bih osećao kada bih „se zatvorio u sobu i u snežnoj noći pisao zabranjene tekstove” bilo poput onog koje je morao osećati legendarni car Fusi.
I opet, kao u nekom maglovitom snu, doživeo sam današnjih osamdeset, „poodmakle godine”, kako su ih nazivali naši stari. Pre nekih dvadesetak, trideset godina, ja, koji nikada nisam imao velikih ambicija što se životnog veka tiče, razmišljao bih katkad o tim poodmaklim godinama, o štapu u ruci, beloj bradi do struka, teškom kretanju i senilnosti. No sebe bih ubeđivao da to sa mnom nema nikakve veze, pa se takvom razmišljanju nisam ni često a ni detaljno prepuštao. Kako sam tada mogao znati da ću i sam dočekati te godine? Danas je Nova godina. Od dvanaest sati večeras postajem starac od punih osam-deset. Pa ipak, kako stari pesnik kaže, „kad se sam u njoj nalaziš, tamnu izmaglicu više i ne vidiš”, ova starost bila je takva da je ja nisam ni primećivao. Kada pogledam svoje telo, vidim da je ono potpuno isto kao što je nekada bilo. Kada pogledam okolinu, vidim da je i ona onakva kakva je nekada bila. I zlatasti zraci jutarnjeg sunca potpuno isto prodiru kroz prozor u moju sobu. Bela topola ispred zgrade, premda malo deblja, bila je ista kao ranije. Sada je zima i lišće je u potpunosti opalo sa grana, ali ja verujem da je ono šćućureno u zemlji sanjalo san o proleću. Od lotosa u jezercu ostao je samo po neki list da, kako reče pesma „osluškuje dobovanje kiše”. Sada nema ni kiše, tek ponegde tragovi zaostalog snega. Ali ja verujem da i ti lotosi, šćućureni u glibu jezera, sanjaju san o proleću. Sve u svemu, ja sam još uvek ja, i dalje stari ja. I svet oko mene je onakav kakav je nekada bio…….
Da ne sanjam možda i ja taj san o proleću? Mislim da sanjam. Usred ciče zime u kojoj se nalazim ja sanjam o dolasku proleća, duboko ubeđen u stihove engleskog pesnika Šelija koji kažu: „Kada je zima već došla, može li proleće biti daleko?” Ja sanjam o tome da se bela topola ispred zgrade ponovo odene gustim zelenim lišćem. Sanjam i bledo-zelene lokvanje u jezercu koji su hrabro izdžikljali. Sanjam proleće kako se ponovo vraća.
Nikada doduše nisam ni mogao zamisliti da taj broj „osamdeset” ima tako veliku i tako mističnu moć. „Imam već osamdeset!” začuđeno u sebi pomislim. To me natera da pogledam unapred, da se osvrnem unazad. Napred, potpuni mrak, i nejasan, ne previše dug put. Ne moram ni gledati unapred jer tamo nema ničeg odista vrednog posmatranja.
Ali pogled unazad u sivilo prošlosti jasno otkriva jedan put, izuzetno dug, koji sam ja lično korak po korak prepešačio. Na kraju ovog puta nalazi se Gongdžuang u okrugu Ćingping. Tu vidim red mrkih kuća, odsjaj jezera s trskom između njih i lica moje stare bake i majke. Dalje niz ovaj put vidim jezero Daming u Gradu fontana. Zatim još dalje, predele Ćinghua i odmah za njima jesenji pejzaž nemačke varošice Gotingema nad kojom lebde likovi meni poput majke naklonjene stanodavke i starog očinski raspoloženog profesora. Put se iznenada iz te daljine vraća opet u domovinu. Vidim kraj njega crvene zgrade i odraz pagode na blistavoj jezerskoj vodi u parku Jenjjuen. Ono što je obeshrabrivalo i u velikoj meri kvarilo vidik, bio je iznenadni prizor đavolskog lica tamničara u kampovima za prevaspitavanje. A odatle se put sve više sužavao, sve dok nije nestao pod mojim nogama.
Ovaj izuzetno dug put vodio je katkad kroz široke i suncem obasjane avenije, nekad kroz uske planinske puteljke, katkad je zavijao kraj strmih litica i dubokih voda, ili se spuštao niz široke planinske proplanke. Bilo je na njemu prolećnih lahora ispunjenih mirisima kajsijinog cveta, ali i reskih jesenjih vetrova, nepro-hodnih gora i potoka u nizu, gustih vrbaka i drveća u cvatu. Bilo je dana kada bih, shvativši da sam zalutao, ponovo krenuo ispravnom stazom, ali i onih kada bih van svakog očekivanja bivao spašen iz neke očajne situacije. Kada je put isuviše dug, vreme se otegne pa je senki mnogo a sećanja postaju preteška. Osetio sam da više zaista ne mogu da izdržim sav taj teret, da želim da ga se oslobodim i opet budem nesputan.
Ako je sećanje već toliko teško, mogu li se onda okrenuti ka budućnosti? Kao što rekoh, pred sobom ne vidim dug put, niti bilo šta na njemu što bi bilo vredno gledanja. Samom sebi ličim na onog putnika namer-nika iz Lu Sinove istoimene pripovetke koji se, ne znajući odakle je došao, zaustavio najzad pred ko-libom jednog starca i devojčice i zatražio im čašu vode. Videvši ga tako izmorenog, starac ga je ubedio da malo predahne. „Još od kad me sećanje služi, ovako hodam ka nekom mestu koje je uvek ispred mene.” rekao je putnik. „Sećam se samo da sam mno-go prepešačio i da sam sada stigao ovde. Dalje nastavljam u onom pravcu… a neki me glas stalno tera napred, doziva me, ne da mi da odahnem. Šta je to uopšte tamo, tamo na Zapadu?” „Napred je grob” odgovori mu starac. „Ne, ne, nije. Tamo je pregršt divljih ljiljana i ruža kojima ja često odlazim u posetu i gde se igram,” kazala je devojčica.
Razumem kako se ovaj čovek morao osećati, jer sam i sâm putnik-namernik. Ali, mene nikada nikakav glas nije terao, već sam, kao i svi drugi na ovome svetu, morao da idem napred. Bez ičije prinude jednostavno sam morao da koračam napred. A kuda? Do onog groba na zapadnoj strani koji je poslednje konačište svakog od nas. Sećam se da je Turgenjev u jednoj svojoj pripovetci upravo o tome govorio. Ne plašim se ja uopšte groba, želim samo da nakon tako dugačkog puta mogu negde da se zaustavim i predahnem. Ali ne mogu stati, bez obzira da li sam voljan ili ne, moram ići napred. Ono što me teši je da ja ipak nisam sličan onom starcu, u izvesnom smislu više podsećam na onu devojčicu, jer sam pored groba ugledao i divlje ljiljane i ruže.
Koliko je puta ostalo ispred mene? Ne mogu s preciznošću reći, a nisam o tome ni razmišljao. Gospodin Feng Joulan se pitao zašto bi se zadovoljili samo pirinčem kada možemo zatražiti i čaj? „Pirinač” simbolizuje osamdeset osam godina života, a „čaj” sto osam. Ja nemam ovako velike ambicije. Ja se nadam samo „pirinču”. Ali, nije li i to već previše ambiciozno? S obzirom da ja nisam ambiciozan čovek, i ovo se očekavanje može smatrati takvim.
Ranije sam kritikovao pesmu “Dugovečnost i smrt u mladosti”, ali sam nakon deset godina velikih nedaća ipak postao istomišljenik Tao Juenminga. Izuzetno cenim njegove stihove:

Usred večne promene,
Nemoj se baviti oplakivanjem sebe.
Uradi sve ono što treba
Ne misleći o nagradi koju ćeš za to dobiti.

U ovakvom raspoloženju, hrabro i uzdignute glave koračam napred. Neke od stvari koje radim sigurno će ljudima biti korisne, jer ja ne bih voleo da sam svoj život uzalud proživeo. Svestan sam toga da ni put koji me čeka neće biti ništa manje zavojit, ništa više gladak od onog koji sam već prepešačio. Ali se ne plašim, jer ispred mene titraju senke divljih ljiljana i ruža.

S kineskog prevela Ana Jovanović

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License