Sećanja C. L. Sulcbergera (1912-1993) koga je u Beogradu zateklo i nemačko bombardovanje, 6. aprila 1941. godine
U svojim memoarima, Sulcberger je te dane ovako opisao:
"Negde oko jedan sat posle ponoći, 6. aprila, platio sam svoj hotelski račun i pri tom promenio na stotine dolara da isplatim velike telefonske račune. Još pre zore hotel "Srpski kralj", sa svim bogatstvom u njemu, izgoreo je do temelja… Prestonica je bila divno seljačko mesto. Mirisala je po magli, znoju i mesu. Na stotine kola klopotalo je ulicama, a vukli su ih konji ukrašeni praporcima. Rano ujutro ulicama su prolazila stada volova. Čula se stalna škripa malobrojnih automobila, od kojih je svaki imao po dve trube - jedna je služila za zastrašivanje ljudi i životinja, a druga, ručna, pritiskala se jedanput, dvaput ili triput, već prema tome u kome je pravcu vozač želeo da krene. Seljaci iz unutrašnjosti, u opancima, sa šajkačama na glavi, u odelima i kaputima od domaćeg sukna, s debelim i šarenim vunenim čarapama na nogama, ćuteći su koračali ulicama, praćeni svojim poslušnim ženama natovarenim zavežljajima.
Naveče bih s prijateljima odlazio u jednostavne gostionice što su ih nazivali kafane, hranio se jagnjetinom na ražnju ili ćevapčićima s lukom, i sladio orijentalnim kolačima, a pio sam velike količine crvenog vina i šljivovice, bezbojne rakije od šljiva. Bilo je tu i bezbojnog belog vina, koje se proizvodilo u 40 milja udaljenom Smederevu, a koje smo pili i tamo, pod zidinama stare tvrđave na Dunavu, jer je ono gubilo ukus čak i kad se prenosilo na tu kratku udaljenost do Beograda.
U kafanama su svirali vatreni orkestri, a Ciganke su igrale i pevale tužne pesme. Bio je običaj da se u znak zadovoljstva ustane i ispijena čaša razbije o zid. Svaka kafana držala je jednog ili dvojicu ljudi kojima je jedini posao bio da skupljaju taj krš od razbijenih čaša. Vino je bilo jeftino…