Savyon Liebrecht Sisanje

Proza
Savyon Liebrecht
Šišanje

Kada je Henja izvukla iz zelene futrole, na kojoj je bila nacrtana kokoška, oštre makaze, pogled joj se ukočio, a kada je spustila ruku na glavu svoje unuke i provukla kroz njenu kao zlato svetlucavu kosu prste, talasasti pramenovi počeli su pod zamahom oštrice da padaju. Njeno se lice pretvorilo tada u masku.
"Dodji, dušo, bliže prozoru, da baka bolje vidi, kako te ne bih ozledila. Tebe baka voli i ne bi htela da te ikad u životu nešto zaboli. Spusti malo glavu da bi baka mogla da uradi to kao što treba."
U Henjinom glasu osećala se žurba i devojčica je mislila da je ono što kod nje treba da se uradi važno, pa je sve vreme stajala mirno i poslušno, povijene glave sa rukama na ledjima, uvučenim u pojas kratke haljine, očiju prikovanih za plavu dugu kosu koja joj se gomilala oko sandala.
"Uradićemo to kao što valja", šaputala je Henja nad bledim goluždravim vratom glasom koji obećava. "Da ništa ne ostane na tvojoj ljupkoj glavici sa koje će sva prljavština pasti".
Levu ruku je provlačila kroz neverovatno dugačku kosu za tako malo telo, dok je desnom vešto baratala makazama, nadvijena kao luk nad glavom unuke. Radila je to ukočenim pogledom kao da je opčinjena.
Razdeljak izmedju dva zlatna zastora pokušavao je da opstane dok na kraju cela glava nije bila ošišana: čekinje su, nalik na sasečeno klasje žita, štrčala je na lobanji, otkrivajući belu, nežnu kožu, nenaviklu na svetlost otkada su na njoj nikle prve vlasi.
Tada je Henja uzdahnula. Celo telo joj je podrhtavalo. Vratila je makaze u futrolu, srušila se na stolicu, kao posle velikog napora, privukla unuku k sebi, obgrlila je svojim telom i stegla svom snagom svojih ruku, ljubeći je po vratu kao da se rastaje sa njom. Glas joj je postao smiren, uprkos uznemirenosti koja ju je obuzela: "Sada će sve biti u redu, dušo. Ne moramo više da se brinemo."
Devojčica je spustila svoje nežne ruke na glavu i uplašila se od novog dodira. Onda je pogledala u gomilu kose na podu, okrenula glavu i briznula u plač: "Ošišala si mi svu kosu. Sada izgledam kao da sam dečko."
Henja je ponovo privukla devojčicu na grudi i obrisala njeno uplakano lice: "Morali smo da uradimo to, dušo."
"Zašto?"
' 'Zbog cedulje koju ti je stavila vaspitačica u obdaništu. Sećaš se da ti je zakačila zihernadlom cedulju za kragnu na bluzi, i šta je na njoj pisalo? Ali, sada je to sredjeno. A kosa će ti brzo porasti i biće potpuno čista."
Devojčica je otrčala u spavavaću sobu roditelja, do velikog ogledala i vratila se jecajući: "Nisam lepa bez kose. Neću da idem kad ovako izgledam u obdanište. Svi će mi se podsmevati. Moja je kosa čak kraća od Hedvine. Reći ću mami šta si mi uradila. Ona će se naljutiti na tebe i zalepiće mi kosu da budem kao nekad."
Pod njenim ukočenim pogledom Henja je počela da koluta očima: "Dodji, dušo, kod bake. Blizu, sasvim blizu kod bake. Baka će ti nešto ispričati. Sutra imaš rodjendan, jel' tako? Ti si već velika i mnoge stvari razumeš, jer si odrasla devojčica? I ja ću ti ispričati nešto što samo odrasla deca mogu da shvate i ti ćeš sama razumeti zašto smo morale ovo da uradimo."
Cvi ju je prvi ugledao. Zastao je za trenutak, zabačene glave. Bio je zapanjen, kao da ga je neko ošamario, a onda mu se lice iskrivilo, kao da će briznuti u plač: usne su mu se uvukle, a oči potamnele. Spustio je na klupu veliku kartonsku kutiju koju je nosio na rukama, ne skidajući oči sa devojčice u Henjinom naručju, kao da pokušava da odgonetne šta radi nepoznat dečak u njegovoj kući, u krilu njegove majke. Onda su njegove oči odlutale na gomilu zlatne kose, uhvatio se obema rukama za glavu i stegao slepoočnice.
Devojčica se izvukla iz babinih ruku i potrčala ka ocu, glasno plačući i povlačeći svojim malim dlanom po ošišanoj glavi: "Tata, vidi šta mi je baba uradila. Ošišala me je do glave. To nije lepo. Sva će deca da kažu da izgledam kao majmun."
Henja je ustala energično i obratila se sinu, kao što je to činila kad je bio dete: "Cvika, dodji ovamo. Hoću da ti pokažem nešto."
Cvi je stavio ruku ćerci na glavu, pipajući je šakom onako kao što bi to radio slep čovek. "Mama, ne mogu da shvatim šta te je spopalo. Ovog si puta potpuno poludela."
"Pogledaj šta ovde piše," stavila mu je cedulju pred oči. "Pročitaj sam, pa onda reci da to nije bruka i sramota da se u našoj porodici dogadja ovako nešto."
Cvi je pročitao ono što je bilo napisano na cedulji, mahao rukom po vazduhu i zaustavio je na
svom čelu kao čovek koji je dobio napad jake glavobolje.
"To je napisala vaspitačica", rekao je ne čitajući. "Ona šalje takve cedulje svakog petka po svakom detetu iz obdaništa."
"Ti nisi pročitao, Cvika! Pročitaj je, pre svega. Pogledaj dobro šta na njoj piše."
"Znam napamet šta tu piše. Ja svakog petka dovodim Miri iz obdaništa i uvek ima zakačenu takvu cedulju za kragnu. I na njoj je uvek ista stvar napisana."
"Cvika! Piše da ona ima vaške!"
"Znam!"
"Šta znači da znaš? Kao da je to normalno da se u našoj porodici tako nešto dogadja i da je vaspitačica upoznata sa tim kao i svako ko pročita ovu cedulju na njenoj kragni. Ljudi će pričati o tome. A ovde ima i onih koji me poznaju još iz inostranstva."
"Mama, ovog si puta stvarno poludela," rekao je. Devojčica je odjednom briznula u plač, uznemirena još više vikom bake i oca. Zagnjurila je obraze u njegovo krilo i obgrlila ga obema rukama oko struka.
"Pogledaj šta si joj uradila. Imala je najlepšu kosu u obdaništu. Od rodjenja je nismo šišali. Pa ti to vrlo dobro znaš. Bila si ponosna na njenu kosu. Kako si mogla da joj učiniš tako nešto, objasni mi, kako si mogla?"
"Ali, Cvika, pa ona ima vaške." Oči su joj se pretvorile u dva crna koluta. "Zašto je bitno da je kosa lepa kada ima vaške?"
"I ti još uvek hoćeš da se raspravljaš sa mnom. Ti ne želiš da shvatiš šta si uradila i sigurna si da si u pravu. Treba da znaš da sva deca ovde imaju vaške. To je epidemija. Pa sama si mi ispričala, pre mesec dana, da si na televiziji čula kada su govorili da treba organizovati akciju da se svoj deci u zemlji očisti kosa istog dana, kako ne bi jedan drugom preneli vaške. Ziva joj pere kosu svake nedelje i leči je specijalnim sredstvom, ali ona opet dobije vaške od druge dece u zabavištu."
"Cvika, saslušaj me. Ja znam šta je dobro za moju decu. Dosta toga sam preživela i znam. Kada neko ima vaške, ne pomažu sredstva, niti pranje kose, niti bilo šta. Najbolje je momentano ošišati dete do glave. Svakog se časa stvara sve više gnjida i svaki trenutak je bitan."
"Tako ošišati?" pitao je i glas mu se zaustavio na ivici plača, uperivši ruku na glavu devojčice koja se pripila uz njegovo krilo. "Ako se već reši da se tako ošiša do glave, nije li se to moglo uraditi kod frizera da bude ravno i lepo?"
Henja je pogledala svoju unuku kao da je prvi put vidi. Sa njene glave, koja se odjednom smanjila, štrčale su bodlje kose nad nežnim vratom, očerupanim kao u ošurene kokoške. Henja se i dalje obraćala sinu, pokušavajući da mu objasni, ali se odjednom rasplakala. Ispuštala je čudan glas kao iz grla onih ljudi koji ne umeju da plaču, pa su naučili da oponašaju plač, nastojeći tako da smanje udaljenost izemdju sebe i drugih ljudskih bića.
"To stvarno nije ispalo lepo", jecala je. "Trebalo je da poravnam, ali bila sam strašno uznemirena i nisam primetila. Ti ćeš oprostiti to, dušo, babi, što te nije lepo ošišala? Oprostićeš mi? Ti znaš da baba želi tebi sve najbolje? Da ona ima samo jednog Cviku i Miri, jedinu, na celom ovom svetu?
Devojčica je oborila pogled, ne želeći da je vidi, a posle jednog trenutka okrenula joj je ledja, priljubivši se još više za očev pojas, zagnjurivši lice u njegovo odelo. Kada je baka pružila ruku da je pomiluje po ošišanoj glavi, njeno malo telo je uzdrhtalo kao da se opekla. "Kosa će brzo, vrlo brzo, da ti poraste, dušo", obećavala joj je Henja. Srce joj se steglo kada je videla kako je devojčica ustuknula pred njenim dodirom. "I opet ćeš imati najlepšu kosu, a ono što je najvažnije, nećeš imati vaške."
Cvi, pogleda spuštenog na blistavu kosu, razasutu po podu, obasjanu svetlošću koja je dopirala kroz prozor, rekao je obamrlim glasom: "Ja stvarno još uvek ne znam šta da radimo. Dodji, mama, sada, u drugu sobu. Ziva uskoro treba da stigne. Ona je otišla samo da poruči rodjendansku tortu. Ni sam ne znam šta će uraditi kada ovo bude videla. Poludeće potpuno. Ne bi trebalo uopšte da budeš ovde. Udji u sobu i kada se Ziva bude vratila odbaciću te što pre kući."
U radnoj sobi svog sina, otvorenih očiju u pomrčini, Henja je čula svoju snaju kako viče, unuku kako jeca, i sinovljev glas koji pokušava da se probije i objasni, ali njihovo urlanje ga je zaglušilo.
"Šta me se tiče to sada?" razumela je snajine reči. "Da su im to radili u koncentracionom logoru pre četrdeset i pet godina. Svet se malo izmenio od tada i mi ne živimo u logoru. Pogledaj kako tvoja ćerka izgleda! Pogledaj je! A sutra ima rodjendan. S ove strane potpuno je ostrigana. A pogledaj sa ove, ima ozlede. Posekla joj je kožu! Treba joj obe ruke polomiti da u životu više ne uzme makaze u ruke! Odvedi tu ženu odavde pre nego što je ja sopstvenim rukama ubijem. I reci joj da ovamo više ne dolazi. Ne želim više nikada da vidim njeno lice. Nikada više u svom životu!" Cvijev glas se borio, podizao i u jednom trenutku se čuo glasno i razgovetno, pobedio je tišinu u susednoj sobi, ali Zivin glas ga je odmah nadjačao: "Prestani s tim! Ovog ti puta to neće pomoći! Kažem ti, zbog toga sam samo još više besna. Neću više da slušam to! Te su priče već praistorija. Rekla sam ti da ne tražiš od nje da nam bude dadilja. Ona nije normalna. Treba da znaš: imaš majku koja nije normalna. To sam ti već odavno rekla. U holokaustu su joj nekoliko režnjeva mozga nestali. Vidi kakvu nam je katastrofu napravila. Katastrofu! Neću joj dozvoliti više da se približi mom detetu. Neću da dolazi više ovde. Ako želiš da je vidiš - idi kod nje. Ona je luda žena. Treba je odvesti u ludnicu. Svaki doktor će je smesta primiti. Pogledaj šta je uradila našoj devojčici. Da li pamtiš da si imao lepu čerku? E, pa pogledaj je sada. Zbog ovoga će celog života patiti. Vidi ovde i tamo, okreni se, Miri, da te tata vidi. Dobro je pogledaj. Kako možeš da izvedeš takvu devojčicu na ulicu? Sta ćemo da radimo sa njom? Da joj stavimo periku? Da je obrijemo do glave? Biće potrebno najmanje godinu dana da se to sredi. Hoću da se tvoja majka gubi iz moje kuće, sada. Neću da ostane ovda za rodjendan i uopšte, trebalo bi da odustanemo od proslave rodjendana."
Odjednom je njihove reči prekinuo jak i visok Mirin glas koji se pretvorio u plač.
"Da li si čuo šta tvoja kći kaže?" Cuo se ponovo vrisak. "Da li ti shvataš šta se ovde doga-dja? Ona zna šta vaške rade kada ljudi umiru u logoru. Takve stvari četvorogodišnja devojčica treba da sluša? Ta priča je pogodna za ovaj uzrast, pitam te? Ja želim da se mom detetu pričaju bajke o Snežani, a ne o Aušvicu!"
Glasovi su prestali da prelaze prag radne sobe i Henju je obavila duboka tišina. Batrganje dečaka koga su obesili za noge na prolazu izmedju ženskog i muškog logora, maločas je prestalo i od tada čulo se samo udaljeno lajanje pasa i šuštanje lišća koje se povremeno probijalo kroz tišinu. U uglu barake, uz jedini prozor koji je gledao u šumu, preko električne ograde, ležala je žena. Ječala je i bacakala se u snu, tako da se našla van vreće koja joj je služila kao postelja, pokušavajući da se ogreje uz tudje telo. Henja je pružila ruku i provukla prste kroz njenu čekinjastu kosu. Cuo se suv šuštav zvuk kao struganje drvenog poda oštrom četkom. Cešala je glavu. Vrat joj je goreo. Osećala je sitno ujedanje u pazuhu. Ujutru je primetila da je njena susetka sa druge strane, koja je prestala da sanja pre mnogo nedelja, umrla u snu. Nedeljama je njeno lice izgledalo kao da u njemu nema života, a ovog jutra, kada je zaista umrla, delovala je življe nego ikada. Njene su oči bile otvorene, a pogled u kome se odražavala izvesna začudjenost, bio je uperen u plafon. Kada su žene požurile da se svrstaju u kolonu pred barakama, njeno su mrtvo telo vaške počele da napuštaju u koloni koja je kao tačkasta putanja delila njeno čelo, u potrazi za nekim drugim telom, tražeći sebi put ka novom životu.
Prevela sa hebrejskog jezika Ana Somlo

Savyon Liebrecht

Savyon Liebrecht rodjena je 1948. godine u Minhenu, u Nemačkoj. Njeni su roditelji preživeli Holokaust i ubrzo se doselili u Izrael. Savyon je studirala filozofiju i književnost na Univerzitetu u Tel Avivu. Prve književne radove objavila je 1986. godine. Piše priče, romane, scenarije za televiziju i drame.

Savyon Liebrecht
1987. godine dobila je nagradu "Alterman" za prvu zbirku svojih priča. Takodje su nagradjena i njena dva TV scenarija.
Drama Savyon Liebrecht "Banalnost ljubavi", istovremeno se sa velikim uspehom izvodi u Bonu i Dortmundu. Ovo najnovije delo Savyon Liebrecht je priča o slavnom filozofu Martinu Hajdegeru i njegovoj sjajnoj, tada osamnaestogodišnjoj studentkinji Hani Arent. Radnja drame dogadja se 1930. godine. Hajdeger je bio oženjen. Zbivanja tih godina rastavljaju profesora od Hane. Jedan od njih stiče nacističke akademske počasti, dok druga ličnost biva primorana da beži i napusti Nemačku. Oni se sreću nakon rata. Hajdeger ni tada nije izrazio kajanje što je svoju ljubav prepustio sudbini.
A.Š.

BlinkListblogmarksdel.icio.usdiggFarkfeedmelinksFurlLinkaGoGoNewsVineNetvouzRedditYahooMyWebFacebook

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License