Ivan Ninić
Šalom Novi Sad via Izrael
Mogući putevi rešavanja izraelsko-palestinskog spora
Nekadasnji Novosadjanin, Franja Francis Ofner, poznati izraelski novinar, dopisnik mnogih americkih, engleskih i nemackih listova, u svom nedavno objavljenom tekstu pominje kako su se Jevreji u Varsavskom getu 1943. godine pobunili protiv nemackog okupatora jer nisu hteli bez otpora da budu pobijeni u koncentracionim logorima u srcu Evrope. Smrt u borbi casnija je od one u gasnoj komori. Taj borbeni duh, probudjen u jeku Drugog svetskog rata, jedan je od zelotskih stubova izraelskog drustva. Od Ofnera i danas, iako u odmaklim godinama, razni svetski mediji traze da objasni situaciju oko izraelsko-palestinskog konflikta, da li ima nade za smirenje u toj najneuralgicnijoj od svih uzarenih tacaka sukoba. Iskusni novinar, pored svog misljenja, uvek dodaje, kao refren, da Evropa vrlo cesto pogresno interpretira bliskoistocne dogadjaje, kao sto je za vreme Drugog svetskog rata isti taj svet vodio pogresnu politiku u pogledu prava na useljavanje Jevreja u Palestinu i druge zemlje slobodnog drustva.
Bivsi predsednik Sjedinjenih Americkih Drzava i dobitnik Nobelove nagrade za mir 2002. godine, Dzimi Karter, u razgovoru sa voditeljem CNN-a, Dzonatanom Menom, podvlaci da gdegod je putovao po svetu u cilju smirivanja lokalnih sukoba, koji su mahom na islamsko-hriscanskom rubu, uvek je nailazio na isti odgovor, kada je pitao muslimansku stranu zasto postoji taj neshvatljivi, za njega, antiamerikanizam. Odgovor je uvek bio: jer Amerika podrzava cionisticke kolonizatore. Zakljucak Kartera i mnogih drugih, kako iskusnih tako i manje verziranih ljudi je da bi ratna tenzija u svetu popustila kada bi se bliskoistocni krvavi cvor raspleo.
Svetska zajednica, svesna da izraelsko-palestinski sukob ne mogu sami da razrese dva lokalna lidera, Ariel Saron i Jaser Arafat, resila je da jos jednom energicno intervenise u tom sukobu. Od leta 2002. godine predstavnici cetiri svetska faktora Sjedinjenih Drzava, Rusije, Evropaske Unije i Ujedinjenih Nacija, pripremaju novi plan za Bliski istok. Za sada se zna da ce on biti saopsten svetu nakon izraelskih parlamentarnih izbora 28. janura 2003. godine. Detalji plana nisu poznati, ali se nagadja da ce za njegovo ostvarenje biti potrebno da se obe strane odreknu mnogih maksimalitickih ambicija. Hamas nece moci vise da poruci Saronu da se vrati u njegovu Ukrajinu, niti ce setleri moci da duvaju u jerihonske trube. Ortodoksni Jevreji ce posecivati Rahelin grob kao sto posecuju grob rabi Nahmana iz Bracslava: u tudjoj zemlji. Svi Palestinci se nece moci vracati u svoja mesta rodjenja, kao sto se ni mnogi istocni Jevreji nikada nece vracati u svoje iracke, iranske i jemenske zavicaje. I, a to je kruna svih ustupaka, Jerusalim ce morati da bude prestonica oba naroda, jevrejskog i palestinskog. Za uzvrat, Palestinci ce dobiti svoju drzavu, a Jevreji svoj, toliko zeljeni mir. Ta palestinska drzava nece biti ni definitivna tvorevina, niti suverena. Bice privremena, sa odlozenim rokom definitvnih odluka i bice pod protektoratom medjunarodne zajednice, sa svim prednostima i bolnim posledicama takvog statusa. Mir koji bi Izrael trebalo da dobije bice, takodje, relativan, “u procesu i progresu”, do konacnog resenja izraelskog problema. Ono sto je apsolutno sigurno jeste da Jevreji nece otici, ni prisilno, niti dobrovoljno, sa bliskoistocnog prostora. Vatra koja se rasplamsala u Varsavskom getu isklesala je na uzarenom podrucju Levanta sablju dimiskiju koja je usavrsena cudima visoke tehnologije neslucenih razmera i mogucnosti.
Drugi jedan Novosadjanin savremenog Izraela, Tomislav Lampel, koji se kao sedamnaestogodisnjak iskrcao u novostvorenu Drzavu Izrael i svom snagom i upornoscu izgradio svoj novi dom, secajuci se nekadasnjeg, u starom kraju, uspeo je da postane medijska mega zvezda Josef Lapid. Novinar, urednik, direktor listova i televizije, komentator i degustator, danas je politicar i vodja partije u usponu – Šinuj. Za njega odnosi sa Palestincima i arapskim svetom je privremeno nereseno stanje Izraela sa kojim mora da se nosi. A da bude u stanju da se suprotstavi svim bliskoistocnim iskusenjima, jevrejska drzava mora da bude modernija, tehnicki i tehnoloski, apsolutno superiornija od drzava svojih suseda. Ne sme da se utopi u bliskoistocnu letargiju vec da bude integralni deo zapadnog drustva. I zato ovaj politicar srednjeevropske provenijencije tvrdi da su glavni problemi Izraela orijentalni Jevreji koji providjenje naziru kroz debelu cekovnu knjizicu, uz minimum rada i beskonacnu turbo folk litaniju. Lapid smatra da su predstojeci izbori u Izraelu momentum za transformaciju politicke strukture drustva. Jedna koalicija triju partija - Likud, Avoda i Šinuj mogla bi da povede ovu drzavu novim putem evropeizacije i amerikanizacije i, tako je integrisuci, stvori daleko povoljniju platformu za pregovore sa svojim okruzenjem. Nadmoc Izraela ne treba da bude samo u oruzju, niti u modernim znanjima, vec u liberalnom drustvu zapadnog smera, ociscenog od svih primesa levantizma.
Apis, 26.12.2002