Ivan Ninić
Knjiga istoričara Avija Šlaima "Gvozdeni zid" kritikuje izraelsku spoljnu politiku i odnos prema arapskom svetu
SADAŠNJI PUT IZRAELA NIJE BIO JEDINO MOGUĆ
Posle dugogodisnjih scena mizernog zivota Palestinaca u izbeglickim logorima, prosle i ove nedelje ceo svet ima prilike da posmatra na TV ekranima potresne scene preseljenja Jevreja iz Pojasa Gaze i delova Zapadne obale. Ljudi se pitaju zasto, zasto ih teraju, a nakon dobijenog odgovora, sledece pitanje je zasto su ih naselili tamo? Tamo - to su okupirane teritorije, osvojene teritorije, oslobodjene teritorije, ili samo teritorije: Pojas Gaze, Zapadna obala i deo Jerusalima. Jevreji su nesrecni, a Palestinci kazu - nastavljamo borbu dok ne oslobodimo sve okupirane teritorije. O cemu se radi?
U izvesnom smislu odgovor na ovo pitanje daje knjiga Avija Sslaima "Gvozdeni zid", koja ce se uskoro pojaviti na hebrejskom jeziku. Avi Slaim je je profesor medjunarodnih odnosa na Univerzitetu u Oksfordu. Autor je zapazenih knjiga o Bliskom istoku: "Collusion Across the Jordan" /1988/, "War and Peace in the Middle East" /1995/ i medjunarodnog bestselera "The Iron Wall, Israel and the Arab World" /2000/. Sa grupom takozvanih novih istoricara, Slaim ima drugaciji pogled na dogadjaje na Bliskom istoku, stvaranje Izraela i njegovu politiku od zvanicnih stavova izraelskog politickog establismenta i vecine Izraelaca. Odbacujuci izraelsku politiku nacionalne homogenizacije, on se poziva na reci poznatog francuskog filozofa Ernesta Renana koji je na pitanje "Sta je nacija", rekao da je to "grupa ljudi koju je ujedinio pogresan pogled na proslost i mrznja prema susedima".
Slaimove knjige je kriticka analiza izraelske spoljne politike i odnosa prema arapskom svetu. Po misljenju autora uloga istoricara nije samo belezenje dogadjaja vec i njihova procena, neka vrsta stalnog preispitivanja istorijskog desavanja i sacuvanih zapisa. Objavljene knjige su vazne, ali primarni izvori su arhivska gradja i ona treba da bude prvenstveni materijal proucavanja istoricara. U tom smislu Slaim je iscitavao hebrejska, arapska, engleska i francuska dokumenta do kojih je dosao i vodio bezbrojne razgovore sa ljudima koji su stvarali istoriju predmeta njegovog interesovanja.
Veliki uticaj na stvaranje politickih pogleda Avija Slaima lezi u njegovom poreklu. Rodjen je u Bagdadu, u imucnoj jevrejskoj porodici koja se doselila u Izrael 1951. Otac, uspesan trgovac u Iraku, nije umeo da se prilagodi prilikama u novoj domovini. Slaim je bio frustriran zbog svog irackog porekla. Porodica ga salje na studije u Englesku 1962, gde nailazi na potpuno drukciju drustvenu klimu. Mada je nameravao da udje u diplomatsku sluzbu, nakon studija se opredelio za akademsku karijeru u Oksfordu.
Slaim nije, medjutim, nikada prekinuo svoj odnos sa Izraelom. Odsluzio je vojni rok u izraelskoj armiji, a i kasnije stalno se vracao u zemlju, proucavajuci relevantna dokumenta u arhivima, bitna za njegova istrazivanja.
Istorijski revizionizam Avija Slajma i ostalih pisaca iz grupe novoistoricara ogleda se u nekoliko kljucnih momenata u stvaranju izraelske drzave: ulozi Britanije u nastanku Izraela, pogledu na arapske izbeglice, odnosu snage Arapa i Izraelaca, i o tome da li su Arapi jedinstveni u pogledu unistenja jevrejske drzave. Najdiskutabilniji stav novoistoricara jeste da je Izrael odgovorniji od Arapa sto je bliskoistocni koflikt u corsokaku.
Kao i mnogi istocni Jevreji, ne samo Sefardi, koji nisu doziveli Holokaust, Avi Slaim ima specifican odnos prema tragediji evropskog jevrejstva. On ne dovodi u pitanje Holokaust, ali smatra da je askenasko jevrejstvo iskoristilo katastrofu da bi nevidjenom silinom usmeravalo bliskoistocna kretanja u korist novonastale drzave. Takav stav umnogome je slican pogledu arapskih analiticara izraelsko-palestinskih odnosa. Slaim prihvata nuznost postojanja Izraela, ali veruje da su odnosi dvaju naroda mogli da se razviju u prijateljskom pravcu, primerenijem orijentalnom pogledu na svet. Smatra da Arapi nisu po svaku cenu skloni ratovanju, vec da imaju talenat za pregovaranje i manje ekstremna rešenja.
Da bi ilustrovao svoje tvrdnje, Slaim navodi mnoge primere iz istorije bliskoistocnih odnosa. Za egzodus preko 100.000 irackih Jevreja ovaj istoricar krivi izraelske agente koji su, navodno, 1951. u veliku bagdadsku sinagogu ubacili granatu i izazvali strah medju irackim Jevrejima, sto je dovelo do njihovog iseljenja u Izrael. Slaim misli da je akcija sprovedena na osnovu dogovora irackih i izraelskih zvanicnika, po kojem su Jevreji mogli da se mirno isele, ali uz uslov da se odreknu drzavljanstva i nepokretne imovine. On veruje da su slicni aranzmani sklopljeni i sa drugim arapskim vladama.
Naslov Slaimove knjige "Gvozdeni zid" jeste izraz koji je u jednom svom clanku iz 1923. koristio revizionisticki cionista Zeev Zabotinski. U tom tekstu je elaborirao ideju o kolonizaciji Palestine, koja bi mogla da se sprovede uz pomoc snaga nezavisnih od lokalnog stanovnistva. One bi bile "gvozdeni zid", nesavladiv za starosedeoce. Tu tezu su, prema Slaimu, vremenom prihvatile sve centristicke vlade Izraela i marginalizovale uticaj levice. Ben Gurion je svoje laburisticke stavove postepeno napustao, usled sve jaceg pritiska vojnog establismenta, zbog permanentnog ratnog stanja u kojem se nalazio Izrael.
Jedini politicar koji je mogao da povede Izrael u zeljenom pravcu, prema Slaimu, jeste Mose Šaret. Nekadasnji ministar inostranih poslova imao je istinski instinkt za bliskoistocna kretanja. Slaim ne zastupa leve stavove, ali smatra da je Izrael trebalo na drukciji nacin da razvije svoje odnose sa okolnim drzavama. On, jednostavno, ne prihvata stav da je sadasnji put Izraela bio jedino muguc.
U kontekstu ovakvih ideja istoricara Avi Slaima, sadasnja zbivanja u Izraelu dobijaju drugu dimenziju. Pobozni Jevreji, doseljenici pre stvaranja drzave Izrael, nisu se toliko zanimali za drzavu u kojoj bi ziveli, vec da budu blizu svetih mesta i spremni za dolazak mesije. Cionisticki pokret je naseljavanje Palestine, Svete zemlje i stvaranje Izraela postavio na sasvim drugu osnovu. Za njega je imperativ bio stvaranje nacionalnog doma za Jevreje. Vremenom, taj stav je prihvacen kod vecine u svetu. Medjutim, stalno ratno stanje polarizovalo je raspolozenja kako kod izraelskog, tako i kod palestinskog naroda. Zahtevi na obema stranama dostizu sfere nerealnog. Mozda je doslo vreme da se lopta spusti na zemlju i, nakon toliko godina, u neprijatelju prepozna dobar sused.
DANAS, petak 26. avgust.2005.