Sabtaj Ben Josef D Jaen 1883 1947

Šabtaj ben Josef D’Jaen
(1883-1947)

Jedna od najkoloritnijih ličnosti novije jevrejske istorije na teritoriji bivše Jugoslavije bila je, van svake sumnje, Šabtaj ben Josef D’Jaen. Iako je svojevremeno bio gotovo stalno na stranicama jevrejske štampe, nove generacije teško da su i čule o njemu. Bio je to čovek koga su veoma voleli, ali i veoma voleli da mrze; čovek koji je postigao značajne lične i javne uspehe, ali kome se prigovaralo da je do njih došao mahinacijama sumnjive prirode. D’Jaen je bio učitelj, novinar, pisac, reditelj, rabin, nadrabin, politički aktivista, cionista, cionista-revizionista. Znao je da okupi omladinu i da je oduševi, očara i osvoji, kao i žene, s kojima je znao da se ophodi. Zbog toga su mu mnogi muškarci zavideli, pa čak ga i mrzeli. Iako je, kako to fotografije pokazuju, bio srednjeg rasta, ljudi su ga se sećali kao ’visokog i stasitog’.
I kao što o njegovom stasu i rastu slika nije usklađena, tako je i njegovo prezime izazivalo čuđenje i pisalo se na sledeće načine: Đajin, Đaen, Đajenović, Džaen, Djaen. Ovo poslednje je najbliže originalnom imenu D’Jaen. Kao što su mnoge porodice koje su došle na Balkan iz španskih gradova i oblasti i po njima dobile imena: De Leon, De Medina, De Kordova, De Majo i slično, i ova porodica vodi poreklo iz španskog andaluzijskog grada Jaen (izgovara se Haen). Međutim, pošto se prema slovu ’J’ odnosi kao prema samoglasnicima, to se pisalo D’Jaen, kao kod imena D’Avila, D’Aguilar i slično.
Slično je bilo i sa pisanjem prezimena njegove majke – Bejerano. Ono se po gradovima Balkana pisalo: Bedjerano, Biđerani, Bežerano, ali je najtačniji izgovor bio Beherano.
Ime rabina D’Jaena pisalo se i izgovaralo u gradovima Balkana Sabitaj, umesto Šabtaj.
*
Posle ovog malog izleta u nauku o prezimenima, vraćamo se rabinu D’Jaenu, Šabtaju sinu Josefa. Roditelji su mu boravili u Bugarskoj, u Staroj Zagori i u Kazanliku, a Šabtaj se rodio kada su prešli u Plevnu, posle dvadeset godina braka.
U trinaestoj godini upisao se u Srednji teološki seminar u Sofiji, ali tamo nije ostao dugo: njegov otac, koji je bio veoma aktivan u Društvu za naseljavanje Erec Israela, organizovao je grupe Jevreja po gradovima Bugarske i pratio ih do Varne. S jednom od tih grupa, koja je osnovala naselje Hartuv, u blizini današnjeg grada Bet Šemeš, došao je 1896. godine i Josef D’Jaen, jer mu je – po rečima sina Šabtaja – “kao zlato bila draga ljubav prema Cionu i Izraelu“. Kako Šabtaj piše u uvodu za svoj pozorišni komad ’Jeftah’ - otac mu počiva u Cionu. Preminuo je početkom 1916. godine u Jerusalimu.
Šabtaj je pošao da isprati oca i došao do Varne, ali nije otišao s njim, već je nastavio u Istambul, gde je primljen na rabinski seminar, kojim je rukovodio rabin Avraham Danon. Po preporuci rabina dr Mordehaja Erenprajza (Eherenpreis), Šabtaj D’Jaen pozvan je 1902. godine u Niš, gde je radio kao učitelj hebrejskog jezika u jevrejskoj školi.
Kada je jula 1902. godine u Nišu boravio Jakov Moše Kalev, jedan od cionističkih prvaka Bugarske, niški Jevreji odlučili su da osnuju cionističku organizaciju u gradu, o čemu su obavestili i centralu Cionističke organizacije u Beču i to na formularu jevrejske škole u Nišu. Pismo od 11. jula je na francuskom jeziku i završava se rečima: “Živeo vođ našeg nacionalnog pokreta dr Hercl!“ Među potpisnicima bili su Isak Beraha i Šabtaj Djaen. 3. septembra iste godine uputili su cionisti Niša još jedno pismo, u kome su tražili da im se pošalju blokovi za priloge, kako bi mogli da počnu akciju sakupljanja ’cionističkog šekela’ za izgradnju Erec Israela. Isak Beraha potpisao se kao predsednik društva ’Cion’ u Nišu, a kao sekretar potpisao se S. J. Djajenović. (Centralni cionistički arhiv u Jerusalimu, Z1/336 i Z1/337).
Iste godine Šabtaj D’Jaen oženio se u Nišu Zimbulom, kćerkom Davida Nahmijasa, s kojom je imao četvoro dece: kćerku Teodoru i sinove Josefa, Šaloma i Davida. Kćerka je dobila ime po dr Teodoru Herclu (1860-1904), jer se rodila iste godine kada je on preminuo.

Bitolj: Rabin D’Jaen sa suprugom Zimbul i jednim sinom. Iznad rabina D’Jaena - cionistički lider Leon Kamhi

U predgovoru za svoj pozorišni komad ’Jeftah’, D’Jaen piše da je 1902. godine poslao glavnom odboru cionista Bugarske zbirku svojih pesama, od kojih je nekoliko objavljeno u listovima ’HaŠofar’ i ’La Luz’ – na đudeo-espanjolu.
*
Sredinom 1904. godine D’Jaen je prešao u Travnik. Njegova aktivnost u tom bosanskom gradu bila je veoma značajna. Osim dužnosti učitelja hebrejskog jezika, veroučitelja i hazana (predmolitelja) u sinagopgi, oko njega su se okupljala deca i omladinci kao privučeni nekim čarobnim nitima. Mnogo godina kasnije, jedan od njih, dr Josef Konforti, pisao je s puno ljubavi i poštovanja da su dolaskom ’modernog veroučitelja’ senjora Djaena sve omladinske zabave i akcije, koje su do tada uglavnom bile tradicionalne, dobile novi, mnogo življi i sveobuhvatniji značaj, ne samo za nacionalni, već i za opšteobrazovni i kulturni jevrejski život. D’Jaen je za jevrejsku decu organizovao subotom i nedeljom ’Školu veronauke’, u kojoj se učilo desetak predmeta. D’Jaen ih nije podučavao hebrejski samo da bi mogli da izgovaraju tekst molitve u sinagogi, već i da ga čitaju, pišu i govore kao živi jezik! Učili su i jevrejsku istoriju, a i pevanje je bilo prisutno. Krajem školske godine održan je javni ispit pred ponosnim roditeljima i učenici su dobijali svedodžbe.
D’Jaen je bio druželjubiv i voleo zabavu. Već prve zime u Travniku organizovao je sa svojim učenicima nekoliko diletantskih predstava, na kojima su prikazivani manji i veći komadi koje je on pisao, uglavnom sa temama iz Biblije i jevrejske istorije, kao: car Salomon i carica Šulamit, ratovi Makabejaca i slično. Sa svojim učenicima, D’Jaen je iz Travnika posećivao i druge gradove, ne samo manje kao Zenicu, gde je svojom predstavom ’Bar-Kohba’ obeležio osvećenje sinagoge, već je bio i u Sarajevu. Predstave D’Jaenove grupe bile su tada prava senzacija u bosanskim krajevima i dvorane su uvek bile prepune gostiju svih narodnosti.
Stariji, pobožni i veoma tradicionalni travnički Jevreji nisu rado gledali na sve ’novine’ koje je D’Jaen pokrenuo u njihovom gradu, smatrali su da on sprovodi revoluciju u odgoju dece i omladine. Zbog toga, kao i zbog ’previše liberalnog držanja subotom i praznicima’, D’Jaen je morao krajem 1905. godine da napusti Travnik. Iako je u Travniku bio manje od dve godine, ostavio je neizbrisiv pečat na društveni život Jevreja u ovom provincijskom gradu, gde su omladinci postajali ’pravi cionisti’. (Dr Josef Konforti, Travnički Jevreji, Sarajevo 1976, str. 22-23).
*
D’Jaen se potom našao u Beogradu, gde je te godine preminuo njegov rođak rabin Avraham Israel Bežerano - HaAviv. Postao je učetelj hebrejskog jezika za decu i omladinu sefardskog obreda. I ovde je stvorio odlične veze sa omladinom i ubrzo po dolasku osnovao je dve cionističke omladinske organizacije: ’Gideon’ za srednjoškolsku i ’HaTehija’ za radničku omladinu. U slobodnim časovima pohađao je Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu, ali ga nije završio i nije stekao nikakvu titulu.
Posle dve godine poslala ga je mesna jevrejska zajednica na specijalizaciju u Jerusalim, gde je ostao oko godinu dana. Ne zna se koliko je potom boravio u Beogradu, ali je za vreme Prvog svetskog rata bio u Sarajevu kao odgovoran za jevrejske škole. Kad su Austrijanci zauzeli Beograd, u grad je došao D’Jaen i bio veoma toplo primljen, ali kada je – po ugledu na tada austrougarsko Sarajevo - besedu u beogradskoj sinagogi završio usklikom “Da živi car Franc Jozef!“ beogradski Jevreji, čiji su sinovi služili u srpskoj vojsci i mnogi dali svoje živote za Srbiju – jednostavno su ga bojkotovali i dali mu na znanje da nije poželjan u njihovom gradu. (Po izjavi adv. Davida A. Alkalaja autoru ovog članka.)
Tokom svog službovanja u Sarajevu, D’Jaen je napisao mnoge pozorišne komade. Radio je u zajednici sa profesorom muzike Albertom-Avrahamom Suzinom, koji je za njegove komade komponovao muziku i bio koreograf. Tri svoja pozorišna komada štampao je D’Jaen 1921. godine u Beču: ’Jeftah’ u četiri čina posvetio je svome ocu Josefu, ’Debora’ u tri čina posvećena je Liki i dr Davidu M. Alkalaju, a ’Kći sunca’ (La iža del Sol) posvećena je Beatrisi. Sa naslovnih stranica svih svojih komada D’Jaen je obaveštavao da 10% prihoda od prodaje knjižica posvećuje Jevrejskom fondu KKL.
*
Po mnogim listovima i časopisima u Jugoslaviji i u inostranstvu objavljivani su prikazi pozorišnih komada koje je napisao D’Jaen. Nije nam poznato da je – osim pomenuta tri – štampao još neke. Ovde donosimo, sređene po azbučnom redu, naslove 15 komada koji su prikazivani i o kojima su objavljivani prikazi:
Bar-Kohba, Debora, Ester, Iz gornjeg i donjeg sveta (Del mundo de ariba i del mundo de abašo), Izbavljenje (La Geula), Jeftah, Kći sunca (La iža del Sol), Kralj Salomon i kraljica Šulamit, Moji uzdasi (Mes sospiros, zbirka pesama), Naša deca (Muestros kreatures), Pogrom u Kišinjevu, Pioniri, Preporod (Hatehija), Sara Aharonson, Siromaškov dom…

Šabtaj D’Jaen ostao je u Sarajevu do 1924. godine. Između ostalog bavio se i novinarstvom, te mu je tamošnje Udruženje novinara priredilo svečani ispraćaj kada je postavljen za nadrabina u Bitolju, poznatijem među Jevrejima kao Monastir (danas Bitola).
*
Dolazak Šabtaja D’Jaena u Bitolj za nadrabina februara 1924. godine značio je i za njega i za taj grad prekretnicu. Bitolj, nekada grad konzula, postao je posle balkanskih i Prvog svetskog rata siromašna varošica na krajnjem jugu Jugoslavije. U to vreme u Bitolju je bilo 10% Jevreja od ukupnog broja stanovništva. Vlada S.H.S. odlučila je da u ’novopripojene krajeve Južne Srbije’ šalje ljude koji bi joj mogli pomoći u buđenju patriotizma. I kao što je vlada Srbije činila još 1913. godine, kada se obratila vrhovnom rabinu Srbije dr Isaku Alkalaju i jevrejskom lideru dr Davidu Albali s molbom da otputuju na jug i razgovaraju sa svojom jevrejskom braćom na njihovom govornom jeziku, đudeo-espanjolu sa primesama portugalskog, kada je taj zadatak bio poveren dokazanim i oprobanim patriotima kao adv. Jovanu Mandilu i Samuilu Amodaju, ovoga puta vrhovni rabin je smatrao da je ličnost koja bi tog trenutka mogla biti od najveće koristi upravo nadrabin Šabtaj D’Jaen.
Da bi dolasku novog nadrabina ukazao najveću pažnju, u Bitolj je već sutradan stigao lično vrhovni rabin Kraljevine dr Isak Alkalaj. On ga je ustoličio i blagoslovio, što je umnogome doprinelo podizanju ugleda novog nadrabina. Ustoličenju su prisustvovali, pored mnoštva naroda, bitoljski episkop, veliki župan, komandant divizijske oblasti i predsednik suda, a na prijemu iste večeri, u novom lokalu Jevrejskog kluba, pored prethodno navedenih, prisustviovali su i gradonačelnik, okružni muftija, odbornici svih komorskih korporacija i druge ličnosti. (Jevrejski pregled 5-8, Beograd 1974, str. 70-71).
Nadrabin D’Jaen govorio je, osim đudeo-espanjola i hebrejskog, nekoliko jezika. Bio je impozantan i veoma samosvestan i ostavljao utisak čoveka visokog stasa. Brzo se uživeo u novu ulogu: na ulicama najjužnijeg grada njegova pojava bila je nesvakidašnja. Gotovo uvek pojavljivao se tako što je ispred njega ponosno koračao i krčio mu put ’gavaz’ sa žezlom - pandur koji je obično služio u stranim predstavništvima ili pratio velikodostojnike. Kada su sveštenici svih vera bili pozivani na svečane skupove, prijeme i proslave, D’Jaen je svojom pojavom odskakao od svih ostalih.
Dok je na ulici ostavljao utisak ’odvojenog od pastve’, unutar veoma brojne jevrejske verske zajednice on je bio veoma popularan. Prvi njegov korak u Bitolju bio je revolucionaran: naredio je da se na galeriji za žene u sinagogi ’Aragon’ ukloni tradicionalna pregrada, što su žene primile s oduševljenjem, dok su muškarci na to gledali popreko i kritikovali.

Unuutrašnjost sinagoge ’Aragon’

U okviru dramske sekcije ’Hatehija’ (Preporod), u Bitolju su veoma često prikazivani pozorišni komadi nadrabina D’Jaena. Oni su imali uspeha ne samo među jevrejskom publikom, nego i mnogo šire. Njegov pozorišni komad ’Sara Aharonson’, o junakinji jevrejskog pokreta otpora u Erec Israelu protiv Turaka 1917. godine, doživeo je veliki uspeh i tim povodom formirano je jevrejsko devojačko društva ’Sara Aharonson’, koje je već u početku brojalo 80 članica.
I u Bitolju, kao i u Travniku, D’Jaen je posebnu pažnju posvetio deci i omladini, ali ne u smeru koji se od njega očekivao – ka srpskom patriotizmu, već prema cionizmu. Ta osiromašena jevrejska zajednica, koja je još u ranijim vekovima bila u tesnoj vezi sa Erec Israelom, težila je sada samo jednom cilju: odlasku u ’Obećanu zemlju’. Međutim, ’Obećana zemlja’ bila je pod britanskim mandatom, a njihove tzv. ’Bele knjige’ nisu dopuštale useljavanje Jevreja u Erec Israel i odbijale dodeljivanje certifikata, ali Jevreji Bitolja nalazili su puta i načina da dođu do njih. U tome im je pomagao Leon Kamhi, njihov cionistički lider, koji je zahtevao za svoj grad gotovo sve certifikate koji su stizali u Kraljevinu.

D’Jaen se obratio iseljenicima iz Bitolja u Americi i zahvaljujući njihovim prilozima otvorio dečji vrtić. Istovremeno se povezao sa jevrejskim ustanovama u Erec Israelu, te je počeo ’uvoz’ jevrejskih vaspitačica, od kojih je prva, još 1925. godine, došla Lea Ben-David. Ona se nije ograničila samo na vaspitanje dece, već je otvorila kurseve hebrejskog jezila i za omladinke i omladince, kako bi im olakšala prilagođavanje kada jednoga dana stignu u Erec Israel, čemu je stremila većina ’Monastirlija’.

Na četiri gornje fotografije: Lea Ben-David sa svojim pitomcima

Svedočanstvo glavnog rabina i predsednika jevrejske
zajednice u Bitolju Lei Ben-David za njen požrtvovani rad
U Bitolju se nadrabin D’Jaen veoma angažovao na pomoći siromašnoj jevrejskoj deci i bio jedan od stubova društva ’Malbiš arumim’.

Članovi glavnog odbora društva ’Malbiš arumim’ u Bitolju, 1924. godine

Rabin Šabtaj D’Jaen sa članovima društva ’Malbiš arumim’ i sa siromašnom decom
koju je ovo društvo odenulo, Bitolj, 5685-1924. godine

*
Aprila 1925. godine rabin D’Jaen otputovao je u Ameriku da prikupi novac za siromašnu jevrejsku decu. Boravio je u Njujorku, Ročesteru i Indianapolisu, gde je bio veoma lepo primljen i svuda držao predavanja o Jevrejima svoga grada.

Po povratku, on je od dela priloga jevrejskih iseljenika iz Bitolja u Americi organizovao izgradnju veoma lepog i jakog zaštitnog zida od kamena i gvožđa ukrašenog ’Davidovim štitovima’ (Magen David).

Za vreme Drugog svetskog rata i bugarske aneksije Makedonije, taj zid unekoliko je sačuvao groblje od skrnavljenja i rušenja, dok je sinagoga ’Aragon’ pretvorena u svinjsku klanicu i kasnije srušena.
*
Mnogim Jevrejima-Sefardima na teritoriji Jugoslavije, pa i mnogo šire, činilo se da su zapostavljeni od strane tadašnjeg rukovodstva Svetske cionističke organizacije i da bi trebalo nešto konkretno učiniti na podizanju njihovog intelektualnog, socijalnog i religioznog standarda. Jugoslovenski Sefardi odigrali su veoma važnu ulogu prilikom osnivanja Svetske sefardske organizacije 1925. godine u Beču. Na toj skupštini, kada je za predsednika izabran Moše Pičoto (Picciotto) učestvovao je i bitoljski nadrabin Šabtaj D’Jaen.

Vladimir-Zeev Žabotinski

Bilo je to iste godine kada je Vladimir-Zeev Žabotinski (1880-1940) osnovao tzv. Revizionistički pokret, tada još u okviru Svetske cionističke organizacije, ali sa zahtevom da se omogući slobodna imigracija Jevreja u Palestinu - Erec Israel, gde treba odmah stvoriti jevrejsku državu na obe obale Jordana, na celoj teritoriji Palestine, tada pod britanskim mandatom. Ranih tridesetih godina D’Jaen se susreo i sprijateljio sa Žabotinskim, odličnim oratorom, koji je između ostalih jezika govorio i đudeo-espanjol i na tom jeziku govorio prilikom njegovih poseta u nekoliko jevrejskih zajednica u Jugoslaviji. Rabin D’Jaen učestvovao je na osnivačkom kongresu tzv. Nove cionističke organizacije u Beču septembra 1935. godine.
*
Po nalogu uprave Svetske jevrejske sefardske organizacije u Jerusalimu, nadrabin D’Jaen je za vreme službovanja u Bitolju putovao dva puta - 1927. i 1928. godine na propagandna putovanja. Preko Francuske doputovao je u Portugal, gde se sastao sa predsednikom Cionističke federacije u Lisabonu. Odande je krenuo na 17-dnevnu plovidbu do Rio de Žaneira, tada prestonice Brazila. Tamo je našao dve jevrejske zajednice, aškenasku i sefardsku. I jedni i drugi bili su imućni. Sefardi su imali svoju organizaciju ’Bnei Hercl’. I dok su stariji želeli da novac iz fondova upotrebe na zidanje sinagoge, mlađi su zahtevali da se novac upotrebi za organizovanje biblioteke i čitaonice. D’Jaen je uspeo da ih pomiri, pa i da osnuje ogranak Sefardske federacije. Prilikom odlaska iz Rija D’Jaena su pratile stotine Jevreja, starih i mladih, Sefarda i Aškenaza.
Njegova sledeća stanica bila je Montevideo, prestonica Urugvaja. I tamo je D’Jaen za kratko vreme osnovao ogranak Sefardske organizacije, kao i jevrejsku žensku organizaciju ’Sara Aharonson’. Iz Urugvaja D’Jaen je nastavio u Buenos Aires, gde je stigao aprila 1927. godine. U tome gradu bilo je tada 200.000 Aškenaza i 25.000 Sefarda i izlazilo je nekoliko jevrejskih novina, ali se – kako je naglasio D’Jaen – jevrejska edukacija gotovo se uopšte nije osećala i nije bilo interesovanja za učenje hebrejskog jezika.
D’Jaen je održao i nekoliko predavanja u gradovima Rozario, Kordova i Mendoza. Na molbu Svetske organizacije cionističkih žena (WIZO), on je pred stotinama Jevrejki govorio je o važnoj ulozi jevrejske žene u procvatu i preporodu jevrejskog naroda. Argentinske novine bile su pune izveštaja o njegovim aktivnostima u toj zemlji. Međutim, D’Jaen je naišao i na kritiku od strane nekih cionističkih lidera, na čelu sa dr Mošeom Kadošom, koji je zamerao D’Jaenu za njegovu dvoličnost: s jedne strane je hvalio cionizam, a s druge strane tražio da se prilozi šalju Svetskoj sefardskoj federaciji.
U Argentini je D’Jaen ostao oko tri meseca. Jula 1927. otputovao je u Santiago de Čile, gde se baš u to vreme doselilo na stotine sefardskih i aškenaskih Jevreja. Boravio je i u mestima Valpareze i Temuko, gde se tada doselilo dosta Jevreja iz Bitolja. Iz Čilea je D’Jaen otputovao u Peru. U Limi je našao oko sto jevrejskih porodica. Odande je preko Paname stigao u Kubu, gde je u Havani našao oko 2.000 Sefarda i oko 1.000 Aškenaza. Nije išao u Meksiko zbog tamošnje ’političke situacije’, te je iz Kube otišao u Njujork.
O svim navedenim putovanjima koja smo ovde samo površno pomenuli, a gde je proučavao stanje jevrejskih zajednica, prikupljao priloge i osnivao podružnice te organizacije, D’Jaen je napisao opširne i veoma zanimljive izveštaje onima koji su ga na to putovanje poslali - Svetskoj jevrejskoj sefardskoj organizaciji u Jerusalimu. Izveštaj je objavljen u hebrejskim listovima, između ostalih u listu ’Doar Hajom’ (30.1.1928, str. 4 i 2.2.1928, str. 2).
Zanimljivo je da je nekoliko njegovih pozorišnih komada prikazivano i u mnogim zemljama koje je posetio.

*

Posle putovanja po svetu, mesto u Bitolju postalo mu je tesno, te je sredinom 1928. godine dao ostavku. Oko dve godine služio je D’Jaen kao ’Gran Rabino’ u Argentini, a onda je odlučio da se kandiduje za glavnog rabina u Bukureštu, gde je bila prilično velika sefardska zajednica, koja je deset godina bila bez rabina, pošto ju je njen poslednji rabin, Hajim ben Moše Bežerano (1850-1931), napustio 1921. godine.
Šabtaj D’Jaen je 5. septembra 1931. godine primljen ne samo za bukureškog, već i za glavnog sefardskog rabina - ’Marele Rabin’ - cele Rumunije. Bukureška jevrejska sefardska zajednica brojala je tada oko osam hiljada duša, imala dve sinagoge, dečji vrtić sa 52 deteta, osnovnu školu za mušku decu sa 134 učenika i osnovnu školu za žensku decu sa 81 učenicom, menzu za siromašne, starački dom i groblje. Pošto tada tamo nije postojao duhovni sud, D’Jaen ga je obrazovao i objavio svoju knjigu Responsa (pitanja i odgovora).
D’Jaen je i u Rumuniji razvio veoma široku delatnost cionističkog usmerenja i bio u veoma dobrim odnosima s Aškenazima. Često je posećivao škole i zanimao se za program nastave. Da bi privukao i žensku decu, on je – prvi na Balkanu – uveo proslavu ’Bat-micva’ za dvanaestogodišnje jevrejske devojčice.
O svojim delatnostima D’Jaen je redovno obaveštavao Jevrejsku opštinu, a njegovi izveštaji uvek su objavljivani.

Uprkos svojoj svestranoj delatnosti, D’Jaen je nailazio na otpor gotovo sa svih strana: cionisti su ga optuživali što je više pažnje posvećivao đudeo-espanjolu nego hebrejskom jeziku, ortodoksni Aškenazi su ga optuživali što je previše ’moderan’, a Sefardi da ne liči na tradicionalnog sefardskog hahama i da ne uspeva da zaustavi asimilaciju.
Na najveći otpor naišao je D’Jaen kod predsednika jevrejske sefardske zajednice Rumunije. Bio je to advokat Napoleon Arje, bogati rumunski patriot, koji je huškao protiv stranaca, nazivao ih pogrdnim imenima i optužio ih da nisu odani Rumuniji. Nije mnogo trebalo da u te svoje tvrdnje ubedi rumunske vlasti. One su pogoršale svoj stav prema ’strancima’, što je pogodilo mnoge Jevreje koji nisu bili rođeni u Rumuniji, između ostalih i rabina D’Jaena. Jevrejska zajednica zahtevala je tim povodom da Arje podnese ostavku, a kad on na to nije pristao, bio je otpušten. Napoleon Arje je odmah optužio celu jevrejsku zajednicu da je antipatriotska, što je umnogome doprinelu jačanju antijevrejskog stava rumunske vlade.

Porodica D’Jaen u Bukureštu, tridesetih godina –
s leva: sin Josef, supruga Zimbul, rabin Šabtaj D’Jaen i sin Šalom

Krajem tridesetih godina, kad su počeli da se sprovode u delo antijevrejski zakoni, Napoleon Arje se pokrstio i otada još žešće napadao svoje sunarodnike Jevreje.
*
Za vreme Drugog svetskog rata D’Jaen je nekoliko puta hapšen; prvi put novembra 1940. godine, ali je na intervenciju španskog i italijanskog konzula pušten na ograničenu slobodu. Preko tih i drugih konzula rabin D’Jaen pomogao je mnogim izbeglicama koji su stizali iz Poljske i drugih porobljenih zemalja. Tako je pomoću svojih veza sa čileanskim konzulom dobio prilično legitimacija koje je podelio izbeglicama, a koje su značile život! Tu delatnost on je produžio do maja 1943. godine, kada je Rumunija prekinula diplomatske odnose sa Čileom.
Na pomenu održanom D’Jaenu u Santiagu decembra 1947. godine govorio je Miguel Angel Rivera, bivši čileanski konzul, koji je rekao da je ponudio azil u konzulatu D’Jaenu i celoj njegovoj porodici, ali je rabin to ljubazno odbio, jer je hteo da ostane sa svojom pastvom. D’Jaen je samo zamolio Riveru da se pobrine za njegovu bogatu biblioteku, što Rivera nije mogao da ostvari, jer su rumunski legioneri zapalili sinagogu ’Gran Kal’ i D’Jaenova biblioteka je uništena.
Marta 1944. godine rabin D’Jaen sa suprugom Zimbul napustili su Rumuniju. Nekoliko meseci bili su u Erec Israelu i posetili Kairo i Aleksandriju. Avgusta 1945. godine preko Francuske ukrcali su se u brod za Montevideo, a odande otišli u Argentinu, gde su se našli sa svojom decom.
U Argentini nije dobio nikakvu zvaničnu dužnost, ali se veoma angažovao na agitaciji i propagandi za cionistički revizionistički pokret Vladimira-Zeeva Žabotinskog. Na jednom od tih propagandnih putovanja, u mestu Tukuman, dok je držao govor, dobio je srčani napad. Preminuo 11. novembra 1947. godine. Imao je šezdeset četiri godine.
(Za mnoge ovde objavljene podatke zahvaljujem Karlosu, unuku rabina Šabtaja D’Jaena).
Na kraju donosimo fotografije i deo novinarskih izveštaja sa putovanja rabina D’Jaena 1925. 1927. i 1928. godine po SAD i zemljama Južne Amerike (Argentina, Brazil, Kuba, Čile, Peru, Panama…).

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License