Sabitaj Josifa Koen

KOEN JOSIFA ŠABITAJ
Vitalni sedamdesetdvogodišnjak Koen Šabitaj je čovek sa kojim se ima šta i o čemu razgovarati.
Rođen je 1916. godine u Kosovskoj (sada Titovoj) Mitrovici gde je završio četiri razreda gimnazije nakon čega je nastavio srednjotehničku tekstilnu školu u Leskovcu a potom tehnološki fakultet 1939. godine u Cirihu. Po završetku fakulteta radi u tkaonici Nisima Koena u Beogradu. "Drugi svetski rat me je zatekao šestog aprila 1941. godine u Beogradu. Odmah sam kao rezervni oficir obukao uniformu i pošao na svoj ratni raspored. Idući od stana do beogradske železničke stranice posle nemačkog bombardovanja video sam mnoge. zgrade porušene i veliki broj ranjenih i poginulih. To je bio strašan prizor. Jedna zaprega je sva iskomadana a oba konja mrtva. Dim i vatra caruju Beogradom. Drvara gori. U Kosovsku Mitrovicu sam stigao osmog aprila i tu sam poslednji put video moga oca. Poslednje njegove meni upućene reči su bile: "Idi s Bogom" na hebrejskom jeziku. Iz Mitrovice sam otišao za Kosovo Polje da bih uhvatio vezu za Đakovicu gde sam imao ratni raspored i gde sam se našao sa dosta vojnika i oficira. No, tada nam jerečeno da se u Novom Pazaru formira otpor i da treba svi tamo da pođemo. To smo i uradili. Tu su nas 18. aprila Nemci i zarobili. Ostao sam živ zahvaljujući drugovima Crnogorcima. Odatle su nas u stočnim vago¬nima sproveli na Banjicu u Beograd kao ratne zarobljenike gde je već bilo dosta vojnika i oficira a među njima i 16 generala bivše jugoslovenske vojske. U logoru higijena i hrana kao i smeštaj su bili očajni. GladovaIi smo. Nakon dve nedelje došao je jedan bugarski vojni ataše koji je oslobodio sve Makedonce. Istog dana je stigao i italijanski vojni ataše koji je tražio da se prijave svi Crnogorci koje će on povesti za Crnu Goru i osloboditi ih. Spisak Crnogoraca sam ja pravio tako da sam i sebe upisao u Crnogorce i to pod rednim brojem 77 a pod tuđim imenom Sava Kojić iz Podgorice. Odatle nas Nemci sprovode do beogradske že!ezničke stanice gde sam video ženu moga brata Nisima Natu Muni koja je na rukavu imala žutu traku na kojoj je pisalo "Jude". Ja sam se pravio da je ne poznajem jer bi se u tom slučaju otkrilo da sam Jevrejin. Odatle nas Nemci utovaraju opet u stočne vagone pa pravac Skoplje i Uroševac. Iz Uroševca nas transportuju kamionima do Suve reke a to je bila italijanska okupaciona zona. Dok smo putovali od Beograda do Skopja jedna moja radnica javila je mojoj verenici u Skoplju da stižem pa su me ona i njen otac sa čekali i dali mi malo hrane i zlatnih dukata da mi se nađe koji će mi kasnije biti od velike koristi. Kada smo stigli u Suvu Reku !talijani su nas dočekali sa belim hlebom, dali nam odmah italijanske pasoše i rečeno nam je da smo slobodni. Odatle odlazim za Lipljan. U Lipljanu jednom civilu dajem vojnu uniformu za civilno odelo. Iz Lipljana odlazim za Skoplje kod moje verenice Mile Geršon kod koje ostajem do šestog maja. Sa mojom verenicom venčao sam se devetog novembra. Tom su činu bila prisutna trojica rabina. Sa svojom suprugom u braku sam proveo 40 godina a tek nakon 34 godine obavili smo svadbeno putovanje kad su se stekle mogućnosti obišavši ceo svet. Putovali smo pet i po meseci oko sveta. Dok sam bio u Skoplju Bugari su me kao Srbina hapsili tri puta a moj tast, koji je bio vrlo bogat, me je otkupljivao. Aprila 1942. godine ja i moja supruga odlazimo za Prištinu a odatle za Tiranu gde ostajemo mesec dana a potom odlazimo za Ulcinj gde ostajemo osam meseci kod Čede Filipovića. U Albaniji sam živeo pod imenom Šaban.
ApriIa 1944. godine u Prizrenu hapse me albanski žandarmi. Tada je u Prizrenu bio kvestor Arslan Boljetini inače on je iz Kosovske Mitrovice. Nakon nekoliko dana i moju ženu su uhapsiIi. Dok sam bio u zatvoru u Prizrenu hranu su mi krijući doturaIi Srbi-Prizrenci. Iz Prizrena Nemci nas sprovode za Prištinu u zatvor gde ostajemo dve nedelje a potom nas sprovode u logor u Beč. Dok sam bio u zatovoru u Prizrenu nekoliko puta su me albanski žandarmi tukli. U Beču su nas terali da radimo u građevinskoj firmi Zectkofer kojom prilikom je i moja žena nosila opeke i pravila malter.
U Beču od Jevreja sa Kosova i Metohije bili su: Beraha Majer sa ženom Sarom i sinom. Interesantno je istaći da mala Dijamanta Behar-Avramović a udata Kovačević kada su saveznici bombardovali Beč bombardovali su i logor u kome smo se nalazili. Tada se mala Dijamanta Behar-Avramović popela na jedan bedem i uzviknu la "Čuj narode Izraela". Ovo je govorila dok su još bombe padale. Ja sam je brzo ubacio u otvor koji je bomba napravila. Tu u Beču smo dočekali slobodu. Naime, osmog aprila 1945. godine Rusi su nas oslobodili. Rusi su nas jako dobro hranili. Potom smo pošli za Jugoslaviju. Šestog maja 1945. godine stižemo u Skoplje gde ostajemo do 1948. godine kada brodom "Kefalos" odlazimo za Izrael. Dok sam bio u Skoplju radio sam kao tehnički direktor cefog sektora tekstilne industrije u Makedoniji. Ovde sam postao i prvi inovator.
Iz Izraela odlazim za Tursku 1952. godine u Istambul gde radim kod mog brata od strica Gavrijela Koena. Iz Turske 1955. godine odlazim za Brazil gde ostajem dve i po godine apotom odlazim za Argentinu 10. 09. 1957. godine gde i sada živim. U Buenos Airesu s Kosova živi Stela Mandil koja ima ćerku i unuka. Na Kosovu je živela u Prištini. Ovde žive još Bahar Leon iz Prištine, a radio je kao trgovac. On ima sina i ćerku. U Karakasu žive Koen Jakova Eli i njegov sin Moša. Zatim Moni Adižes kao samac, nikada se nije ženio.
Koen Josifa Šabi i sin mu imaju svoju fabriku. Žive jako dobro jer proizvode robu koja ima odličnu prođu na tržištu.
Koena Šabitaja otac - Koen Benvenista Josif u Kosovsku Mitrovicu se doselio 1913. godine. On se bavio trgovinom i sva svoja velika sredstva je ,uložio kod zastupnika firme "Singer" koja je bankrotirala tako da je morao izpočetka raditi i stvarati. Zastupnik ove firme se nalazio u Skoplju i posle Prvog balkanskog rata ostaje u Solunu što je dovelo do toga da je moj otac finansijski propao. Kad je moj otac stigao u Kosovsku Mitrovicu mnogo ga je pomogao blagajnik Francusko-srpske banke u tom gradu. Ubrzo je materijalno dobro stajao. Imali smo u Kosovskoj Mitrovici našu trgovačku radnju koja se zvala "Manufakturna i galanterijska radnja Josifa Koena", koja se nalazila preko puta hotela "Zrinski ". U to doba u Kosovskoj Mitrovici trgovac žitom je bio Haim Bivas. Porodica Rubenović imala je svoju prodavnicu lovačkog oružja, dok je porodica Adižes imala trgovinsku radnju kao i mi. Ostali Jevreji u Kosovskoj Mitrovici su bili sitni trgovci.
Otac nas je savetovao da budemo vredni i pošteni. Sećam se dobro njegovih reči: "Zdravlje i novac, odlaze i dolaze, a vreme i poverenje su vrednosti. U trgovini i u braku kada se jednom poverenje izgubi više se ne može povratiti.”