Ruso Salom

Govor Šaloma Rusoa.
Povodom proslave dana Pashe 1918. godine, Šalom A. Ruso, sveštenik komande mesta u Solunu, održao je patriotski govor istorijske važnosti srpskim vojnicima i oficirima Jevrejima koji su se borili za oslobođenje svoje otadžbine Srbije, za ujedinjenje Jugoslovena U tom govoru, on je između ostalog rekao:
„Prošle Pashe, sakupljeni na ovom istom mestu, verovali smo i nadali se da ćemo dan našeg praznika proslaviti ne ovde, opet u Solunu i pustinji van Otadžbine… nego da ćemo ga proslaviti na obalama penušavog Dunava i tihe Save… Proslavljati ga ne u uskim međama izgorelog Soluna, nego u proširenim međama velike Srbije i još veće - novostvorene Jugoslavije. Vera naše nade, nada naše vere još traje…
Nas Jevreje iz Srbije teši što ovde nismo sami, jer ne zaboravimo, Mojsej nije sam, i Navin je s njim! Ne zaboravimo da će isto kao i u doba našega Zaveta što je Isus Navin uveo narod u zemlju Hanana, da će nas i danas naš Navin, vođ naroda srpskog, oličen vojskom srpskom, uvesti u obetovanu zemlju od Hanana - u našu Srbiju…"
Pošto je ukazao na značaj Balfurove deklaracije iz novembra 1917. i izneo da se tim aktom kao i oslobođenjem od Turaka kolevke jevrejeske narodne prošlosti, Palestine, postavljaju prvi temelji jevrejske nacionalne države u kojoj će Jevreji imati uslove za dostojan život, Ruso je nastavio:
„Naročitu radost moralo je osetiti srce po svetu rasejanih Jevreja zbog svega toga Milioni naših sinova prenuli su se i novom nadom i novim životom. Samo mi ne. Ne, mi nismo! A nismo stoga što smo mi taj i takav život oduvek imali u Srbiji. Imali smo ga, i ne da verujemo no znamo da će biti još i lepši no što beše…"56
Odjek Balfurove deklaracije kod Jevreja u svetu zavisio je od njihovog položaja u pojedinim zemljama: što je taj položaj bio gori, to je odjek bio veći. Međutim, sigurno je da nijedan Jevrejin nije mogao ostati ravnodušan prema ovom značajnom događaju.
Govor vojnog sveštenika Šaloma Rusoa srpskim voj-nicima mojsijevcima na Solunskom frontu predstavlja naj-lepše priznanje Srbiji, duhu slobode, tolerancije i čovečnosti srpske demokratije. On čini veliku čast Srbiji, ali isto toliko i srpskim Jevrejima. Nazvati Srbiju „obećanom zemljom" srbijanskih Jevreja - prema poslovičnoj biblijskoj reči koja je ušla u jezik svih naroda - kao što je to učinio Šalom Ruso, sigurno predstavlja jedinstven izraz ljubavi i vernosti srbijanskih Jevreja prema Srbiji koji zaslužuje da se istakne.
U ovom stavu Šaloma Rusoa i srpskih boraca jevrejske veroispovesti na Solunskom frontu, kao i u svakom ljudskom postupku, prepliću se duhovne pobude sa konkretnim uslovima života Biblijska obećana zemlja Palestina, njihova stara postojbina, bila je draga i sveta uspomena da-leke prošlosti, uvek u srcu prisutna, uvek delotvorna ideja-snaga, ali tada još uvek daleka od svoje praktične realizacije. Srbija, naprotiv, bila je za njih konkretna, živa stvarnost sadašnjosti, nova postojbina u kojoj su se nalazile njihove porodice i sve što su imali. Iz stare postojbine bili su izgnani pre gotovo dve hiljade godina. Iz nove otadžbine, Srbije, bili su izgnani pre dve i po godine. Za oslobođenje i stare i nove otadžbine trebalo je voditi oružanu borbu stavljajući život na kocku. Ali u borbi za Srbiju, oni su već bili angažovani svojom vojničkom zakletvom i svojom slobodnom voljom, a da bi ušli u borbu za obnovu svoga nacionalnog ognjišta u Pa-lestini, trebalo je napustiti borbu u kojoj su se već nalazili. A oni to nisu hteli. Oni su za Srbiju, kao i ostali Srbi, bili vezani i uspomenama prošlosti, i borbom sadašnjosti, i težnjama budućnosti. Srbija je za njih bila ne samo teritorija nego velika duhovno-moralna vrednost oličena slobodom i jednakošću koju su u njoj uživali. Ta sloboda bila je svestrana i uključivala je i slobodu iseljenja, ukoliko jednog dana žele da otputuju i učestvuju u izgradnji svoje preporođene stare otadžbine.
Ova poslednja sloboda nije bila najmanje važna, jer bi i Eldorado prestao biti to ako se iz njega ne bi po svojoj volji moglo izići u svako doba. Tu slobodu samoopredeljenja, slobodu opcije, Srbija im je zvanično priznala upravo povodom Balfurove deklaracije preko svoga predstavnika doktora Milenka Vesnića, srpskog poslanika u Parizu, i to na osobito srdačan način.
U pismu od 24. decembra 1917 (čiji se pun tekst navodi na drugom mestu), upućenom u ime srpske vlade doktoru Davidu Albali, tada u zvaničnoj misiji u SAD, kojim se saopštava da se Srbija pridružuje Balfurovoj deklaraciji, Milenko Vesnić piše da će eventualni odlazak njenih Jevreja biti za Srbiju gubitak, ali će ona takvu odluku dočekati sa razumevanjem i simpatijom. Ta simpatija se zasniva, s jedne strane, na sličnosti izgnaničke sudbine Srba i Jevreja, a sa druge, na uverenju da će srbijanski Jevreji, ako se i isele, poneti u svom srcu ljubav za Srbiju i zadržati je i u svojoj obnovljenoj otadžbini. „Nama će biti žao - kaže Vesnić u svom pismu - ako napusti i jedan od naših sugrađana Jevreja i vrati se u svoju obećanu zemlju, ali mi ćemo se tešiti nadom da će nam oni ostaviti znatan deo svoga srca i postati najjača veza između slobodnog Izrailja i Srbije."
Na ovaj širokogrudi gest simpatije i solidarnosti koji je učinila Srbija prema svojim Jevrejima, oni su odgovorili navedenom izjavom solidarnosti sa Srbijom, uzvraćajući vernost vernošću i ljubav ljubavlju.
Eto, i to je jedan od vidova širokog i mnogostrukog moralnog značaja koji sadrži patriotski govor Šaloma Rusoa. O tom moralnom značaju mogu se navesti i drugi razlozi. Rusoova izjava da u srcima Jevreja srpskih vojnika koji su se borili pod srpskom zastavom Balfurova deklaracija nije probudila žudnju za povratkom u staru domovinu, Palestinu, dobija, dakle, poseban etički značaj kad se imaju na umu okolnosti pod kojima je taj govor održan. Jevreji srpski vojni obveznici na Solunskom frontu delili su tada sa ostalim Srbima gorčinu izgnanstva i bol za porobljenom otadžbinom, kao što su istim osećanjem tuge bili obuzeti Jevreji koji su se nalazili u neprijateljskim logorima i u okupiranoj Srbiji. Borba je bila još u punom jeku. Nemačka je toga proleća 1918. godine činila poslednje velike napore da iznudi rešenje na Zapadnom frontu i njena vojska je ponovo prodrla u blizinu Pariza. Nije izgledalo da se rat bliži kraju. Duh srpskih boraca bio je ispunjen jednom jedinom mišlju: voljom za pobedom i oslobođenjem porobljene otadžbine. Ta misao ispunjavala je i srca srpskih Jevreja. Oni su, razume se, pozdravili Balfurovu deklaraciju i radovali se podršci koju je toj deklaraciji dala i vlada Srbije. Međutim, mi verujemo da su oni svojim oštrim psihološkim i moralnim čulom osetili i procenili da bi u tom času misao o seobi u Palestinu bila neka vrsta skrnavljenja njihovog srpskog rodoljublja, njihove vernosti Srbiji, nešto nalik na duhovno dezerterstvo i defetizam. I zato ovaj govor Šaloma Rusoa, čini nam se, treba shvatiti ne samo kao vanredno plemenit izraz njihovog srpskog patriotizma, kao divnu potvrdu njihove vernosti svojoj otadžbini, porobljenoj Srbiji, u jednom tragičnom času njene istorije, nego i kao dokaz njihovog dubokog moralnog osećanja uopšte. U tom smislu ova izjava spada u red najlepših manifestacija nacionalne i opšteljudske solidarnosti srpskih Jevreja, solidarnosti koja je uostalom posvedočila prolivenom krvlju na bojnim poljima i podnetim patnjama zajedno sa celokupnim srpskim narodom.
Iz knjige JEVREJI ZA SLOBODU SRBIJE 1912-1918
BlinkListblogmarksdel.icio.usdiggFarkfeedmelinksFurlLinkaGoGoNewsVineNetvouzRedditYahooMyWebFacebook

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License