Ruski Emigranti U Sanghaju

Radosav Pušić

Ruski emigranti u Šanghaju
1917-1950
1.
Istorija polukolonijalnog i okupiranog Šanghaja se može podeliti u dva razdoblja. Prvo istoričari vole da nazivaju periodom „usamljenih ostrva“ (1932-1941), a drugo je bilo period pune japanske okupacije (1941-1945). Naziv „usamljena ostrva“ se odnosio na međunarodne koncesione zone (angloameričku i francusku), koje su zadržale određeni stepen autonomije i izvesnu samo-stalnost. Kada je Japan započeo rat sa SAD, život u Šanghaju se radikalno promenio.
Rođeni Šanghajci, migranti (Kinezi iz Subeija i Đijangnana), emigranti, okupatori (Englezi, Fran-cuzi, Amerikanci, pa kasnije Japanci) i izbeglice iz Evrope i Rusije (Jevreji, Rusi i drugi narodi), kreirali su ambijent Šanghaja u republikanskom periodu (1911-1949). Njegova urbana istorija se sabira oko različitih oblika susretanja Zapada i Istoka, razvoja bankarskog sistema pod uticajem zapadnih banaka i njihovog poslovanja, kao i rasta novih oblika ekonomije kulturne industrije (štampa, marketing, izdavaštvo) i industrije za-bave (muzika, ples, kocka, prostitucija, itd.). Promena granica identiteta zajednica koje su živele u Šanghaju imala je jednu konstantu - istu naklonost ka konzumiranju komercijalne kulture, opčinjenost novim proizvodima i novim pra-vilima u sektoru usluga. Kompleksi restorana, pozorišta, bioskopa, balskih dvorana, kao i posteri, kalendari, slike, oglasi i reklame u no-vinama i na radiju, prenosili su nove poruke, zavodili, napadali čula, opsedali misao i pro-vocirali. Šanghaj je, sa jedne strane, bio centar slave, luksuza, komfora i modernosti, a sa druge strane, centar njihovog naličja. Upravo iz tih razloga Šanghaj je slovio kao mesto za koje se istovremeno govorilo da je i „raj i pakao“ na zemlji.
Tokom godina, stvarao se imaginarni prostor modernosti u koji se ulazilo kao u neki dućan. Tu se nudilo sve - od najjeftinijeg do najskupljeg, od najbizarnijeg do najuzvišenijeg, od najmanjeg do najvećeg, od najlepšeg do najružnijeg. Bazična struktura urbanog života, koji više nije ličio ni na šta poznato, promenila je način vođenja svako-dnevnog života većine muškaraca i žena u Šanghaju. Promene su bile tako velike da su nepovratno menjale „geografiju duše“ običnih ljudi. Čajdžinice i kurtizane, zamenjeni su plesnim dvoranama, javnim kućama, kabareima; tradicionalne kineske igre zabavnog tipa (naj-poznatija je bila mađijang), zamenjene su kazi-nima i konjičkim trkama. Imaginacija, snoviđenje i realnost Šanghaja, rodili su predstavu o Šang-haju kao gradu „modernih devojaka“, prelepih Ruskinja, dekadentnih Evropljana, kineskih ganstera, špijuna i obaveštajaca, ilegalnih po-kreta, izbeglica, džeza, velikana svetske umet-ničke scene, opijuma, heroina, kulija; nastajali su stereotipi koji su govorili o „pariskom talasu u Šanghaiju“, o „Holivudu Istoka“. Tome su išli na ruku: slike šanghajskih devojaka sa kalendara za 1930. godinu, pa holivudski film Orsona Velsa „The Lady From Shanghai“, privlačnost glumice Ane Mej Vong u filmu „Shanghai Expres“, (režirao ga je Joseph Von Sternberg, 1932), kao i kineski film „Anđeo na putu“ („Malu tijenši“ ili „Street Angel“ iz 1937), u kojem je igrala ondašnja šanghajska pop-zvezda, poznata kao „zlatni glas“ - Džou Sjuen (Zhou Xuan). Negovana je i razvijana lepeza neverovatnih emo-cija, koje su i na Istoku i na Zapadu budile želju da se bar za trenutak bude deo tog „dekadentnog Šanghaja“, „bisera Istoka“. Iako su Britanija, Francuska i Amerika, u dobro poznatom kolo-nijalnom maniru, podelili Šanghaj, činilo se da ih Šanghaj osvaja svojim šarmom, da budi „orijen-talne fantazije“, i nezasitu glad za šanghajskim ukusima i mirisima. Za deo tih „ukusa i mirisa“ zaslužni su i Rusi u Šanghaju!

2.
Kasno u 19 veku ruska vlada je počela ozbiljnije da plasira svoje investicije u Man-džuriju. Uspostavljene su trgovinske veze između Vladivostoka i Šanghaja. Ruski trgovci čajem povezuju se sa centrima u Kini. Oko 350 ruskih građana 1905. godine dolazi u Šanghaj i naseljava se u Međunarodnom kvartu. U nameri da zaštite interese ruskih trgovaca, Rusija donosi odluku da 1896. godine otvari konzulat.
U Šanghaju, kao i u nekoliko drugih velikih kineskih gradova, rusku zajednicu su činili uglav-nom trgovci i osoblje transportnih kompanija, Rusko-Azijske banke i službenici ruskog kon-zulata. Oktobarska revolucija je doprinela da se veliki broj Rusa, bežeći od građanskog rata i haotičnih prilika u zemlji, uputi van granica svoje domovine. Dobar deo odlazi u Evropu i Ameriku, ali mnogi Rusi iz Sibira, Urala i oblasti oko Volge, zajedno sa vojnicima i njihovim porodicama, kreće put Istoka. Doduše, bilo je i onih koji su došli i pre revolucije, kao i onih koji su bili deo regularnih vojnih jedinica. Do 1925. godine, veći deo ruskih „emigranata“ je bio smešten u centrima u Harbinu, kao i u gradovima Hailar, Sinđijang, Mandžuli, Jablonija i Luka-ševo.
U oblasti između planine Hingan i grada Hailar, bilo je područje poznato kao „zemlja tri reke“, gde je dom našlo nekoliko porodica trans-bajkalskih Kozaka. Vremenom se tu razvilo nekoliko kozačkih sela. Međutim, tokom 1929. godine, boljševici organizuju gerilske grupe koje sa sovjetske strane upadaju i pale nekoliko sela, pobivši oko 200 Kozaka.
Po svedočenju Nikolajeva, u martu 1920. go-dine, ataman A. I. Dupov, general-major Bokić i ataman V.V. Anenkov, sa svojim ljudima dolaze iz oblasti južnog Urala, prelazeći u Sinđijang. Nadiranje sovjetskih agenata i vojske, primorao je ruske izbeglice da nastave svoju seobu dalje na istok. Nikolajev navodi: „Mnogi su našli smrt na putu, tako da je iz Bakićevog kontigenta, koji je brojao 12.000 ljudi na početku, preživelo samo 350 muškaraca. Anenkovi Kozaci u celini odlaze u Tijenđin. Najveća grupa pod vođstvom prvo generala V.O. Kapela, kasnije atamana Semjo-nova, izborila se na putu preko Sibira sa groznom 'ledenom kampanjom' i dospela 15. avgusta 1920. godine na granicu sa Mandžurijom. Većina ruskih izbeglica koji su prešli granicu smestili su se oko stanice Mančuli na rusko-mandžurskoj granici, i njih su činili: 1) Kozaci iz Orenburga, Sibira, Jenisenska, Irkutska i deo transbajkalskih armija; 2) ostaci divizija iz Samare, Volge, Ufa, Urala, Omska, Tomska, Irkutska, Tobolska i oblasti u blizini Mandžurije; 3) radnici iz Ijevska i Votkinsk fabrika; 4) ostaci različitih rodova, artiljerije, inžinjerije; 5) porodice oficira i sami oficiri; 6) izbeglice iz Sibira i Urala, kao i oblasti oko Volge, kao i veći broj seljaka iz Samare, Ufe, Vjatka i Perma; 7) mnoge manje grupe ili pojedinci koji su prelazili rusko-kinesku granicu samostalno.“
Drugi veliki talas izbeglica dolazio je sa Vladivostoka. Većinom su to bili Rusi iz „dalekoistočne kozačke grupe“ pod komandom generala F. L. Glebova, koja je isplovila iz Vladivostoka 23. oktobra 1922. godine, na brodovima Okhotsk, Zaštitnik i Mongugam. Ova grupa je uključivala i ostatke nekih drugih armija kao i njihove žene i decu. General Glebov je naredio da se porodice i civili presele u Mandžuriju, a da muškarci, i to njih 850, ostanu sa njim. Oni su krenuli put Šanghaja, u koji stižu 14. septembra 1923. godine. Negde u isto vreme, veliki broj drugih brodova pod komandom vice-admirala Starka, napušta Vladivostok. Oni su prevozili 1000 vojnika, 700 mornara, 700 kadeta, 1500 civila i brojne manje grupe, uključujući i više od stotinak Srba. Deo njihovih brodova se izgubio na putu, ali je veći deo stigao u Šanghaj.
Mnogi Rusi privučeni ekonomskim razvojem Šanghaja, kao i potrebom da se nekako izbora sa sve težim uslovima života, iz Harbina stižu u Šanghaj. Iako je Šanghaj bio slobodan i relativno bezbedan grad, uslovi za Ruse nisu bili idealni.
Jedini putnički dokument koji su oni posedovali, bio je „pasoš“ koji je izdavala Liga naroda. Dolazak ruskih emigranta u Istočnu Aziju, označio je početak sučeljavanja različitih političkih pokreta, kojima je bila zajednička samo jedna stvar - mržnja prema boljševicima. Većina Rusa u Šanghaju je bila monarhistički opredeljena. Izdavane su brojne novine i časopisi sa monarhističkim sadržajima. Isto se dešavalo i u Harbinu. Evo nekih naslova: Ruska zemlja, Standard, Novi put, Na granici, itd. Kako su se prilike menjale, a početak Drugog svetskog rata približavao, u Šanghaju je posle 1938. godine, delovala samo jedna monarhistička organizacija, to je bilo društvo pod nazivom „Sudbina, Car i Nacija“. U Šanghaju je postojala i revolucionarna antimonarhistička frakcija koja je promenila ime u „Seljačka partija“, sa centralom u Pragu, i koja je imala svoje novine.
Po preuzimanju kontrole nad Šanghajem, Japanci su formirali Biro za ruske izbeglice, izdavali su im identifikacione karte, koje su bile nužne za život, rad i putovanje. U jednom tre-nutku, šanghajski Rusi su mogli da biraju između sovjetskog državljanstva ili da ostanu samo sa podrškom Biroa. Bez domovine, Rusi su oficijelno bili bliži japanskom režimu u Kini, ali, Japanci im nisu verovali i bila je velika vero-vatnoća da će ih uhapsiti kao špijune SSSR-a.
Sporazumom iz 1924. godine, Republika Kina priznaje SSSR. Odmah potom se osniva Komitet za zaštitu prava i interesa ruskih emigranata u Šanghaju. Odnosi među Rusima se komplikuju. Zajednica koju čine: ruske izbeglice i ruski emi-grani, simpatizeri boljševika i njihovi neprijatelji, monarhisti, socijalisti, anarhisti, komunisti,fašisti, liberali i konzervativci, bila je tako kompleksna i slojevita, da je gotovo bilo nemoguće naći neku sabornu tačku oko koje bi se svi okupili.
Važnu ulogu u povezivanju ruske zajednice, kao i uspostavljanje veza među pravoslavnim ver-nicima Šanghaja, odigrala je šanghajska Ruska pravoslavna crkva, na čijem čelu je, od novembra 1935. godine, bio Sveti Jovan Šanghajski. U Šanghaju je episkop Jovan zatekao nedovršeni hram i zajednicu duboko podeljenu među etnič-kim linijama (Rusi, Ukrajinci, Grci i Srbi). Ostva-rujući kontakt sa svima, on je brzo uspeo da se nametne pravoslavnoj zajednici u Šanghaju. U javnosti postaje poznat po čudima koje čini i dubokoj predanosti veri. Često je bio na ulici spašavajući beskućnike, decu, dajući im hranu, odeću, obrazovanje i medicinsku zaštitu. Nikada nije propustio crkvenu službu. Odbijao je i da jede i da spava. Obuvao je samo sandale bez čarapa i zimi i leti, i izgledao je više kao prosjak nego kao episkop. Neki su govorili da nije pri zdravoj pameti, ali ga sve to nije zaustavilo da se brine o drugima i da se sa odgovornošću odnosi prema njihovim materijalnim i duhovnim potre-bama. Jovan Šanghajski je zaslužan za dovršenje gradnje ogromnog sabornog hrama posvećenog ikoni Majke Božije „Zastupnice grešnih“. Inicirao je podizanje bolnica, sirotišta, prihvatilišta, sta-račkih domova, sirotinjskih kuhinja. Sirotište Svetog Tihona Zadonskog u Šanghaju je sagra-đeno na njegovu inicijativu i uz pomoć Komiteta žena. Bio je to dom za siročad i napuštenu decu. Sam je sakupljao izgladnelu i ostavljenu decu po sirotinjskim četvrtima Šanghaja, a u sirotištu je udomio oko 3500 nezbrinute dece. Čini se da su deca ponajbolje razumela Jovana Šanghajskog. Evo opisa koji koji verodostojno svedoči kakav je bio sveti Jovan:
„U ovom malenom, pogrbljenom starčiću krilo se nešto što nije od ovog sveta. Prema svetskim merilima, kod Vladike ništa nije bilo „kao kod drugih ljudi“: kosu nije raščešljavao, donja usna mu je bila ružno ispupčena – imao je govornu manu i govorio nerazgovetno, umesto blistave mitre ukrašene kamenjem, kao kod drugih episkopa, nosio je „kapu na rasklapanje“ s ikonama svetih koje su izvezla njegova duhovna deca-siročići. Obično se držao strogo, ali često mu je u očima igrao nekakav živahni plamen, naročito kada bi ga okružila deca. Ona su ga odlično razumevala i beskrajno volela, uprkos njegovoj govornoj mani. A on se čak igrao s njima i šalio u hramu, zbog čega su neki protestovali. Po svom ponašanju bio je nalik na one koje Pravoslavlje od davnina naziva „Hrista radi jurodivima“, tj. one koji su se odrekli „mu-drosti ovoga sveta“ radi postizanja mudrosti Božije. (Kor.4,10; 3,19;1,24-25)
Za vreme japanske okupacije Šanghaja, Japan-ci su neposlušne članove „Ruskog izbegličkog komiteta“, koji su pokušali da sačuvaju neza-visnost ruske zajednice, likvidirali. Vladika Jovan se samoproglasio za privremenog starešinu ruske zajednice. Rutinski je ignorisao policijski čas. Kao jedini velikodostajanstvenik u Kini koji je odbio da se povinuje autoritetu sovjetske Ruske pravoslavne crkve, on je od njenog Svetog sino-da, izabran za arhiepiskopa 1946. godine.
U Šanghaju je bivši ruski konzul V. F. Gros, energično organizovao pomoć za potrebe izbeg-lica. U februaru 1923. on je sa svojim glavnim pomoćnikom, doktorom D. I. Kazakovim, organi-zovao „Rusko pravoslavno bratstvo“ koje je postalo centar dobrotvornog rada. Sličnim aktiv-nostima se rukovodilo iz „Centra dobrotvonog komiteta“, čiji je počasni predsednik i najaktivniji lider bio episkop Jovan. Ovaj Komitet je vodio računa o brojnim institucijama kao što su bile: Javna ruska kuhinja (davala jeftine i besplatne ručkove svakoga dana), sirotišta, ruske bolnice i različite škole. Nezavisno od ovog Komiteta, postojale su i organizacije kao što su „Beli cvet“ (borila se protiv tuberkoloze) i „Kolevka “ (dom za malu nezbrinutu decu).
Među crkvenim organizacijama postojale su: „Krug Svetog Josifa“ i „Krug Svetog Serafima“. Tu su mladi ljudi učili istoriju ruske pravoslavne crkve, kao i živote izuzetnih pravoslavnih svetaca pod vođstvom episkopa Jovana.
U Šanghaju je 1936. godine, od donacija, sagrađen Hram Blažene Device; Crkva Svetog Nikole podignuta je u sećanje na ubistvo cara i njegove porodice. Ikone su slikali najbolji ruski umetnici u Istočnoj Aziji, kao i nekoliko ikono-pisaca iz Rusije. Oslikavanje crkve je završeno 1933. godine. U Šanghaju je živeo i deo ruskih hrišćana koji je pripadao tzv. Unijatima, ili Rus-koj katoličkoj crkvi, koju je vodio arhimandrit Nikolaj. On je u Unijate prešao iz pravoslavne vere.
Veliki broj emigrantskih vojnika i oficira je ušao u razne oblike policijskih službi. Većina njih je bila u obezbeđenju Istočne kineske železnice pod generalom N. T. Volodčenkom i A. K. Mitrofanovim. Drugi su ušli u policijsku službu u Harbinu i u drugim mandžurskim zajednicama. U Šanghaju su služili u policijskim snagama među-narodnih zona, a posebno su bili angažovani u francuskoj koncesionoj zoni. Mnogi muškarci su postajali karijerni vojnici Šanghajskog ruskog puka, jedinog profesionalnog i stalnog tela pri Šanghajskom dobrovoljačkom korpusu. Posebne ruske belogardejske snage su 17. januara 1927. godine organizovale dva korpusa pod nazivom „Ruski samostalni dobrovoljački korpus“. Činili su ga Kozaci koji su u Šanghaj došli iz Vladi-vostoka sa vice-admiralom Starkom. Ova neza-visna jedinica je 1932. godine prerasla u regimentu, da bi 1942. godine demobilisana i postala deo policijskih snaga. U francuskoj kon-cesionoj zoni, januara 1932. godine, formiran je ruski policijski odsek od strane generala Glebova. Činilo ga je 350 ljudi kojima je komandovao general-major L. M. Adamovič i kapetan T. T. Sadilnikov.
Ma koliko ove vojne i policijske formacije ruskih „vojnika“ bile dobro organizovane, za većinu Rusa u Šanghaju moglo se reći da se nisu baš najbolje snašli i da im se svakodnevni život odvijao uz puno teškoća. Ruska zajednica se, uprkos svemu, polako dezintegrisala, kako po kulturnoj, tako i po ekonomskoj liniji.
Žene su imale poslove koje su ih profilisale kao prodavačice, stenografkinje, kelnerice, devoj-ke u barovima, medicinske sestre, učiteljice mu-zike i plesa, učiteljice jezika, krojačice, maserke, itd. Sve su to bili teški poslovi, koji nikome nisu posebno prijali. Retke Ruskinje nalaze posao u svojoj profesiji i one uglavnom rade kao uči-teljice, instruktori muzike, plesa ili francuskog jezika. Druge su bile šnajderke, prodavačice ili frizerke.
Sredinom 1930-ih u Šanghaju su bile dve ruske škole. Kasnije se njihov broj uvećava, i javljaju se nekoliko trgovačih, srednjih i viših škola za devojčice. Pored škola, postojale su i brojne kulturne i sportske organizacije.
U Šanghaju su ruski oficiri, koji se nisu priključili policijskim jedinicama, pokušali da po-krenu neki posao. Otvarali su firme koje su se bavile uvozom tekstila, draguljarnice, prodavnice odeće, restorane, biblioteke, apoteke, foto-studija, prodavnice hrane, nameštaja, fabrike za pro-izvodnju votke, bakalnice. Deo ruskih izbeglica se uključio u ruske firme koje su poslovale i pre rata. Predsednik trgovinske komore Rusa u Šanghaju bio je Peter S. Grorief, koji je svoj život biznismena započeo u Moskvi 1912. i koji je svoju radnju u Šanghaju otvorio 1926. godine.
Najznačajnije mesto za okupljanje Rusa bio je „Ruski klub“, ali su postojale i brojne druge organizacije, kao: „Ruski klub bivših oficira“, „Ruska asocijacija bivših vladinih službenika“, „Kozačka unija“, itd. Bile su brojne i organizacije veterana, kao „Šanghajsko odeljenje imperijalne armije“, „Mornarički korpus“, „Veterani Prvog sibirskog pešadijskog puka“, itd.
Među mladima je niklo nekoliko antibolj-ševičkih pokreta. Rast fašizma u Italiji je uticao da se, recimo, 1930. godine osnuje „Sveruska fašistička partija“. Ona je u svastiku stavila ru-skog dvoglavog orla kao svoj amblem. Njihov slogan je bio: „Bog, Nacija i Rad“. Jedan ogranak ovog pokreta vodio je A. Vonsjatski u Americi, a u Istočnoj Aziji se na čelu nalazio K. V. Rodzajevski. Posle događaja u Italiji 1943. go-dine, Rodzajevski je promenio ime partije u „Ruska nacionalistička partija“, ali su amblem i slogan ostali isti. Rodzajevski je 18. novembra 1943. godine postao član Biroa za emigrantska pitanja u Harbinu.
Oficijelni organi ruskih emigranata u Kini su bili „Emigrantski biro“, „Ruski izbeglički komi-tet“ i „Antikomunistički komitet“. Oni su za Ruse bili i neoficijelni konzulati koji su u svemu pomagali Ruse u Kini. Predsednik „Ruskog izbegličkog komiteta“ je bio general Fjodor L. Glebov, živopisna figura, poreklom iz kozačke porodice iz Sibira. Nekoliko puta je ranjavan, i bio je nosilac svih vojnih odlikovanja. Glebov je ostao lojalan Rusiji. Postao je najveći neprijatelj boljševizma. Glebov je godinma bio predsednik „Saveta ujedinjenih ruskih organizacija Šang-haja“. A 3. januara 1943. godine postao je i presednik „Ruskog izbegličkog komiteta grada Šanghaja“.
Među sportskim organizacijama najveća je bila „Ruski sokoli“, koja je imala više od 1000 članova i svoje ogranke širom Azije. Njen moto je bio: „U srcu hrabost, u mišićima snaga, a u mislima domovina“. U brojnim gradovima delo-vali su „mladi skauti“, udruženja gde se radilo na patriotskom obrazovanju mladih Rusa. U Šang-haju su bile dve organizacije mladih skauta: „Skauti Svetoga Đorđa“ i „Skauti Svetoga Nikolaja“.
Iako je bilo puno organizacija koje su okupljale i pomagale Ruse, za razliku od drugih stranaca u Kini, Rusi nisu imali nikakve koristi od eks-teritorijalnosti, koja je, inače, prema lokalnim zakonima, garantovala imunitet, niti su, kao stanovnici „usamljenih ostrva“, osećali bitno poboljšanje teških životnih prilika. Porodice su većinom zavisile od supruga ili ćerki, koje su bile primorane da se bave najtežim poslovima kako bi prehranili porodicu. Izveštaj koji se da pročitati u Pregledu stanja u Šanghaju za 1935. godinu, kaže da je oko 22% Ruskinja između 16 i 45 godina starosti bilo povezano sa prostitucijom. U to vreme u Šanghaju prostitucijom su se, uglavnom, bavile žene koje su došle iz Subeija (područje severno od Duge reke) i Đijangnana (područja južno od Duge reke) - provincija Džeđijang (najveći gradovi Ningbo i Šaosing) i Đijangsu (najveći gradovi Vusi i Čangdžou). Kineska elita u Šanghaju je dolazila iz Guangdžoua i Đijangnana, dok je veći deo javnog sektora takođe bio prepušten ljudima iz Subeija.
Zanimljivo je sučeljavanje ruske i subeijevske zajednice. I jedna i druga su bile loše prihvaćene među „elitnim“ krugovima Šanghaja. I jedna i druga su imale nevolju da su za njih bili rezer-visani najteži i najnepopularniji poslovi. I jedna i druga su u Šanghaj utkale najvrednije što jedan grad od svojih građana može dobiti - najbolje godine života, posvećenost poslu i najdublje emocije. Tako je za muškarce iz Subeija, od samih početaka pojave rikši u Šanghaju 1875. godine, bilo rezervisano da budu vozači rikše. Statistički podaci kažu da je 1913. godine bilo oko 10.000 rikši, među kojima je 80-90% bilo iz Subeija; sredinom 1930. u Šanghaju ima 80.000 rikši, i 90% vozača je bilo iz Subeija. Iako su ljudi iz Subeija bili na vrlo lošem glasu u Šanghaju, njihov ekonomski položaj je bio bolji od većine Jevreja i Rusa. Ljudi iz Subeija su se bavili i uslužnim sektorom. Puno ih je bilo među frizerima, berberima, slugama u javnim kupa-tilima, maserima i đubretarima. Radnici na doko-vima su listom poticali iz Subeija, i zvali su ih „banda iz Subeija“.

3.
Život u Šanghaju je bio sve, samo ne običan. Sa povećanjem represije i nesigurnosti, poveća-vala se i želja za što većom „zabavom“. Kako novinski izveštaji govore, barovi, kabarei, pušio-nice opijuma, javne kuće, balske dvorane, noćni klubovi, kockarnice, kazina, bili su puni. Posle 8. decembra 1941. godine, Šanghaj je bio pod pu-nom japanskom okupacijom. Japanci su prvo ušli u međunarodne koncesione zone, na dva dana zatvorili sve banke, da bi ih potom otvorili uz uredbu da se dnevno iz banaka može podizati samo 500 dolara. Drugi korak je bio zatvaranje dnevnih listova i poznatih izdavačkih kuća. Sle-deća je bila naredba da se konfiskuju sve anti-japanske knjige. Distribucija hrane je bila jako otežana. Jedino se, za velike novce, hrana mogla nabaviti na crnom tržištu. Radnje u Šanhaju su radile samo tri sata dnevno. Živelo se u stalnoj neizvesnosti, strahu, bedi.
U to vreme vodeće novine su bile: „Zora“ i „Harbinsko vreme“ u Harbinu, „Vaskrsenje Azije“ u Tijenđinu, a u Šanghaju, „Šanghajska zora“ i „Novo vreme“.
Najčitanije novine su bile „Šanghajska zora“, čiji je glavni urednik bio Leo V. Arnoldov, koji je novinarsku karijeru započeo 1926. godine u Irkutsku u novinama „Život“. Po revoluciji, on je bio direktor Odeljenja za inostranstvo Ruskog novinskog biroa u Omsku. U Habarovsku radi 1919, pa u dve novine u Vladivostoku. Od 1921-1925. godine radio je u „Harbinskoj zori“, a od oktobra 1925. godine postao je glavni urednik „Šanghajske zore“. Za njega je zanimljivo da je u „Ruskom trgovinskom institutu“ u Šanghaju, držao predavanja o kineskoj istoriji i kulturi i da je publikovao nekoliko knjiga. U Šanghaju je izlazilo nekoliko zanimljivih časopisa, vredi po-menuti: Šanghajsku granicu i Standard (monar-histički), Naš put (Nacionalna radnička partija), Vesti (Prvi sibirski pešadijski puk).
Prvi prevodi ruske književnosti na kineski jezik su se pojavili 1900. U antologiji „Književnost na stranim jezicima“, koju su objavila braća Lu Sin i Džou Cuožen, zapaženu ulogu je igrala ruska literatura. Sa promenama koje su doneli pokreti „Četvrti maj“ i „Za novu kulturu“, posebno se prevode ruska dela. U to vreme kineska književna scena polako skreće ulevo, a kineski pisci obraćaju više pažnju na dela iz SSSR-a. Ovaj trend je nastavljen i u periodu rata protiv Japana i održao se sve do osnivanja NR Kine. Konačno, usvajanjem ruskog modela društva 1950-ih, pojačava se interes za rusku književnost. Među-tim, u kontekstu govora o uticajima na Lu Sina i Ba Đina, a time i na kinesku književnost, ne pominju se puno pisci koji nisu sa simpatijama gledali na rusku revoluciju. Treba pomenuti Leonida Andrejeva (1871 – 1919), koji je u svojim poznim godinama života bio ljuti protivnik boljševičkog režima i možda naj-poznatiji ruski pisac u prve dve dekade 20. veka. Lu Sin je 1909. godine preveo dve njegove priče. Od 1917. do 1950, na kineski je prevedeno 28 njegovih dela (kratke priče, novele i tri drame). Drugi Lu Sinov favorit je bio ruski pisac Mihail Arcibašev (1878–1927), čijih je 13 dela, od 1920 do 1946, bilo prevedeno na kineski. I on je u svoje poslednje godine života proveo u borbi protiv boljševičkog režima.
Mnoge ruske izbeglice su otvarale restorane u delu grada koji je bio poznat kao „Mala Rusija“. U Šanghaju su postojale „ruske ulice“, u kojima su živeli samo Rusi. Nije neobično bilo sresti isključivo ruske prodavnice i robne kuće, hotele, restorane, škole, biblioteke. Puno je Ruskinja radilo u plesnim dvoranama. Šanghajske plesne dvorane su bile odvojene od restorana i kazina. Služena su samo laka pića. Većina klubova je primala sve goste, ali su neki bili rezervisani samo za elitu. Posebno mesto u kuturnom životu Šanghaja zauzimaju ruski muzičari. Najpoznatiji je bio Oleg Lundstrem. Oleg Leonidovič Lundstrem, rođen je 2. aprila 1916 u Čiti. Godine 1936. bend se seli u Šanghaj, gde vrlo brzo postaje popularan. Prvi posao mu je bio u hotelu „Jangce“. Kasnije je orkestar svirao u čuvenoj balskoj dvorani „Mažestik“, a kasnije i u elitnoj balskoj dvorani „Paramount“. Krajem 1930-ih Lundstrem je uradio aranžmane za nekoliko kineskih melodija u stilu fokstrota. To je privuklo veliki broj Kineza u plesne dvorane. U Šanghaju je došlo do čudesnog povezivanje džeza i kineske muzičke kulture. Kinezi su to prihvatali kao nešto sasvim obično. U to vreme Šanghaj je imao više od četrdeset velikih orkestara, uključujući i ama-terske. Konkurencija je bila žestoka. Američki muzičari su sa orkestrom koji je predvodio Tedi Voderford, gde je nastupao i čuveni džez muzičar Bak Klajton, često dolazili na turneje u Šanghaj. Od 1937. do 1940. godine, za vreme letnjih sezona, Lundstrem je sa orkestrom odlazio da svira u Ćingdao. Tada je došao na ideju da za neke ruske pesme uradi džez obrade. Orkestar je nastupao sa igračicama, sestrama Anderson, i vokalnim solistom, prelepom Ninom Kelan (Nina Kellan). Svirane su i popularne melodije Geršvina i Džeroma Kerna. Lundstrem je uradio i aran-žman za muziku iz filma Deca kapetana Granta, koji se u Šanghaju pojavio 1939. godine. Ova melodija je doživela veliki uspeh.
U Šanghaju su Olega nazivali „kraljem džeza Dalekog istoka“. Sve do 1947. to je bio jedan od najpolularnijih džez orkestara u Šanghaju. Popu-laran je bio i orkestar Baka Klajtona (Buck Clayton), koji je u Šanghaj dolazio da populariše džez. U Šanghaju džez sviraju američki crni mu-zičari, Rusi, Filipinci, Kinezi, kreirajući nevero-vatnu „hibridnu“ kulturu džeza. Taj „kolonijalni“ ili „dekadentni“ zvuk, kako su ga opisali levo orijentisani pisci, bio je u suprotnošću sa moder-nom idejom republikanske Kine.
Inače, pored Lundstrema, u Šanghaju je svirao još jedan izuzetan ruski džez muzičar, Sergej Jermolajev. On se u Šanghaju susreo sa Čarlijem Čaplinom i glumicom Poletom Godar. Na reper-toaru iz 1940. godine, Sergej Jermolajev je sa svojim „Majstorima muzike“ imao ruski kabare, kineski pop i američki džez. Nastupao je u elitnim hotelima, koncertnim dvoranama i klubovima
Ako samo površno pogledamo imena koja su se pojavljivala tih godina u Šanghaju, ne čudi što je Šanghaj 1930-40-ih bio jedan od svetskih centara industrije zabave. Nekoliko desetina hi-ljada ruskih i sovjetskih emigranata, hiljade Fran-cuza, Amerikanaca, Engleza, Japanaca, puno emi-granata iz Zapadne Evrope (koji su pobegli od fašističkih režima) živeli su u Šanghaju.
Najpoznatiji ruski pevač, Aleksandar Vertinski, dolazio je iz Pariza u Šanghaj. Na turneje u Šang-haj je dolazio i Fjodor Šaljapin. Ruski nastavnici su držali kurseve iz teatra i plesa. Tako je i Margot Fontejn, engleska balerina, studirala ples u Šanghaju sa ruskim majstorima, od kojih je Georgije Gončarov, imao reputaciju da je bio plesač u Boljšom teatru.
U Šanghaju su delovale različite pozorišne trupe kao: „Ruski dramski teatar“ (direktor E. M. Hovans) i „Ansambl Orlov“. Ipak je najpoznatiji bio „Ruski balet“ iz Šanghaja, koji je imao po šest različitih predstava svake sezone, a koji je vodio N. M. Sokolski, sa primabalerinom U. V. Bobininom. Lake opere su se izvodile pod upra-vom L. I. Rosena i Z. A. Bitnera. Zvezde opere su bile Sofija Zorič i T. V. Kudinov. Rusi su imali i svoj orkestar i koncertne hale.
Među slikarima i ilustratorima časopisa treba pomenuti Đorđa A. Sapojnikova, saradnika broj nih magazina, koji je bio poznat i van Azije. Razvijao se pod tutorstvom velikog slikara Rjepina. Sapojnikov je bio ranjen 1915. godine i otpušten iz vojske. Donosi odluku da upiše Umetničku akademiju u Sankt Petersburgu. Tokom Revolucije pridružio se carskim armijama u Sibiru i sa njima je došao na Istok, u Aziju. Među nekineskim karikaturistima on je bio najpoznatiji. Drugi ruski emigrant sa međunarod nom reputacijom je bio slikar V. S. Podgurski, studirao je kod čuvenih slikara u Moskvi i u Petersburgu. Posle Revolucije beži u Šanghaj, gde postaje član Šanghajske kineske akademije umetnosti. Mnoge zgrade u Šanghaju su dekorisane muralima koje je slikala njegova ruka. U Firenci je 1933. godine bila izložba njegovih radova, koju su i publika i kritika izuzetno dobro primili.
U francuskoj koncesiji Rusi su sagradili dve pravoslavne crkve; otvorili pozorište i školu za balet, osnovali simfonijski orkestar koji je bio najbolji na Dalekom istoku, štampali su i izdavali svoje novine i časopise.
Danas lako dostupni statistički podaci kažu da je populacija Šangaja u periodu od 1910. do 1930. utrostručena; da je Šanghaj 1910. godine imao 1,289.000 stanovnika, a da se 1930. godine taj broj popeo na 3,145.000. Između 1900. i 1935. godine kineska populacija u međunarodnim koncesionim zonama je porasla sa 345.000 na 1,200.000. Od 1903. godine u Šanghaju se u bioskopima prikazuju filmovi. Šanghaj je 1933. godine je imao veliku bioskopsku dvoranu.
Posle rata, 1946. godine, Sovjetski konzulat je pozvao ruske emigrante da uzmu sovjetsko držav-ljanstvo. Oko 6.000 Rusa je podnelo zahtev za novi pasoš. Ali veći deo Rusa ipak donosi odluku da se ne vrati u Rusiju. Oni sa Jovanom Šanghaj-skim prvo odlaze u izbeglički kamp na ostrvo Tu-babao na Filipinama, odatle u Australiju i napo-sletku u SAD.
Kada su upitali Olega Lundstrema da u nekoliko reči kaže kako su na Ruse u Šanghaju gledali Kinezi, on je ovako odgovorio:
„I kada kažem "Vo ai Džungguo, vo ai Džung-guožen" (Ja volim Kinu, ja ljubim Kineze!), ja sam apsolutno iskren u tome. Kinezi su na nas gledali više filozofski i sa velikim simpatijama.“

Literatura

- Frederic Wakeman Jr., The Shanghai Badlands, Cambridge University Press, 1996
- Wei Wende, Shanghai daitu, Shanghai guji chuban she, 2003
- Christian Henriot, Wenhsin Yeh eds., In The Shadow of the Rising Sun: Shanghai under Japanese Occupation, Cambridge University Press, 2004
- Brian Martin, The Shanghai Green Gang: Politics and Organized Crime 1919-1937, Berkeley, 1996
- Shanghai Down the Centuries, Foreign Languages Press, Beijing, 2006
- Xiong Yuezhi, Ma Xueqiang, Yan Kejia (ed), Shanghai de waiguo ren 1842-1949, hanhai guji chuban she, 2003
- Nenad Djordjevic, Old Shanghai,Club&Associations, anshaw Books, Hong Kong, 2009
-Milutin Velimirović, Kroz Kinu, Beograd, 1937, 155 – 181str.
- Jonathan Fenby, Generalissimo Chiang Kai-Shek and The China he lost, Simon&Schuster UK Ltd, 2005
- Wu Liang, Old Shanghai: A Lost Age, Beijing, 2003
- Sveti Jovan Šangajski (priredili: Vladimir Dimitrijević, Jovan Srbulj), Beograd 2006.

Almanah Konfucije 4/VII,VIII
___

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License