Rusija 1839

Biserka Rajčić

Markiz de Kistin
RUSIJA 1839

Priredio i preveo s francuskog
Milan Komnenić
Službeni glasnik, Beograd

Za markiza de Kistina i njegovo četvorotomno delo saznala sam iz Dnevnika pisanog noću Gustava Herlinga-Gruđinjskog, iz zapisa od 3. aprila 1972, godine. Često se pominjao i u poljskim samizdatskim časopisima u vreme Solidarnosti. Međutim, do samog teksta došla sam tek 1988. u izdanju poljskih samizdat izdavačkih kuća „Aneks“ u Londonu i „Krug“ u Varšavi, koje su njegovo delo Rusija 1839 objavile pod naslovom Pisma iz Rusije. U Uvodu izdavači su pružili i objašnjenje zbog čega su delo od 1600 strana sveli na dvesta pedeset, izbacivši u celini početne delove koji se odnose na piščevu porodicu, zatim veće fragmente digresivnog tipa u kojima pisac upoređuje Rusiju sa drugim evropskim zemljama, posebno sa Francuskom, tobož zbog preterane bliskosti s epohom u kojoj je pisao knjigu. Izostavljena su i cela poglavlja koja su smatrali odviše uopštenim, kao i brojne i predugačke fusnote, u kojima je autor bliže objašnjavao neke svoje teze. Posebno žale što su iz finan-sijskih razloga izostavljene ilustracije iz francuskog izdanja iz 1855. godine koje je autor sam izabrao i uneo.

Interesovala sam se i za ruska izdanja, ali se do njih nije moglo doći. Prvo izdanje knjige na francuskom je ruskog cara strahovito razbesnelo, naljutio se na markiza kome je ukazao gostoprimstvo u svojoj zemlji koju je ovaj, po njegovom mišljenju, strahovito ocrnio. Slično se mislilo i u vreme komunizma pa ni tada nije prevođeno i objavljivano, opet zbog „ocrnji-vanja“ Rusije i ruskog naroda. Tako da je prvi izbor iz Rusije 1839 objavljen tek u vreme perestrojke, 1996. i 2000. godine, ali u relativno malom tiražu te je do daljnjeg i Rusima ostalo nedostupno.

Srpsko izdanje Rusije 1839 markiza de Kistina takođe je izašlo sa ogromnim zakašnjenjem i u skraćenom vidu u odnosu na francusko, mada je u poređenju s poljskim kompletnije. Sadrži i autorovu biografiju, i hronologiju putovanja po Rusiji, kao i iscrpne napomene prevodioca Milana Komnenića, pored brojnih fusnota koje se odnose na sam tekst.

I jedan i drugi priređivač veoma žale što se njihovi čitaoci tako kasno upoznaju s ovim izuzetnim delom o Rusiji koje se veoma razlikuje od niza putopisa posvećenih toj zemlji. Pored Tokvilovog putopisa O demo-kratiji u Americi objavljenog 1835. Kistinov se smatra najznačajnijim ostvarenjem tog u književnosti popularnog žanra. Jer, pre svega je reč o izuzetnom knji-0ževnom talentu, daru opažanja, inteligenciji autora.

Astolf Luj Leonor de Kistin je rođen 1790. godine u veoma uglednoj, ali konzervativnoj aristokratskoj porodici. Deda i otac su mu zbog neprihvatanja revolucije pogubljeni. Zbog toga je robijala i njegova majka Delfina, prijateljica madam de Stal, madam de Rekamije i Šatobrijana. Posle njenog povratka s robije živeli su u dvorcu u Fervaku, gde ih je Šatobrijan od 1802. do 1807. često posećivao, provodio vreme u pisanju svojih dela i u zanimljivim razgovorima. Kao i mnogi drugi aristokrati majka i sin od 1811. do 1814. putuju po Evropi, Švajcarskoj, Nemačkoj, Italiji, upoznajući slavne ličnosti svoga vremena, između ostalih Getea. Markiz odlučuje da se posveti politici, ali mu to ne polazi za rukom, premda 1815, zah-valjujući Šatobrijanu, učestvuje u ulozi diplomate na Bečkom kongresu. Ubrzo se razboljeva i vraća u Francusku. Leči se neko vreme u svom dvorcu u Fervaku. Nakon izlečenja odlazi u Pariz, gde postaje posetilac najpoznatijih salona. Koketira sa nizom poznatih žena. Sa nekima se u stilu epohe dopisuje. Ženi se Leontinom de Sen-Simon de Kurtomer. 1822. rađa im se sin Engeran. Već 1823. žena mu umire. Često je u „psihičkim“ krizama. Ispostavlja se da je homoseksualac. To saznanje izazvalo je skandal i „gubitak ugleda“ u krugovima u kojima se kretao. 1826. godine doživljava novu tragediju, umiru mu sin jedinac i majka. Leči se od toga putovanjima u Italiju, Englesku, Nemačku. Plod tih putovanja je njegov prvi roman Alojz ili sveštenik sa San Bernara, a godinu dana kasnije putopis Sećanja i putešestvija. 1831. putuje u Španiju. Prodaje dvorac i imanje u Fervaku, Komedi-fransez prima njegovu dramu „Beatriče Čenči“, objavljuje Književna prijateljstva u 1831. 1834. provodi u Italiji, a 1835. objavljuje knjigu Svet kakav jeste. Odlazi u Beč gde se sreće s Balzakom. 1838. objavljuje putopis Španija u vreme Ferdinanda VII i roman Etel. 1839. Posle Balzakovih i Stendalovih pohvala odlučuje da otputuje u Rusiju, o kojoj je nakon polugodišnjeg boravka napisao putopis naslovljen sa Rusija 1839. To četvorotomno delo, s obzirom na obim i traganje za formom, objavljuje tek 1843. godine. Prvi put doživljava istinski, veliki uspeh. Delo je za kratko vreme štampano u nekoliko izdanja, u tiražu od 200.000 primeraka koji su se prodavali i čitali i van Francuske. Putuje i dalje, i piše romane u stilu dendizma, zbog kojih ga Bodler hvali, mada nisu doživeli slavu njegovih putopisa. Iznenada umire 1857. godine.

U Rusiju Markiz Astolf de Kistin putuje iz više razloga. Jedan je evropska moda nastala posle Francuske revolucije. Moda ili „traganje za harmonijom, redom i mirom posle iskakanja Evrope iz orbite“, do čega je dovela revolucija. Mnogi su u nje-noj egzotici videli razlog za putovanja i upoznavanje s njenom „neevropskom“, „azijskom“ prirodom. Zahvaljujući svom smislu za opažanje detalja, nesvakidašnjem opštem znanju, poznavanju drugih evropskih zemalja, književnom talentu markiz de Kistin je bio prava ličnost za putešestvije u Rusiju koje će formalno opisati u 36 pisama.

Na putovanje kreće na klasičan način, u društvu, odnosno s bliskim prijateljem Ignacijem Gurovskim, poljskim emigrantom, zbog razmene utisaka i da bi kod ruskog cara izmolio pomilovanje za njega zbog učešća u ustanku 1830. i sa slugom koji će obavljati svakodnevne poslove. Usput, na preporuku ruskih prijatelja, sreće i upoznaje ruske plemiće, da bi mu se našli pri ruci, Pjotra Borisoviča Kozlovskog, Aleksandra Ivanoviča Turgenjeva, Pjotra Andrejeviča Vjazemskog, Pjotra Jakovljeviča Čaadajeva, grofa D. ili Pjotra Vladimiroviča Dolgorukog i dr. U Rusiju putuje diližansom preko Nemačke, zadržavajući se u Frankfurtu, Kisingenu, Berlinu, odatle kreće brodom „Nikolaj I“, ukrcavši se u luci Trafeminde, a iskrcavši u Kronštatu. Poljsku izbegava, jer ona kao država od 1795. ne postoji, a u delu pod ruskom okupacijom dignut je 1830. ustanak koji markiz naziva „krizom“ i koji je krvavo ugušen, tako da nije bilo poželjno opštiti s Poljacima.

Već na kronštatskoj carini vidi šta su Rusi, šta je Rusija kao sistem. Sve neverovatne procedure kroz koje prolazi od Kronštata do Petrograda opisuje detaljno i slikovito do te mere da čitaoca „prenosi u taj drugi svet“. Zahvaljujući svom solidnom obrazovanju u „pismima“ se pored sadašnjosti bavi i prošlošću Rusije. Jer, kako bi drugačije mogao da razume njenu sadašnjost. Tako da bi se knjiga mogla nasloviti i sa „Pokušaj opisa Rusije 1839.“ Jer, krećući se njom kako se kretao, uz brojne dozvole, pratnju, verovatno neprestanu policijsku kontrolu, on neće biti u stanju da putuje kuda želi, da opšti s kim i kako želi. On Rusiju upoznaje kroz prizmu ruskog plemstva, cara i carice, a ne preko njenih običaja, razmišljanja o njima, života i jezika običnih ljudi. Mada, u njegovim „pismima“ ona ni u kom slučaju nije opisana površno. Ono što vidi odmah beleži da ne bi zaboravio. Razmišlja detaljno o svemu. Neprestano povezuje prošlost i sadašnjost. Pokušava da shvati specifiku fenomena Rusija. Pokušava da odgovori na pitanje koje Evropljani dvesta godina ili od Petra Velikog ili još ranije, od Ivana Groznog do cara Nikolaja I pos-tavljaju sebi: Šta je Rusija?

Rusi su takođe zainteresovani za mišljenje Evropljana o sebi. Tako markiz u Petrogradu upoznaje cara i caricu i glavne ličnosti dvora. Pre njega ruske careve upoznavali su i drugi veliki evropski pisci i filozofi, Volter, Didro, Dalamber, Grim, Šeling. Interesovanje te vrste ljudi za Rusiju i Ruse pogotovu je poraslo posle Napoleonovih pohoda i poraza. Čak se pojavio mit Rusije kao „idealne“ evropske države. Međutim, u Predgovoru svojoj knjizi, na prvoj stranici markiz kaže: „Ono što Rusiju čini danas najza-nimljivijom zemljom na svetu sastoji se baš u tome što se u njoj susrećemo sa krajnjim varvarstvom, kome ide na ruku pokornost Crkve, i krajnjom civilizovanošću koju eklektična vlada uvodi iz stranih zemalja. Da bi saznao kako odmor ili makar miro-vanje može uslediti iz sudara tako različitih elemenata, čitalac treba da ide za putnikom do samog središta te jedinstvene zemlje.“ A nešto dalje: „Za-putio sam se u Rusiju kako bih tamo potražio argumente protiv vladavine predstavničkog tipa, a otuda se vraćam kao pobornik ustavnosti.“ Ovakve rečenice u samom Predgovoru, a ima ih dosta, može se reći da predstavljaju ključ za markizovo poimanje i prikazivanje Rusije. Jer, hteo je, s obzirom na sudbinu i ulogu svoje porodice u istoriji Francuske, Francusku da promeni po uzoru na Rusiju, međutim na osnovu viđenog zaključio je suprotno. To se dogodilo, jer nije bio samo francuski aristokrata već i intelektualac. Intelektualac koji je to postao između ostalog zahvaljujući salonima, gde se susretao s aristo-kratskom, intelektualnom i umetničkom elitom koja na poseban način konverzira, misli, stvara, upoznaje svet. I sam briljira u salonima, posebno u salonu gospođe Rekamije, u kome je sretao Igoa, Žorž Sand, Šopena, Balzaka, Stendala, Teofila Gotjea, Lamartina, Bodlera i slične, ali se njegov „natprosečni um“ ne zadovoljava time. Želi nešto više. Zbog toga, shvativši da nije za vojnu službu i diplomatiju, glavna zanimanja francuskih aristokrata, odlučuje da do dubljih saznanja dolazi putujući. Dakle, prvenstveno putuje iz racionalističkih pobuda i razloga. Vrline francuskog intelektualca racionalističke orijentacije vidljive su od prvih pisama koja piše o svakoj zemlji koju je posećivao, osobito o Rusiji. Vrve od zanimljivih detalja, preciznih uopštavanja, kritičnosti prema onima i onome o čemu piše. Pomenuti metod razmišljanja i pisanja posebno je karakterističan za opise susreta s carem Nikolajem I, kome se istovremeno divi i užasava njegove prirode. Jer, on kroz „pisma“ ne piše knjigu udžbeničkog tipa o ruskim carevima i istoriji Rusije već o „životu živih ljudi“. Otud u njegovim pismima nema opisa već su ispunjena refleksijama i zaključcima. Jasnim viđenjima i jasnim zaključcima. Iznetim veoma preciznim i osobenim jezikom. Pogotovu kada razmatra suštinu sistema vlasti u Rusiji koja je na njegovo veliko razočarenje „poluvarvarska“, jer ukazi u njoj već vekovima zamenjuju zakone i pravo. To „polu-varvarstvo“ se, po njemu, temelji na tri principa: na samodržavlju ili despotizmu, pravoslavlju i nacionalnosti. Međusobno veoma povezanim. Što je državu rano dovelo do totalitarističkog društva ili do jedne vere, jednog cara i jednog naroda. Mada, nacionalnost Rusije nije bila utemeljena na evropski način. Razloge tome vidi u prošlosti Rusije, kojoj su srednji vek, pre svega viteštvo, „ukrali“ Mongoli. I ne samo to. Dogodilo joj se nešto mnogo gore: „zarazila se istočnjačkim varvarstvom“ koje su utvrđivali carevi od Ivana IV Groznog pa sve do Nikolaja I, koga je lično upoznao. I ovaj koji se izdavao za Evropljanina despotizam je maskirao lepim, pre svega lepim klasi-cističkim fasadama i stubovima u izgradnji crkava i palata. Na osnovu knjige grofa Pjotra Borisoviča Kozlovskog posvećenim istoriji Rusije, markiz saz-naje da je u pitanju svojevrsno „osvajanje Konstan-tinopolja“, tj. proglašenje Rusije Trećim Rimom. O čemu je kasnije pisao i Pavle Florenski: „U svesti ruskog naroda samodržavlje ne znači pravnu kategoriju, već je činjenica koju je objavio sam Bog – to je ljubav Božija umesto sporazuma među ljudima, zbog toga se samodržavlje Cara ne odnosi na pravne pojmove, već na načela vere, ulazi u oblast vere i nije povezana sa vanreligijskim premisama, čiji je cilj društvena ili državna korist“. Zbog toga korene takvog odnosa prema vlasti treba tražiti u ideji paralelizma Cara i Boga. Ruski semiotičari Živov i Uspenski to objašnjavaju još preciznije: „Sakralizacija ne predviđa samo poistovećivanje monarha s Bogom, već i prisvajanje posebne harizme od strane monarha, zahvaljujući čemu biva tretiran kao natprirodno biće“. Od XVII veka ovo određenje odnosilo se isključivo na vlast cara na zemlji, jer je samo on odlučivao o sudbini svojih podanika. Naime, posle pada Konstantinopolja 1453. i zbacivanja tatarskog jarma 1489. u Rusiji se javlja ideja o Moskvi kao Trećem Rimu koja ruskog velikog kneza počinje da tretira kao naslednika vizantijskog cara koji pre svega treba da igra mesijanističku ulogu. Ona se ispoljava i u promeni titule vladara Rusije. Umesto dotadašnjeg Velikog kneza postaje Car. Taj običaj je svojim krunisanjem 1547. godine sankcionisao Ivan Grozni, kome markiz posvećuje posebnu pažnju, sagledava ga kao fenomen svetskih razmera. Kako je u Rusiji religija igrala značajnu ulogu, Car poprima i naziv Boga, Izabranika Božijeg. Praktično on sebe počinje da tretira kao Boga. A kao što je poznato, dela Božija ne podležu bilo kakvoj kontroli, naročito ne carevih podanika bilo kog ranga. Ovaj običaj je u vreme Ivana Groznog doveo do stvaranja jedinstvene institucije „opričnina“ koja je Rusiju koštala desetina hiljada žrtava. I kasniji carevi su se ponašali okrutno, ali nijedan kao Ivan Grozni koji je na kraju ubio vlastitog, voljenog sina. Za nijansu bili su manje okrutni Boris Godunov i Vasilije Šujski koji su vladali nakog gašenja dinastije Rurikoviča, a pre pojave Romanova. Posle smrti Petra Velikog ima pokušaja uticaja na izbor cara i način njegove vladavine, međutim samodržavlje se i dalje nastavljalo, što potvrđuje i slučaj Katarine Velike koja, iako je tobož vodila prozapadnu politiku i nastavila s uvođenjem evropske kulture u svoju zemlju, u suštini je bila okrutni samodržac i nije se libila da kažnjava rođenog sina, a pre toga muža. Takav tip vladavine razlikovao se i od vizantijskog i od zapadnoevropskog, gde je vladar ipak tretiran u drugačijoj funkciji i s drugačijim statusom. U Rusiji od XVII veka, konkretno od krunisanja Fjodora, starijeg brata Petra I car se počeo pričešćivati prema svešteničkom obredu i tako je dobio najviše mesto u crkvenoj hijerarhiji. Od tog vremena za vreme bogosluženja, kao u vizantijskoj tradiciji, podanici se nisu molili samo za cara već i za crkvenog poglavara u jednoj ličnosti. Malobrojni podanici, pre svega staroverci i patrijarh Nikon su se pobunili zbog toga, ali nisu mogli da izmene ništa, jer ih je obavezivalo uverenje u nepogrešivost vladara, kome je kao Bogu sve bilo dopušteno. I, bez obzira na represije do pobuna je kasnije dolazilo veoma retko i završavale su se najužasnijim mogućim ugušivanjima. Sakralizacija cara se produžavala sve dok nije postala državni kult. Car je nazivan svetim, pomazanikom, spasiteljem, čak Hristom, s tim što se ta reč u početku pisala malim, a kasnije velikim slovom. Posle Petrove smrti taj običaj se neko vreme nije upražnjavao, jer su na prestolu pretežno bile žene. Međutim, Katarina Velika nije se libila da sebe naziva „glavom Crkve“, čak i u prepisci sa Zapadom.

Pre markiza de Kistina drugi Francuz, Ksavije de Mestr, pisac, filozof, naučnik, slikar, oficir, plemić i protivnik republike, koji je ostao u Rusiji do smrti 1852. godine i učestvovao u Suvorovljevoj vojsci u pohodima na Kavkaz, oženio se dvorskom damom ruske carice, napisao je: „Upravo imperator je patrijarh, zbog čega nije ništa neobično što je Pavlu I palo na pamet da drži bogosluženje“. Od tog vremena prvosveštenik je morao da ljubi ruku Caru umesto obrnuto. Car se pojavljuje i kao ikona, tačnije „živa ikona“. Jer, i ruska Crkva je silom prilika morala da prizna za zvanične praznike, sa specijalnim propo-vedima iz Jevanđelja, događaje iz carevog života, poput rođendana, imendana i stupanja na presto. Kalendar verskih praznika proširio se još više kada su u njega ušli i datumi iz života careve porodice. Markiz to komentariše: „I pored kulta Svetog duha pravi Bog ovog naroda živi na zemlji. Slično kao i Batu-Han i Tamerlana, ruskog cara njegov narod smatra Bogom“. Međutim sa Prosvetiteljstvom reli-gioznost i u Rusiji, naročito dvorskih krugova, slabi, postajući sve više fasada. To slabljenje dopušta brojne zavere protiv careva, prevrate, čak njihova ubistva. Međutim, markiz zaključuje da se narod nije menjao, da je ropstvo prihvatao kao nešto normalno. Zbog toga Ruse naziva „antigrađanima“: „U Rusiji se ne pojavljuje nijedan glas koji će u ime načela humanosti protestovati protiv čuda samodržavlja. Može se reći da su Rusi, kako veliki tako i mali, opijeni ropstvom“. Užasava ga država u kojoj na svaki mig vladara hiljade robova žrtvuju život izgradnji Zimskog dvorca, smatrajući to „nihilističkim samouništavanjem“. Po njemu je i pravoslavlje pokleklo pred samodržavljem i doprinelo „nestajanju ruskosti“. Posebno ga užasava pasivna, ćutljiva gomila na ulici, što objašnjava zamenom nebeskog Boga „zemaljskim Bogom“ ili Carem i činjenicom da takvo formiranje Rusa kao ličnosti vodi još od vremena tatarskog ropstva, tj. od XIII veka. Pri tom citira Napoleona koji je rekao: „Ogrebite Rusa, ispod ogrebotine naći ćete Tatarina“. Odnosno da je duša ruskog naroda dvostruka, mongolska i slovenska. Ispunjena je krajnostima, istovremeno i dobra i zla, i nežna i okrutna. Samo takva od Rusije je stvorila imperiju. I, ta imperija se održavala zahvaljujući strogosti, disciplini i krajnjoj neslobodi. Zbog toga će je definisati: „Rusija je pozorište, u kome je sve uslovno“. Zbog toga je, po njemu, skrenula s glavnog puta civlizacije. Ovu tvrdnju ilustruje izgledom Petrograda koji naziva „kapricom vladara“ koji je krenuo ka Evropi i zaustavio se na pola puta. Njegova izgradnja i premeštanje prestonice na more trebalo je da predstavlja prekid s azijskom i uspostavljanje veza s zapadnoevropskom tradicijom . Do toga nije došlo, a Moskva, duhovni centar države, sedište pravoslavlja prestala je to da bude. Nova prestonica je „izgrađena na groblju“, na žrtvovanim telima hiljada ljudi. Zbog toga tom gradu nedostaje harmonija prirode i umet-nosti, naroda i vlasti. Jer, Petrograd je tvorevina jed-nog čoveka, a ne celog naroda. Odnosno, kultura i civilizacija, umetnost ne uvode se na nečiju zapovest. Markiza posebno nervira oponašanje Evrope koje se ogleda u primeni niza davnoprošlih stilova u arhitekturi, kao npr. gotike. Posebno ga nervira upotreba francuskog u komunikaciji, jer ga, po njemu, nikad nisu solidno savladali, a nije im ni blizak. Ponašanje u duhu francuske kulture proizilazi iz osećanja tobožnje superiornosti nad Evropljanima. Zbog toga postavlja pitanje: Šta se dogodilo s ruskošću Rusa? Odgovor na njega traži preko putovanja u Moskvu, još uvek rusko duhovno središte, središte pravoslavlja i u Njižni Novgorod, prvobitni kulturni i religijski centar Rusije. U njima je sakralna arhitektura sačuvala ruskost ili tragove ruskosti i pravoslavlja. U Rusiji kojom vlada Nikolaj I, koga markiz lično upoznaje i saznaje da ovaj želi „povratak ruskosti“, jer se kultura tobož stvara samo na vlastitom jeziku, ti tragovi su retki. Zbog toga je u Moskvi oduševljen starinskim drvenim kućama, crkvama izgrađenim u ruskom stilu, „zdravim izgledom seljaka“. Po njemu, to je autentično. Međutim klasne podele ne dopuštaju povratak autentičnom. Plemstvo i dalje ostaje kulturna elita. Dok je celo rusko društvo uređeno prema „vojničkom principu“, tj. vojnoj disciplini. Podleže joj ceo narod. Tako da markizovo divljenje prema caru Nikolaju I splašnjava kada vidi da i on primenjuje parade i vojničko muštranje. U njima i uopšte glavno odelo je „uniforma“. Sam, da bi izašao pred cara, mora kupiti i obući uniformu, jer „car mrzi civile“. Stoga krajnje pesimistički zaključuje: „Zemlja u kojoj su život i životinje, ljudi (tretirani kao životinje) bez vrednosti, ne zaslužuje da se nazove civilizovanom“. Razma-trajući njen tip tiranije konstatuje da je to zemlja u kojoj ne postoji vreme, prema tome ništa se ne menja. U njoj se drugačije shvata i prostor. Postavši imperija, osvojivši i uništivši brojne narode i plemena, prostor je za nju ostao samo geografski pojam. Zbog toga sluti da će prelom u Rusiji nastupiti u vidu revolucije, jer su Rusi sve drugo postigli, ali da tenzija koja vlada u tom društvu ne može trajati večno. I ne samo što sluti revoluciju i „haos“, kojih se užasava, nego svoju slutnju želi da prenese Evropi. Zbog toga svoja zapažanja piše, brižno čuva, u neprestanom je strahu da može ostati bez njih. Zahvaljujući tome što nije izazvao sumnju svojih pratilaca i kontrolora nije ih izgubio. Utoliko pre što Rusija 1839 nije samo putopis već i „racionalistički“ zaključak šta će se u zemlji-tamnici u budućnosti dogoditi - revolucija i komu-nizam. Što je za markizovo vreme veoma precizna dijagnoza i prognoza. Zbog čega se njegova knjiga nakon objavljivanja našla na indeksu ruske cenzure i na ruskom je objavljena tek posle 153 godine. Mada je flert Evrope s Rusijom trajao i posle Oktobarske revolucije i sve vreme postojanja komunizma. Evropski intelektualci, većinom racionalisti, premda levičari, nisu opažali ono što je opazio markiz, kome su takođe pokazivali samo lepo, kulturno, svetlo, dobro, samo „slovenski“ deo ruske duše.

Stilski, markizova Rusija 1839 od prvih rečenica otkriva da je njen autor „pronašao“ svoj jezik, koji je došao do izražaja u tobožnjim pismima prijateljima, pisanim uživo, brižno, na osnovu dnevničkih zabeležaka. Pisma mu kao književni žanr dopuštaju da povezuje „reportažu“ s filozofskim i istoriografskim digresijama, citatima iz dela drugih putopisaca i istoričara. Čini to na krajnje poseban, umetnički pitak način, čemu doprinosi i veoma adekvatan prevod Milana Komnenića. Adekvatan, jer je pri prevođenju morao da primenjuje veoma složenu stilizaciju, s obzirom da je autor koristio visok stil koji je odgo-varao njegovom staležu, kulturi, estetici, osećajnosti i pesimizmu. Stil koji njegovu knjigu, po mišljenju Hercena, čini „najinteligentinjom knjigom koju je stranac napisao o Rusiji“. Stil za koji Džordž Kenan, veliki poznavalac SSSR-a i komunizma smatra „savršenom knjigom, nesumnjivo najboljom od svih o Staljinovoj Rusiji i veoma dobrom o Brežnjevljevoj i Kosiginovoj Rusiji“. Mada, kao i svaka knjiga ovog tipa, ima i izvesne nedostatke. Upravo slovenofilski kritičari Homjakov i Dostojevski su mu zamerili što nije pomenuo nijednog velikog ruskog pisca, čak ni Puškina i Ljermontova koji su bili plemićkog porekla i kretali se u krugovima u kojima se kretao markiz, ni slavjanofile, s obzirom da su mu njihove ideje o poštovanju „ruskosti“ bile bliske. Dok kasniji kritičari smatraju da je opaskama o izgradnji Petrograda, naročito Zimskog dvorca, markiz pokrenuo veoma značajno pitanje, pitanje smisla gradnje uopšte monumentalnih i luksuznih građevina za vladavine Petra I koja se nastavila i u komunizmu. Pre svega da bi se zasenila Evropa. Da bi se pokazala superiornost nad njom, tako da bi bez Rusije 1839 bilo teško upoređivati epohu samodržavlja i epohu totalitarizma koje imaju veoma mnogo dodirnih tačaka.
___

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License