Rukila Aronovic Ruti Demiri

RUKILA ARONOVIĆ-RUTI DEMIRI
Koen Šabi za sebe kaže "Nikada me politika nije interesovala. Hteo sam znanjem da se naoružam. O politici sam počeo da razmišljam tek od 1933. godine.”
Rođena sam u Prištini 1942. godine u patrijahalnoj jevrejskoj porodici. Sve do 1943. godine živela sam u Prištini, gde sam nakon završene osnovne škole pohađala gimnaziju, Matrurirala sam 1941. godine kao jedina Jevrejka u čitavoj gimnaziji. Još kao gimnazijaika postala sam član SKOJA. Tako sam u NOP obuhvaćena odmah nakon kapitulacije. U to vreme u Prištini je živelo oko 460 Jevreja. Naravno odmah smo proglašeni za ljude bez ikakvih prava, obeleženi žutim trakama, a muškarci su odvedeni na prinudni rad.
Moj rad u NOP odvijao se u IV reonu zvanom "Panađurište" - što je i navedeno u knjizi Miodraga Nikolića "Priština i okolina u NOR i revoluciji 1941-1945. godine". Za čla¬na KPJ primljena sam 1942. godine. Mom prijemu u partiju prethodio je aktivan rad u organizaciji SKOJA i to u aktivu, u kome sam ja bila sekretar, a kasnije član jezgra SKOJ u IV reonu. U radu sa aktivom postigla sam vidne rezultate, kako na okupljanju, tako i na organizovanju omladine i u pripremanju za zadatke koji su pred nama stajali. U to vreme pripadala sam Pozadinskoj desetini u kojoj sam imala zaduženje da politički radim sa članovima desetine, a radila sam na obučavanju u rukovanju oružjem.
Aktiv SKOJA koji sam ja vodila uglavnom je obuhvatio jevrejsku omladinu, mahom Jevrejke i to Mirjam Ruben, Zlatu Koen, Matu Lazar, Solče Koen, Bukicu Bahar, Luču Adižes, Rašeru Adižes, Luču Josifović, Rifku Adižes, Reginu Koen, a od muškaraca su bili: Solomon Aronović, Joso Solomon, Bencion Ruben, Moša Aronović, Žaki Ruben i još neki, čijih se imena više ne sećam. Svi oni su izvršavli zadatke i bili vrlo aktivni, a zadaci su se dobijali od Jezgra SKOJA. Prorađivao se uglavnom materija, čitale tada aktuelne knjige, plele smo džempere, čarape, šalove i rukavice. Sve to predavali smo na određeno mesto. Učestvovale smo u akcijama po zadatku, kao što je stavljanje kuglica konjima u uši koji su dolazili na česmu radi pojenja, a pripadali su vojsci.
Rad se odvijao pod veoma teškim uslovima i trajao je sve do maja 1943. godine, kada smo masovno poslati u zatočeništvo u Beret u Albaniji. Mi smo se i u Beratu sastajali, s obzirom da smo se povezali sa njihovom organizacijom preko njihovih aktivista. A kada je Italija kapitulirala sve smo masovno pošle u šumu, gde smo ostale svega tri dana, a onda se vratili roditeljima - opet po direktivi. U to vreme jevreji nisu bili u obavezi da se prijavljuju ondašnjoj kvesturi, te su svi počeli da se vraćaju za Prištinu, što smo i mi učinili krajem 1943. godine.
Međutim, po dolasku u Prištinu vlasti su već sačinile nove spiskove za internaciju u Nemačku. Ja sam i dalje radila sa organizacijom, te sam na jednom takvom skupu i upoznala Ganija Demirija iz Prizrena. Tada mi je on ponudio da se sklonim kod njega, što sam prihvatila.
Maja 1944. godine Jevreji su odvedeni u logor Bergen-Belzen odakle se mnogi nisu vratili, a među njima moj otac, majka i najstariji brat. Ostali članovi porodice, još dva maloletna brata i dve sestre, vratili su se posle oslobođenja 1945. godine i njih je prihvatila Jevrejska opština u Beogradu. Danas žive u Izraelu.
Pošto su Jevreje odveli u logor Bergen-Belzen, a imajući dobre veze, ja i Gani Demiri otišli smo za Tiranu. Tamo se Gani povezao sa pokretom i kada smo dobili vezu, otišli smo u partizane i stupili u Prvu proletersku albansku brigadu. Sa tom brigadom pošli smo prema Kosovu. U Krumi smo se odvojili, pa je tu došlo do formiranja novih brigada. Ja sam po¬šla u četvrtu kosovsku brigadu, u kojoj sam bila referent saniteta. Demobilisala sam se 1945. godine u Gnjilanu. Po povratku u Prizren povezala sam se sa organizacijom i bila dodeljena na rad u AFŽ, gde postajem sekretar. Po formiranju Oblasnog narodnog odora odmah sam počela da radim i iz SDK otišla sam u penziju.”
Demiri Ruti, ranija Rukila Aronović nastavlja svoje svedočenje: "U Prištini je do rata živelo oko 460 Jevreja. Oni su se uglavnom družili i brakove sklapali međusobno, tako da je bilo i rodbinskih brakova. Veoma retki su bili mešoviti brakovi koji su tada žigosani od tadašnjeg društva. Polazeći u osnovnu školu, mi jevrejska deca pohađali smo versku školu a učitelj nam je bio Sinjor Rubi. U istom odeljenju su bili dečaci i devojčice a sedeli smo u drvenim klupama bez naslona. Učili smo se pismenosti na hebrejskom jeziku i ostajali verni jevrejskoj verskoj tradiciji. Neko vreme u Prištini je živeo i radio Gadik Danon koji je jevrejsku omladinu okupljao u Sinagogi i pričao o naprednom pokretu.
Jevreji su mahom mušku decu davali na školovanje u gimnaziju ili trgovačku akademiju dok su devojčice pohađale žensku zanatsku školu, a veoma retko gimnaziju. Ja sam bila jedina Jevrejka u gimnaziji koja je maturirala kada je rat već počeo. Jevreji u Prištini nikada nisu imali konflikte sa svojim komšijama. Ne pamti se ni jedna svađa nekog Jevrejina sa pripadnicima kojeg drugog naroda. Bili su to, za to vreme lojalni građani i radili pošteno svoj posao bilo u svojim trgovačkim radnjama ili pak zanatskim radionicama a bili su više siromašni no bogati. A kada je rat započeo i kada su izgubili sva građanska prava ostali su dostojanstveni i svi su se na svoj način pridružili NOP. Mnogi su aktivno učestvovali. Neki su i poginuli kao partizani. Josif Levi, Nisim Navon i ja bili smo članovi KPJ. Radili smo i bili veoma aktivni. Ostali su takođe radili - od pionira do skojevaca, a stariji su pokret pomagali novčano.”