Roland Boer Biblija I Popularna Kultura Prica O Davidu I Jon

Roland Boer
Biblija i popularna kultura
Kao da kucam na rajska vrata

Priča o Davidu i Jonatanu

… cara nije toliko opuštala Davidova muzika koliko njegovo dupe… On je dozvoljavao mom ocu, caru Saulu, da s njim vodi ljubav kad je to ovome bilo potrebno; legao bi s mojim bratom Jonatanom i puštao ga da mu ljubi stopala, butine, zglobove, vrat; a one noći kad sam izgubila živce i ljutito mu se obratila, došao mi je kasnije i uzeo me. (Princeza Mihala Etanu ben Osaji, istoričaru) (Heym 1972:35)

Priča o Davidu i Jonatanu (1 Samuilo 18-20) u izvesnom smislu je tekst koji uspostavlja jasnu vezu s kvirnom logikom akcionih filmova. U stvari, moje tumačenje akcionih junaka daje kontekst, misaoni okvir, na osnovu kojeg se ova priča može tumačiti. Pored toga što se može čitati kao paradigmatičan primer biblijskih heroja, tekst zaslužuje pažnju i zbog različitih tumačenja ove priče kako na popularnom tako i na više kritičkom nivou. Analiza koja sledi obuhvata pet oblasti: recepciju teksta; Davida kao akcionog junaka; njegove veze sa Saulovom porodicom; njegov odnos sa Jonatanom; i podtekst seksualnih označitelja. I sve vreme me zanima zna-čenje razlike pasivno/aktivno. Naravno, osnovno pitanje nije da li je David kvirni heroj nego da li je on heroj do jaja* ili sjeban heroj**.

Veliki deo pažnje u istraživanju seksualnih činova između muškaraca (nema eksplicitnih ukazivanja na takve činove između žena) u Hebrejskoj Bibliji usmeren je na one tekstove u kojima se seksualni čin jasno pominje – to jest na priče iz Postanja 19 i Knjige o sudijama 19 i na zabrane u Knjizi Levitskoj 18-22 i 20:13 (vidi na primer revizionističku raspravu u Boswell 1980: 92-102 i Boughton 1992; vidi i Niditch 1982; Stone 1995; 1997). Međutim, 1 Samuilo 18-20 ima sopstvene tumače, kako među onima koji se bave tako i među onima koji se ne bave biblijskom kri-tikom. Fjuel i Gan (Fewell i Gun 1993: 148-151), kao i Šrer i Štaubli (Schroer i Staubli 1996), pokušali su da istraže ono što je dugo bilo poricano među izučavaocima Biblije, ali je bilo rasprostranjeno u popularnim gej tumačenjima teksta (vidi Howes 1993: 172) i u radu Džona Bozvela (Boswell 1995).

Većina komentatora 1 Samuila 18-20 obazriva je i više naklonjena plakarskoj biblijskoj kritici (ti kritičari će na različitim tačkama viriti iznad teksta koji sledi). Za razliku od njih, Fjuel i Gan ukazuju na istoriju umetničkog tumačenja – pozivaju se na Donatela, komad Andrea Žida, Izveštaj o kralju Davidu Štefana Hajma (Heym 1972) – kao suprotnu biblijskoj kritici koja se, po njihovom mišljenju, poigravala tekstom politizujući Jonatanovu "ljubav", a ne ljubav njegove sestre Mihale. U stvari, David zavodi i koristi svakoga uključujući i Jonatana. Fjuel i Gan misle da "homo-seksualno tumačenje ima mnoga uporišta u tekstu" (1993: 149). Iako Jonatan do kraja igra "hetero-seksualnu ulogu" (on pravi decu), njegova "primarna seksualna orijentacija je homoseksualna" ili, možda, "biseksualna" (150). Šrer i Štaubli (1996) žele da malo više romantizuju priču i tvrde da ona pruža model ljubavi muškarca prema muškarcu uporediv s ljubav-lju muškarca prema ženi.

Problem je u tome što Fjuel i Gan u svom tumačenju previše uzimaju stvari zdravo za gotovo, naročito kad univerzalizuju ideje kao što su "homoseksualna uloga", heteroseksualnost i bisek-sualnost. S obzirom na konstrukciju tih kategorija u prethodnom veku, istraživanje pomenuto na početku ovog poglavlja treba da upozori na oprez kad su posredi takve pretpostavke. I pre toga postojali su seksualni činovi između pripadnika istog pola, ali društveni i kulturni sistemi pomoću kojih su takvi činovi shvatani znatno se razlikuju. Na primer, u svom radu o klasičnoj Grčkoj Dejvid Halperin tvrdi da su penetracija i društveno-ekonomski status bili isprepleteni. Penetracija je bila nešto što su odrasli muškarci, punopravni građani, radili raznim negra-đanima kao što su žene, deca, stranci i robovi; to je odražavalo socijalni položaj penetratora i pene-triranog, pri čemu je zadovoljstvo bilo povlastica prvog. Otuda su odnosi između odraslih muškaraca ugrožavali društveni i kulturni poredak i, mada su se verovatno dešavali, nisu bili prihvatljivi.
Ken Stoun ukazuje na sličnu konstrukciju seksualnosti u Hebrejskoj Bibliji i povezuje je s obrascem čast/sramota u sredozemnim društvima i ograničavanjem penetracije na žene. U svom tumačenju Postanja 19 i Sudija 19 on zaključuje da "muški homoseksualni kontakt metaforično služi drugim vrstama neravnopravnih odnosa moći između muškaraca. Seksualna penetracija označava društveno potčinjavanje" (Stone 1995: 97). Implikacije ove tvrdnje važne su za tumačenja priče o Davidu i Jonatanu: ko je penetriran, a ko je penetrator? Ali to bi podrazumevalo da je Stounova konstrukcija seksu-alnosti u Hebrejskoj Bibliji valjana. Halperin nije u to siguran pa u "Herojima i njihovim drugarima" (199a: 75-87) upoređuje priče o Gilgamešu i Enkiduu u Epu o Gilgamešu, Davidu i Jonatanu u 1 Samuilu 18-20 i Ahilu i Patroklu u Ilijadi. On tvrdi da te priče, budući da potiču iz otprilike istog perioda (nastale su na prekretnici poslednjeg milenijuma stare ere, nekih 500 godina pre Atine koju on izučava), koriste srodstvo i bračnu terminologiju i simboliku da bi opisale drugarstvo. U vezi s Ahilom i Patroklom, likovima u žiži njegovog interesovanja, Halperin se poziva na zabunu kasnijih Grka (koji su nastojali da shvate njihov odnos kao pederastičan iako su bili zbunjeni Ahilovim superiornim društvenim položajem – što znači da je on bio dominantan partner – uprkos njegovoj mladosti – što znači da je trebalo da igra ulogu potčinjenog mladića) kako bi upozorio da ne smemo drugima nametati kategorije vezane za konstrukciju seksualnosti koje su karakteristične za naše vreme i društvo pa čak i da moramo izbegavati transponovanje pretpostavki o jednom periodu i njihovo pripisivanje drugim razdobljima. Kad su David i Jonatan posredi, to znači da "drugarstvo" – koje je i sámo konstrukt – između muškaraca može biti i homosocijalno i homoerotično, predstavljeno kao srodstvo i brak, a da ipak ne podrazumeva seksualne činove između muškaraca.
O Halperinovim upozorenjima mora se voditi računa iako ostaju otvorena pitanja pouzdanosti istorijske rekonstrukcije tekstova i njihovog porekla i društvenog konteksta. I zaista, postoje dva načina na koje takvo istraživanje može biti tumačeno i korišćeno: jedan je napor da se konstruišu različiti segmenti drevne seksualnosti na osnivu tekstova kao (donekle jogunastih) svedoka; drugi je nastojanje da se sami tekstovi konstruišu kao kvirni. Ja sam se odlučio za drugu mogućnost i, u toj svetlosti posma-trano, ključna tačka i u Halperinovom i u Stounovom radu jeste to što u antičkom Sredozemlju (Grčkoj kod Halperina, Izraelu kod Stouna) penetracija označava muško, dominantno, onog ko ima građanska prava i aktivan je, a stanje penetriranosti označava žensko, potčinjeno, onog ko nema građanska prava i pasivan je. Upravo je pitanje penetracije ključ mog tumačenja priče o Davidu i Jonatanu, tumačenja koje ukazuje na dvosmislenost podele na aktivno i pasivno kad je reč o akcionom heroju.

(Izgleda da su suknja i nabreklo poprsje prekoračili ono što se jasno osećalo kao neka granica, iako se nije tačno znalo zašto. Vunena odeća, koža, kosa, gimna-stička sala, blaženi dani pedaliranja po gradu, muška maskarada – sve je to bilo u redu, ali suknje i sise na muškarcu nisu. Iz nekog razloga snage reda i transvestiti nisu su mešali jedni s drugima. Nije bilo pravog neprijateljstva, samo tihog isključivanja iz redovnih aktivnosti, buljenja na udaljenosti od hiljadu metara, izbegavanja razgovora. Nije dugo potrajalo a papiri o mom otpuštanju bili su gotovi; ispraznio sam svoj ormarić i otišao.)
Dakle, da li David, sin Jesejev, treba da zauzme mesto pored Arnolda Švarcenegera, Silvestera Stalo-nea i Kijanua Rivsa? I za njega su karakteristični niz leševa, mišićavo telo, nadmoćna snaga i veština da se probije do vrha. Njegov životni put počinje prilično srećnim predznakom: u 1 Samuilu 17 on ubija džina kamenom i njegovim sopstvenim mačem – mada je to suprotno uobičajenoj borbi prsa u prsa koja dolazi na kraju konvencionalnih akcionih filmova. David se, dakle, još pre 18. pevanja postavio kao junak bez premca, izrailjski ubica džina. Ipak, samo nekoliko stihova pre toga on je predstavljen kao neko koga je Samuilo krišom miropomazao (1 Samuilo 1-13), a zatim kao utešitelj kralja Saula koga uznemirava "zao duh od Gospoda" (1 Samuilo 16:14-23). Davida zapravo preporučuje "jedan između sluga"* (1 Samui-lo 16:18) kao nekog ko ume lepo da svira, ko ume da smiri Jehovinog zlog duha koji muči Saula. Tako se u 16. i 17. pevanju Prve knjige Samuilove već javlja neobičan spoj: David je i svirač i ubica džina, i neko ko nežno pevuši i mačo, "umije dobro udarati u gusle" kaže isti mladić u Saulovoj službi, "i hrabar je junak i ubojnik, i pametan je i lijep, i Gospod je s njim" (1 Samuilo 16:18).
Do 18. pevanja, u kojem (ponovo) stupa u Saulovu službu, David uspešno obavlja sve "na šta ga god Saul pošiljaše" (1 Samuilo 18:5). Njegova popularnost i uspesi, koji daleko nadmašuju Saulove, podstiču žene da "otpijevajući… jedne drugima uza svirke" komen-tarišu: "Saul zgubi svoju tisuću, ali David svojih deset tisuća (1 Samuilo 18:7). Ovde je upadljivo to što Davidovi herojski podvizi u 18:5-7 slede odmah nakon prvog zaveta ljubavi s Jonatanom u 18:1-4 – te dve dimenzije su izgleda isprepletene. Čim Jonatan skine odeću (1 Samuilo 18:4), David postiže uspeh u ratu (18:5). Davidov herojski status dostiže viši nivo zahvaljujući novom ratnom uspehu u 1 Samuilu 18:13-16, što za posledicu ima da "sav Izrailj i Juda ljubljaše Davida" (18:16). Dalji vojni uspesi samo jačaju njegovu popularnost: u 1 Samuilu 18-30 on odgovara na filistejski napad, a u 19:18 kreće u napad. (Još više frojdovski zvuči sakupljanje fili-stejskih "okrajaka"** u 18:25-29, ali time ću se pozabaviti kasnije.) David korača kroz Jerusalim kao da je zvezda akcionog filma jer "ime se njegovo vrlo proslavi" (1 Samuilo 18:30). U stvari, Jonatan je bio njegov najveći obožavalac, daleko veći od Saula kome David "omilje… veoma" (1 Samuilo 16:21), ili naroda i slugu koji ga "ljubljaše" (18:16, 22), ili Mihale koja ga "ljubljaše" (1 Samuilo 18:20, 28), čak veći i od naratora koji kaže da on "bijaše smeđ, lijepijeh očiju i lijepa stasa (1 Samuilo 16:12). Izgleda da je Jona-tanovo obožavanje Davida, poput onog koje je opijalo narod, direktno povezano s Davidovim ratnim junaštvom: u 1 Samuilu 18:1 on "ljubljaše" Davida neposredno pošto je ovaj ubio Golijata, a u 1 Samuilu 19:5 on prigovara Saulu pozivajući se opet na Golijata: "Jer nije mario za život svoj i pobio je Filisteje,*** i Gospod učini spasenje veliko svemu Izrailju". Ovde je David suštinski aktivan, preuzima inicijativu, ubija Filistejce, privlači pažnju. On je nesumnjivo akcioni heroj.
(Imao sam zavidne rezultate u poslu: solidan niz hapšenja i osuda, uglavnom za teške zločine s kvirnim indikacijama. Ipak, to se na kraju pokazalo kao malo važno.)
Istovremeno, Davidova aktivna uloga kao da je cela sadržana u njegovoj vojničkoj hrabrosti. U svemu drugom on je hronično pasivan. Iako je ta pasivnost ponekad shvaćena kao zavođenje (Fewell i Gunn 1993: 148-151; Heym 1972:35), u tekstovima se pominje da razni ljudi "ljubljahu" Davida; ništa drugo nije napisano, naročito ne o Davidovim delanju i mislima s tim u vezi. Polzin (1993: 191) kaže da narator "zamagljuje" Davidov unutrašnji život. Ja ovde želim da naglasim Davidovu pasivnost u tim odnosima: on je pasivni primalac. U Saulovom slučaju reč je o ljubavi, a onda o mržnji: njegova "ljubav", zbog koje odvaja Davida od oca Jeseja da bi ga trajno vezao uz sebe (1 Samuilo 16:21-23), ubrzo se pretvara u mržnju. Davidov uspeh kao čoveka od akcije budi u Saulu želju da ga ubije; ovog puta, sviranje kao da daje podsticaj Jehovinom zlom duhu da deluje ili bar nema više onakav uticaj kakav je nekad imalo (1 Samuilo 18:10-11). U 1 Samuilu 19:9-10 instrument i zli duh su nešto bliže povezani iako ne u direktno uzročno-posledičnom smislu. I zaista, Džilet (Gillet 1999) tvrdi da tekst pokazuje Saulovu homoseksualnu želju za Davidom – želja je opet usmerena prema Davidu – i transfer te želje prvo preko ćerki, a zatim preko Jonatana.

(Naročito je šef stanice Saul zauzeo netrpeljiv stav prema meni, iako mi se jednom nabacivao. Njegovi nastupi depresije i besa nisu bili od pomoći, a pronosile su se i glasine da je sklon koprofiliji. Otkad je saznao za hormone, na mene je počeo da gleda kao na potencijalnu opasnost za odnose s javnošću cele policije.)

Štaviše, Jonatan nije jedini Saulov potomak koji se zagrejao za Davida: iako se ne pominje njena ljubav, Merava je ponuđena Davidu kao podsticaj za dalje borbe s Filistejcima u kojima će on, kako se Saul nadao, biti ubijen (1 Samuilo 18:17-19). Na kraju, ona mu nije data. Zatim "Davida ljubljaše Mihala" (1 Samuilo 18:20). Pokušaj da iskoristi kćer kako bi uhvatio Davida u zamku dvaput izneverava Saulova očekivanja – jednom u vidu cene za mladu od 100 filistejskih "okrajaka" (David ih donosi 200) i zatim kad Mihala pomogne Davidu da pobegne od Saulovih ljudi (1 Samuilo 19:11-17). Glavna Saulova želja jeste da se, ekskrementalno, oslobodi Davida, ali on ima i nagon da muško-ženske veze postavi kao zamku. Ipak, obe veze su besplodne – Merava ne postaje Davidova žena, a Mihalina prva zaljubljenost polako prelazi u impotenciju, ogorčenost i stanje bez dece (vidi 2 Samuilo 6:16, 20-23). Nasuprot njima dvema, Jonatan je jedini Saulov potomak čiji odnos s Davidom cveta. Jonatan je, da tako kažemo, idealna verzija odnosa s Davidom koja prevazilazi Meravu i Mihalu. Ovo je još više istaknuto time što se između pevanja 18:4 i 19:1 Jonatan ne pominje, a to je upravo tekstualni prostor koji je posvećen Meravi i Mihali, kao i Davidovom usponu do istinskog herojskog statusa pre nego što se Jonatan ponovo pojavi u pevanju 19:1. Kad njegove sestre izađu s pozornice, Jonatan ulazi da bi ih zamenio.
Kao što je zaveo Saula i njegovog potomka, David je zaveo i kritičare Biblije. Hercberg, na primer, smatra da je ta priča "najlepši opis prijateljstva koji nam nudi Biblija". Nama se, takođe pomalo zaneseno, saopštava da je "David očigledno čovek posebno privlačnih crta, što vidimo ovde i na drugim mestima; on osvaja srca kao oluja i svi se zaljubljuju u njega (Hertzberg 1964:154).
Šta, dakle, biva s Jonatanom? Da li je odnos između njega i Davida istinska "drugarska politika" u priči? Većina kritičara vidi u tom odnosu transfer političke moći, statusa kralja koji bi, po pravu, trebalo da pripadne Jonatanu. Različiti znaci u tekstu pot-krepljuju takvo tumačenje: to što Jonatan skine odeću i oružje – plašt, odelo, mač, luk i pojas (1 Samuilo 18:4) – i preda ih Davidu tumačeno je kao simbolični transfer moći (na primer Jobling 1978: 4-25); zahvaćen proročkom groznicom, skida se naravno i Saul, i tako lišava sebe moći (1 Samuilo 19:24). (Iako to čine Jonatan i Saul, a ne junak David, ovo je, bez sumnje, trenutak koji se može uporediti s pomenutim razodevanjem torza u akcionim filmovima.) Saul potvrđuje takvo tumačenje kad u nastupu besa kaže Jonatanu: "Jer dokle je živ sin Jesejev na zemlji, nećeš se utvrditi ni ti ni carstvo tvoje" (1 Samuilo 20-31).
Ali čini se da se ovaj odnos ne svodi samo na to. Neki kritičari Biblije igraju na dve karte. Tako Brigeman govori o "lojalnosti" i "potpunoj posve-ćenosti" i, donekle prikrivajući pravo značenje onoga što kaže, opisuje Davida kao "pasivnog primaoca" Jonatanove odanosti (Brueggemann 1993: 232). Trudeći se da bude neutralan, Makarter tvrdi da je reč o "nerazdvojnoj vezi". Drugim rečima, Jonatan je tako zanesen Davidom da postaje životno "vezan za njega ljubavlju i odanošću" (McCarter 1980: 305).

Čini se da impotentni i neplodni brak između Davida i Saulove ćerke Mihale (impotencija je nagoveštena cenom plaćenom za mladu u vidu gomile filistejskih "okrajaka" na kojima se zgrušala krv ) prerasta u nešto što ispunjava očekivanja tek u odnosu između Davida i Saulovog sina Jonatana. U tekstu se često pominje naklonost koju Jonatan oseća prema Davidu i koja je, kao što sam već istakao, narativno inicirana njegovim junačkim podvizima, naročito prvim podvigom – ubistvom Golijata – i bitkama s Filistejcima. Ali David je i "pametan" kad govori* (1 Samuilo 16:18) jer neposredna narativna veza jeste veza između Jonatanove naklonosti i Davidovih reči upućenih Saulu: "I kad [David] svrši razgovor sa Saulom, duša Jonatanova prionu za dušu Davidovu i Jonatan ga zapazi** kao svoju dušu" (18:1). Takvi iskazi se nastavljaju kroz tri ostala pevanja: "jer ga ljubljaše kao svoju dušu" (18:3); "Jonatan sin Saulov ljubljaše veoma Davida"*** (19:1); "otac tvoj zna dobro da sam našao ljubav u tebe" (20:3, David Jonatanu); "i još zakle Jonatan Davida ljubavlju svojom k njemu, jer ga ljubljaše kao svoju dušu" (20:17). A zatim sledi konačni narativni čin rastanka: "i poljubiše se, i plakaše obojica; sve dok David ne uzdignu sebe" (20:41). Uočljivo je da se Jonatanova ljubav veoma često pominje; samo usput se ponešto kaže o Davidu: zaklinjanje u 1 Samuilu 20:17 i plakanje u 20:41. Tek u naricanju povodom smrti Saulove i Jonatanove u 2 Samuilu 1:19-27 postoji nagoveštaj Davidove naklonosti iako se ovde ona ispoljava kao žaljenje ili potresenost: "Žao mi je za tobom, brate Jonatane; bio si mi mio vrlo; veća mi je bila ljubav tvoja od ljubavi ženske" (2 Samuilo 1:26). Ipak, David je i ovde pasivni primalac ljubavi: on govori o Jonatanovoj ljubavi prema njemu, a Jonatan mu je samo miljen – pri čemu je pasivni oblik glagola dovoljno rečit.* Jonatan je, čini se, aktivni partner u ovom odnosu, a David pasivni; Jonatan je penetrator, a David penetrirani.

(Ipak, uspeo sam da zadržim nekoliko prijatelja. Mihala nije imala ništa protiv jer je bila sklona poistovećivanju s marginalnim tipovima. A Jonatan je zamerao šefu, čiji je zamenik bio, moje isključenje, nije uvek poštovao njegove odluke i podržavao me je kad god je mogao. Kad sam se prvi put iselio, neko vreme sam proveo kod njega; bez para, bez doma.)

Iako Polzin ističe da je za celo 20. pevanje karakterističan zavetni jezik (Polzin 1993: 192, 264-265 ), David i Jonatan sklapaju zapravo dva posebna zaveta (1 Samuilo 18:3; 20:16). Prvi je Jonatanov zavet Davidu. Osim iskaza "jer ga ljubljaše kao svoju dušu" (1 Samuilo 18:3), nema naznaka šta bi taj zavet mogao biti i značiti. Čini se da on obuhvata i Jonatanovo svlačenje, ali značenje je opet nejasno. Drugi zavet – da li je on razrada prvog? – sklopljen je između Jonatana i "doma Davidova" i tom prilikom Jonatan kaže: "Gospod neka traži iz ruku neprijatelja Davidovijeh" (1 Samuilo 20:16). Zatim sledi "I još zakle Jonatan Davida ljubavlju svojom" (1 Samuilo 20:17, kurziv dodat). Ti zaveti bivaju potvrđeni u trima prilikama; prvo to čini David u 1 Samuilu 20:8: "kad si vjeru Gospodnju uhvatio sa slugom svojim" (kurziv dodat). Druga potvrda je maglovit Jonatanov komentar: "A sa ove riječi što rekosmo ja i ti, Gospod je svjedok [Grčka Biblija] između mene i tebe dovijeka" (1 Samuilo 20:23). Treća potvrda se javlja prilikom njihovog rastanka u 1 Samuilu 20:42 kad Jonatan kaže: "Idi s mirom, kao što smo se zakleli obojica imenom Gospodnjim rekavši: Gospod da je svjedok između mene i tebe i između mojega sjemena i tvojega sjemena dovijeka". I ovde se ukazuje na međusobni zavet, a pominje ga Jonatan. Kad god se pozove na zavet, David se sintaksički predstavlja kao pasivni primalac.
Pored toga što treba biti oprezan u načinu na koji razumemo reč "ljubav" u tekstu, naročito s obzirom na konstrukciju ove reči krajem dvadesetog veka, važno je ukazati i na funkciju koju ovde ima zavet. Iako je zavetni jezik po svoj prilici zasnovan na sporazumima između političkih stranaka ili vođa na drevnom Bliskom istoku, u Hebrejskoj Bibliji zavet se prvenstveno onosi na onaj koji se sklapa između Jehove i raznih pojedinaca (uglavnom patrijarha i kraljeva) i naroda Izrailja. Nećemo se upuštati u celu zamornu (bar za onog ko je odrastao na protestantskoj zavetnoj teologiji) raspravu o zavetu, ali ćemo pomenuti da se takvi zaveti retko, ako uopšte, sklapaju između ravnopravnih partnera. Jedan je uvek jači, dominantniji od drugog, a zavet potvrđuje uslove takvog neravnopravnog sporazuma (nešto nalik S/M* sporazumima). Tako Jehova zahteva poslušnost i obožavanje kakvo mu pripada, a uzvraća blagoslovom i blagostanjem. Zaveti između Davida i Jonatana na sličan način ukazuju na neravnopravnost. Pitanje je da li, kao što misli Polzin (1993: 191), upravo Jonatan želi zavet kako bi sačuvao sopstvenog potomka od Davida, onog koji ima moć, ili Jonatan podstiče na sklapanje zaveta da bi zaštitio Davida od svog oca (1 Samuilo 20:8).
Da li je ovo primer korišćenja određenog (teološkog) načina govora kako bi se označio nekakav odnos između dva muškarca, kao što je označen i odnos između muškaraca i onog dugog muškarca – Jehove? Jer jedan od odnosa koji su često zapostavljeni u tumačenjima ovih pevanja jeste onaj između Jehove i Davida. Počev od Jehovinog traganja za Davidom (preko Samuila) u 16. pevanju, nepre-stano se ističe da je David Jehovin pomazanik. Čini se da je i Jehova očaran; nama se saopštava da on ne gleda onako kako smrtnici gledaju: "Čovjek gleda što je na očima, a Gospod gleda na srce" (1 Samuilo 16:7). Ipak, kad David stigne, Jehova očigledno reaguje na njegov izgled: "A bijaše", uzdiše narator (dajući oduška naratološkoj želji za penetracijom), "smeđ, lijepijeh očiju i lijepa stasa. I Gospod reče: ustani, pomaži ga, jer je to" (1 Samuilo 16:12). Jehova nije nesklon divljenju prema privlačnim mladićima. Nakon toga jasno je da "Gospod bijaše s njim" (1 Samuilo 18:14; vidi 16:18; 18:12, 28). David je njegov momak. David je opet predmet pažnje, ovog puta aktivnog Jehove koji ga traži i nalazi.

(Moram priznati da je Jonatan bio zainteresovan za takav aranžman više nego ja i da je želeo da ga učini trajnim. Ja nisam bio baš siguran, ostao sam dve nedelje i na kraju se odselio i bespravno živeo na jednom mestu, pa na drugom, i praktično postao beskućnik. Bilo je mnogo kutaka po Paramati gde si mogao da se zavučeš na izvesno vreme, budeš na toplom i suvom, pa čak i da povremeno pozoveš ponekog drugara. Omiljena mi je bila velika stara fabrika, odmah pored autoputa. Bila je ispražnjena i spremna za bolje dane, ali u međuvremenu je narasla visoka trava, a stara hala za mašine u udaljenom uglu, sva od cigala i crepa, ali bez mašina, pružala je dobro sklonište.)

Ipak, nisam našao nijedno eksplicitno pozivanje na seks mada sam pratio dinamiku aktivno/pasivno. Postoji velika naklonost, jako osećanje između dvojice muškaraca, ali to može biti samo pokušaj da se o prirodi muških odnosa govori terminologijom koja pripada drugim oblastima – ljubavi, zavetu, srodstvu ("brate Jonatane" u 2 Samuilu 1:26). Ipak, rascep između pasivnog (u vezi s ljubavlju i naklo-nošću) i aktivnog (u vezi s vojnim poduhvatima) sasvim je jasan.

A šta je sa samim rečima, naročito glagolima? Ima li prostora za transgresivno pogrešno čitanje, traganje za onim što je jezički potisnuto a što nadmudruje Cenzora? Iako se reč koja znači "uživati u" ili "želeti" 18:22, 25; 19:1) može čitati na kviran način, sugestivnije su dve reči u prvih nekoliko stihova 18. pevanja. Nama se u prvom stihu saopštava da "duša Jonatanova prionu za dušu Davidovu". Osnovno značenje korena gešer jeste učvoriti ili povezati; u ovde upotrebljenom glagolskom obliku smisao je "obavezati se nekome" ili "biti povezan" (uporedi Nemije 3:38/4:6). Tu ne samo što postoji ushićeno upućivanje na vezivanje* nego i na povezanost preko duboke analne penetracije.
Ali postoje i druge slike penetracije koje nisu vezane za glagolska oblike. Već sam pomenuo filistejske "okrajke", gomilu krvavih parčića kože koji su, jedan po jedan, odrezani sa svojih masakriranih vlasnika i isporučeni Saulu. Simbolički posmatrano, David je "sakupljač kurčeva", neko ko dobavlja penise i njihove simbole. Međutim, takva simbolička kastracija vraća se samom Davidu: kao cena za Mihalu, jedan neplodan brak, kožice označavaju i Davidovu simboličku kastraciju, činjenicu da on zaista više voli da bude penetriran nego da penetrira (Mihala je izgleda trebalo da veže oko pasa vibrator.) A tu je i sâm Saul koji vitla beskorisnim kopljem. Saul dvaput (18:11; 19:10) pokušava da kopljem prikuje Davida za zid dok ovaj svira. Ovde je hebrejska reč udariti ili probušiti, još jedan glagol koji ukazuje na penetraciju, ovog puta nasilniju, koja pri tom cepa telo. I Jonatan je meta koplja (20:33, isti glagol) koje baca Saul nakon svađe zbog Davida. Opet su slike penetracije deo muških odnosa, ali je penetracija ovde jasno besplodna jer Saul kao da ispaljuje ćorke i na sina i na ljubavnika. Koplje promašuje, svaki put, što dobro ilustruje Lakanov pojam faličkog označitelja: za razliku od penisa, falus zapravo ukazuje na odsustvo penisa ili bar penilne aktivnosti. I konačno, Jonatan odapinje strelu za "momkom" (20:21 itd.) ili "mladićem"* ili "momčetom" (20:35) i dovikuje Davidu šifrovanu poruku (1 Samuilo 20:35-40; vidi i 1 Samuilo 20:18-23). Da li je to još jedan falički označitelj? I strela promašuje cilj iako nikad nije ni postojala namera da se kontakt ostvari, osim verbalno. (Polzin 1993:193 tumači strelu kao znak Jonatanovog strejt govora u kojem ima više istine nego što ovaj to shvata). Nakon događaja sa strelom David i Jonatan se sreću, plaču i ljube i to je poslednje njihovo viđenje.

Čini se da je David hronični sakupljač kurčeva. Na penetraciju ukazuju filistejski "okrajci" za Mihalu i Saula, koplja koja baca Saul (pri čemu jedno usmerava na Jonatana) i strele koje odapinje Jonatan, a na nju ukazuju i glagoli. Istovremeno, ovi falički označitelji ne pogađaju cilj. Da li David ima anus dentata**, anus koji grize, guta i proždire sve što je usmereno ili bačeno prema njemu? Da li njegov anus preti da će proždrati sve što primi? Čudna stvar u vezi s ovim kvirnim akcionim junakom jeste to što je on pasivan u 1 Samuilu 18-20; svi mu nešto rade, dive mu se, biraju ga, pomazuju, vole ga, sklapaju s njim zavete, bacaju na njega koplja i odapinju strele. Možda to ne treba tumačiti samo kao nagomilavanje moći nego i kao nagomilavanje seksualne moći. I Jonatan je čudno aktivan i pasivan. Fjuel i Gan (1993: 151) tvrde da i Saul (1 Samuilo 20:30) i David (2 Samuilo 1:26) poistovećuju Jonatana sa ženama, pa ipak, upravo Jonatan inicira najveći dao akcije. David je u najvećoj meri pasivan primalac, što je uloga koja, po svim shemama seksualnih odnosa, ukazuje na podređen položaj, sekundarnu ulogu, nezaintere-sovanog partnera.

Vraćam se na raniju tvrdnju da je Davidov uspon kao heroja u 1 Samuilu 18-20 isprepletan s njegovom razvojem kao kvirnog seksualnog bića. Otuda se postavlja pitanje da li to znači da je reč o još nečem, a ne samo o tome da su u ovom narativu Davidovi vojni i kvirni poduhvati postavljeni naporedo? Želim da kažem da, kao i u akcionim filmovima koje sam ranije pomenuo, postoji unutrašnja logika u "kvirnim" dimenzijama ove priče, to jest da junak David, uzor velikog kralja i primer za sve druge vladare koji će slediti u Prvoj i Drugoj knjizi o carevima, mora u velikoj meri biti dvosmisleno seksualno prisutan u tim pričama. Idealni junak je idealni kvir. On je, poput akcionog heroja, i pokretač akcije i pasivni primalac, aktivni heroj i penetrirani seksualni partner. Ta dvojnost, to frojdovsko potiskivanje, obeleženo je u tekstu neprestanim ponavljanjem glagola skrivanja (19:2; 20:5, 19, 24, 25), odsustva (20:27), pokrivanja (19:13), otkrivanja (20:2), skidanja (18:4; 19:24), golotinje (19:24), izmicanja (18:11; 19:10), uklanjanja (18:13) i bežanja (19:2, 18; 20:29). Naravno, David postaje ključna figura u razvoju mesijanskih očekivanja, nade u pojavu idealnog kralja, super (kvirnog) heroja. Davida i, što se toga tiče, druge biblijske junake treba posmatrati kao neku vrstu biblijskog Herkula (vidi Loraux 1990) s izrazito dvosmislenom rodnom identifikacijom i seksualnošću: on je istovremeno muževni muškarac i ljubavnik i "ženska" pasivna figura.
Na kraju treba reći da je na moje tumačenje Prve knjige Samuilove 18-20, presudno uticao upravo Saul jer njegove reči, njegov indirektni govor (20:30-31) povezuju i političko i seksualno u odnosu između Jonatana i Davida; on naziva Jonatana sinom izopačene i neposlušne žene.* "Zar ja ne znam da si izabrao sina Jesejeva sebi na sramotu i na sramotu svojoj nevaljaloj majci? Jer dokle god je živ sin Jesejev na zemlji, nećeš se utvrditi ni ti ni carstvo tvoje" (1 Samuilo 20:30-31a).

(S vremena na vreme posao bi mi tajanstveno iskrsao. Jonatan je još uvek bio na nižem položaju, ali Saul bi to odobrio. Dojavila bi mi Mihala ili Jonatan ili Meri ili Kijanu ili David. U stvari, David i Kijanu su se, kako sam čuo od Jonatana, upustili u vezu. Ali meni se uvek pomalo isplatilo, naročito kad su posredi bili kvirni slučajevi, oni s čudnim sklonostima i zanimljivim seksualnim pristupima. I mogao sam da nosim suknje ili pantalone, kako mi se već svidi, kupujem hormone i odnegujem pristojne grudi.)

ZAKLJUČAK

Drugi način da se ovo dokaže bio bi ukazivanje na to da je kvirnost (upravo zbog svoje "nevidljivosti") uspela da prožme popularnu kulturu do takvog stepena da jedva ima smisla povlačiti razliku između onoga što je "masovna kultura" i onoga što je "kvirna supkultura".
Pokazuje se da Kijanu Rivs nudi "istinu" o Davidu, kvirnom junaku i preteči mesije. David na isti način ustanovljava "istinu" o Kijanuu Rivsu i akcionim filmskim herojima. Svi su oni dvosmisleno aktivni i pasivni u izrazito seksualnom smislu. I zaista, možda priču o Davidu i Jonatanu treba iznova napisati kao priču o Davidu i Kijanuu.

(Dakle, vetar je prodirao kroz vrata Marfijevog auto-servisa, gurao se kroz razvaljene daske i oko razjapljenog otvora terajući ga da se širi. Među starim akumulatorima, konzervama s maticama i zavrtnjima, umašćenim delovima motora i guma, gomila starih plavih radnih kombinezona ležala je u uglu, a krv se sušila i postajala crna na umašćenoj sedoj glavi.)
Roland Boer: KNOCKIN' ON HEAVEN'S DOOR
The Bible and Popular Culture
(Knjiga Rolanda Boera Kao da kucam na rajska vrata - Biblija i popularna kultura, izlazi uskoro iz štampe u Beogradu u prevodu Slobodanke Glišić. Biblioteka XX vek.

1 Fucking hero, heroj do jaja, to jest heroj koji jebe. (Prim. prev.)
2 Fucked hero, sjeban heroj, to jest heroj koji je jeban. Vidi sledeću napomenu pisca. (Prim. prev.)
Aludiram na čuveni iskaz Dejvida Halperina o Mišelu Fukou: "Što se mene tiče, momak je bio svetac do jaja" (Halperin 1995: 6).
Vidi opširne reference u Moore i Anderson (1998: 249-251).
"Seks između članova nadređene grupe bio je praktično nezamisliv, a seks između člana nadređene i člana bilo koje podređene grupe odslikavao je do najsitnijih detalja hije-rarhijskog uređenja odnos strukturisane nejednakosti koja je vladala njihovom širom društvenom interakcijom. U tom sistemu seks nije bio privatno traganje za uzajamnim zadovoljstvom koje, makar samo privremeno, poništava društvene identitete učesnika; on je više bio objava nečijeg društvenog identiteta, izraz nečijeg javnog statusa: on je služio pozicioniranju društvenih učesnika na mestima koja su im dodeljena (na osnovu njihovog političkog položaja) u hijerarhijskoj strukturi atinskog političkog sistema. Definisan kao asimetričan gest – penetracija tela jedne osobe telom (i, naročito, falusom) druge – seks nije posmatran kao kolektivan poduhvat s dva ili više učesnika, nego kao delanje koje izvodi jedna osoba nad drugom; seks je, prema tome, uspešno delio, klasifikovao i raspoređivao učesnike na odvojene i radikalno suprotstavljene kategorije ("penetrator " nasuprot "penetriranom"). Međutim, seks nije bio samo nešto što polarizuje; on je uspostavljao i hijerarhiju. Jer partner koji je prodirao bio je seksualni agens čija falička penetracije tela druge osobe izražava seksualnu "aktivnost", a partner koji je primao bio je onaj koji trpi seksualni čin i čije potčinjavanje faličkoj penetraciji pokazuje seksualnu "pasivnost". Pored toga, seksualna "aktivnost" bila je tematizovana kao dominacija: odnos između "aktivnog" i "pasivnog" seksualnog partnera posmatran je kao istovrsan odnosu između društveno superiornog i društveno inferiornog. I konačno, ukupnost tih saglasnih funkcija (penetraranja/aktivnosti/dominacije s jedne strane i bivanja penetriranim/pasivnosti/potčinjenosti s druge) bio je konstruisan kao "muškost" odnosno "ženskost" (Halperin 1990b: 266).
Iako se slažu s osnovnim pretpostavkama o društveno-seksualnoj dominaciji i potčinjavanju, Stiven Mur i Dženis Anderson (Moor i Anderson 1998) tvrde da je tu više reč o kontinuumu nego o oštrom račvanju i da je nečiji položaj u kontinuumu uvek nesiguran, kao što to pokazuju Makavejci 4 kroz pobedu izvojevanu nad Antiohom Epifanom zahvaljujući samokontroli nejakog, onemoćalog starca, grupe dečaka i stare udovice (273).
3 U engleskom prevodu stoji "jedan od mladića". (Prim. prev.)
Filistejci su, naravno paradigmatičan neprijatelj svih akcionih junaka, izvor bezbrojnih tela i glupih pretnji koje ističu mačizam.
4 Kožica na penisu. (Prim. prev.)
5 Ovde se u engleskom prevodu kaže "ubio je Filistejca". Otuda sledeća napomena pisca. (Prim. prev.)
Pretpostavljam da se oblik jednine – Filistejac – odnosi na Golijata iako to nije eksplicitno rečeno.
Između ostalog, Halperin previđa da odnos između Davida i Jonatana nije ništa drugo do uzvišeniji oblik odnosa koje David ima i s drugima.
Neprestano udaranje u žičani instrument zaista može na taj način uticati na svakog, naročito kad neko to radi iz dana u dan (1 Samuilo 18:10).
Na sličan način Pleins (1992; 1995) i Lawton (1993) kažu da trio Saul-Jonatan-David omogućava transfer od Jonatana, kroz njegovu naklonost, na Davida kao Saulovog "sina" (u skladu sa 1 Samuilom 17:55-58 – "čiji si sin, dijete?) i zatim kao naslednika.
Manje zanimljivi primeri su Klein (1983: 182), koji govori o "ličnoj i političkoj ljubavi"; Miscall (1986: 130) koji kaže da su razlozi za zavet Jonatanova "iskrena ljubav prema prijatelju" i istovremeni "strah od Davidovog nasilja", ali ne razrađuje dalje ovu tvrdnju.
Štefan Hajm (Heym 1972: 52) tumači to kao eufemizam za kastraciju: u njegovoj priči David donosi gomilu filistejskih penisa.
6 U srpskom prevodu stoji samo "pametan". (Prim. prev.)
7 U engleskom prevodu stoji "zavole". (Prim. prev.)
8 U engleskom prevodu "uživaše veoma u Davidu" (Prim. prev.)
Ovako to doslovno glasi na hebrejskom. Nasuprot tome, u Novoj izmenjenoj standardnoj verziji kaže se "a David osobito". Da li to znači da je on više plakao od Jonatana ili se uzdržavao i sokolio sebe ili mu je možda Jonatanova odanost obezbedila viši položaj?
Ovo je korišćeno kao tekst prilikom gej verskih obreda posvećenja, sklapanja braka i pogreba. Na sličan način se Knjiga o Ruti 1:16-17 koristi prilikom lezbijskih svadbenih obreda, blagosiljanja i pogreba (vidi Howes 1993: 703).
9 U srpskom prevodu "mio"; u engleskom beloved, to jest miljen. (Prim prev.)
Polzin beleži da se iskazi "ako (kad)… onda" javljaju jedanaest puta u 20:5, 7-10, 12-14, 21-22.
10 Sadomazohističkim. (Prim. prev.)
11 Bondage – doslovno, "ropstvo"; ovde se misli na seksualnu praksu vezivanja u S/M odnosima. (Prim. prev.) 12 U srpskom prevodu isto stoji "momak". (Prim. prev.)
13 Zubati anus. (Prim. prev.)
Polzin (1993: 193-194) iz drugih razloga ukazuje na dvojnost jezika u 20. pevanju. Ali zar Davidov okolišni plan i Jonatanov dvoglasni lukavi plan sa strelama takođe ne ukazuju, formalno, na dvojnost kvirnog tumačenja?
14 U srpskom prevodu nema tog iskaza na naznačenom mestu. (Prim. prev.)

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License