Rodos Jedna Od Najstarijih Jevrejskih Zajednica U Dijaspori

Teodor Kovač

RODOS
Jedna od najstarijih jevrejskih zajednica u dijaspori

O istoriji jevrejske zajednice na Rodosu i njene Opštine, jedne od najstarijih u dijaspori, postoji do-sta literature, međutim, do sada na srpskom jeziku o toj Opštini nije objavljen nijedan iole veći rad. Delom, ovaj tekst napisan je i da se, unekoliko, ta praznina popuni.
Valja imati u vidu i to da su Jevreji Rodosa sefardi, koji su svojevremeno došli sa Pirinejskog poluostrva i „asimilovali“ jevrejske starosedeoce Rodosa, već odavno deo sefardske zajednice Grčke. Poznato je, takođe, da je ta zajednica bila u vezi sa sefardima na jugu Balkana i otuda moguć uticaj rodoskih Jevreja na ovdašnje sefarde, ali i obrnuto. Osim toga još jedan razlog za nastanak ovog teksta je i taj što se htelo ukazati na strašnu torturu kojoj su rodoski Jevreji bili izloženi tokom deportovanja u Aušvic.

Nekadašnji izgled jevrejske četvrti na Rodosu
Nekadašnji izgled jevrejske četvrti na Rodosu

STARI VEK

Nema tačnih podataka o tome kada su se Jevreji naselili na ovo ostrvo. Iako je Rodos, srazmerno, blizu obale jevrejske države, na Rodos su se naselili vero-vatno iz Aleksandrije, gde se nalazila veća jevrejska kolonija. Taj grad, prestonica države Aleksandra Ma-kedonskog, gde su došli na poziv tog vladara koji im je obećao ista prava kakv a su imali i Grci. To je moglo biti na prelazu trećeg u drugi vek pre n.e. U to doba počelo je prvo naseljavanje Jevreja van jevrejske države i od tada se koristi termin „dijaspora“ (rasejanje).
Grad Rodos, na istoimenom ostrvu, bio je u to vreme velika luka, takoreći nezaobilazna, za brodove koji su plovili istočnim Sredozemljem. Pretpostavlja se da je prvo naseljavanje Jevreja na evropsko kopno počelo upravo doseljavanjem sa Rodosa.
Irod je na Rodosu, gde je boravio više puta, posle izgubljene bitke s Rimljanima, potpisao s Oktavija-nom sporazum kojim priznaje rimsku okupaciju jev-rejske države. Rimljani su, za uzvrat, ostavili Irodu pravo upravljanja državom Jevreja.
Raspadom Rimakog carstva na istočni i zapadni deo, Rodos je potpao pod istočni deo, pod Vizantiju.

SREDNJI I NOVI VEK

Duže od jednog milemijuma o Jevrejima na Rodosu nema sačuvanih verodostojnih dokumenata, verovatno nije se dešavalo ništa što bi remetio uobičajeni život tamošnje jevrejske zajednice.
Sredinom XII veka na Rodosu je boravio Benjamin ben Jona (1130-1178), poznatiji kao Benjamin iz Tudele, u kraljevini Navari na Pirinejskom poluostrvu. Bio je najpoznatiji jevrejski putopisac svog doba. Obilazeći jevrejske zajednice u Severnoj Africi i u Evropi, stigao je i na Rodos.
Iz pedantno zabeleženih podataka vidi se da je između 1165. i 1170. na Rodosu živelo 500 Jevreja, kada ih je tada u Jerusalimu bilo 200, a u Carigradu 2.500. O dobrom materijalnom položaju govori i po-datak da je u ovom gradu bilo poznatih ješiva s isto tako poznatim rabinima.
Istorija Rodosa narednih vekova bila je odraz burnih zbivanja cele te regije. Vlast nad Rodosom imala je Vizantija, kratko vreme, u dva navrata Arabljani, potom krstaši, Venecijanci, Đenovljani, a i Papska država imala je udela u tim zbivanjima. Savezništva su nekada sklapana da bi kasnije bivši saveznici ratovali jedan protiv drugog, a nekada je Rodos, faktički, iako ne i formalno, bio samostalan. Za sve ove godine, tokom više vekova, događali su se pogromi, proterivanja, pljačkanja. Život im je bio čas bolji, čas gori, u zavisnosti od ratne sreće zaraćenih strana i njihovog odnosa prema tamošnjim Jevrejima.
Godine 1487. u gradu Rodosu zadržao se dve nedelje, na putu za „Svetu zemlju“, rabin Ovadija Jare de Bertonoro iz Firence, poznat po svojim ko-mentarima Mišne. U pismima svojoj porodici (pisma su sačuvana u Biblioteci Lauenciana, u Firenci), piše da je na njega ostavio upečatljiv utisak ne samo lep izgled grada, već i prijateljsko ophođenje i ponašnje tamošnjih Jevreja, njihova lepo izrađena odeća, a posebno vrednoća i umešnost žena, koje su svojim ručnim radovima zadivile i krstaške velikodostojnike.
Takvo je stanje bilo dok Rodos nisu zauzeli Turci, tokom vladavine Sulejmana Veličanstvenog.
Početkom XVI veka sultan Sulejman, prilikom posete Ostrvu, primio je i predstavnike Jevrejske op-štine i svojim „fermanom“ dao im niz privilegija, pored ostalih, oslobodio ih je plaćanja poreza u narednih sto (!) godina. Poznato je da su turski sultani rado prihvatali jevrejske izbeglice, proterane iz Španije i Portugala, zbog toga što nisu prihvatile konverziju u katoličanstvo. Izbeglice tokom vremena izmešale su se s jevrejskim starosedeocima. Tu su živeli još od rimskih vremena, tzv. Romanioti, ali doseljenici su zadržli svoj ladino jezik i običaje donete iz postojbine.
Uslovi života postajali su sve bolji, članstvo Opštine sve brojnije i tako je bilo sve do kraja turske vladavine nad Ostrvom 1912. godine.
Valja navesti da je ipak bilo sporadičnih nevolja, teških dana. Na primer, kao što su optužbe za ritualno ubistvo. Optužba nimalo retka na evropskom kon-tinentu.

DVADESETI VEK

Posle tursko-italijanskog rata (započet septembra 1911) koji je Turska izgubila i 1919. priznala poraz, Ugovorom o miru iz Lozane 1923, Turska je prinu-đena bila da prizna suverenitet Italije nad ostrvom Rodos (u istoimeni grad italijanska vojska ušla je 4. maja 1912) i nad ostalim ostrvima Dodekaneskog arhipelaga u istočnom delu Egejskog Mora (kao i suverenitet nad Libijom koja je do tada takođe bila pod turskom vlašću).
Italija je pod svojim suverenitetom imala Rodos i ostala ostrva do 1947, izuzev od septembra 1943. kada su Rodos i ostrva arhipelaga godinu dana bila pod ne-mačkom okupacijom.
Do avgusta 1920. nad osvojenim teritorijama upravljala je vojna a tada je uvedena civilna uprava za sva ta ostrva.
Godine 1923. za guvernera je postavljen senator Mario Lago. Bio je na tom položaju do novembra 1936. Dok je Lago bio guverner život Jevreja pro-ticao je sasvim nesmetano, bez incidenata. Guverner je u svom štabu imao jednog Jevrejina, zaduženog za vezu sa Jevrejima i Turcima. Jevrejsko stanovništvo skoro se udvostručilo za vreme guvernera Lagoa na 4.500 lica. Vladala je međuetnička harmonija među Jevrejima, Grcima i Turcima. Lago je nesebično po-magao jevrejsku zajednicu na razne načine. Pored ostalog, doprineo je otvaranju Rabinskog seminara na Rodosu, na koji je Jevrejska opština bila veoma ponosna.
Lago je zamenjen od decembra 1936. grofom Če-zareom Mariom de Vecchiem, notornim fašistom i antisemitom. Bio je čudak. Kada je prolazio gradom svojim kolima oglašavao se zvukom roga i svuda gde se taj zvuk čuo morao mu se obezbediti nesmetani prolaz i svi su morali stajati gde su se zatekli sve dok se čuo zvuk roga.
S novim guvernerom počela je tragedija Jevreja koja se završila uništenjem te zajednice kao i jevrejskih zajednica na drugim ostrvima arhipelaga.
Ubrzo po dolasku De Vecchi je ukinuo verske sudove bez obzira što su postojali i uspešno delovali vekovima i sudili u versko-etničkim zajednicma po pitanjima braka, razvoda, testamenta, nasledstva, u pitanjima proizašlim iz verskih sporova i sl. Nešto kasnije jevrejsko groblje pretvorio je u javni park, a niz nadgrobnih spomenika koristio za izgradnju svoje rezidencije.
Donošenjem rasnih zakona u Italiji 1938, ukinuo je već iste godine Rabinski seminar. Naredio je jevrej-skim trgovcima da im radnje moraju biti otvorene subotom i svim verskim praznicima pa i onim najvećim. Zabranio je ritualno klanje stoke, živine, itd.
Jevreje je izuzetno teško pogodila odluka da svi oni Jevreji koji su dobili italijansko državljanstvo posle 1. januara 1919, kada su 103 porodice s više stotina članova došle, tačnije, prebegle iz Turske (kao saveznica gubitničkih država u Prvom svetskom ratu izgubila je rat i bila poprište društvenih previranja, a često i nemira). Tim „turskim“ Jevrejima naređeno je da moraju napustiti italijansku teritoriju, što znači i Rodos i druga ostrva arhipelaga u roku šest meseci. Valja navesti da Italija Jevrejima nije dala držav-ljanstvo iz velikodušnosti nego je na to bila obavezna prema Ugovoru iz Lozane. Ova dokumenta o državljanstvu De Vecchi je proglasio nevažećim. Ni intervencije sa raznih strana - došla je i jedna dele-gacija iz Jerusalima da interveniše u korist Jevreja - nisu pomogle i sve su one ostale bezuspešne. De Vecchi je tvrdio da se njegove naredbe zasnivaju na važećim (rasnim) zakonima, a njih je izglasao italijanski parlament.
Ova sudbonosna odluka dovela je te doseljenike u ozbiljnu finansijsku nevolju, jer nisu mogli da pokriju troškove puta, a ni osiromašeno domaće jevrejsko sta-novništvo nije moglo da im pomogne.
Neki Jevreji iz Rodosa, već od ranije nastanjeni u inostranstvu, zakupili su dva stara broda da im se omogući iseljenje. Jedan je već bio na putu sa 600 izbeglica iz centralne Evrope, a kada je brod pristao u rodoskoj luci, ukrcalo se još 500 ranijih izbeglica iz Turske i druge osobe. Brod je posle dosta problema na putu, konačno stigao do Haife i iskrcao putnike na obalu. Drugi iznajmljeni, takođe stari brod, ukrcao je kasnije drugih 300 (ne samo) „turskih“ Jevreja i otplovio za Tanger, u Severnu Afriku.
U to vreme grad je imao status slobodne luke. Tamošnji sunarodnici srdačno su prihvatili pridošlice, ali od njih niko se nije tamo nastanio, prešli su u tadašnji belgijski Kongo (danas Zair) i u tadašnju Rodeziju (sada Zimbabve), kasnije su se neki preselili u SAD, a potom u Izrael.
Stupivši u rat protiv Saveznika, početkom leta 1940, ali gubeći bitku za bitkom, kako u Evropi tako i u Africi, Nemačka je na Rodos poslala svoju vojsku (poslata jedinica bila je sastavljena pretežno od ljudstva sa teritorije današnje Austrije). Nemačka vojska došla je sa objašnjenjem da onemogući even-tualno iskrcavanje Saveznika na Rodos i ostala ostrva arhipelaga, ali se nije mešala u rad lokalnih vlasti, postavljene još od italijanske države. Dolazak nemač-ke vojske izazvao je razumljiv strah tamošnjih Jevreja.
Godine 1938, De Vecchiu je naloženo da se vrati u Rim i tamo je opozvan. Zamenio ga je general Bastico, a potom admiral Campione koji je postavljen za civilnog i vojnog guvernera Rodosa i ostalih ostr-va arhipelaga.
Kada je 9. septembra 1943. Italija kapitulirala i prekinula savezništvo sa Nemačkom, prišla je Savez-nicima. U to vreme na Rodosu je bilo 3-4 puta manje nemačkih nego italijansnkih vojnika. Nemačkom vojskom na tom području komandovao je general-pukovnik Ulrich Kleemann. Admiral Campione nije bio dorastao nastaloj situaciji, tražio je instrukcije iz Rima, ali nikada ih nije dobio. Tri dana posle kapitulacije Italije nemačka vojska, iako malobrojnija, posle manjih čarki s italijanskom vojskom, silom je preuzela komandu nad Rodosom i arhipelagom. Admiral Campione nije se snašao u nastaloj situaciji. Bio je kolebljiv i ta neodlučnost stajala ga je života: uhapšen je, deportovan u Nemačku, gde je izručen italijanskim fašistima koji su ga streljali.
Dolaskom nemačkih snaga na Ostrvo tri godine ranije, bio je početak uništenja Jevreja na Rodosu.

UNIŠTENJE JEVREJSKE ZAJEDNICE
NA RODOSU

Deset meseci po preuzimanju vlasti na Rodosu i arhipelagu, nemačke vlasti nisu preduzimale zabrinja-vajuće restrikcje protiv Jevreja. Tako su se Jevreji uljuljkivali u nadu da im se ni kasnije neće desiti ništa dramatično.
Jedan broj mladih mislio je drugačije i u nesigurnim malim čamcima odvažili su se da se noću otisnu prema turskoj obali i tako su se spasli. Nadajući se, za njih srećnom ishodu rata, posebno gledajući svako-dnevno nadletanje britanskih aviona, verovali su da će ih ta nadletanja i bombardovanja, spasiti nesreće kad stignu Savezničke snage na ostrvo.
S obzirom da je luka bila blizu jevrejske četvrti (zvanoj, među Jevrejima „La Juderia“), a bila je meta bombardovanja, dešavalo se da bombe padnu i na tu četvrt. Bilo je i ljudskih žrtava, posebno tragično bilo je prvog dana Pesaha kada je poginulo 26 Jevreja. Zbog tih napada, veći broj njih sklonio se u obližnja sela.
Jedno vreme posle izbijanja Drugog svetskog rata Rodos je, povremeno bio prolazno utočište za izbeg-lice iz okupirane Evrope na putu, najčešće, za ilegalnu useobu u britansku mandatarnu Palestinu.
Jula meseca 1943, general-pukovnik Kleemann naredio je interniranje svih Jevreja na Rodosu, a njihova imovina je zaplenjena. S obzirom na to što je na Rodosu valuta bila italijanska lira, a ona je počela naglo da gubi vrednost, dovedeno je u pitanje nabavka neophodnih dobara za vojsku, pre svega hrane. Zaple-njena jevrejska imovina poslužila je da se trampom reši ovaj, pre svega za vojsku, tako ozbiljan problem.
Jedan nemački oficir 18. jula obavestio je pred-sednika Jevrejske opštine da se sledećeg dana ujutro svi muškarci iznad 16 godina jave u zgradu bivše italijanske vazduhoplovne komande sa ličnim iden-tifikacionim dokumentom i sa radnom dozvolom, stvarajući utisak da će ih odvesti u neki radni logor.
Plemenitu ulogu odigrao je Selahattin Ulkumen, ge-neralni konzul Turske na Rodosu. Svakoj „turskoj“ izbeglici koji je imao bilo kakav dokument da je bio ranije turski državljanin, izdao je njemu i celoj nje-govoj porodici, ulaznu vizu za Tursku i time spasao smrti 50 života. Jad Vašem dodelio mu je „Medalju Pravednika među narodima“.
Idućeg jutra, kada su se već svi muškarci okupili, došla su dva SS oficira, u pratnji jednog prevodioca na ladino, navodno Kostarikanca, koji je došao iz Soluna. S brutalnošću svojstvenu SS jedinicama, istrgli su dokumenta iz ruku zgranutih ljudi, ne shvatajući šta ih je snašlo. Varka o radnom logoru je uspela. Istog dana kada su muškarci već bili internirani i time onemo-gućeni da pomognu ženama, nemačke vlasti su naredile predsedniku Opštine da žene obavesti o naređenju da se i one spreme za odlazak sa već inter-niranim muškarcima, a da će se svaki otpor ili izigra-vanje ovog naređenja kazniti smrću. Idućeg dana morale su predati sav novac, bankovne knjižice, nakit, dragocenosti, burme i drugu vrednu preostalu imovinu sa kojom su još raspolagale i sa nešto stvari i hrane što su mogle poneti u ruci, bile internirane. Izdat je dekret (posle toga što je već sva imovina bila za-plenjena!) da je sva jevrejska imovina konfiskovana u korist države.
Posle tri dana boravka, za toliko sveta malom pro-storu zatvora tamošnjeg Gestapoa, 24. jula svi su sprovedeni kroz pusti grad do luke gde su ukrcani ili, tačnije, ubačeni, u tri mala teretna broda, u normal-nim prilikama upotrebljavana za prevoz uglja. Pre toga, u gradu dat je znak za uzbunu za napad iz vazduha, iako nije bilo nikakvog vazdušnog napada na vidiku, a ta uzbuna data je samo zbog toga da stanov-ništvo ne bi izašlo na ulice, okupilo i posmatralo ovu dugu, tužnu povorku, uz poznatu brutalnost prateće straže, pogotovo prema starim, iznemoglim osobama koje su povremeno napadali vučjaci, dresirani da napadaju ljude. Svega je samo nekoliko desetina us-pelo da se sakrije, najčešće, u obližnjim selima. Tog dana deportovano je 1.763 Jevreja sa Rodosa.
Kada su brodovi isplovili iz luke, jevrejska zajed-nica, kao i toliko puta ranije, ponovo je prestala da postoji.
Temperatura leti na Mediteranu može da bude visoka, a takvo je leto bilo i te godine. Natrpana tri mala broda metalne konstrukcije, užarena od sunca, s malim otvorima za svež vazduh, nesnosna vrućina, gušila je te nesrećnike. Mogućnost da se nabavi voda nije postojala kao ni osnovni uslovi za održavanje higijene. A put od Rodosa do Pireja, s kraćim preki-dima, trajao je osam dana. Ukratko, nepojmljivi uslovi da se preživi. Sedmoro ih je umrlo i njihova tela bačena su u more uz cinične primedbe stražara da će bar kao mrtvi, Jevreji biti od neke koristi, jer će po-služiti za hranu ribama.
Prvi put ovaj mali konvoj od tri broda pristao je u lucu ostrva Leros, gde su jedini put tokom boravka u ovim užarenim brodovima dobili nešto hrane i vode za piće. Tu im se priključio još jedan sličan brod sa stotinak Jevreja male jevrejske zajednice ostrva Kos. Potom je konvoj, sad sastavljen od četiri broda, krenuo, kratko se zadržao na ostrvu Samos i 31. jula stigao u pirejsku luku. Ljudi su istog dana odvedeni u zloglasni koncentracioni logor Haidari, blizu Atine.
U tom logoru bili su i grčki borci protiv okupatora. Režim je isto tako bio surov kao i u drugim nacis-tičkim logorima. Hranu su dobili tek mnogo kasnije, kada im je Crveni krst doneo nešto hrane i vode. Po dolasku, žene su odvojene od muškaraca i na krajnje brutalan način strgli su im haljine i detaljno ih pre-traživali da li imaju skrivenog novca ili nekih dra-gocenosti. Umesto strgnutih, dobile su neke sasvim stare i iznošene haljine. Svi su terani na rad i bili izloženi torturi, nekad do smrti. Tokom boravka u tom logoru, desetak Jevreja sa Rodosa je umrlo. 3. avgus-ta strpani su po 60, 70 i više njih u zatvorene teretne vagone. Bio je to poslednji transport Jevreja iz logora Haidari.
Krajnji cilj bio je Aušvic. Put do tog logora smrti trajao je trinaest dana. U toku puta umrlo je između 22 i 100 osoba (već prema raspoloživom izvoru poda-taka). Tela umrlih izbačena su iz vagona i ležala kraj pruge dok ih stanovnici obližnjih mesta nisu sklonili i sahranili.
Po dolasku transporta u Aušvic, postupak s pri-stiglima bio je dobro uhodan, surov, sada već poznatim načinom selekcije. „Sposobni“ za rad odvo-jeni su od drugih. Posle selekcije pristiglih sa Rodosa, dve trećine ih je odmah odvedeno u gasne komore. Dalja sudbina ostalih nije se razlikovala od drugih Jevreja, dovedenih iz raznih evropskih zemalja u Aušvic i druge logore smrti.

POSLE OSLOBOĐENJA

Kada se rat završio, malo ih se vratilo na Rodos. Malo ih je preživelo logorski pakao. Bilo je 120 žena i 30 muškaraca. Većina ih je ostala u zemljama Zapad-ne Evrope ili je emigrirala u SAD ili u afričke zemlje.
Vlast u Rodosu je jedan trg u gradu nazvala „Trg jevrejskih martira“, a postoji i spomen obeležje za žrtve Holokausta iz Rodosa.
Na ostrvu je danas nastanjeno svega oko 40 Jevreja. Obnovljena je sinagoga, Kahal Kadoš Šalom, podig-nuta pre više od 500 godina, (nekada je bilo šest sinagoga). Kahal Šalom sinagoga više puta je rušena, obnavljana, dograđivana. Petkom uveče i prilikom velikih praznika tokom turističke sezone u njoj se okupi više desetina, pa i više jevrejskih turista. Rabi-na, kantora, veroučitelja nema, za velike praznike dolazi rabin sa kontinenta na Rodos. U zgradi sinagoge nalazi se mali, lepo uređen muzej posvećen lokalnim Jevrejima, osnovan zahvaljujući donaciji jednog bivšeg rodoskog Jevrejina koji živi u SAD.
Fluktuacija članstva je znatna. Ubrzo posle toga što je Rodos postao deo grčke države, uz finansijsku i drugu materijalnu pomoć iz inostranstva, na Rodos se doselilo 20 jevrejskih porodica, ali većina se tokom vremena odselila.

Sadašnji izgled jevrejske četvrti na Rodosu
Sadašnji izgled jevrejske četvrti na Rodosu

ZAKLJUČAK

O jevrejskoj zajednici Rodosa i njenoj Opštini postoji obimna literatura, što se može razumeti kada se ima u vidu koliko vekova već postoji, da je ona jedna od najstarijih u dijaspori. Neki periodi njene istorije od značaja su i za opštu jevrejsku istoriju kao što je, primera radi, period useljavanja Jevreja prote-ranih sa Pirinejskog poluostrva. Valja navesti i to da nije česta pojava u jevrejskoj istoriji, kao na Rodosu, da se Jevreji starosedeoci, Romanioti, „utope“ u do-seljeno sefardsko stanovništvo.
Do Holokausta, Jevreji Rodosa vekovima su se držali svog jezika, ladina, donetog prilikom dose-ljavanja, kao što su se uporno pridržavali i svojih svetovnih i verskih običaja i načina života. O posle-dnjih stotinak godina njene istorije ima relativno malo podataka i zbog toga je u ovom tekstu više posvećeno tom periodu.
Iako sada na Rodosu živi sasvim malo Jevreja, Opština je obnovljena, ona živi i aktivna je u grani-cama svojih mogućnosti i uslova koji postoje. Sina-goga je opet aktivna, uništavana toliko puta tokom vekova, uvek obnavljana.
Jevrejska opština Rodosa sada, posle Holokausta, postoji daleko od onog broja koji je nekada imala (povremeno i preko 4.500 članova). Odavno već nije „Mali Jerusalim“, kako su Rodos nekada zvali.
U ovom tekstu o socijalnim, ekonomskim, reli-gijskim i drugim aspektima života Jevreja na Rodosu samo je ponegde, ovlaš, pisano, jer u dolenavedenoj literaturi o tome ima dosta podataka.
Namera, prilikom pisanja ovog teksta, bila je ne samo da se ukaže na ovu zajednicu kao dela jevrej-skog naroda koji pripada sefardima Balkana, kao i sefardi iz južno-slovenskih krajeva, već se nastojalo ukazati na još jedan segment Holokausta, na svu, normalnom mozgu neshvatljivu, opsednutost da se uništi jevrejski narod, bez obzira gde oni žive. Sa Rodosa i Dodekaneskog arhipelaga prevozili su oko 2.000 Jevreja preko Sredozemnog Mora nedelju dana, a potom 13 dana željeznicom u zatvorenim teretnim vagonima na letnjoj vrućini preko celog Balkana i cele Srednje Evrope, da bi ih posle hiljade kilometara doveli do Aušvica. Takvoj torturi, verovatno, nisu bili nigde izloženi Jevreji iz drugih delova Evrope prili-kom deportovanja za u Aušvic i u druge logore smrti.
Pa ipak, nisu uspeli da unište jevrejski narod iako su raspolagali, u to vreme, najmodernijom tehno-logijom za uništavanje ljudi.
Jevrejska zajednica na Rodosu danas još jedan primer je da nisu uspeli.
Ni novi nacisti, bez obzira kako se zovu, neće uspeti u tome. Ne samo na Rodosu.

Mapa Rodosa
Mapa Rodosa

LITERATURA

Alhadeff J. D: The Jewish community of Rhodes, izdanje: Jewish community of Rhodes, bez naznake godine izdanja; iz ove kratke, ali sadržajne knjige korišćeni su brojni podaci i za ovaj tekst.

Od literature o ranijoj istoriji Jevreja na Rodosu, predlaže se: Angel M. D: The Jews of Rhodes, New York 1978; Encyclopedia Judaica, tom 14, 1994, 146-148; Franco H. M: Les martyrs Juifs de Rhodes, de Cos, Elisabethwille, 1952; Galante A: Les histoire des Juiufs de Rhodes, Cos etc, Istanbul, 1935, i; isti autor, isti naslov i mestom izdanja, (dodatak), 1948; Stavroulakis N. P, Devinney T. J: Jewish Sites and Synagogues of Grece, Athens, 1992.

Ovde su navedene samo knjige do kojih se došlo, a u njima se nalazi popis niza izvora za detaljnje upoznavanje istorije Jevreja na Rodosu i njene Opštine.

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License