Rekli Su O Srpskim Jevrejima

REKLI SU O SRPSKIM JEVREJIMA

Vojislav Marinković

G. Jakov Landau, generalni direktor Jevrejske telegrafske agencije, imao je razgovor s našim ministrom inostranih poslova g. Vojislavom Marinkovićem,98 koji je tom prilikom izrazio svoje zadovoljstvo što u Jugoslaviji ne postoji nikakvo jevrejsko pitanje i što je u zemlji sasvim nepoznat antisemitski pokret.

„Naša zemlja - kaže g. Marinković - ne pati od otrova antisemntizma. Naprotiv, mi cenimo i volimo Jevreje. I to nije nikakav slučaj. Istorijski razvoj našeg karoda bio je u mnogom pogledu sličan razvoju jevrejskog naroda Mi smo imali da podnosimo tolike patnje i nevolje, u tako mnogo krvavih bitaka da podnosimo najveće žrtve za oslobođenje, da mi imamo i uvek smo imali puno razumevanje za Jevreje, čija istorija poznaje toliko patnji i mučeništva, i to baš zato što je i Jevrejin verno čuvao svoju veru i zajednicu. U ovom pogledu nas zaista vezuju ista izdržljivost, žilavost i nepokolebljiva istrajnost.

Mi cenimo lojalnost koju Jevrejin ima prema svojoj veri i od nas je sasvim daleko svaka pomisao da Jevrejina zbog toga preziremo ili zapostavljamo.

Najbolji primer tog uzajamnog poverenja nalazimo u počecima naše države. Kada je Turska posle dugih i teških borbi dala našoj zemlji izvesnu autonomiju i kada su obrazovane dve samoupravne grupe, srpska i turska, Jevreji, koji su imali pravo opredeljenja, nisu se pridružili Turcima, koji su na kraju krajeva bili vladajuća nacija, već nama iako Turci prema Jevrejima nisu vodili antisemitsku politiku, nego su bili uglavnom tolerantni. Ovo dokazuje da je prisno i prijateljsko držanje između Srba i Jevreja jedna istorijski data činjenica i da se ona ispoljavala u celom toku razvića našeg državnog života Mi veoma visoko cenimo patriotizam jevrejskog stanovništva, Jevreji su sa nama delili sve nevolje i patnje, a jevrejski vojnici ispunjavali svoje dužnosti isto tako hrabro i verno kao i ostali.

Jevrejska verska zajednica u Jugoslaviji je autonomna i u svakom pogledu ravnopravna sa ostalim religijama Vlada pomaže jevrejsku versku zajednicu u jednakoj meri kao i ostale zajednice. Vrhovni rabin poziva se na sve javne svečanosti isto kao i katolički i protestantski crkveni poglavari i on na tim svečanostima zauzima mesto neposredno iza članova vlade.

Vrhovni rabiner g. dr Alkalaj.veoma je cenjen od sviju nas. On je Jugoslaviji u više prilika učinio dragocene usluge. On je nasilac najviših odličja ove zemlje. Sada izrađujemo jedan zakon u kome će biti utvrđen status pojedinih verskih zajednica Ovim zakonom biće za Jevreje utvrđene iste norme kao i za protestante i katolike.

Jevrejskog stanovništva ima u našoj zemlji oko 60 000 duša. Jevreji se mahom posvećuju trgovini i slobodnim profesijama Oni su jedan vanredno vredan i dragocen elemenat. Jevreji su se doselili većinom iz Španije. U Beogradu ima više jevrejskih porodica, kao što je i porodica Alkalaj, koje u našoj zemlji žive još od XVI veka"

Božidar Kovačević

„Delatnost i zasluge srpskih Jevreja ne može prećutati nijedan objektivan istoričar Srbije koji piše o vremenu od 1815-1918…. Srpski seljaci, i srpski narod uopšte, uvek su gledali u Jevrejima svoje bližnje… Kad su za vreme poslednjeg svetskog rata okupatori počeli istrebljivati sve Jevreje samo zato što su Jevreji… srpski seljaci, gnušajući se, svakom prilikom trudili su se da zaštite progonjene Jevreje i da im pomognu. Gledajući patnje nevinih ljudi, dece i žena, jedan stariji seljaku mom selu rekao je neprijateljskom vojniku ove reči: Vi ste vrlo moćni, ali da ste triput silniji, propašćete zbog zuluma i nepravde kakvu još nijedno carstvo nije činilo. A najveći vam je greh što mučite Jevreje koji vam nisu ništa krivi. I znajte da vam to neće biti oprošteno dok traje sunca i meseca Ove lapidarne reči prostog srpskog seljaka ostaće urezane u srcima svih čestitih ljudi kao neopoziva osuda zločina genocida"97

Kovačević je u istim tekstu istakao takođe da su „srazmerno svome broju, srpski Jevreji igrali značajnu ulogu u našem javnom životu." Mi smo, međutim, skloni da verujemo da je značaj njihove uloge u našem nacionalnom životu veći nego što bi to odgovaralo njihovom broju, kao što je međunarodni istorijski značaj Srba odnosno Jugoslovena, naročito u događajima poslednjih decenija, srazmerno veći od njihove brojčane važnosti. To je uvek slučaj kod dinamičnih i vitalnih etničkih i društvenih grupa Kovačević ocenjuje da su srpski Jevreji pokazali visoku patriotsku svest i odlučnost uoči Drugog svetskog rata U atmosferi pometnje i raznih oblika defetizma, oni su svojim pretežnim delom bili rešeni da izvrše u potpunosti svoju građansku dužnost i da posvedoče svoju nacionalnu di-sciplinu. Taj stav je utoliko dostojniji poštovanja budući da su imali razloga da veruju da će u slučaju nacističke okupacije zemlje biti tretirani protivno svim međunarodnom načelima humanosti koja su dotad važila u ratu.

On podseća da je bilo znatno beogradskih Jevreja koji na nekoliko nedelja pred Hitlerov napad na Jugoslaviju nisu hteli da se odazovu pozivu svojih rođaka iz Amerike da se tamo sklone. Upravo zato što su Jevreji, oni nisu hteli kao jugoslovenski vojni obveznici da napuste zemlju u kritičnom času. To je slučaj, pored drugih, na primer, sa porodicom Franko-Davidović koja je čak bila primila i novac za putovanje u SAD. Stari ugledni beogradski trgovac Laza Avramović imao je takođe viziran pasoš za Portugaliju, u trenutku Hitlerovog napada na Jugoslaviju, ali je više voleo da pogine nego da otputuje. Tako su se ovi. čestiti ljudi i rodoljubi izložili smrti i strašnim progonima samo zato da se ne bi ogrešili o svoju patriotsku dužnost.

Usred bezbrojnih strahota rata, primeri čovečnosti, bratstva, požrtvovanja i vernosti koji su se ispoljili u odnosima pravoslavnih Srba i Srba mojsijevaca za vreme ratova 1912-1918. spadaju u zajedničko moralno blago čovečanstva Ti primeri zaslužuju da se osveže jer deluju okrepljujuće uvek, pa i danas, u jednom svetu ispunjenom isključivošću i mržnjom koje vode ivicom novog ratnog ponora, stašnijeg od svih prethodnih.

Desanka Maksimović

Obratili smo se Desanki Maksimović,96 velikoj pesnikinji, da nam odgovori na nekoliko pitanja o srbijanskim Jevrejima Obratili smo se njoj zbog toga što je njeno književno delo u isto vreme i duboko nacionalno, zavičajno (zar poznata zbirka njenih pesama ne nosi naslov Miris zemlje?) i duboko humano. Osim toga, ona je posle rata po-svetila patnji Jevreja divnu priču za decu „Strašna igra" i jednu nežnu pesmu „Šuma u Izraelu."

U dečjoj priči, jevrejska dečica u jevrejskom kraju Beograda igraju se pod okupacijom „Jevreja i Nemaca", kratko vreme pre nego što su hitlerovci počeli da masovno odvo-de i uništavaju Jevreje. Igra je eho već doživljenih užasa i uniženja (ubijanje sto Srba za jednog nemačkog vojnika), prisiljavanje Jevreja da nose zvezdu na leđima i grudima) i predigra tragediji koja će nastupiti nekoliko dana kasnije, kad hitlerovci odvode i ubijaju tu istu dečicu i njihove roditelje i rodbinu.

Pesma „Šuma u Izraelu" je pesnikinjina vizija u kojoj se ubijene jevrejske devojčice pretvaraju u bele breze i žive životom drveća

Pitanje Desanki Maksimović:

- Koje su vaše najstarije uspomene o srbijanskim Jevrejima? Da li neke od njih potiču iz vremena ratova za oslobođenje i ujedinjenje 1912-1918. godine? Koje su se vaše uspomene o srbijanskim, odnosno jugoslovenskim Jevrejima najdublje urezale u vašu svest? Da li biste nam nešto mogli reći o vašim kolegama jugoslovenskim književnicima jevrejskog porekla?

Odgovor:

- Ja sam u ljudima videla samo ljude, nezavisno od njihove pripadnosti rasne, nacionalne, verske ili neke druge. Tako sam gledala i na Jevreje. Uostalom, oni su takav nerazdvojni deo naše narodne zajednice da se ni po čemu ne razlikuju od ostalih svojih sugrađana Niti su se oni sami izdvajali, niti su drugi imali osnova da ih izdvajaju. Prvo izdvajanje Jevreja u našoj sredini izvršio je nepri-jatelj, za vreme okupacije, sa dobro poznatim zločinačkim pobudama i posledicama Zato svako raspravljanje o „jevrejskom pitanju" smatram deplasiranim osim, razume se, uko-liko nema za cilj, kao što je slučaj sa ovom raspravom, suzbijanje apsurdnog i kriminalnog antisemitizma koji ponegde u svetu još živi. Valjevo, u kome su protekli moje detinjstvo i moja prva mladost, za vreme balkanskih ratova i Prvog svetskog rata imalo je - koliko se sećam - svega jednu ili dve jevrejske porodice. One su živele u kraju zvanom Tešnjar. Nisam ih lično poznavala, ali znam da se ni po čemu nisu razlikovali od ostalih Valjevaca Međutim, moje najsnažnije i najuzbudljivije uspomene o Jevrejima potiču iz Drugog svetskog rata Oni su pod okupacijom delili našu sudbinu: naše patnje, naše borbe, naše nade. Ipak, njihova sudbina bila je najtragičnija, jer je, kao što je poznato, zločin genocida koji je nad njima sprovođen, bio prva tačka u terorističkom programu nacista.

Nikad neću zaboraviti tragičnu smrt mojih učenica iz Prve beogradske gimnazije: Olge Grin, Johane Mešulam i Nine Pijade. Njihova imena i njihovi dragi likovi ostaju duboko urezani u moju svest. One su zverski ubijene od Gestapoa, kao i više od devet desetina jugoslovenskih Jevreja Kad sam doznala za njihovu smrt, osetila sam dubok bol i revolt, sličan onome iz koga se rodila moja pesma „Krvava bajka", posvećena streljanim đacima u Kragujevcu 1941. godine. Posle rata i izvojevane pobede nad Hitlerom dala sam prilog za tri mala kedra kao sećanje na pokošena tri mlada života mojih učenica, za Spomen-šumu sa šest miliona drveta za šest miliona jevrejskih žrtava u Drugom svetskom ratu, šumu koju je tada podigao obnovljeni Izrael. Tada sam još jednom osetila duboko divljenje prema vitalnosti jevrejskog naroda i njegovim vrlinama Impresionirana sam bila značenjem i snagom toga simbola Kedrovi livanski koje opisuje „Pesma nad pesmama" pisana pre nekoliko hiljada godina, izražavaju lepotu i snagu jevrejske mladosti. I eto, poput mladih kedrova, na grobovima poginulih nevinih žrtava niče šuma novog jevrejskog pokolenja koja će još jednom posvedočiti trijumf zelenog drveta života nad sekirom smrti…

Rekla bih vam nekoliko stihova iz moje pesme „Šuma u Izraelu" koju sam pisala u dane kad su se skupljali prilozi za zasejavanje te šume. Preda mnom se stvorila vizija šume u kojoj su ljudi pretvoreni u kedrove, a devojčice u breze. Učinilo mi se: posvećena breza iz te šume, zasađena u spomen nekoj pogubljenoj jevrejskoj devojčici, ponovo se pretvorila časkom u tu samu devojčicu koja doživljuje stravu samoće u gluvoj šumi na mesečini, i napisala sam pesmu iz koje navodim nekoliko stihova

Otkuda ta šuma kedra,
Otkuda šume borova,
Devojčica se čudi,
U bele breze nedra
Devojčica pretvorena;

……………………………..

Da li se bar majka meseca
Krije u toj gluhoj šumi,
Ili su samo, bez ikog,
U breze pretvorena deca?

Želim da vam nešto kažem o srpskim, odnosno jugoslovenskim književnicima jevrejskog porekla. Već sam kazala da sam protiv izdvajanja ljudi u našoj sredini po rasnom kriterijumu. Neke pesme Oskara Daviča, na primer, zvone više srpski, odnosno jugoslovenski nego da ih je napisao čovek našeg porekla A knjiga Ratni drugovi Stanislava Vinavera zvoni kao da joj je pisac kakav obdaren trećepozivac iz Brankovine. A Žak Konfino nije manje Leskovčanin nego da je najdaljom starinom iz Podvrca ili sa Hisara. I sa nekim drugim svojim prijateljima jevrejskog porekla - da ih ne imenujem - slažem se više u mišljenjima nego da smo od iste majke…

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License