Rehabilitacija Srpskog Kvislinstva

Milan Radanović

Rehabilitacija srpskog kvislinštva

Sudska rehabilitacija ministra Momčila Jankovića kao važan korak u političkoj rehabilitaciji snaga srpskog kvislinštva

Uvod

Viši sud u Beogradu, u veću sastavljenom od sudije Predraga Vasića, kao predsednika veća, i sudija Jelene Kilibarde i Vladimira Mesarovića, kao članova veća, 16. septembra 2011. usvojio je zahtev za rehabilitaciju Momčila Jankovića, komesara Ministarstva pravde u komesarskoj vladi (Savet komesara) Milana Aćimo-vića, potom ministra bez portfelja u tzv. Vladi nacionalnog spasa Milana Nedića, osuđenog na smrt odlukom Vojnog suda Prvog korpusa NOVJ, no-vembra 1944.

Sudska rehabilitacija Momčila Jankovića prošla bi verovatno nezapaženo u javnosti da u dnevnom listu Večernje novosti 21. februara 2012. nije objavljen tekst u kome se o rehabilitaciji Jankovića govori u kontekstu ispravljanja istorijske nepravde1. Pod-sećamo da ovaj list igra važnu ulogu u pokušaju istorijskog pravdanja snaga kvislinštva i kolaboracije. Sudski oglas o rehabilitaciji Jankovića, objavljen 3. februara 2012. u Službenom glasniku, nije doprineo značajnijem informisanju javnosti o rehabilitaciji jedne istorijske figure iz srpskog kvislinškog korpusa.

Ovaj tekst predstavlja pokušaj određivanja prema činjenici rehabilitacije Momčila Jankovića kao svojevrsnom presedanu čak i u odnosu na prethodne sudske prakse rehabilitovanja istorijskih ličnosti koje su ostavile negativan učinak u istoriji Srbije od 1941. do 1945, s obzirom da je reč o istorijskoj ličnosti koja je bila nosilac značajne političke odgovornosti, učešćem u dve kvislinške vlade.
Prema našem mišljenju, sudska rehabilitacija Momčila Jankovića predstavlja flagrantan primer istorijskog revizionizma, dok obrazloženje Rešenja o rehabilitaciji Momčila Jankovića predstavlja grub primer prekrajanja istorijske realnosti Srbije u prvoj godini nemačke okupacije (1941).

Sudsko obrazloženje Rešenja o rehabilitaciji

Na osnovu uvida u obrazloženje Rešenja o rehabilitaciji Momčila Jankovića, koje nam je omo-gućeno na osnovu zahteva za slobodan pristup informacijama od javnog značaja, u mogućnosti smo da analiziramo ovaj sudski dokument.2

U obrazloženju Rešenja o rehabilitaciji markiran je navodni argument za Jankovićevu rehabilitaciju: njegovo neslaganje s politikom Milana Nedića u pogledu ustupaka okupatoru, što je rezultiralo ostavkom 5. oktobra 1941. i političkom pasivizacijom. Sem toga, sudsko veće je prihvatilo tvrdnju pod-nositeljke zahteva za rehabilitaciju o navodnoj Jankovićevoj ulozi u spašavanju Jevreja, bez provere u naučnoj literaturi ili konsultacije poznavalaca tematike Holokausta u Srbiji,
Konstrukcija obrazloženja Rešenja o rehabilitaciji, ukoliko uzmemo u obzir činjenicu da je Janković streljan odlukom Vojnog suda nedugo nakon oslobođenja Beograda, uklapa se u problematičan kriterijum Zakona o rehabilitaciji (17. april 2006), na osnovu koga pravo na rehabilitaciju imaju „lica koja su bez sudske ili administrativne odluke ili sudskom ili administrativnom odlukom lišena, iz političkih ili ideoloških razloga, života, slobode ili nekih drugih prava, od 6. aprila 1941.“3 Takođe, ova sudska rehabilitacija uklapa se u problematične kriterijume izmenjenog i dopunjenog Zakona o rehabilitaciji (5. decembar 2011), na osnovu kog pravo na re-habilitaciju, kada je reč o pripadnicima kvislinškog korpusa, nemaju isključivo oni saradnici okupatora „koji su izvršili, odnosno učestvovali u izvršenju ratnih zločina“, kao i lica koja su „za vreme trajanja Drugog svetskog rata na teritoriji Republike Srbije lišena života u oružanim sukobima kao pripadnici okupacionih oružanih snaga i kvislinških formacija“,4 dok pripadnici kvislinškog korpusa koji nisu učestvo-vali neposredno u izvršavanju ratnih zločina, oči-gledno, na osnovu nedorečenosti zakonodavca, imaju pravo na rehabilitaciju, o čemu svedoči Jankovićeva sudska rehabilitacija.

U skladu sa Zakonom o rehabilitaciji, članovi sudskog veća naglasili su da „ima mesta usvajanju zahteva za rehabilitaciju upravo iz razloga što je kaznu Jankoviću izrekao Vojni sud Prvog korpusa NOVJ, koji je bio preki ratni sud, koji kao takav nije izrađivao pisane otpravke sudskih odluka, a čije odluke, koje su usmeno saopštene, su se odmah i izvršavale. Kvalifikovanje žrtava za narodne izdajnike i sluge okupatora predstavljalo je opštu političku floskulu za obeležavanje neistomišljenika i ideoloških protivnika koji treba da budu likvidirani.“

Članovi sudskog veća sugerišu da osnovni razlog za usvajanje zahteva za rehabilitaciju Momčila Jankovića ima uporište u činjenici da je Vojni sud Prvog korpusa NOVJ, koji je novembra 1944. osudio Jankovića na smrt, bio „preki ratni sud“ čije su se odluke „odmah izvršavale“. Međutim, kako sagledati ovu nesumnjivu činjenicu u svetlu jedne druge činjenice koju sudsko veće nije uzelo u obzir? Naime, Momčilo Janković je u svojstvu „ministra pri Pretsedništvu“, zajedno sa drugim članovima tzv. Vlade nacionalnog spasa, 7. septembra 1941. potpisao Uredbu o prekim sudovima oružane sile, kojoj su bila podvrgnuta vojna i građanska lica čije delovanje bi bilo protivno inte-resima kvislinške oružane sile, u kojoj se obznanjuje da „preki sud oružane sile izriče samo smrtnu kaznu“ i da „protiv presude prekog suda oružane sile nema mesta nikakvom pravnom leku“. Isto tako, Uredbom o prekim sudovima oružane sile kažnjava se smrću svako „ko za vreme kakve akcije oružane sile, pozivajući se na svoja verska, politička ili druga ubeđenja, neće da vrši svoje vojne dužnosti“.5

Kako se ističe u obrazloženju Rešenja o rehabilitaciji, odnosno u delu obrazloženja koji je zasnovan na prihvatanju stavova iznetih u zahtevu za rehabilitaciju koji je podnela Anđelka Cvijić, kćerka Jankovićeve poćerke Mare Popović-Protić, Momčilo Janković (rođ. 1883. u Nišu) bio je „vrstan pravnik“, koji se 1920-ih u Nišu bavio advokaturom, „da bi se početkom 1930-ih preselio u Beograd, gde je imao advokatsku kancelariju“. Dalje se navodi kako je Janković navodno „pred rat pripadao krugu naj-uglednijih srpskih intelektualaca“. Zatim se kazuje o okolnostima koje su navodno doprinele Jankovićevom ulasku u kvislinške strukture. „Nemački okupatori su odmah počeli da vrše jak pritisak na ugledne Srbe, stranačke i nestranačke ličnosti, da se prihvate organizovanja civilne uprave pod nemačkom okupacijom. U suprotnom za nemire i sabotaže, pre-tile su represalije. Nemački general Turner je okupio ugledne srpske ličnosti, među kojima Stojadinović Dragog, Janković Đuru, Glišić Dušana, Pop Mitić Aleksu, Janković Momčila, Janković Radoja, među kojima je bilo mišljenje podeljeno, ali je na kraju prevladalo mišljenje da protiv Nemaca valja za spas Srbije u okupiranoj zemlji voditi ’miloševsku’ civilnu borbu nadmudrivanja, te je početkom maja 1941. obrazovana komesarska vlada Milana Aćimovića u kojoj je Momčilo Janković dobio resor ministra pravde.“

Momčilo Janković je 30. aprila 1941. imenovan za komesara Ministarstva pravde (u rangu ministra) pri komesarskoj vladi (Savet komesara) na čelu sa Milanom Aćimovićem, na sugestiju Harolda Turnera, šefa okupacionog Upravnog štaba Srbije, tela koje je do formiranja Saveta komesara obavljalo poslove civilne vlade, a kasnije nadziralo rad kvislinških vlada. Turnerova sugestija bila je, zapravo, realizacija dogovora između profašistički orijentisanih političkih subjekata u Beogradu, napose Dimitrija Ljotića i Milana Aćimovića. Ključnu ulogu u Savetu komesara imale su ličnosti iz predratnog političkog života Kraljevine Jugoslavije, pristalice proosovinske politike, bliske JNP “Zbor” Dimitrija Ljotića i Jugo-slovenskoj radikalnoj zajednici Milana Stojadinovića. Momčilo Janković je kao predratni beogradski advokat figurirao kao istaknuti član JRZ i narodni poslanik ove političke organizacije.
Sama činjenica da su se u Beogradu nekoliko sedmica nakon stravičnog razaranja grada i velikog broja civilnih žrtava prilikom nemačkog bombar-dovanja (6-12. aprila 1941), kao i nakon poznatih masovnih zločina od strane nemačkog okupatora nad jugoslovenskim ratnim zarobljenicima i civilnim stanovništvom u Alibunaru (11. aprila 1941) i Pančevu (21-22. april 1941), kao i drugim mestima u Banatu, našli oni koji su zarad društvene promocije (politički aktivni pojedinci koji su bili nezadovoljni predratnim društvenim statusom smatrajući da su nepravedno osujećeni) ili iz ideoloških (fašističkih) pobuda, prihvatili da sarađuju s nemačkim okupatorom, deluje poražavajuće i ne ostavlja mesta odobravanju ili, pak, normalizovanju jedne ovakve spremnosti, pogotovo ne ostavlja mestu kon-statacijama iz zahteva za rehabilitaciju, koje je usvojilo sudsko veće, a koje sugerišu da su se ove političke figure prihvatile “organizovanja civilne uprave pod nemačkom okupacijom” jer “u suprotnom za nemire i sabotaže, pretile su represalije“, naročito ako znamo da u momentu formiranja Saveta komesara nije bilo ozbiljnih primera nemira i sabotaža ili drugih antiokupatorskih dejstava, koji su mogli ugroziti poziciju okupatora.
U literaturi se najčešće navodi broj od oko 2270 stanovnika Beograda poginulih u aprilskom bom-bardovanju.6 Kada je reč o zločinima nemačkih vojnih formacija u Banatu, tokom aprila 1941, suočavamo se sa ubistvom oko 400 ljudi.7

Šef nemačke vojne uprave, Ludvig Vilhelm fon Šreder, 20. jula 1941. (nekoliko dana pre avionske nesreće u kojoj je Šreder teško povređen, da bi ubrzo potom umro), upriličio je audijenciju rekonstruisanom Savetu komesara (Momčilo Janković je zadržao funkciju komesara Ministarstva pravde), i tom prilikom naglasio: “Svojim radom vi ste ispunili obe-ćanje koje ste dali mom prethodniku, naime, izjavu da ste voljni da lojalno sarađujete sa okupacionom vlašću. S druge strane mogu da dam izraza očekivanju da ćete sad i sa mnom nastaviti rad istom lojalnošću.”8 Šrederova pogibija nije podrazumevala prestanak obaveze saradnje s okupacionom vojnom upravom, niti je podrazumevala konačni početak nekakve “’miloševske’ civilne borbe nadmudrivanja“ s okupatorom.

Momčilo Janković je u svojstvu komesara pravde istupao u javnosti nastojeći da normalizuje političko stanje nakon okupacije. U govoru održanom 1. juna 1941. na Radio-Beogradu, nastojao je da za krivce za nemačku agresiju na Kraljevinu Jugoslaviju proglasi pripadnike političke i vojne strukture koja je obrazovala novu jugoslovensku vladu uoči nemačkog napada na zemlju, sugerišući neophodnost sudskog procesuiranja pripadnika ove nomenklature. “Mi se zaista ne možemo očistiti, ako ne trebimo gubu iz torine. Poput Francuske, koju su slični uzroci doterali do poraza najtežeg u njenoj istoriji, moramo i mi izvesti krivce za rat pred narodni sud. Nema uzvišenijeg čina za komesara ministarstva pravde i bolje službe svome narodu, od izvršenja ovog zadatka.”9

Kada je 29. avgusta 1941. u Beogradu, nakon pregovora predstavnika nemačke okupacione uprave u Srbiji i profašističkih krugova unutar domaćih građanskih partija, obrazovana tzv. Vlada nacionalnog spasa pod predsedništvom Milana Nedića, Momčilo Janković je imenovan za ministra bez portfelja, tj. za „ministra pri Pretsedništvu“ (za ministra pravde imenovan je Čedomir Marjanović, aktivan pripadnik političkog pokreta Dimitrija Ljotića). Članovi tzv. Vlade nacionalnog spasa birani su na osnovu odluke Milana Nedića i, potom, potvrđeni od strane okupatora. Istog dana Feliks Bencler, opunomoćenik nemačkog Ministarstva spoljnih poslova, podneo je izveštaj sedištu Ministarstva u Berlinu, u kome, između ostalog, ističe: “Iako sva imena ne zado-voljavaju, Nedićev predlog je prihvaćen da bi borba protiv komunističkog terora mogla odmah energično započeti.”10 Osnovna namera okupatora pri formiranju vlade na čelu sa Milanom Nedićem ticala se okupljanja antikomunistički i profašistički orijen-tisanih političkih subjekata s ciljem eliminisanja partizanske oružane akcije u unutrašnjosti Srbije i komunističkog pokreta u gradovima.

Momčilo Janković je jedan od potpisnika Uredbe o prekim sudovima (16. septembar 1941), u kojoj je obznanjena rešenost kvislinške uprave da brutalno eleminiše pripadnike i simpatizere komunističkog pokreta koji su činili okosnicu oslobodilačke borbe protiv okupatora. U Uredbi se sugeriše da će se “kazniti smrću” svako “ko rečima ili delom ispoljava komunizam ili anarhizam, ili pripada organizaciji koja to ispoveda”.11 Momčilo Janković je kao pravnik svakako morao znati da svojim potpisom na jednoj ovako represivnoj uredbi promoviše i inspiriše zločin nad značajnim delom vlastitog naroda koji učestvuje u oslobodilačkoj borbi pod komunističkom zastavom. Na osnovu Uredbe o prekim sudovima u Srbiji je tokom okupacije streljano na hiljade pripadnika i simpatizera Narodno-oslobodilačkog pokreta.
S druge strane, vredi istaći da je 19. jula 1941. Savet komesara, uključujući i Momčila Jankovića, potpisao Uredbu o pravnom položaju nemačke nacionalne grupe u Srbiji, kojom se pripadnicima ove nacionalne zajednice „garantuje potpuno čuvanje nemačke nacionalne pripadnosti i uticaj nacional-socijalističkog pogleda na život“.12 Dakle, kvislinška uprava je pravnim putem odobrila uticaj jedne ideologije (nacional-socijalizam), dok je za pristalice jedne druge ideologije (komunizam), koji su uzeli učešća u oslobodilačkoj borbi protiv nacističkog okupatora, odredila smrtnu kaznu.
Sudsko veće koje je odlučivalo o rehabilitaciji Momčila Jankovića, nije uzelo u obzir gore navedene uredbe.
Paradoksalno je da je Momčilo Janković, javni funkcioner koji je promovisao progone i ubijanja političkih i ideoloških neistomišljenika, proglašen od strane sudskog veća za “žrtvu progona i nasilja iz političkih i ideoloških razloga”. Vredi napomenuti da su sem Jankovića, novembra 1944. u Beogradu streljana još trojica potpisnika Uredbe o prekim sudovima i članova kvislinške vlade: Jovan Mijušković, Čedomir Marjanović i Miloš Trivunac.13
Masovna streljanja talaca (prethodno pohapšenih komunista i Jevreja) od strane srpske žandarmerije započinju 5. jula 1941. Tog dana u Beogradu je streljano 13 komunista i Jevreja.14 Ovakvi postupci srpske žandarmerije, kao i učešće žandarmerije u slamanju ustanka, intenzivirani su tokom letnjih meseci 1941. Odgovornost za ove zločine ne snosi samo predsednik Saveta komesara, ujedno i komesar Ministarstva unutrašnjih poslova, Milan Aćimović, već i ostali članovi Saveta komesara, kao što od-govornost za donošenje Uredbe o prekim sudovima ne pada samo na teret Momčila Jankovića, već je reč o odgovornosti svih članova vlade.

Nedopustivo je minimiziranje odgovornosti Momčila Jankovića, izneto u zahtevu za rehabilitaciju, koji je sudsko veće usvojilo i parafraziralo u obrazloženju Rešenja o rehabilitaciji, naročito u kontekstu prećutkivanja Uredbe o prekim sudovima (16. septembar 1941). Stoga kako objasniti zaključak iz zahteva za rehabilitaciju koji su članovi sudskog veća uvrstili u obrazloženje Rešenja o rehabilitaciji: “ (…) pre bi se moglo reći da je Momčilo Janković bio zaslužan nego izdajnik”.

Uzroci ostavke Momčila Jankovića, 5. oktobra 1941. i njihovo pojašnjenje u obrazloženju Rešenja o rehabilitaciji

Ministar Momčilo Janković, 5. oktobra 1941, nedugo nakon formiranja tzv. Vlade nacionalnog spasa, podnosi ostavku. Nejasne su okolnosti pod kojima je Janković podneo ostavku. Obrazloženje u Rešenju za Jankovićevu rehabilitaciju svakako je manjkavo i ne doprinosi razjašnjenju ovog pitanja.
U obrazloženju Rešenja o rehabilitaciji usvajaju se tvrdnje iz zahteva za rehabilitaciju, koje su zasnovane na sećanju podnositeljke zahteva Anđelke Cvijić na razgovore sa njenom pokojnom majkom i na ocene iznete u tim razgovorima (“na osnovu iskaza saslušanog podnosioca zahteva kom iskazu je sud poklonio veru, jer je isti jasan”).

U obrazloženju se najpre ističe početni razlog Jankovićevog i Nedićevog razmimoilaženja. “Drugi izvori govore da je bio u velikom sukobu sa Milanom Nedićem oko politike prema Nemcima, a zna se da je smatrao da ne može da bude reči da Nemci odlučuju bez posredovanja srpskih ministara, a do najvećih sukoba sa Nemcima došlo je povodom njihovih zahteva da im se proda Pančevački rit. Janković Momčilo je bio kategorički protiv ove transakcije i njegovo mišljenje je pobedilo, tako da je Vlada odbila nemački zahtev.” Potom se pominje izvor koji potkrepljuje ovakve konstatacije. Reč je o “eks-kluzivnom feljtonu”, tj. transkriptu razgovora Borislava Pekića sa Dragomirom Stojadinovićem, vođenim u Londonu 1974, koji je priredio istoričar Srđan Cvetković, najpre u nedeljniku NIN, a potom u časopisima Hereticus i Istorija 20. veka. Vredi napomenuti da je Dragomir Stojadinović tokom okupacije bio vlasnik i izdavač glasila profašističke orijentacije, Ponedeljak, čiju je naslovnu stranu krasilo zaglavlje sledeće sadržine: „Victoria! Nemačka pobeđuje na svim frontovima: Victoria! Nemačka pobeda – pobeda Evrope“.15
U razgovoru sa Pekićem Stojadinović navodi da „Momčilo Janković nije imao dlake na jeziku“ i da se shodno tome usprotivio prodaji Pančevačkog rita.16
Indikativno je da je Janković prihvatio poredak koji je podrazumevao teritorijalno komadanje Kraljevine Jugoslavije i okupaciju pojedinih delova Srbije od strane susednih država, što je podrazumevalo odvajanje prostranih područja nastanjenih srpskim narodom od matice (npr. Banat je stavljen pod upravu lokalne nemačke zajednice), dok je našao za shodno da interno negoduje zbog otuđenja jednog slabo naseljenog područja u južnom Banatu, ignorišući pri tom drastičnu promenu političke karte njegove zemlje. Ostaje pitanje zbog čega Momčilo Janković „nije imao dlake na jeziku“ u momentu kada je okupator drastično menjao političku kartu Jugoslavije.

Sudsko veće koje je rehabilitovalo Jankovića parafraziralo je u obrazloženju Rešenja o rehabilitaciji mišljenje podnositeljke zahteva za rehabilitaciju, kao validno i utemeljeno: „Osnovni razlog napuštanja vlade je upravo bio taj što je Vermaht obavestio vladu da će nad srpskim narodom sprovesti represalije koje su trebale da uslede zbog gubitka na strani Vermahta i bilo je predviđeno da se za jednog ubijenog nemačkog vojnika strelja 100 pripadnika srpskog naroda. Momčilo nije mogao da prihvati represivnu politiku koja je na neki način bila prihvaćena od vlade narodnog jedinstva.“
Ovu tvrdnju dopunili su članovi sudskog veća u sledećoj konstataciji: „Tačno je da su represalije i odmazde nemačke vojne uprave nad srpskim stanovništvom najavljene početkom oktobra 1941. realizovane upravo u drugoj polovini [oktobra] 1941. kada je došlo do masovnog streljanja srpskog stanovništva u Kraljevu i Kragujevcu zbog čega je nastala prva ozbiljna kriza Vlade narodnog spasa i nesuglasica između Jankovića i generala Nedića.“

Nije teško ustanoviti brojne neutemeljenosti koje su navedene u dva prethodna pasusa. Nepotpuna je konstatacija da su „odmazde nemačke vojne uprave nad srpskim stanovništvom najavljene početkom oktobra 1941. realizovane upravo u drugoj polovini [oktobra] 1941.“, iz čega proizilazi zaključak da je Janković dao ostavku zbog najavljenih odmazdi, što je ključni deo obrazloženja njegove rehabilitacije. Odmazde nemačkog okupatora nisu otpočele niti „najavljene“ tek početkom oktobra.
Da su, kojim slučajem, članovi sudskog veća želeli da ukažu na činjenicu da je pre oktobra 1941. zabeležen čitav niz masovnih zločina nad stanov-ništvom Srbije, koji su podrazumevali ubijanje desetina talaca za jednog poginulog nemačkog vojnika, ključni deo konstrukcije Jankovićeve rehabilitacije bio bi unapred osporen.

Zapovednik Vermahta za Jugoistok Vilhelm List, 5. septembra 1941. izdao je naredbu Vojnom zapovedniku Srbije da preduzme sve da se „srpski ustanički pokret brzo i konačno uništi“, što bi podrazumevalo „bezobzirne i neodložne mere protiv ustanika, njihovih pomagača i srodnika (vešanje, paljenje njihovih naselja, povećanje broja talaca, deportovanje rodbine u koncentracione logore, itd.)“.17 Na osnovu ovog naređenja Vrhovni zapo-vednik Srbije je 12. septembra 1941. naredio da se „pohapse svi aktivni oficiri, podoficiri, svi Jevreji i Cigani, jer svi oni rade protiv Nemaca tajno, kao špijuni i obaveštajci neprijatelja Nemačke“.
Načelnik štaba Vrhovne komande Vermahta feldmaršal Vilhelm Kajtel, naređenjem od 16. septembra 1941, u ime Adolfa Hitlera insistirao je da se „za suzbijanje opšteg komunističkog ustaničkog pokreta“ u Srbiji, primene najoštrije mere. Kajtel je sugerisao: „Kao odmazda za život jednog nemačkog vojnika mora se u tim slučajevima uzeti kao opšte pravilo, da odgovara smrtna kazna 50-100 ko-munista.“18 Naredbom od 28. septembra 1941, Kajtel je izvršio dodatnu kategorizaciju protivnika nemačke dominacije, sugerišući kako u slučaju napada na Vermaht treba izolovati i pripadnike nacionalističkih i građansko-demokratskih krugova.

Međutim, i pre Kajtelovog naređenja o streljanju 100 talaca za jednog poginulog nemačkog vojnika, od 16. septembra, tj. pre otpočinjanja najmasovnijih odmazdi okupatora striktno sprovođenih po srazmeri 100:1, počev od 4. oktobra 1941, odmazde nemačkog okupatora podrazumevele su ubijanja više desetina talaca za jednog poginulog nemačkog vojnika. O svemu ovome članovi kvislinške vlade, uključujući Momčila Jankovića, morali su biti obavešteni.

Navešćemo nekoliko najdrastičnijih primera.
Prema izveštaju Feliksa Benclera, od 23. jula 1941, pripadnici srpske žandarmerije su „prema instrukcijama nemačkih okupacionih vlasti“ do ovog datuma „streljali već mnogo više od 100 lica“.19
U Beogradu je 29. jula 1941, „zbog dela sabotaža pogubljeno 122 komunista i Jevreja.“20 Zbog prepada na nemačkog šofera 10. avgusta 1941. u Užicu, okupator je prisilio pripadnike srpske žandarmerije da streljaju 81 stanovnika okolnih sela koji su pohvatani od strane nemačkog okupatora. Kako se navodi u izveštaju nemačkog vrhovnog zapovednika za Balkan, od 11. avgusta 1941, ovaj „događaj je imao za posledicu prolaznu ministarsku krizu. Stvar je bilo moguće vrlo brzo srediti, tako da je u vezi sa ovim slučajem nastupilo smirenje.“21
Zbog napada Posavskog partizanskog odreda na nemački vojni automobil i ubistva trojice nemačkih podoficira, 14. avgusta 1941. kod sela Skela, istog dana „spaljeno je selo Skela i 50 komunista je streljano, delom obešeno, 15 stanovnika sela Skela je streljano“.22 Zbog ubistva nemačkog vojnika na ulici u Beogradu 3. septembra 1941, narednog dana „po-gubljeno je 50 komunista“.23
Iz izveštaja nemačkog vrhovnog zapovednika za Balkan od 20. septembra 1941. saznajemo da je u Užicu „streljano 165 bandita“.24 Iz izveštaja nemačkog vrhovnog zapovednika za Srbiju od 28. septembra 1941. saznajemo da je u Šapcu, pri čišćenju grada prethodnog dana, streljano 177 lica, a da je uhapšeno 4410 lica.25 Zbog atentata na agenta Specijalne policije u Beogradu, izvršenog 27. septembra 1941, „streljano je 150 komunista“.26

Na osnovu navedenih podataka o zločinima okupatora i kvislinških snaga nad pripadnicima i simpatizerima komunističkog pokreta, pre oktobra 1941, stiče se utisak da ovo nije bio dovoljan razlog za ostavku Momčila Jankovića, iako je reč o pogubljenju velikog broja ljudi. Odsustvo zanimanja za zločine nad komunistima i simpatizerima komu-nističkog pokreta naročito dolazi do izražaja u kontekstu Uredbe o prekim sudovima (16. septembar 1941). Takođe, stiče se utisak, na osnovu nemačkih izvora, da je do komešanja u Savetu komesara došlo tek povodom streljanja 81 stanovnika užičkog kraja (10. avgust 1941), mahom seoskog stanovništva koje nije neposredno participiralo u ustanku protiv okupatora, međutim, kako navode nemački izvori, „stvar je bilo moguće vrlo brzo srediti, tako da je u vezi sa ovim slučajem nastupilo smirenje“.
Postavlja se logično pitanje zbog čega Momčilo Janković nije podneo ostavku neposredno nakon što je tokom jula 1941. bio suočen sa prvim informacijama o masovnim streljanjima zatočenih talaca, naročito ukoliko uzmemo u obzir da većina streljanih talaca nisu bili neposredni učesnici oružanog ustanka, čak i kada je reč o komunistima, jer su mnogi od njih pohvatani po gradovima od strane Specijalne policije i Gestapoa, pre izbijanja ustanka u Srbiji.

Počev od 4. oktobra 1941. usledile su najmasovnije odmazde okupatora zbog poginulih nemačkih vojnika, prema srazmeri 1:100 za ubijenog nemačkog vojnika. Svakako da neslaganje koje je ministar Janković ispoljio nakon otpočinjanja ovih brutalnih mera okupatora, predstavlja olakšavajuću okolnost. Me-đutim, Janković nije ispoljio neslaganje kada su otpočela masovna hapšenja i logorisanja stanovništva, u vreme njegovog mandata, pogotovo civilnog stanovništva jevrejskog i romskog porekla koje nije participiralo u pokretu otpora, niti je živelo na području u kom je izbio ustanak. Reč je o masovnom logorisanju jevrejskih i romskih muškaraca koje je započelo krajem avgusta 1941 (najpre jevrejskih muškaraca u Beogradu, počev od 22. avgusta 1941, potom, tokom septembra, i romskih muškaraca iz Beograda i okoline), dakle, više od mesec dana pre Jankovićeve ostavke.27 Istina, najintenzivnija hapšenja jevrejskih i romskih muškaraca usledila su oktobra 1941, nedugo nakon Jankovićeve ostavke.

Navodna uloga Momčila Jankovića u spasavanju 2000 Jevreja

U obrazloženju Rešenja o rehabilitaciji Momčila Jankovića, članovi sudskog veća parafrazirali su tvrdnju Anđelke Cvijić, podnositeljke zahteva za rehabilitaciju, kao navodnu istorijsku činjenicu, u kojoj se ističe da je Janković “dok je vršio funkciju ministra spasao oko 2000 Jevreja, jer je kao komesar za resor pravde u komesarskoj vladi Aćimovića doneo uredbu kojom je bilo propisano da brak sa Srpkinjom ili Srbinom Jevreja spasava sigurne smrti”. Netačnu tvrdnju o navodnoj zasluzi Momčila Jankovića članovi sudskog veća uvrstili su u tekst Rešenja o rehabilitaciji kao validnu činjenicu, ukazavši pove-renje jednom emfatičnom porodičnom mitu. Ovo je ujedno i najkrupniji propust članova sudskog veća kada je reč o obrazloženju rehabilitacije. Ovaj neistinit podatak prenet je i u tekstu u Večernjim novostima, od 21. februara 2012, u kom se govori o rehabilitaciji Jankovića. Jedan tiražan dnevni list je zahvaljujući neistinama iznetim u tekstu Rešenja o rehabilitaciji, učestvovao u obmanjivanju širokog kruga čitalaca, u cilju rasterećivanja istorijske odgovornosti srpskog kvislinštva.

Treba naglasiti da su gospodari Trećeg Rajha nametnuli vladama svih okupiranih zemalja u Evropi pravni tretman jevrejskog stanovništva, istovetan pravnom položaju Jevreja u Nemačkoj. Jevrejke udate za hrišćane bile su formalno-pravno zaštićene od progona i u Nemačkoj, kao i u okupiranim zemljama čije vlade su preuzele nemačku pravnu praksu, iako u stvarnosti mnoge Jevrejke udate za hrišćane nisu bile pošteđene progona i ubistava. Dakle, činjenica da je izvestan broj Jevrejki u okupiranoj Srbiji izbegao Holokaust, nije nikakva zasluga Momčila Jankovića, niti njegovih saradnika iz kvislinške uprave.
Domaća istoriografija odavno nema nedoumica po ovom pitanju, stoga dodatno čudi spremnost članova sudskog veća da ukažu poverenje jednoj očiglednoj neistini. Prema rečima istoričara Milana Ristovića, “na teritoriji Srbije pod nemačkom okupacionom upravom, odobrenja jevrejskim supružnicima iz mešovitih brakova dozvolu za opstanak van logorskih žica izdavao je Gestapo. Prema propisima oku-pacionih vlasti, Jevrejke udate za ne-Jevreje mogle su da budu izuzete od protivjevrejskih mera. Međutim, za razliku od prakse u NDH, muževi i deca iz brakova Srpkinja i Jevreja nisu bili izuzimani od protivjevrejskih mera.”28
Ono što je dodatno neprihvatljivo u isticanju navodnih Jankovićevih zasluga u “spasavanju Jevreja”, jeste navedeni broj navodno spasenih Jevreja. Čak ako zanemarimo grubu neistinu po kojoj su i Jevreji oženjeni Srpkinjama izbegli Holokaust, mnogo je važnije obratiti pažnju na insinuaciju da je oko 2000 Jevreja spaseno zahvaljujući Momčilu Jankoviću i plemenitosti kvislinške uprave.
Nažalost, broj Jevrejki koje su izbegle holokaust na području Srbije, zahvaljujući činjenici da su bile udate za hrišćane (mahom Srbe), daleko je manji. Reč je tek o stotinjak žena. Pri tom treba naglasiti da i one nisu bile pošteđene progona i nasilja. Neke od njih su sprovedene u logor na Starom sajmištu, na osnovu činjenice da su bile evidentirane od strane okupacionih vlasti kao Jevrejke, da bi potom, na naknadnu molbu njihovih muževa, bile puštene na slobodu. Ali i nakon toga njihov život bio je obeležen strahom od mogućih progona i traumom gubitka članova porodice i prijatelja.
Vera (rođ. Blum) Tomanić, Jevrejka udata za Srbina, jugoslovenskog oficira u nemačkom zarobljeništvu, preživela je rat u Beogradu kod muževljeve porodice. “U stanu u kojem sam živela je svakog meseca po nekoliko puta dolazila kontrola da proveri da li nekoga ne skrivam, a kontrole su uvek obavljane noću. Moja sloboda je bila veoma ugrožena: i najmanja sumnja bila bi dovoljna da sa detetom budem sprovedena u logor.”29
U strahu su živele i malobrojne Srpkinje udate za Jevreje, čiji muževi su bili odvedeni u logore i likvidirani, skrivajući sebe i svoju decu.
Međutim, ukoliko bi Jevrejke bile udate za Srbe koji su bili osumnjičeni kao pripadnici komunističkog pokreta, ili su sam ebile pripadnice pokreta otpora, njihova sudbina bila bi zapečaćena praksom progona komunista koju su sprovodili okupator i njegovi domaći saradnici. Praksa represivnog kvislinškog aparata, podrazumevala je hapšenje žena, kao i drugih članova porodica, komunista aktivnih u pokretu otpora.
Nemačka pravna praksa (Nirnberški zakoni, 1935) onemogućavala je i strogo sankcionisala pokušaje sklapanja braka između Jevreja i tzv. arijevaca. Ova praksa je takođe proširena i na okupirane zemlje, uključujući i Srbiju. U Srbiji pod nemačkom oku-pacionom upravom bilo je nemoguće sklopiti legalan brak između Jevrejke i Srbina. U nekoliko poznatih slučajeva, tokom okupacije, predstavnici Srpske pravoslavne crkve pristali su da izdaju krivotvorenu (antedatiranu) krštenicu izvesnom broju Jevrejki koje su potom udate za Srbe. Međutim, i one su bile prinuđene da promene sredinu kako ne bi bile otkrivene od strane nemačke i kvislinške policije.30

Jedini član neke od kvislinških vlada u okupiranoj Srbiji, koji je u ličnim zauzimanjem učestvovao u spašavanju progonjenih Jevreja, bio je Pantelija-Panta Draškić, ministar rada u vladi Milana Nedića (od 29. avgusta do 7. oktobra 1941). Penzionisani general Draškić spasio je smrti svog klasnog druga, pukovnika Avrama Berahu i njegovu suprugu, na osnovu uverenja overenog od strane okupacionih vlasti da se bračni par Beraha izuzima iz protivjevrejskih propisa.31 Ovaj primer sugeriše da je, u izvesnim slučajevima, bilo moguće založiti vlastiti javni i politički uticaj kako bi se zaštitili oni kojima su nacisti namenili kolektivno istrebljenje. Činjenica je da, sem u navedenom slučaju, visoki dužnosnici kvislinške uprave nisu iskazivali spremnost da upotrebe vlastiti uticaj kako bi zaštitili svoje jevrejske komšije. Vredi napomenuti da je Panta Draškić jedini član neke od kvislinških vlada koji je dospeo u domašaj posleratnih vlasti, a da mu je pošteđen život.

Pri Ministarstvu unutrašnjih poslova Aćimovićeve i Nedićeve vlade, na čijem čelu se nalazio Milan Aćimović u svojstvu komesara, kasnije ministra, egzistiralo je Odeljenje za državnu zaštitu. Drugi odsek Odeljenja za državnu zaštitu vodio je nadzor nad komunistima, Jevrejima, Romima i masonima. Nemačke okupacione vlasti, napose Gestapo, prosleđivale su kvislinškoj policiji naloge koji su se ticali pozivanja Jevreja za prisilnu i obaveznu registraciju (u cilju što efikasnijih potonjih hapšenja i logorisanja), kontrole ispunjavanja prisilnih obaveza jevrejskog stanovništva propisanih nemačkim odredbama (kontrola nošenja žutih traka, kontrola zabrane bavljenja zanatima, kontrola zabrane korišćenja javnog prevoza i sl.), upotrebe jevrejskih muškaraca za prisilan rad (raščišćavanje ruševina i sl.), raspisivanje poternica i traganje za odbeglim i skrivenim Jevrejima.32
Članovi Saveta komesara, na čelu sa Milanom Aćimovićem (ujedno komesarom Ministarstva unutrašnjih poslova), uključujući i Momčila Jan-kovića, svakako su imali saznanja o obavezama Ministarstva unutrašnjih poslova prema zahtevima nemačkog okupatora u kontekstu nadzora i sprovođenja diskriminacionih mera nad Jevrejima.

Umesto zaključka

Na osnovu činjenice da je odlukom Vojnog suda Momčilo Janković streljan novembra 1944, Viši sud u Beogradu, u skladu sa Zakonom o rehabilitaciji, ustanovio je da je Janković lišen života kao „žrtva progona i nasilja iz političkih i ideoloških razloga“. Međutim, treba podsetiti na činjenicu da jedan drugi član Nedićevog kabineta, ministar rada, Pantelija-Panta Draškić, koji je takođe lišen slobode nakon oslobođenja ili, preciznije, 1. jula 1946, godinu dana nakon povratka iz nemačkog zatočenja (uhapšen je 1944. od strane Gestapoa i potom transportovan u logor Osnabrik), nije lišen života od strane posleratnih vlasti, upravo zahvaljujući činjenici da se nije politički pasivizirao nakon što je 10. oktobra 1941. prestao da bude član Nedićeve vlade, što je prepoznao okupator.33
Postavlja se pitanje: da li je sudska rehabilitacija Momčila Jankovića uvod u sudske rehabilitacije nekih drugih članova kvislinških vlada? Ovo pitanje dobija na značaju ukoliko uzmemo u obzir da jedan od Jankovićevih savremenika i političkih istomišljenika, Risto Jojić, komesar Ministarstva prosvete u Savetu komesara (komesarska vlada Milana Aćimovića), koje je podneo ostavku na članstvo u vladi još 10. jula 1941, takođe osuđen na smrt novembra 1944. od strane nove vlasti. Ovakav ishod je još izvesniji ukoliko uzmemo u obzir da je Risto Jojić hapšen od strane Gestapoa novembra 1941. i boravio potom u logoru Banjica narednih godinu dana. Sem toga, na osnovu ovakve logike, možda je izvesna i sudska rehabilitacija Pante Draškića, naročito s obzirom da je Draškić bio logoraš u Osnabriku.
Kao što je Janković proglašen žrtvom progona zbog političke i ideološke pripadnosti, na osnovu Zakona o rehabilitaciji, žrtvama političkog i ideološkog progona mogu biti proglašeni i, na osnovu toga, sudski rehabilitovani, i ministri Jojić i Draškić.
Dakle, ne bi bilo čudno da sudska rehabilitacija Momčila Jankovića predstavlja samo uvod u sudsku rehabilitaciju i drugih članova kvislinških vlada u Srbiji tokom okupacije. Sudska rehabilitacija Momčila Jankovića predstavlja obrazac na koji način predstavnici vladajuće ideologije u Srbiji pokušavaju da snage kolaboracije i nosioce antikomunističke borbe rasterete negativnog istorijskog bagaža.
Ono što dodatno ide u prilog jednom ovakvom očekivanju, kada je reč o sudskom rehabilitovanju pojedinih protagonista srpskog kvislinštva, u cilju političke rehabilitacije kvislinških snaga u Srbiji, jeste revizionistička percepcija kvislinških vlada koja je izneta u tekstu Rešenja o rehabilitaciji Momčila Jankovića: „O tome da li su ove vlade bile kolaboracionističke, i da li su sarađivale sa nemačkom upravom, svoj zaključak daće istorija.“ Smatramo da ovome nije potreban komentar.
Međutim, postavlja se pitanje zbog čega dvojica dužnosnika Nedićeve vlade, Miloš Masalović, šef kabineta predsednika tzv. Vlade nacionalnog spasa, i Cvetan Đorđević, pomoćnik ministra unutrašnjih poslova, koji su likvidirani u političkim atentatima 1944. u Beogradu, od strane pripadnika ravnogorskog četničkog pokreta, nisu proglašeni „žrtvama političkog i ideološkog progona i nasilja“? Zar samo zbog toga što ih nisu likvidirali komunisti? Naravno, nosioci unutrašnjeg progona i nasilja nad sopstvenim narodom, nikako ne zavređuju da budu proglašeni žrtvama političkog i ideološkog progona i nasilja. Ovo se ne odnosi samo na Miloša Masalovića i Cvetana Đorđevića, već i na ostale pripadnike kvislinškog korpusa, pogotovo na javne funkcionere, uključujući i ministra Momčila Jankovića.

Lična i politička odgovornost Momčila Jankovića mogla je biti umanjena da je on nakon podnošenja ostavke jasno iskazao otklon prema politici okupatora i kvislinške uprave. Otklon je mogao iskazati makar na simboličan način, poput mnogih običnih ljudi koji se nisu mirili sa stravičnom realnošću. Pri tom ne mislimo samo na one koji su uzeli neposrednog učešća u oslobodilačkoj borbi. Mislimo i na obične građane koji su rizikujući život iskazali vlastitu indignaciju.
Primera lične hrabrosti običnih građana u iskazivanju antiokupatorskog stava, u okupiranoj Srbiji, ima mnogo. Izdvojićemo tri primera koja zaslužuju da budu upamćena, a nedovoljno su poznata.
Penzionisani sreski načelnik iz Paraćina, Svetolik Dragačevac, 25. marta 1941. poslao je pismo kancelariji vođe Trećeg Rajha, Adolfa Hitlera, u Berlin. Dva meseca kasnije Dragačevac je uhapšen i odveden u logor Mauthauzen gde je i umro 1942. godine.
Beogradski slikar Sava Popović javno je pro-testvovao protiv vešanja petorice komunista na Terazijama, 17. avgusta 1941. Uhapšen je i zlostavljan u zatvoru. Umro je nakon puštanja iz zatvora od posledica mučenja, 10. avgusta 1943.34
Učiteljica u penziji iz Beograda, Leontina Kraus, uhapšena je od strane kvislinške Specijalne policije i upućena u logor Banjica 20. decembra 1942, zbog nekoliko kritički intoniranih pisama predsedniku tzv. Vlade nacionalnog spasa, Milanu Nediću, u kojima izražava vlastiti odijum prema politici vlade i otvoreno nadanje u pobedu komunističkog pokreta. Streljana je na Jajincima 7. juna 1943.35
Svetolik Dragačevac, Sava Popović i Leontina Kraus bili su sličnih godina kao i Momčilo Janković i stoga nisu bili u mogućnosti da uzmu neposrednog učešća u oslobodilačkoj borbi, ali su, za razliku od Jankovića, imali dovoljno hrabrosti da javno iskažu svoj antiokupatorski i antifašistički stav.

Prilikom odlučivanja o rehabilitaciji Momčila Jankovića nisu uzete u obzir okolnosti koje terete Jankovića kao saradnika okupatora i političkog subjekta koji je svojom političkom delatnošću učestvovao u normalizovanju okupacije i terora fašističkog okupatora. Na osnovu političke odgovornosti Janković je u očima pobedničke strane bio prepoznat kao saučesnik u kvislinškom teroru nad pripadnicima i simpatizerima Narodno-oslobodi-lačkog pokreta. Janković je kao član dve kvislinške vlade bio potpisnik represivnih uredbi koje su ozakonile hapšenje i ubijanje velikog broja nevinih ljudi.
U obrazloženju Rešenja o rehabilitaciji nisu izloženi valjani dokazi o navodnim Jankovićevim zaslugama tokom obavljanja mandata, ali je naglašena činjenica da se Janković pasivizirao nakon podnošenja ostavke, iako ta nesporna činjenica ne doprinosi neutralisanju njegovog prethodnog političkog an-gažmana.

1 Е. Радосављевић „Виши суд у Београду рехабилитовао је министра без портфеља у Недићевој влади Момчила Јанковића“, Вечерње новости, LVIII, Београд, 21.2.2012, стр. 11.
2 Виши суд у Београду, рех. бр. 92/2010, дана 16. септембра 2011, Решење о рехабилитацији Момчила Јанковића (kopija dokumenta, 9 stranica, u posedu autora)
3 „Закон о рехабилитацији“, Службени гласник Републике Србије, LXII, 33/2006, Београд, 17.4.2006, стр. 9.
4 „Закон о рехабилитацији“, Службени гласник Републике Србије, LXVII, 92/2011, Београд, 7.12.2011, str. 3-4.
5 „Уредба о преким судовима оружане силе“, Службене новине, XXIII, 105, Београд, 9.9.1941, стр. 1-3.
6 А. Драгојевић, Ч. Јањић, С. Недић, Бомбардовање Београда у Другом светском рату, Београд, 1975, стр. 14-15.
7 Срђан Божовић, Немачки злочин у Алибунару 1941, Панчево, 2004, стр. 92; Срђан Божовић, Дивизија „Принц Еуген“, Панчево, 2011, стр. 65.
8 Milan Borković, Kontrarevolucija u Srbiji. Kvislinška uprava 1941-1944, I-II, Beograd, 1979, str. I/66.
9 „Говор г. Момчила Јанковића, комесара Министарства правде. Спас може доћи само од нас самих“, Ново време, I, 18, Београд, 2.6.1941, стр. 1.
10 Milan Borković, n.d., str. I/104.
11 „Уредба о преким судовима“, Службене новине, XXIII, 109, Београд, 23.9.1941, стр. 1-2; Olivera Milosavljević, Potisnuta istina. Kolaboracija u Srbiji 1941-1944, Beograd, 2006, str. 179-180.
12 „Уредба о правном положају немачке националне групе у Србији“, Службене новине, XXIII, 91, Београд, 23.7.1941, стр. 4-5.
13 Srđan Cvetković, Između srpa i čekića. Represija u Srbiji 1944-1953, Beograd, 2006, str. 183-185.
14 Бранислав Божовић, Београд под комесарском управом 1941, Београд, 1998, стр. 202.
15 Вук Драговић, Српска штампа између два рата. Основа за библиографију српске периодике 1915-1945, Београд, 1956, стр. 358.
16 Срђан Цветковић, “До сад необјављена сведочанства: Исповест Драгомира Драгог Стојадиновића Бориславу Пекићу (2) Бекство од слободе“, НИН, 2911, 12.10.2006, стр. 85.
17 Zbornik dokumenata i podataka o NOR-u naroda Jugoslavije, I/1, Borbe u Srbiji 1941, Beograd, 1949, str. 390-392.
18 Isto, str. 431-432.
19 Zbornik dokumenata i podataka o NOR-u naroda Jugoslavije, XII/1, Dokumenti jedinica, komandi i ustanova Trećeg rajha 1941, Beograd, 1973, str. 229.
20 Zbornik dokumenata i podataka o NOR-u naroda Jugoslavije, I/1, Borbe u Srbiji 1941, Beograd, 1949, str. 357.
21 Isto, str. 363.
22 Isto. str. 375.
23 Isto, str. 385.
24 Isto, str. 442.
25 Isto, str. 467.
26 Zbornik dokumenata i podataka o NOR-u naroda Jugoslavije, XII/1, Dokumenti jedinica, komandi i ustanova Trećeg rajha 1941, Beograd, 1973, str. 417.
27 Milan Koljanin, Nemački logor na Beogradskom sajmištu 1941-1944, Beograd, 1992, str. 33-35.
28 Милан Ристовић, У потрази за уточиштем. Југословенски Јевреји у бекству од холокауста 1941-1945, Београд, 1998, стр. 78-79.
29 Vera Tomanić, “Jevrejka u Beogradu”, Mi smo preživeli. Jevreji o holokaustu, 1, (ur. Aleksandar Gaon), Beograd, 2001, str. 334.
30 Јаша Алмули, Страдање и спасавање српских Јевреја, Београд, 2010, стр. 273-274.
31 Милан Ристовић, н.д., стр. 69.
32 Бранислав Божовић, Београд под комесарском управом 1941, Београд, 1998, стр. 258-261; Branislav Božović, „Specijalna policija i stradanje Jevreja u okupiranom Beogradu 1941-1944.“, Jevrejski istorijski muzej – Zbornik, 8, Beograd, 2003, str. 95-100.
33 Панта М. Драшкић, Моји мемоари, (пр. Душан Т. Батаковић), Београд, 1990, стр. 30.
34 Vladimir Rozić, Likovna kritika u Beogradu između dva svetska rata, Beograd, 1983, str. 409.
35 Жене Србије у НОБ, (ур. Боса Цветић), Београд, 1975, стр. 170-171.

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License