Recha Freier 1892 1984

Recha Freier (1892-1984)

‘Let my Children Come!’

Ovde će biti govora o jednoj izuzetnoj osobi, ženi za koju se s pravom može reći: da nije i sama bila Jevrejka – njoj bi svakako pripao naziv ’Pravednik sveta’, jer je u vreme najtežeg nacizma, u Berlinu – srcu Trećeg Rajha počela da radi na spasavanju jevrejske dece i omladinaca, od kojih je za vreme rata - njenom inicijativom - spašeno blizu 10.000! O njenom radu, Uspelo joj i bila bi zlatnim slovima upisana .
*
Reha Frajer (Recha Freier) rođena je 1892. godine u gradu Norden, u oblasti Istočne Frizije u Šlezvig-Holštajnu.
Rehin otac Menaše Švajcer (Schweitzer), iako je bio ortodoksni Jevrejin, bio je učitelj i Talmuda i nemačke literature. Cela porodica bila je veoma muzikalna, počev od oca, koji je svirao violinu, do kćeri Rehe, koja je još od malena svirala klavir. Majka joj je bila učiteljica francuskog i engleskog jezika i bila je sposobna da recituje mnoge duge književne sastave proze i poezije na tim jezicima napamet.
Sa pojavom judofobije u Nemačkoj Reha se prvi put srela još kao devojčica u svom rodnom gradu, kada je na jednom mestu ugledala natpis “Psima i Jevrejima zabranjen ulaz” (Hunden und Juden ist das Betreten verboten). Taj događaj ostavio je na nju trajan utisak, koji je godinama kasnije našao odraza u pesmi ‘Zemljotres‘ (Erdbeben).

Erdbeben Zemljotres

Der Stadtgarten Gradski park
Das goldglänzende Gitter Zlatnosjajne rešetke
Geschlossen. Zatvorene.
Ein grosses weisses Pappschild Jedan veliki beli kartonski natpis
Ein Rahmen aus schwarzem Papier: Jedan okvir od crnog papira:
Eintritt fur Hunde Ulaz za pse
Und Juden verboten! i Jevreje zabranjen!

Porodica Švajcer preselila se iz Nordena u jedan gradić u Južnoj Šleziji, gde je Reha u školi preživljavala mnogo uvreda jer nije želela da piše na Šabat. Posle završene mature Reha je studirala jezike – nemački, francuski i engleski u Breslau (danas Wroclaw), na jednom od najboljih univerziteta toga vremena, posle čega je radila kao učiteljica i pijanistkinja. Godine 1919. udala se za rabina Morica Frajera (Freier), sa kojim je imala ćetvoro dece. Već i po doista nesvakidašnjim hebrejskim imenima koje je dala svojoj deci vidi se njen karakter. Sinovi su se zvali Šalhevet (plamen, oganj), Zerem (tok, bujica, struja) i Amud (stub), a kći Maajan (izvor, vrelo).
U to vreme Reha je počela da se interesuje za mitologije i usmeno predanje, za legende i pripovesti raznih naroda, tražeći im zajedničke tačke i motive. Ono što je za nju bilo karakteristično je bila njena radoznalost i sposobnost da ćuti i pažljivo sluša i prati kazivanja sagovornika.
Godine 1921. jevrejska zajednica u Sofiji raspisala je konkurs za rabina, koji bi odgovarao uslovima: da bude ortodoksan Jevrejina, uz to cionista i da ima sekularnu doktorsku titulu. Tako je dr Moric Frajer, iako Jevrejin iz Nemačke - Aškenaz, postavljen za glavnog rabina sefardske zajednice u Sofiji. Odmah su on i Reha počeli da uče ladino, ali je za Jevreje Sofije rabin dr Frajer bio isuviše striktan ortodoks, te je on posle četiri godine službovanja napustio taj položaj i vratio se u Nemačku, gde je u Berlinu postavljen za rabina tri velike ortodoksne zajednice.
Reha se u to vreme bavila svojim duhovnim svetom, dok 1931. godine nije videla bezbroj nezaposlenih Jevreja, koji su dolazili i kod rabina da traže savete i pomoć. Iako je tada bilo i drugih nezaposlenih, Jevreji su bili u težem položaju, jer je u to vreme nacistička partija – NSDAP – tada u usponu, radila sve da oteža položaj Jevreja. To više nije spadalo u opšti problem nezaposlenosti, već je bilo očigledno da se tu pored privrednog i socijalnog problema jasno vidi rastući antijudaizam. Sa prosto nepojmljivim osećanjem za budući razvoj događaja, došla je Reha Frajer – dve godine pred dolazak Hitlera na vlast – do zaključka da Jevrejima nema budućnosti u Nemačkoj.
To je bilo u suprotnosti sa shvatanjima i politikom nemačkih jevrejskih zajednica, pre svega berlinske, čiji su članovi vekovima živeli na tom tlu, koji su smatrali Nemačku svojom domovinom, a nemački jezik - jezik kulture, učestvovali u svim poljima javnog života, služili u redovima nemačke vojske, borili se i ginuli, dobijali činove i odlikovanja, u svemu bili asimilirani i samo im je ostalo to što su morali biti upisani kao Nemci mojsijeve vere, iako nisu imali gotovo ničeg zajedničkog sa tom verom. Njihov doprinos nemačkoj nauci, kulturi i umetnosti bio je znatno veći nego što se moglo očekivati od njihovog procenta u zemlji.
Kada su u Nemačku posle Prvog svetskog rata počele da pristižu izbeglice iz Poljske, gde je antijudaizam već plamteo, nemačko jevrejstvo – uglavnom imućno - nije bilo spremno da ih prihvati i da im pomogne. Visokoobrazovani nemački Jevreji nisu želeli da priznaju kao svoje - ljude čija je čak i spoljašnost odavala da nisu pripadali visokoj nemačkoj kulturi, jer čak nisu bili ni odeveni ‘evropski’; svaka porodica imala je mnogo dece, a svi su govorili jezik jidiš, za oštro muzikalno uho nemačkih Jevreja ‘pokvareni nemački’, koji se osećao čim bi počeli da govore, smatrajući da govore nemački. Tim ljudima prilepljen je pogrdan naziv ‘Ostjuden’.
Mnogi od izbeglica smatrali su da bi im rabin mogao dati neke savete, pa možda i pomoći, pa su se obraćali rabinu Moricu Frajeru. Kada je Reha videla u kakvom se položaju nalaze ti ljudi, a naročito njihova deca, došla je na ideju da organizuje nešto što bi im olakšalo život. Ona je uporno tražila da se deci i omladincima pomogne time što bi im se omogućilo iseljavanje u Palestinu i zalagala se za to da ih tamo prihvate, naročito kibuci i mošavi (kolektivna radna naselja), koji bi mogli bez specijalnih priprema i većih teškoća da integriraju te izbeglice.
Otpor toj ideji je bio snažan (čak i od strane većeg broja cionista). Gotovo sve javne jevrejske ustanove u Nemačkoj bile su protiv Rehinih planova, ali ona je osećala moralnu obavezu, pa makar sve činila sama. Povezivala se sa osobama koje su bile spremne da finansijski pomognu sprovođenje u delo njene ideje, iako su i oni uglavnom bili ubeđeni da je njena akcija nepotrebna, suvišna. Kada se obratila Socijalnom odboru Jevrejskog nacionalnog komiteta u Jerusalimu, odgovor je bio negativan, a kao obrazloženje navedeno je da ‘u zemlji ima već isuviše napuštene dece, a ni za njih nema dovoljno sredstava’. To je za Rehu bio ne mali udarac, jer je Jevrejski nacionalni komitet (Havaad Haleumi – Jewish National Council) bio tada priznat od strane Britanije kao predstavnik jevrejskog naselja u Palestini, a tamošnji jevrejski živalj smatrao ga je u neku ruku parlamentom ‘države na putu’.
I baš kada je gotovo svaka nada bila izgubljena, u Berlinu se juna 1932. godine pojavio dr Zigfrid Leman (Siegfried Lehmann, 1884-1943), koji je pet godina ranije, 1927. godine, osnovao u Erec Israelu, kraj naselja Ben-Šemen, takozvano Omladinsko selo (Kfar HaNoar Ben Shemen), veliku poljoprivrednu školu sa internatom.
Reha mu je saopštila da je osnovala tzv. Odbor za pomoć jevrejskoj omladini (Hilfskommitee für jüdische Jugendliche ili Jüdische Jugendhilfe, što se ubrzo pretvorilo u Omladinsku aliju - Aliyat HaNoar – Youth Aliyah), ali da ta organizacija još nije zvanično priznata od strane vlasti. U Rehinom stanu on se sastao sa prvom grupom od 12 omladinaca koji su bili predviđeni za aliju, omogućio im da dobiju dozvolu za ulazak u Palestinu i za upis u tu poljoprivrednu školu. Ta prva grupa napustila je Nemačku 12. oktobra 1932. godine, iako je zvanični dokument za dozvolu rada Rehine organizacije potpisan tek 30. januara 1933. godine, tačno na dan kada je Adolf Hitler izabran za kancelara Rajha.

Treba naglasiti činjenicu da na molbi za odobrenje rada organizacije – osim Rehinog supruga i nekolicine ličnih prijatelja (dr Hugo Furth, Reinhold, Heilbrunn, Simonsohn, Soloweitschik), nema nijednog od prominentnih nemačkih Jevreja.3
=3 Dr. Siegfried Lehmann ubijen je u nemačkom koncentracionom logoru 6.9.1943. U logorima su ubijeni i njegova supruga Sophie, sin Walter i kćeri Lore i Hilde.
Od dolaska Hitlera na vlast život Rehe Frajer se potpuno promenio, ispunio jednom jedinom dalekovidom namerom da iz Nemačke i iz Evrope izvuče što više mladih ljudi i pošalje ih u Palestinu, što je od nje zahtevalo velike žrtve. Mnogi tada nisu verovali da je u pitanju spasavanje, jer nisu ni osećali neku ozbiljnu opasnost na vidiku. Trebalo je ubediti roditelje da je to pravilan potez, trebalo je pronaći decu i omladince koji bi došli u obzir za useljavanje i za život u novoj zemlji; trebalo je pronaći veze za dobijanje certifikata za ulaz u Palestinu, što je bilo veoma teško, jer Britanija to nije dozvoljavala. Od 1922. godine do osnivanja Izraela 1948. godine važili su u Palestini veoma strogi propisi za useljavanje, po politici tzv. Belih knjiga (White Papers), od prve, zvane Čerčilove, pa do poslednje, najcrnje ‘Bele knjige’, objavljene 17. maja 1939. godine, tri i po meseca pre početka Drugog svetskog rata, koja je ostala na snazi i za vreme rata, za vreme najtežih nacističkih proganjanja i masovnih ubistava Jevreja širom Evrope.
Porodica Frajer uspela je da se 1937. iseli u London, ali se Reha sa malom kćerkom Maajan vratila u Nemačku čim je čula za pogrome širom Nemačke 7. novembra 1938. godine, za vreme tzv. Kristalne noći (Kristalnacht - Crystal Night - Reichspogromnacht). Reha je odlučila da ostane u Berlinu dokle god je bilo izgleda da može spasavati Jevreje.
Za sve to je bilo potrebno mnogo veza, vremena, napora i dosta finansijskih sredstava, čime Reha nije raspolagala. Bila je izložena neverovatnim teškoćama, preponama, pa i intrigama.
U to vreme Reha se trudila da nađe i osigura i lične kontakte sa ljudima koji bi prihvatili Omladinsku aliju u Palestini i starali se o njoj. Ali umesto da joj se što je mogućno više pruži pomoć i potpora, godine 1938. Reha je isključena iz predsedništva Udruženja za pomoć jevrejskoj omladini - koje je ona osnovala, a zamoljena je da više ne bude ni član predsedništva organizacije WIZO - jer se većina protivila njenoj politici ilegalnog useljavanja - ako to nije išlo legalnim putem.
Rehi Frajer ništa nije smetalo. Ona je i dalje bila vođena svojom idejom i putovala, naravno o sopstvenom trošku, gde god je smatrala da joj mogu pomoći.
Godine 1939. ona je otputovala u Atinu i tamo se obratila Ministarstvu inostranih poslova Grčke s molbom da se u toj zemlji omogući osnivanje prolaznih logora za jevrejsku decu. Petog avgusta 1939. godine Reha je dobila odgovor od A. Delmouzosa, generalnog direktora i opunomoćenog ministra grčkog Kraljevskog ministarstva inostranih poslova, broj 19358. Pismo je upućeno na adresu Rehe Frajer u hotelu ‘Splendid palace’, u Atini:
Gospođo,
U odgovoru na vaše pismo od 1. o.m. imam čast da vas obavestim da su moji pokušaji u vezi osnivanja prolaznog logora za jevrejsku decu u Grčkoj ostali nažalost bez uspeha.
Prilikom našeg susreta imao sam čast da vam objasnim da je država puna briga i da snosi težinu izbegličkog stanovništva od oko dva miliona, koji su došli iz Male Azije, iz Rusije i sl. i da je Grčka, uprkos svojih finansijskih teškoća, pružila azil za 25.000 Jermena, 3.839 nemačkih Izraelićana i 3.000 Rusa i da su grčka ostrva prenaseljena i na njima već nema uslova za osnivanje zemljoradničkih kolonija.
Sa beskrajnim žaljenjem što grčka Vlada, uprkos sve dobre volje da vam olakša vaše delo u korist mladih Izraelićana, nije u stanju da odgovori na vaše predloge pomenute u vašem pismu, ja vas molim, Gospođo, da primite izraze moga visokog poštovanja…

*
U rane sate 13. septembra 1939. godine, manje od dve nedelje posle početka Drugog svetskog rata, uhapšeni su i odvedeni u Gestapo svi muškarci Jevreji od 15 do 65 godine života poreklom iz Poljske, koji su tada živeli na teritoriji Rajha, i posle nekoliko dana sprovedeni su peške u koncentracioni logor Sachsenhausen kraj Oranienburga.

Desetak dana posle toga počele su da pristižu vesti porodicama odvedenih, da je njihov muž / sin / otac umro je od srčanog udara, zapaljenja pluća i slično. Navedeno je da su leševi umrlih spaljeni ‘na račun države’. Urne sa pepelom pokojnika porodice su mogle kupiti u krematorijumu Fürstenberg kraj logora Ravensbrück.
Porodice uhapšenih ostale su u Berlinu bez ikakvih sredstava, može se reći na milost i nemilost, jer su berlinski Jevreji odbili molbu Rehe Frajer da im se pomogne, te su morali da prose po ulicama glavnog grada Rajha. Na Rehinu molbu odazvao se jedino Hajnrih Štal (Heinrich Stahl, 1868-1942), od 1933. godine predsednik jevrejske zajednice u Berlinu, koji se i sam zalagao da Jevreji napuste Nemačku. On je osigurao manju sumu, koju je Reha delila tim siromasima. Međutim, Štal je odjednom smenjen sa mesta predsednika jevrejske zajednice u Berlinu i odbijena mu je molba da napusti Nemačku. Naređeno mu je da se prijavljuje dvaput dnevno u Gestapo, gde je mučen i fizički i duševno do besvesti. O tome je jevrejska zajednica u Berlinu saznala, ali nije preduzela ništa. Štal je sa suprugom odveden u logor Terezienštat, gde je i umro novembra 1942. godine.
*
Reha Frajer se trudila da se uhapšeni oslobode iz logora, ali kada je shvatila da je sve uzaludno, morala je to da saopšti porodicama. Videla je na bledim licima dece svu tragediju i bespomoć, te se zaklela da spase bar njih, iako tog trenutka nije znala kako.
Polovinom 1940. godine Reha uviđa da će uskoro prestati svaka mogućnost njenog organizovanog rada u Nemačkoj. Preko Beča ona je sa kćerkom Maajan ilegalno prešla granicu Jugoslavije i doputovala u Zagreb, gde se obratila jevrejskim organizacijama i molila za hitan sastanak, na kome je podnela izveštaj o hapšenjima i ubistvima Jevreja iz Poljske u Nemačkoj. Molila ih je da prihvate što je mogućno više dece, s tim što bi se ona iz Zagreba pobrinula za njihov dalji put u Palestinu. Svi prisutni dali su svoj pristanak, iako su znali da će ilegalni prelaz preko granice veće grupe dece biti opasan, da time primaju na sebe odgovornost i da će ih to koštati ne malo novaca. Reha je poslala u Beč ljude koji su i njoj pomogli da pređe granicu. Oni su odneli dokumente za decu prvenstveno onih koji su bili u logorima ili već ubijeni, ali jevrejska zajednica Nemačke odbila je da im omogući odlazak, te su se ‘krijumčari’ vratili u Zagreb praznih ruku.
*
Već se bližila zima, i pretpostavljalo se da će ilegalni putevi ubrzo biti pokriveni snegom. Osećala se i opasnost da Jugoslavija bude sledeća Hitlerova žrtva, a deca nisu stizala. Nije joj ostalo drugo nego da upotrebi prevaru. Poslala je Centralnoj jevrejskoj organizaciji Nemačke telegram u kome je javila da je dobila sto certifikata za prvu grupu dece i zapretila im: ako deca ne stignu – Centralna organizacije biće kriva za gubitak sto certifikata (u to vreme gubitak certifikata smatrao se među Jevrejima pravim zločinom), te ovoj organizaciji nije ostalo drugog izlaza nego da preduzme prve potrebne korake. Decu je do granice pratila i grupa iz Gestapoa, koja je je zahtevala da svako dete potpiše obavezu da se neće vraćati na teritoriju Rajha, jer će u suprotnom biti upućeno ravno u koncentracioni logor. Tako su deca ‘legalno’ stigla na teritoriju Jugoslavije, gde su ih čekale zaprege koje su ih dovezle u Zagreb. Jedna grupa devojčica bila je ipak uhvaćena i odvedena u Maribor, gde ih je prihvatila tamošnja jevrejska zajednica, ali to je bila i poslednja grupa, jer su otada Nemci strogo čuvali granicu. Do tada se u Jugoslaviji našlo 120 devojčica i dečaka. Oni su raspoređeni po jevrejskim porodicama, kako se njihovo prisustvo u Zagrebu ne bi osetilo.
Palestinski ured – PAL-AMT u Zagrebu, na čelu sa Rikijem Konom, obratio se centrali Alijat Hanoar u Jerusalimu i molio da mu se hitno pošalje 120 certifikata za decu od 13 do 17 godina. Odande im je odgovoreno da je kurir već na putu. I stvarno, u Zagreb je stigao Israel Elnae iz kibuca Afikim, ali praznih ruku: uprava Alijat Hanoar u Jerusalimu odbila je da izda certifikate za decu koja su napustila Nemačku za vreme rata, jer bi se njihov dolazak u Palestinu mogao tumačiti kao prestup britanskog zakona po kome emigranti ‘iz neprijateljskih zemalja’ ne mogu ući u Palestinu.
*
U Zagrebu je Reha dobijala punu podršku jevrejske zajednice što se ticalo nastavka dovođenja dece iz Nemačke, prihvatanja na granici, njihov smeštaj po porodicama, opremanje, kratka hahšaru u Jugoslaviji, nabavka certifikata za ulaz u Palestinu, pasoš i tranzitne vize - bugarsku, grčku, tursku i sirijsku. Uz to je trebalo obaviti lekarske preglede, prevoditi dokumenta i sl. Sve je to Reha Frajer radila uz veoma aktivnu pomoć Palestinskog ureda u Zagrebu, pod rukovodstvom Rikija Kona i Roberta Fajta (Veith), jugoslovenskog ogranka Svetske organizacije cionističkih žena (WIZO), cionističkih omladinskih organizacija i Odbora za pomoć izbeglicama.
Izgledalo je da je problem nerešiv. Britanski konzulat u Jugoslaviji nije bio voljan da izdaje certifikate, koji su u stvari bili baza za vizu. Mnoga deca nisu imala rodne listove, većina ih je bila ispod 18 godina, prema tome bez mogućnosti da dobiju posebnu putovnicu na svoje ime. A onda se rodila ideja da se pokuša akcija preko bana Hrvatske Banovine dr Ivana Šubašića, koji je nekada kao advokatski pripravnik bio zaposlen u kancelariji dr Marka Horna, sada predsednika Židovske općine u Zagrebu. Trebalo je preko njega ubediti šefa zagrebačke policije Rikarda Vikerta da je u interesu same Banovine 'da se reši te nemačke dece'. Dr Horn i Klajn otišli su u audijenciju dr Šubašiću, kojega je Vikert već bio obavestio o problemu te dece. Dr Šubašić je bio zadovoljan što jevrejska zajednica preduzima korake da pomogne rešavanju tog pitanja i bio je spreman da učini sve da se deca isele sa teritorije Banovine i to što pre. Što se tiče putovnica, on je dao nalog podbanu i šefu policije, a ovi pasoškom odeljenju i samo je trebalo doneti popis onih kojima su potrebne putovnice i svedodžbe o rođenju, ali se 'pod datim okolnostima' policija zadovoljila izjavom Židovske općine da ona preuzima svu moralnu i materijalnu odgovornost. Za decu ispod 18 godina trebalo je naći pratioce ili ih priključiti drugim pasošima. U najvećoj brzini načinjene su sve improvizacije. Već posle 48 sati dr Horn i Klajn bili su u pasoškom odeljenju sa spiskovima, fotografijama i dokumentima. Petoga dana putovnice su bile gotove. Sada su se samo očekivali certifikati.
*
Situacija je izgledala izgubljena, ali se tada Riki Kon obratio Hajimu Barlasu, predstavniku Sohnuta (Jevrejske agencije) u Istambulu. Bez znanja centrale Alijat Hanoar u Jerusalimu, iz Istambula je stiglo 90 certifikata i na sam dan početka rata u Jugoslaviji, 6. aprila 1941. godine, krenulo je 90 jevrejske dece na put preko Grčke, Turske i Sirije. I Reha je pošla s njima, u nadi da u Erec Israelu dobije još 30 certifikata za decu koja su ostala u Zagrebu, a o kojoj je otada, pa kroz sve etape (via Lesno Brdo u Sloveniji, Villa Emma u Nonantoli i u Švajcarskoj), sa još dece sa teritorije Jugoslavije, vodio brigu mladi Joško Indig (Josef Itaj) i s njima 1944. godine došao u Erec Israel.
*
U Erec Israelu Reha je 1941. godine osnovala ‘Poljoprivredni obrazovni centar za decu Izraela’. Zahvaljujući njenoj delatnosti, izvučeno je iz kandži nacista oko 10,000 dece i omladinaca, o čemu je ona pisala u svojoj knjizi Let the Children Come: The Early History of Youth Aliya. (London: Weidenfeld & Nicolson, (1961).
To bi bio samo deo delatnosti Reche Frajer, za koje ju je niko drugi nego Albert Ajnštajn (Einstein) 1954. godine predložio za Nobelovu nagradu za mir!
Godine 1975. Reha je dobila počasni doktorat Hebrejskog univerziteta u Jerusalimu, a 1981. dodeljeno joj je najviše priznanje u Izraelu – Izraelska nagrada.
Godine 1984, posle Rehine smrti, otkriveno je u Berlinu memorijalno obeležje za uspomenu na nju i njenu delatnost.

*

Uz solidno muzičko obrazovanje (naročito kao pijanistkinja), Reha Frajer je celog svog veka aktivno učestvovala u muzičkom životu Izraela. Godine 1958. osnovala je ’Fond izraelskih kompozitora’, a 1966. godine postala je pokrovitelj tzv. The Israel Testimonium Udruženja pisaca i muzičara.

Njeni tekstovi - originalni i adaptacije, na hebrejskom i nemačkom jeziku - bili su inspirativni za niz kompozitora. Napisala je nekoliko operskih libreta, po kojima je nastala i poznata opera Amnon and Tamar Josefa Tala (1959), Kamerna scena Iz života Süsskinda von Trimberga Marka Kopytmana (1982) i dr. Na tekstove Reche Frajer nastale su 1968. godine oratorije Massadah i Jerushalayim. Napisala je libreta The Middle Ages (1971), Lucem cum fulgeret (1976), The Jews in Spain (1979)… Na njene tekstove komponovali su muziku izraelski kompozitori Abel Ehrlich (4 kompozicije), Menachem Avidom, Yehoshua Lakner, Ben-Zion Orgad, Leon Schidlowsky i drugi.

Composer: Title / Year Dur.
LAKNER, Yehoshua (1924-2003)
[Muhammed's Dream] (1968) for mixed choir, hpd & MagT. Text: Islamic Haddith, ed. Reha Frajer (H)
(Cat. No. IMIC - L-730 )

חלומו של מוחמד. מלים מתוך החדית' האסלאמי, בעריכת רחה פרייר 17'
AVIDOM, Menachem (1908-1995)
Twelve Hills (1976) Cantata for Mez, fl, ob, cl, bn, hn, perc(1), pno & str qrt. Text: Recha Frajer (H)*
(Cat. No. IMI - 6080 R)
י 12'
ORGAD, Ben-Zion (1926-2006)
The Old Decrees (1970) Passion in 5 testimonies (with prologue and epilogue) for S, A, T, B, bS, 2 mixed choirs (optional recorded 2nd choir) & ChO. Text: manuscript from Darmstadt (1096) set by Recha Frajer and the composer (H)*, (G), (La)
(Cat. No. IMI - 260 V)
הגזרות הישנות 27'
Sufferings for Redemption (1974) Cantata for Mez, 3-part women's choir (SMezA) & SO: pic,3,0,1,b-cl,dbn - 3,3,2,1, perc(3),hp,pno,6 vcls & 2 dbs. Text: Shlomo Ibn Gabirol, Recha Frajer (H), (G)
(Cat. No. IMI - 333 R)
יסורי גאולה 28'
SCHIDLOWSKY, Leon (1931)
Akiva Ben Yossef (1972) Cantata for Mez, T, Bar, nar, mixed choir, children's choir & SO: 2,2,2,2 - 4,2,3,1, timp,perc(3),cel/pno & str Text: Recha Frajer (H)*, (G)
(Cat. No. IMI - 268 R)
עקיבא בן יוסף 30'
Ode (1982) for 2-part women's choir (SA), trb,perc(4),hp, pno,harmonium & str. Text: Apocrypha, Recha Frajer, Eleazar Hakalir, anonymous (H)*
(Cat. No. IMI - 6389 R)
אודה 20'
KOPYTMAN, Mark (1929)
Chamber Scenes from the Life of Susskind von Trimberg (1982) Chamber opera for Mez, A, T, 2 Bars, B, bS, choir, dancers & ChO. Libretto: Recha Frajer (H)*
(Cat. No. IMI - 7380 R)

תמונות קאמריות מחייו של זיסקינד פון טרימברג 60'
TAL, Josef (1910)
Amnon und Tamar (1959) Opera in one act. Text: Recha Frajer (G), trans. Rahel Vernon (E)#, after 2. Samuel, 13. Wiesbaden: Impero-Verlag, 1959. IMP 2007
(Cat. No. IMIC - L-325 )

אמנון ותמר. ליברטו: רחה פרייר, בעקבות שמואל ב' י"ג. 21'

Dusko Mihalek mi piše: Moj dragi pokojni prijatelj kompozitor Abel Ehrlich, koji je napisao preko 3500 kompozicija, objavio je kod mene nekoliko dela na tekstove Reche Frajer (mislim da su se poznavali):
Thank You, Recha, for three female voices (S, mezzoS, A), 1998, 1.40', IMC-1211 (3 p.)MS
7 Gedichte von Recha Frajer, for mezzo-soprano &5 players
fl, baritone-sax, trb,guit, perc
Recha Frajer: Jerusalem, for mixed choir, 1990, 3.05', IMC-1940 (5 p.)MS
Recha Frajer: Die Uhr, for female choir, 1990, 2.20', IMC-1942 (4 p.)MS
Drei Gedichte von Recha Frajer, for soprano & 7 violins, 2001, 6', IMC-2659 (7 p.)MS
XXX
In 1957, Frajer founded the Israel Composers Fund and sponsored the Israel Testimonium, a music event that took place in Jerusalem and Tel-Aviv. She wrote poetry and prose, and some of her poems were set to music by German Jewish composers.
XXX
Musikalisch und dichterisch begabt studiert sie neue Sprachen an der Universität Breslau und ist dann als Lehrerin und als Pianistin tätig.
XXX
Texte für die Oper Amnon und Tamar und für die Oratorien Massadah (o.J.) und Jerushalayim, 1968; weitere Librettos: The Middle Ages, 1971; Lucem cum fulgeret, 1976; The Jews of Spain, 1979, Siskind von Trimberg
רחה פראייר: מפעלה של אישה לבדה – מחברת ורד גנור-שביט - תיגר: מרד, חופש ויצירה, מטח = המרכז לטכנולוגיה חינוכית, 1990
רחה פראייר: ישרש, הוצאת "תמר", תל-אביב 1953
ישעיה כז:6 = שלום יעשה לי: הבאים ישרש יעקב יציץ ויפרח ישראל ומלאו פני-תבל תנובה…
Isaije (Isaiah), 27:6
Jednom će se ukorijeniti Jakov, procvjetaće i uzrasti Izrailj, i napuniće vasiljenu plodom.
Dolaze dani kad će se ukorijeniti Jakov, razgranit se i procvasti Izrael, i sav svijet plodovima napuniti.
In days to come Jacob shall take root, Israel shall blossom and put forth shoots, and fill the whole world with fruit
Recha Frajer: Auf der Treppe, Verlag Hans Christians, Hamburg 1976
Recha Frajer: Fensterladen, Verlag Hans Christians, Hamburg 1979
Recha Frajer: Let the Children Come, The Early History of Youth Aliya, London, Weidenfeld & Nicolson, 1961. Trans. From Hebrew, 125 pp.