Recepcija Dela Milorada Pavica U Izraelu

Ana Šomlo
RECEPCIJA DELA MILORADA PAVIĆA U IZRAELU
SEOBA U IŠČEZLO CARSTVO

Godine 1990, neposredno posle izlaska iz štampe Hazarskog rečnika na hebrejskom jeziku, u prevodu Dine Katan Bencion, priređena je svečana promocija knjige, prilikom “Dana Srbije u Izraelu”, kojoj je prisustvovao i autor. Pojava Pavićevog dela izazvala je veliko interesovanje kritičara i publicista, samim tim što je izdavač bio Maariv, jedne od najčitanijih izraelskih novina, tako da su odmah po izlasku romana, svakodnevno objavljivani prikazi knjige i intervjui sa Pavićem1.
Dina Katan Bencion, do tada je prevela sa srpskog jezika dela Aleksandra Tišme, Ive Andrića, Danila Kiša, Davida Albaharija, pesme Vaska Pope, Ivana Lalića, Raše Livade i drugih pisaca, uživa ugled ne samo dobrog pesnika, već i vrsnog prevodioca. U svom predgovoru ona je napisala: “Svet koji se u Hazarskom rečniku pojavljuje deluje kao tema data na razmatranje. To je preplet realnosti i mašte, kako u sadržaju, tako i u pogledu stila. U romanu se pojavljuju istorijske ličnosti, junaci legende i mitova, ljudi iz svakidašnjice, a zaplet je filozofski, poetičan, zasnovan na narodnoj tradiciji i vizantijskom mitu.”
U telavivskim novinama Hadašot (Novosti) 13. aprila 1990. Arijana Melamed predstavila je Pavićevu knjigu rečima: “Hazarski rečnik je brilijantna igra, zapanjujuća parodija, šareni luna-park ideja za odrasle, ludo putovanje po zapadnoj kulturi, reč je u njoj o stotinama (da, stotinama) svetova izmišljotina; o smešnim mitologijama, o namernom i izuzetno uspešnom podražavanju desetina jedinstvenih poseb-nosti iz riznice književnih postupaka. Ne sme se zaboraviti ni suptilna politička satira kao ni fikcija koja proizlazi iz dela Jehude Halevija Hazari”. Nakon tri meseca, ulazeći u polemiku o Pavićevoj knjizi Melamedova će dodati: “Ovo je putovanje kroz karneval ideja, gledanje kroz šareni kaleidoskop, igra u vrtu zabave, prolazak kroz zaljubljenost.”
Pod naslovom Putovanje u iščezlo carstvo poznati izraelski pisac i publicista Gideon Telpaz objavio je svoj intervju sa Miloradom Pavićem na dve pune stranice lista Maariv. Telpaz roman našeg pisca u uvodu razgovora predstavlja kao autora svetskog bestselera, prevedenog na dvadeset i četiri jezika, koji je u Njujork tajmsu svrstan medju sedam najčitanijih knjiga u 1988. godini, dok je u Francuskoj i Velikoj Britaniji izbio na vrh liste best-selera. Pavićevu knjigu najavljuje kao originalno delo u kome “istina ne preplavljuje književnost, već se književnost uliva u istinu.” Na pitanje – “Kako objašnjava tako izuzetan uspeh Hazarskog rečnika u različitim zemljama” – Pavić je odgovorio: “Možda je na to uticala mogućnost da se može čitati u raznim pravcima i na različite načine. Ili zbog činjenice što se Hazari mogu posmatrati kao metafora malog naroda čija je sudbina bila podredjena nadmetanju velikih sila. Mali narod, kao što smo mi Srbi, uvek je pod pretnjom njemu stranih ideologija.” Predstavljajući Pavića kao pisca značajnih literarnih i teorijskih dela iz oblasti književnosti, profesora i eruditu koga je imao prilike da upozna u Beogradu i vodi sa njim razgovor u njegovom kabinetu na Filozofskom fakultetu, Gideon Telpaz je pretpostavio da će pojava Hazarskog rečnika izazvati veliko interesovanje i izraelske čitalačke publike i kritike2.
Telpazova prognoza bila je tačna. Ali, nije samo zanimljiva literatura privukla pažnju brojne publike. Istorija Hazara, naroda sa bogatom tradicijom, koji nestaje sa prostora Srednje Azije, i ne samo to, već i neobična odiseja putovanja i nestanka sa mape ove nacije, činila se bliska lutajućem narodu Izraela. Tako, možda, možemo očekivati da će se i pleme Hazara ponovo pojaviti i potražiti mesto pod suncem negde na obalama Sredozemnog mora. Nadajmo se da to, ako se i dogodi, neće izazvati nove nemire na Bliskom istoku. Možda bi ipak bilo bolje da se nova domovina Hazara samo sroči izmedju korica nekog zanimljivog romana.
“… I ko bi znao – možda smo i mi potomci tog drevnog naroda, možda vi i ti proizlazite od sinova tih lovaca na slane snove” – piše Asa Kasar u novinama Jediot aharonot. – “Tri su tačke gledišta – i još jedna – suprotna ostalima, tmurna, nadrealna, koja se ponekad pomalo razotkriva, a češće zamagljuje, nedostižna između šarenih delića, između preplavljenih odrednica kao reka koja se izliva iz svog korita.”
Izrael je zemlja u kojoj se veoma mnogo prevodi literatura i skoro sve novine poseduju svoje nedeljne književne dodatke sa obiljem prikaza dela svetske književnosti. Stoga je neobično da se u zemlji gde se govori na 36 jezika, dakle i prevodi sa njih, u roku od par meseci pojave desetine kritika o jednoj tako neobičnoj knjizi kakva je Pavićev Rečnik. Citirani tekst Arijane Melamed objavljen je 13. aprila 1990. godine, a već 27. istog meseca Eli Hirš će u listu Hair posmatrati ovu knjigu iz drugog aspekta: “Upo-redo sa kaligrafijom Sevast se bavio i slikarstvom. Ja radim sa nečim što je kao rečnik boja, jednom je objasnio nepoznatom monahu koji se divio njegovim slikama, a sam gledalac sastavlja od tog rečnika rečenice i knjige, što će reći slike. Tako bi mogao i ti da radiš pišući. Zašto neko ne bi načinio rečnik reči koje sačinjavaju jednu knjigu i čitaocu prepustio da od tih reči sam sklopi celinu? - Tačno tako, po toj čudnoj konstrukciji načinjen je Hazarski rečnik Milorada Pavića, kojem izvanredno pristaje pod-naslov Roman-leksikon. Na prvi kao i na poslednji pogled, ova knjiga nije ništa drugo do rečnik ili leksikon odrednica po azbučnom redosledu poredjanih. Ali, iz tih odrednica, izmedju njih i nadalje, prostire se čudesna mreža zapleta. Čitalac plete tu mrežu u koju sam upada da bi se u nju zapleo svojim sopstvenim rukama koje prelistavaju i očima koje lutaju po ličnom ukusu i sreći.”
Izgleda da je savet Pavića, kako koristiti njegov Rečnik, rado prihvaćen ne samo kod čitalaca, već i kod kritičara. Evo šta on predlaže: “Uprkos svim teškoćama, ova knjiga je sačuvala neke vrline prvobitnog Daumbanusovog izdanja. Ona se poput tog izdanja može čitati na bezbroj načina. To je otvorena knjiga i kada se sklopi, može se dopisivati: kao što ima svog negdašnjeg i sadašnjeg leksikografa, može steći u budućnosti nove spisatelje, nastavljače i dopisivače…” U principu autori ne vole kad se njihovom delu nešto dopisuje, kada se njihovom tekstu nešto dodaje, pa često nalaze u tuđoj knjizi plagijat svog dela. Međutim, Pavić nas širokogrudo upućuje kako da se, ne samo poslužimo njegovim rečima, već da ih prisvojimo i nastavimo njegovo delo.
Ejtan Ben-Natan piše u listu Davar (Tel Aviv, 4. aprila 1990): “Hazarski rečnik je pisan stilom koji podseća na stare hronike, gde se činjenice prepliću sa učenjem, bajkama i fantazijom, a čitalac je pozvan da sriče i slaže kockice tog mozaika po svojoj volji, po redu koji on sam odabere. Bilo kako bilo, zajemčeno mu je da koji god redosled odabere, to neće biti onaj pravi, jer onaj istinski, skriveni i jedini tekst zapravo ne postoji. Pokušaj da se rekonstruiše istinski tekst, koji je telo Adama Kadmona (božanskog arhetipa čovečanstva po jevrejskoj Kabali, čije pojmove Pavić koristi) zadatak je hazar-skih lovaca na snove… Knjiga se, dakle, bavi, kao što se hazarska polemika time bavi, potragom za Božjom istinom. Ali, ipak istina, kao što Pavić veli ustima svojih lovaca na snove, se ne nalazi u ovoj ili onoj veri, niti u istoriji, nema je u životu pojedinca, a svakako se ne nalazi u knjizi, ni kada je ta knjiga Hazarski rečnik.”
Paviću ne nedostaje humor još u samom uvodu koji počinje obećanjem da čitalac neće morati da umre ako pročita ovu knjigu, kao što je to bio slučaj sa njegovim prethodnikom, korisnikom izdanja Ha-zarskog rečnika iz 1661. godine. On će, kako kaže, početi da piše napomene pre večere, a čitalac će uzeti da ih pročita posle obeda. Tako će glad pisca naterati da bude kratak, a sitom čitaocu uvod neće biti preterano dug. Međutim, neki ovdašnji kritičari očekuju da se o odrednicama jednog leksikona mogu davati samo krajnje ozbiljne direktive, oni po naučnoj logici interpretiraju biblioteku kao odeljenje za rečnike, police za beletristiku, knjige iz oblasti istorije na posebnoj stelaži, a sa podozrenjem gledaju na rukopis koji između korica sve to sadrži. Tako potpisnik P.G.T članka u Maarivu piše: “Pavić ne prestaje da mesi činjenice po svojoj volji. One mu služe kao park za igranje. Legitimisane su samo kao katalizator koji oplođuje njegovu maštu pri stvaranju mita o ljudskom postojanju. Istina je da neke činjenice koje se nalaze u romanu ostaju potpuno neizmenjene, kao na primer životopis Jehude Halevija, ili svetih ]irila i Metodija, ali sve ostalo u romanu čista je fikcija, koja deluje na čitaoca na raznim nivoima uverljivosti.”
U intervjuu sa Pazit Ravina Pavić je izjavio “Hazarski rečnik – to je moja autobiografija”, što je ona objavila u listu Davar. Posle razgovora sa njim, prilikom njegovog boravka u Izraelu, ona je između ostalog napisala: “Onaj ko pokuša da pronikne u istorijsku suštinu Pavićevog književnog dela, naći će u Hazarskom rečniku pregršt podataka koje autor, beogradski profesor Univerziteta, poznavalac teme nazvane srpski barok, unosi u svoju literaturu. Nakon istraživanja u domenu poezije, ljudske psihologije, književnosti – on otkriva tehniku leksikona. U ovom delu on se ne drži striktno odredjenog reda. Svaki čitalac ispočetka stvara sopstveni rečnik. Za onog kome je teško da se snađe u zadatoj tehnici i dinamici novog načina čitanja koji predlaže Pavić, može biti predočeno da će se stvari u narednoj knjizi ovog autora još više komplikovati: u Predelu slika-nom čajem junakinja romana zaljubiće se u svog čitaoca. Tako će svaki primerak knjige ponaosob živeti svoj sopstveni život.
Da je Hazarski rečnik njegova autobiografija bila je floskula kojom je Milorad Pavić započeo naše razgovore u knjizi Hazari ili obnova vizantijskog romana3: “Ponekad me pitaju: možete li da opišete Hazarski rečnik u jednoj rečenici? Kad ste tako priterani uza zid, morate nešto i odgovoriti. Najkraći odgovor bio bi da je ova knjiga moja autobiografija. Naime, Pavići su, prema porodičnom predanju, Srbi pravoslavne vere iz Hrvatske, poreklom iz žumberka. Negde oko 1670. počelo je, kao što istoričari znaju, nasilno unijaćenje Srba u tom kraju, pa je to zahva-tilo i našu porodicu. Bili su, dakle, pravoslavci, prisi-ljeni da pređu u katoličanstvo… U očevoj porodici postoji duga spisateljska tradicija. Zato, kako me pitaju – kada sam počeo da pišem, kažem da sam već 200 godina pisac. Pavići su počeli da objavljuju svoje knjige još u XVIII veku. Jedan od njih, Emerik Pavić, živeo je u Budimu i pisao pesme u desetercu, u stilu srpske epske poezije, pre nego što će ona postati slavna, u vreme Herdera, Getea, Bajrona, Mickijeviča i Puškina…”
Pisac Hazarskog rečnika je vidovit čovek. Malo je rečenica napisao, a da vam se ne čini da ih je na neki način vama lično uputio. U Španiji su ga dočekali kao da je stigao na izvor svog Rečnika. Jevreji ga usvajaju, smatrajući da je Hazare opisao kao Izraelce našeg vremena, a sva mapa Evrope se apokaliptički ukazuje kao eventualno poprište iščeznuća naroda.
To samo ukazuje da su Hazarski rečnik i Predeo slikan čajem uspeli, jer se scena u njima prepoznaje. Drama je od publike prihvaćena samo ukoliko se gledaoci mogu identifikovati sa glavnim ličnostima.
U starom gradu Jafo jedne tople junske večeri, krajem prošlog veka, predsednik izraelskog PEN-a, Hanoh Bartov, pročitao je pred srpskim i izraelskim piscima fragment Hazarskog rečnika na hebrejskom jeziku u kome narodnosti gutaju narode, male ribe proždiru velike ribe: Irci Britance, Šiptari Srbe, Palestinci Jevreje.
Osnovno je pravilo teatra, po teoretičaru Stanislavskom, da lica na sceni ne smeju da okrenu leđa publici. Aplauz za okruglim stolom srpskih i izraelskih pisaca poneli su sa obala Jafo talasi Sredozemnog mora.
Prikaz je uspeo, jedino Pavić, po običaju, ostaje uzdržan. On je telavivskim novinarima saopštio da svako ko dođe u Jerusalim mora bar jedan pogrešan korak da napravi, jer je to sveti grad u kome bi se jedino Gospod mogao snaći.
Njegov uspeh na putu srpske nedelje u Tel Avivu, je nezapamćen. Za samo mesec dana, kako saopštava izdavač Maariv, objavljuju se tri izdanja Hazarskog rečnika u prevodu Dine Katan Bencion.
Na pitanje – “Kako se oseća pisac preveden na 25 jezika, posle toliko uspeha” – Pavić je odgovorio da postoje dve mogućnosti – “da se dobije infarkt ili da se pisac pravi kao da to s njim nema nikakve veze.”
On je izabrao ovu drugu.

1) Batja Gur u dnevnom listu Haarec (4.5.1990) donosi informaciju da je objavljen prevod sa srpskog na hebrejski jezik knjiga Milorada Pavića Hazarski rečnik, dok Ali Meir daje širu informaciju o ovoj knjizi.
2) Pod naslovom Putovanje u iščezlo carstvo, intervju, objavljen 13. 4. 1990. u Maarivu.
3) Ana Šomlo: Hazari ili obnova vizantijskog romana, Srpska književna zadruga, Narodna knjiga, BGZ 1990. Biblioteka Razgovori s piscima.

BlinkListblogmarksdel.icio.usdiggFarkfeedmelinksFurlLinkaGoGoNewsVineNetvouzRedditYahooMyWebFacebook

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License