Reč-dve o novom disku grupe Šira utfila – Eliezer Papo
Prvim diskom, čiji je naslov bio «Nagila aleluja» («Radujmo se, Gospoda hvalimo»), sastav «Šira utfila» («Pjesma i molitva») predstavio je domaćoj publici dotad uglavnom nepoznatu paraliturgijsku tradiciju mustarabi Sefarda – odnosno arapski govorećih Sefarda Bliskog Istoka. Njihov drugi disk «Arvit šel Šabat» («večernja služba Božija za Subotu») predstavljao je povratak na domaći teren. Njime je našoj publici predstavljena, nažalost podjednako nepoznata, tradicija domaćih Sefarda. Na disku se pojavljuju samo liturgijske pesme i napevi – i, gotovo isključivo, sarajevsko/beogradske melodije. Ovim trećim diskom, koji, po naslovu sedamnaeste numere, nosi sasvim odgovarujuće ime: «Bišaarajih Jerušalajim» - «Na kapijama tvojim, Jerusalime» (jer upravo su Jevreji Istoka stanovali nadomak Jerusalima - takoreći na njegovim kapijama), sastav «Šira utfila» ne samo da ponovo daruje našu publiku niskom bisera sefardske poezije i muzike – nego ovaj put to čak čini u sasvim sefardskom maniru - dočaravajući verno i unutrašnje i vanjsko jedinstvo sefardskog sveta. Unutrašnje – objedinjavanjem liturgijskog i sekularnog pevanja u jedinstven splet liturgijskih, paraliturgijskih, ljubavnih i rodoljubivih pesama - koje se nenametljivo smenjuju i rado jedne drugima ustupaju mesto (ponekad, čak, i u sklopu iste numere - kao u slučaju osme numerom ovog diska, u kojoj paraliturgijsku pesmu «Rece tefilati» - «Primi molitvu moju» odmah smenjuje tekst romanse «Morenika» - «Crnkica» - dok melodija ostaje ista - jer uvreženi je običaj da se ova praliturgijska pesma peva na melodiju ove romanse) bez velike pompe i bez mnogo sklonosti ka jasnoj kategorizaciji i katalogizaciji – što je toliko tipična karakteristika svih faza sefardske kulture i svih njenih subtradicija. Nasleđe u kome se najsvetije sekvence liturgije često pevaju na melodije španskih romansi, turskog sevdaha ili arapskog tarab-a – a pevanje na porodičnim i javnim zabavama često biva začinjeno liturgijskim sekvencama - teško se, naime, uklapa u striktnu zapadnu dihotomiju duša/telo, sveto/svetovno. Vanjsko jedinstvo sefardskog sveta, opet, ne ovom disku dolazi do izražaja kroz polifoniju muzičkih i tekstualnih tradicija – od hispanskih do onih otomasnko-turskog, arapskog ili balkanskog ozračja.
Takođe, vredi istaknuti da su neke baš naše, lokalne, tekstualne i muzičke tradicije ovim diskom, možda, spašene od sigurnog i potpunog zaborava – na primer: pesma «Anda mi amigo» («Hodi prijatelju») - ladino prepev čuvene pesme «Leha dodi» Ribi Šelome a-Levi Alkabeca – delo sarajevskog nadkantora Isaka Altarca (streljanog na Vracama, avgusta 1941) – ili, recimo, prelep primer makaroni (tako se u stručnom žargonu nazivaju pesme u koje su «udrobljeni» različiti jezici) stvaralaštva kod nas – pesma «Mi kamoha» («Ko je kao Ti»). Ova pesma ima šest strofa (koje tvore akrostih: Matatja hazak – odajući nam tako ime autora) od po četiri stiha. Svaki je stih na drugom jeziku – i to po uvek istom redosledu: hebrejski, ladino, turski i srpski. Jezik hebrejskih i ladino stihova je, naravno, besprekoran – dok turski i srpski stihovi odražavaju stepen do kog su Jevreji ovladali sa ova dva jezika u vreme kada je pesma napisana. Sudeći po sadržaju pesma je napisana potkraj otomanske vlasti - kad zbog opšteg raspada sistema centralna vlast u Istanbulu Jevrejima više nije pružala zaštitu stanovništvu - kako od hajduka:
Tešalah haroneha beohele ami,
Komo los kulevro(s) me morden a mi,
Efendum sultanum baken elimi,
Otima na(m) dušman, ajduk harami.
Pošalji svoj gnev na one koji jedu moj narod,
Kao zmije oni me ujedaju,
Gospodaru moj, Kralju moj – pogledaj na mene,
Otima nam dušman, ajduk haramija (razbojnik).
tako od pohlepe razularenih lokalnih vlastodržaca, osvete i para željnih aga i begova:
Timhe et Amalek ki jad al kes Ja,
Tanbien a Jišmael ke es mala haja,
Malimi dilir, duja! Duja!
Boska me ostave bres košulja.
Zbriši Amaleka koji je podigao ruku na presto Gospodnji,
A tako i ismaelitske zveri zle,
Što imanje moje hoće – zasitite se! zasitite se već!
Bosa me ostavi bez košulje.
Pesmu
Ir me kero madre a Jerušalajim
A pizar las jervas i artar me d'ejas.
En El me arimo jo,
En El me afiguro jo,
En El - Senjor de todo el mundo!
U Jerusalim, majko, hoću da idem,
Da se dotaknem trave (koja tamo raste) i opijem se njom,
Na Njega se oslanjam,
U njega se uzdam,
U Njega - Gospodara svog sveta.
su pevale hadžije, širom nekadašnjeg otomanskog carstva, spremajući se na put za Svetu Zemlju; oni koji su ih pratili – i svi oni koji su se nadali da će jedanput i sami krenuti na taj put. U Sarajevu su, tako, međudržavnu železničku stanicu Sefardi zvali Stasijon de Jerušalajim (Jerusalimska stanica) – jer su dotle rodbina i prijatelji pratili one koji su išli za Jerusalim. U vreme kad su i samo Sarajevo zvali malim Jeruslimom (Čiku Jerušalajim), i kad je svaki peti njegov stanovnik bio Jevrejin «jerusalimska» stanica je odjekivala rečima ove pesme.
Poslednja pesma na disku (jer šta već da se peva posle himne) je jevrejska nacionalna himna «Atikva» - «Nada» - čije su tri strofe ovde otpevane na tri različita jezika. Prva na lašon a-Kodeš – jeziku Svetinje (Hrama) – ili hebrejskom jeziku; druga na ladinu (i to onako kako je bilo uobičajeno u našim krajevima – gde se, u skladu sa već pomenutim sefardskim nedostatkom sluha za podelu na svetovno i duhovno, nacionalno i versko, ista pevaala u sklopu službe Božije za praznik Simhat Tora – Radost Tore) – i treća na judeo-arapskom jeziku – čime su, još jednaput zaokružene duhovne granice Virtualnog Sefarad-a.
Ovim diskom sastav Šira utfila nam, čini mi se, signalizuje i svoju nameru da se od kurioziteta na našoj javnoj sceni pretvori u instituciju. Nadam se da će u tome i uspeti.
Eliezer Papo
