Realizam O Rusiji

Joška Fišer
Realizam o Rusiji

Rusija će s još većom upornošću sprovoditi strategiju za obnovu postsovjetskog poretka na teritoriji koju naziva "obližnjim inostranstvom" nakon izvojevane pobede nad Gruzijom. Evropa ne treba da gaji iluzije povodom ovoga, već bi trebalo da počne da priprema sebe. Međutim, dok Evropska unija razmatra šta joj je činiti, na snazi je hladni realizam, a ne histerično preterivanje.
Nažalost, izjednačavanje aktuelne situacije na Kavkazu sa invazijom Sovjetskog Saveza na Čehoslovačku 1968. ne predstavlja dokaz ove vrste realizma. Ni Zapad ni NATO ne predstavljaju odlučujuću stratešku pretnju za Rusiju, već te pretnje potiču od islamskog juga i Dalekog istoka, naročito od supersile u usponu, Kine. Štaviše, snaga Rusije se ni na koji način ne može uporediti sa moći koju je imao bivši Sovjetski Savez.
Zapravo, Rusija u demografskom smislu prolazi kroz dramatično propadanje. Osim što izvozi sirovine, ona nema puno toga da ponudi svetskoj ekonomiji. Uprkos sve većim prihodima od nafte i gasa, njena infrastruktura je i dalje zaostala, dok uspešna modernizacija privrede nije na pomolu. Isto tako, politički i zakonski sistem Rusije je autoritarni, dok su brojni problemi u vezi s nacionalnim manjinama i dalje aktuelni. Kao rezultat toga, to što Rusija trenutno osporava teritorijalni integritet Gruzije moglo bi se pokazati kao ozbiljna greška u ne tako dalekoj budućnosti.
S obzirom na strukturalnu slabost, ideja o novom hladnom ratu je obmanjujuća. Hladni rat je pred-stavljao takmičenje u izdržljivosti dva gotovo podjednako snažna rivala, pri čemu je onaj slabiji na kraju morao da se preda. Rusija ne poseduje kapacitete za vođenje još jedne takve borbe. Međutim, kao obnovljena velika sila, nova Rusija će blagovremeno ulagati napor da ide za ostalim velikim silama onoliko dugo koliko je to u skladu s njenim mogućnostima i interesima; ona će se usredsrediti na sopstvenu sferu uticaja i svoju ulogu svetske energetske sile; osim toga, iskoristiće prilike koje joj se pružaju na globalnoj skali da ograniči moć Amerike. Ipak, ona neće moći da ozbiljno izazove SAD, ili gledano u budućnost, Kinu, na način na koji je to Sovjetski Savez nekada činio.
Sada je jasno da će Rusija ubuduće još jednom nastojati da ostvari suštinske interese uz pomoć vojnih snaga, naročito u "obližnjem inostranstvu". Ali Evropa nikada ne sme da prihvati povratak velike moćne ruske politike, koja počiva na ideji da je sila pravična. Zapravo, zbog ovoga dolazi do obnove sukoba Rusije sa Zapadom, budući da je nova Evropa zasnovana na principu nepovredivosti državnih granica, a sukobi se rešavaju mirnim putem, kao i na principu vladavine prava, tako da bi odricanje od ovih principa zarad koristi od imperijalističkih zona uticaja bilo ravno poricanju sopstvenih stavova. Dalja ekspanzija NATO ka Istoku, međutim, biće moguća samo uz žestoko protivljenje Rusije. Niti će ovakva politika na bilo koj način pružiti veću bezbednost, budući da iziskuje obećanja koja neće biti ispunjena tokom vanrednog stanja, kao što sada možemo primetiti u Gruziji.
Zapad isuviše dugo nije obraćao pažnju na jačanje Rusije, te nije bio spreman da prihvati posledice toga. Ali nije samo Rusija ta koja se promenila, već i ceo svet. Američki neokonzervativci rasipaju snagu i moral svoje zemlje na nepotrebni rat u Iraku, namerno slabeći jedinu svetsku silu sa Zapada. Kina, Indija, Brazil, Rusija i Persijski zaliv danas predstavljaju nove svetske centre eko-nomskog rasta , a uskoro će postati i sedišta moći na šta treba biti spreman. Uzimajući u obzir ove realne činjenice, pretnjom da će biti isključena iz G8, Rusiji nije mnogo poljuljano tlo pod nogama. Evropska razjedinjenost i nesposobnost odražava sliku Zapada koji je delimično izgubio dodir s geopolitičkim realnostima.
Reakcija na povratak imperatorske, moćne, ogromne politike Rusije nema veze sa kažnjavanjem ove zemlje, ali zato i te kako ima veze sa utvr-đivanjem urođenih pozicija moći na Zapadu, a posebno u Evropi. Za ovo je potrebno preduzeti nekoliko mera: Uvesti novi politički dinamizam u odnosu na Tursku da bi se ova zemlja, bitna za evropsku bezbednost, trajno povezala sa Evropom; Stati na put politici Moskve zavadi pa vladaj usvajanjem zajedničke politike EU u oblasti energetike; Preduzeti ozbiljnu inicijativu za jačanje evropskih odbrambenih sposobnosti; Potrebno je da se EU više posveti Ukrajinii u cilju očuvanja njene nezavisnosti i obezbediti veću slobodu putovanja za sve istočne susede EU.
Sve ovo, i još mnogo više, potrebno je da bi se Rusiji stavilo do znanja da Evropa nema nameru da ne preduzima ništa dok se ona vraća na ogromnu, moćnu politiku.
Verovatno ništa od ovoga neće biti sprovedeno u delo, te je upravo ta nepreduzimljivost velikim delom izvor ruske snage i evropske slabosti. Isto-vremeno, čovek, ipak, ne treba da gubi iz vida zajedničke interese Rusije i Zapada koji ih povezuju. Treba negovati saradnju između njih što je moguće više. Isuviše je očigledno da što se ruske elite tiče, slabost i saradnja se međusobno isključuju. Stoga, ko god želi saradnju s Rusijom, što je u interesu Evrope, mora da bude jak. Ovo je lekcija koja se može izvući iz nasilja na Kavkazu koju Evropa mora pod hitno da usvoji.

Autor je bivši nemački ministar spoljnih poslova i zamenik kancelara od 1998. do 2005, a gotovo 20 godina je bio lider nemačke Partije zelenih

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License