Razgovor Sa Marijom Todorovom

Marina Vulićević
Razgovor sa Marijom Todorovom

Opasno je kada se stereotipi kristalizuju, kada se instrumentalizuju ili se njima manipuliše u političke svrhe. Tada treba da se borimo protiv njih. To se i desilo sa postojećim stereotipima o Balkanu
Nemoguće je da Vas u ovom trenutku, kao vrhunskog balkanologa, ne pitamo o kosovskom problemu. Već ste u svojim prethodnim analizama konstatovali da u ovom sporu niko nije nevin…
Plašila sam se da ćemo razgovor početi sa Kosovom, jer nemam odgovor za Kosovo. Teškoća je u tome što je, naravno, nemoguće predvideti šta će biti, ali taj problem počeo je sa raspadom Jugoslavije i to je, kako vidim, poslednja faza te dezintegracije. Pogledajmo činjenice: Kosovo je praktično već nezavisno i pod protektoratom je NATOa. Već pre nekoliko godina u sedištima zapadne Evrope i Ujedinjenih nacija odlučeno je da Kosovo treba da bude nezavisno. Taj utisak stekla sam u razgovorima sa diplomatama i političarima, ali ne na osnovu direktnih dokaza. Jedini prigovor na ovo pitanje dala je Rusija, zbog stanja u Čečeniji i Osetiji. Najveći problem je sada u tome kakva će biti lančana reakcija koju bi pokrenula formalna nezavisnost Kosova. Dakle, gde će sve u svetu isti procesi biti aktivirani. Ali, recite mi, kada je u istoriji takva ideja nešto sprečila? Činjenica je da nemam informacije šta se stvarno dešava u diplomatskim krugovima, ali ono što vidim jeste da je za Srbiju najbolje da obavi dobre pregovore koji podrazumevaju brzi ulazak u Evropsku uniju.
Koji je doprinos politike Zapada sadašnjoj situaciji?
Problem Kosova potiče još od početka 20. veka i ne mislim da treba kriviti Zapad. On je krenuo od odnosa unutar Jugoslavije u kojoj su Albanci bili jedini koji nisu bili Sloveni. U pitanju je najjednostavniji nacionalizam, kao u Palestini. U mom članku koji je preveden u srpskom časopisu "Reč" uvredila sam Srbe, jer sam rekla da su kao Palestinci u Izraelu, uvredila sam Jevreje, jer sam rekla da je Kosovo kao Palestina. Ali, ja to tako vidim. To je nacionalni oslobodilački pokret koji ne izgleda naročito privlačno. Nijedan nasilnički pokret nije privlačan, iako se zove nacionalnooslobodilački pokret.
Kako deset godina posle objavljivanja "Imaginarnog Balkana" posmatrate situaciju u širem regionu Balkana?
Najvažnije je da više nema rata, to je naravno najvažnije. Ne mislim da je rat u Jugoslaviji uticao na druge zemlje Balkana, bio je to građanski rat, uprkos svemu što je rečeno, u kojem se raspala jedna država. Posle deset godina desilo se preuređenje prostora nekadašnje Jugoslavije i stvaranje novih zemalja. To se dešava svuda u svetu, federacije mogu da postoje i da se raspadnu. U Čehoslovačkoj smo to videli, ali, Bogu hvala, bez krvi. Možda to vidimo i u Britaniji, jer je škotski parlament glasao za otcepljenje. Ko zna, možda će se i zapadna Evropa sastojati od manjih država u okviru veće federacije? To nije nikakva tragedija, važno je da je rat završen. Sada već možemo da vidimo da su odnosi među bivšim zaraćenim stranama nekadašnje Jugoslavije bolji i da, čak, negde postoji uzajamna nostalgija što je, zapravo, divno. Termin "balkanizam" je retorički korišćen na Zapadu, kasnih 80ih i ranih 90ih godina, kao podrška manjku želje da uključi Balkan u evropski razvoj. Tematski je Balkan getoiziran i proglašen različitim. Do kraja devedesetih mislila sam da je taj razgovor neprobojan, jer mi se činilo da zavisi od odluka političke elite zemalja zapadne Evrope: "Ne želimo da imamo veze sa prljavim i siromašnim delom Evrope". Ali, raspadom Jugoslavije, nenamernim posledicama i posebno odlukom da Jugoslavija bude bombardovana 1999. godine, uvela je NATO trupe, i one nikada nisu otišle sa Balkana. Od tog trenutka, Zapad je na Balkanu i tako je i Balkan na Zapadu. Pre toga nije bilo ni razgovora o Rumuniji i Bugarskoj, a sada su deo Evropske unije. Neizbežno će i Hrvatska uskoro biti u EU, za njom i Makedonija i Srbija. Balkanci će biti u Evropi, Srbi će biti u Evropi, pre ili kasnije.
Dakle, stereotipi o Balkanu kao uzburkanom i nasilnom regionu odredili su dobrim delom politiku Zapada?
Stereotipi su odigrali svoju ulogu. Ne možemo da postupamo bez stereotipa, ljudski um je tako sklopljen. Stereotipi su nešto neophodno. Počinjemo od nečeg apstraktnog, što je obično stereotipno, i onda se usredsređujemo na detalje i prilagođavamo stereotipe ili ih rušimo i stvaramo nove. Opasno je kada se stereotipi kristalizuju, kada se instrumentalizuju ili se njima manipuliše u političke svrhe. Tada treba da se borimo protiv njih. To se i desilo sa postojećim stereotipima o Balkanu. Ima i dobrih stereotipa. Na primer, da su ljudi Balkana otvoreni i maštoviti. I kada govorimo o Zapadu ili o srednjoj Evropi, i to su stereotipi. Stereotipi nisu sasvim izmišljeni, obično su i tačni. Često su sve te loše stvari koje su rečene o Balkanu zasnovane na individualnim događajima, ali opasno je kada se prenose na celi region. Sada stereotipi nisu aktivni, ali ne znači da su nestali. Uvek postoje stereotipi koji se odnekud mogu izvući i pokazati nekome, kako bi u njemu izazvali krivicu. To nema veze sa Balkanom, već sa načinom na koji se ljudi odnose jedni prema drugima.
Koliko Balkan nestaje kao region i koliko je geografski i teorijski deo globalnog sveta?
Teško je reći. I dalje Balkan postoji kao geografski prostor, sa svojim istorijskim osobenostima. Postoji, međutim, zajednički evropski mentalitet naročito kod mladih koji puno putuju. Ne samo na Balkanu, već i u celoj Evropi. Vidite kako je u usponu kulturni nacionalizam. Mladi nacionalizam ne uzdižu na opasan način, već izdvajaju neke njegove osobenosti, ističući suverenitet. To je zanimljivo.
Kako Srbija da "izleči" svoj položaj na Balkanu i u Evropi?
Strateški, ne vidim alternativu ulasku u Evropsku uniju. Lošije je biti izvan EU, ukoliko je neka susedna zemlja u njoj. Osim ako niste bogata Švajcarska, pa sebi to možete da priuštite. Cena za to je ono što je nametnuto, a to mnogi u Srbiji ne bi voleli. To je pitanje izbora. Shvatam da je to često ponižavajuće, da su to dupli standardi, i svi to znaju, i to vidimo u saradnji sa Haškim tribunalom. Pitanje je koliko je u Srbiji politička elita spremna na odricanja.
Balkan je i metafora?
Balkan je metafora za nasilje, nered, rat, nešto što ide uz raspad velike politike i stvaranje manjih. To ne znači da se ova metafora ne može promeniti, i da je uvek bila takva. Sve ima svoj početak i potencijalni kraj.
Šta Srbi da rade sa krivicom koja im je nametnuta?
Lično ne verujem u kolektivnu krivicu, ni u slučaju Nemaca, gde je kolektivna krivica otišla tako daleko. U Srbiji više vidim odbrambeni stav nego krivicu. Nisam videla javnu raspravu u Srbiji gde bi se ljudi zaista suočili sa onim što se desilo. Ipak, pronađeni kamion sa leševima izazvao je veliki šok. Ne optužujem Srbe, jer, najzad, to se desilo pre deset godina. Čini mi se da je mnogo političara iz prethodnog perioda u političkoj igri i zbog toga postoje poteškoće. Nemcima je trebalo 20 godina. Tek je generacija iz ž68. godine pitala svoje očeve šta su radili tokom Drugog svetskog rata. Stoga, nestrpljivi su ljudi koji kažu da se Srbi ne suočavaju sa svojom krivicom.
Politika

BlinkListblogmarksdel.icio.usdiggFarkfeedmelinksFurlLinkaGoGoNewsVineNetvouzRedditYahooMyWebFacebook

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License