RAUL JOSIPA TAJTELBAUM
Raul Tajtelbaum rođen je 13. decembra 1931. godine u Prizrenu od oca Josipa i majke Pauline rođene Vajsberger. Sada živi u Izraelu gde je početkom pedesetih godina otslužio vojni rok u izraelskoj armiji i oficirsku akademiju. Studirao je istoriju i ekonomiju na hebrejskom univerzitetu u Jerusalimu. Po dolasku u Izrael iz Jugoslavije uključiio se u Izraelsku Komunističku partiju, gde je bio jedan od rukovodilaca komunističkih studenata. A bio je član Centralnog komiteta i Politbiroa. U mandatu 1972-1973. godine bio je predsednik Centralnog komiteta, tako da je do 1977. godine aktivno učestvovato u političkm životu zemlje. Od 1957. godine radi kao prfesionalni novinar, u početku u organu Komunističke partije Izraela, a od 1969. godine kao ekonomski komentator i parlamentarni dopisnik najvećeg-najtiražnijeg izraelskog dnevnika gde i sada radi. Inače, Raul je otac dveju kćeri, jedna je arhitekta a druga je kompzitor. Evo šta nam Raul svedoči i kazuje. Tekst svedočenja za "Jad Vašem" dat oktobra 1967. godine.
"Rođen sam 13. decembra 1931. godine u Prizrenu gradu u Jugoslaviji koji se nalazi nedaleko od albanske granice. U Prizrenu smo bili jedina jevrejska porodica. Moj otac dr Josip Tajtelbaum, rođen je u Poljskoj, varošica Budzano. Došao je u Prizren iz Beča posle prvog svetskog rata. U Beču je apsolvirao medicinu a u Prizren je došao na osnovu jednog konkursa jugoslovenske vojske koja je tražila vojne lekare. Od sredine dvadesetih godina moj otac je služio kao vojni lekar prizrenskog garnizona. Kasnije se oslobodio vojne službe i postao civilni lekar u Prizrenu na kojoj je dužnosti ostao sve do dana okupacije Jugoslavije 1941. godine.
Moja majka Paulina (rođena Vasjberger) Tajtelbaum isto je poreklm iz Poljske. Rođena je u mestu Bučac. Za vreme prvog svetskog rata prešla je sa porodicom u Beč. Za moga oca se udala 1927. godine, kada je već služio kao vojni lekar u Prizrenu. Posle svadbe u Beču, došla je u Prizren.
Ceo ovaj kraj, uključujući i Prizren, karakterističan je po raznovrsnosti stanovništva. Ono je bilo u osnovi sastavljeno od četiri naroda: Srba, Crnogoraca, Albanaca i Turaka.
A bilo je i nešto Roma. Od Prizrena, Priština je udaljena nekih 70 kilometara, gde je postojala jevrejska zajednica. Ali, u samom Prizrenu, između dva svetska rata, bili smo jedina jevrejska porodica. U doba mog osnovnog školovanja nisam nikada osetio, ni ja, ni moja porodica, neki neprijateljski odnos prema nama od strane stanovništva. Obrnuto, odnosi su bili veoma prijateljski, bez trunke antisemitizma. Istina, pred sam rat 1940. godine, kada je tadašnja jugoslovenska vlada vodila plitiku zbližavanja sa silama osovine i na kraju pristupila Trojnom paktu, osetile su se u zvaničnoj politici neke osnove antisemitizma. Naročito što se tiče primanja Jevreja na univerzitete. Sećam se briga u mojoj porodici povodom tih novih tendencija u Jugoslaviji. Ali, sve to nije uticalo na odlične odnose sa našom neposrednom okolinom u Prizrenu.
U kući sam dobio opšte vaspitanje, koje nije bilo jevrejko. Još kao student u Beču, moj otac je bio aktivan u cioni¬stičkom pokretu. Ali svakodnevne brige, pa činjenica da je živeo daleko od jevrejskog centra, bacile su u zaborav taj deo njegove biografije. Izuzev jedne male knjižice o jevrejskoj istoriji, koja je bila izdata pre rata od strane Saveza jevrejskih opština u Beogradu. Ja lično nisam imao u svom detinjstvu nikakvih kontakata sa jevrejskom tradicijom. U kući sam dobio jedno univerzalno vaspitanje, a u školi ono što se tada učilo. Rat je za nas počeo aprila 1941. godine. Pod udarcima nemačkih hordi i njihovih saveznika i Prizren je brzo pao. Moj otac se tada nalazio kao lekar u rezervi i uspeo je sa jednom grupom da se vrati u Prizren i da ne bude odveden u zarobljeništvo u Nemačku. Ubrzo su nemačke jedinice bile zamenjene intalijanskim okupacionim snagama, a civilnu vlast su preuzeli Albanci, jer je takav bio dogovor sa !talijanima, fašistima. Politika okupatorskih snaga i albanske kvislinške vlasti bila je usmerena protivu lokalne iteligencije srpskog i crnogorskog življa. Plašili su se da ta inteligencija ne pobuni mase protivu okupatorskog režima.
Početkom 1942. godine moj otac, zajedno sa nekoliko desetina Srba i Crnogoraca biva uhapšen i oteran u koncen¬tracioni logor u Albaniju. Logori su bili podeljeni u dve grupe. Jedna grupa je bila monarhistički nastrojena i simpatisala je kraljevsku vladu u Londonu, a u drugoj većoj grupi bili su komunisti i simpatizeri NOP kojoj je pripadao i moj otac. Inače, on je u logoru radio kao logorski lekar.
Početkom 1942. godine upoznao sam jednog omladinca, stolara lcu Naumovića, koji je bio organizovan i ilegalno je radio. Krajem 1944. godine on je otišao u partizane gde je i poginuo. Iste 1942. godine bio sam organizovan u Omladinsku organizaciju koja je u Prizrenu bila vrlo aktivna u kojoj sam radio do kraja leta 1943.godine. Konspirativne sastanke smo održavali na Kaljaji (stara tvrđava kod Prizrena) u kojoj su uglavnom stanovali Srbi. Na tim sastancima slušali smo informacije o stanju na ratištima, na njima smo dobijali i za¬datke koje treba da izvršiumo, kao na primer štampane biltene sa vestima, koje smo rasturali među stanovništvom, pratili pokrete okupatorskih vojnih jedinica, zatim smo bili neka vrsta stražara po raznim ulicama, pogotovu kada su se održavali ilegalni sastanici mi smo jedni druge obaveštavali unapred dogovorenim znacima i signalima o opasnostima i tako obaveštavali o eventualnoj opasnosti svoje starije drugove, koji su nam i davali sve zadatke.
Sećam se jednog velikog uzbuđenja među svim ilegalnim grupama u gradu, kad nas je mnogo bilo raspoređeno po gradu, radi obaveštavanja u slučaju neke opasnosti, a radilo se o pokrajinskom savetovanju sa učešćem Svetozara Vukmanovića Tempa, maja 1943. godine. O ovom sam saznao tek posle rata.
Naša omladinska ilegalna organizacija imala je i zadataka vršenja sabotaže prema italijanskom okupatoru i albanskim kvislinzima. Tako smo mazgama ubacivali klikere u uši, od čega su one gubile ravnotežu, zatim smo sipali šećer ili pesak u benzinske rezervoare vojnih automobila. Potom smo krali delove oružja i oružje od italijanskih vojnika. Radili smo na sakupljanju novčanih priloga, lekova i sanitetskog materijala što je sve slato u odrede. Tako sam ja sve sanduke sa lekovima, koje smo imali u kući, dao za partizane.
Poviše Prizrena nalazi se stara tvrđava Kaljaja, na čijem su prednjim zidovima Italijani ispisali veliku fašističku parolu "Rex-Dux (Kralj i Duče) koja je bila svetleća, a mi smo je premazali krečom jedne noći uoči nekog italijanskog praznika. Italijanski fašisti, a i albanski, u centru grada su bili postavili sliku Musolinija i kralja Emanuela, čija je veličina bila oko šest metara, naslikane na platnu, koje smo mi jedne noći pocepali.
Nekoliko desetina jevrejskih porodica iz ostalih delova Jugoslavije našlo je sklonište u Prizrenu poslednjih meseci okupacije. Živeli su pod tuđim imenom i prezimenom sa faIsifikovanim dokumentima. Krajem leta 1943. godine s majkom odlazim za Albaniju bliže logoru u kom mi je bio otac. Kada je Italija kapitulirala u logoru je bilo veliko veselje i slavlje i istog dana su se organizovali u partizanski odred i priključili se albanskim partizanima, koji su se kasnije priključili Makedonsko-kosovskoj brigadi. No, nakon kratkog vremena stigli su Nemci sa svojim jedinicama i albanskim kvislinzima i pokrenuli velike operacije protivu NOP. Moj otac, kao lekar, bio je u albanskim partizanima.
Ja i majka smo takođe bili u albanskim partizanima zajedno sa ocem. Kada smo prešli u Tiranu, neki naši poznanici su rekli mom ocu "Doktore, šta ti tražiš u ovoj tuđoj sredini? Vrati se u Prizren, pa ćemo tamo da te branimo". I tako smo se početkom 1944. godine vratili u Prizren. Ja se povezujem u ilegalni rad ponovo, a to čini i otac. Za to vreme u Prizrenu je lečio nekoliko ranjenih partizana potajno, gde su ilegalno dovedeni ili u okolna srpska sela.
Jedno jutro, rano, grupa esesovaca Skenderbegovaca utovariše nas u prazan vojni kamion i u pratnji nekoliko esesovaca sproveli su nas za Prištinu. U Prištini, u jednom školskom dvorištu bili su već skoncentrisani svi Jevreji iz Prištine i ostalih del ova Kosova i Metohije, Raške pa i iz Crne Gore. Tu nas je bilo nekoliko stotina. Utovarili su nas u teretne vagone i sproveli nas u logor na "Sajmište" koji je bio pod upravom ustaša. Tu smo i prežive!i prvo bombardovanje saveznika kada su bombardovali most na Savi. Sa "Sajmišta" su nas oterali u logor Bergen-Belzen bizu Hanovera u Nemačkoj. U transportovanju do logora nismo imali ni vode ni hrane. Stigli smo u taj koncentracioni logor. Zašto nas nisu sve likvidirali postoje dve verzije: prva je da smo mi bili sa teritorije Albanije, a Albanija je saveznik Nemačke, a druga je bila da su Nemci imali nameru da nas zamene za svoje zarobljene.
Znam daje tih dana učitelj Josip Levi, inače rabin iz Prištine, okupio nas mlađe i učio nas hebrejski jezik ispisujući slova na pesku u ktugu logora. Tu sam naučio i pesmu ha hebrejskom o Trumpeldoru koju sam tada prvi put čuo. Stanje u logoru je postajalo sve teže i nepodnošljivije. Glad je trajala mesecima. Zavladala je i epidemija tifusa, koja je pokosila nekoliko života. Zbog iznemoglosti niko se nije mogao osloboditi vašaka. Logorski krematorijumnije bio u stanju da sagori sve žrtve, pa su leševi slagani pred barakama. Da bi se uprava logora rešila tih leševa ona ih je spalila na licu mesta, gde su danima goreli.
Zbog gladi i iscrpljenosti, ljudi su gubili dostojanstvo i ono ljudsko i izgledali si kao živi kosturi. Sva ljudska osećanja su nestajala. Oni, koji su imali iole snage, po logoru i oko njega tražili su ma šta da pojedu. Kada su saveznici stigli, engleski vojnici su spalili ovaj logor da se ne bi širila epidemija tifusa, a hiljade leševa je ostalo neidetifikovanoi sahranjeno u masovne grobnice. Kasnijim istraživanjem je utvrđeno da od 41.000 Jevreja, koliko ih je bilo krajem 1944. godine u ovom logoru, njih 28.000 je umrlo, ili spaljeno preko svih ljudskih osećaja.
U ovom logoru moja majka je marta 1944. godine bila zaražena tifusom, ja nešto kasnije, a potom i otac. Posle apri¬la, od nas niko više nije imao ljudski oblik, ni izgled; Savezničke armije su se približavale logoru. Nama, koji smo bili koliko toliko pokretni, naredili su nemački fašisti da idemo na železničku stanicu. Razlog za ovu nemačku odluku nije mi ni do danas jasan ni poznat. Pošto je majka bila bolesna od tifusa, a da se ne bi rastali, ja sam je vukao do stanice. U logoru su ostali samo oni koji su se razdvajali sa životom, koji su bili već nepokretni od bolesti i iscrpljenosti.
Utovarili su nas u vagone i počelo je "putovanje smrti" po srušenojivelikoj Nemačkoj. To putovanje u zatvorenim vagonima, bez vode i hrane, trajalo je dve nedelje. Putovali smo oko Berlina, bili bombardovani od strane savezničke avijacije, jer nisu znali o kakvom se teretnom transportu radi. Od svih ostalo je u životu svega nas 100 do 150. Noću 24. aprila naš voz se zaustavio i kada je jutro osvanulo oko transporta više nije bilo Nemaca, koji su ga sprovodili. Vozje stajao na otvorenom ptužnom putu. Odjednom je neko povikao Rusi!, Rusi! Sovjetska konjička prethodnica približila se vozu i otvorili su sva vrata. Preživeli su puzeći izišli napolje. Bili smo slobodni.
Mesto gde smo bili oslobođeni, bilo je nedaleko od reke Elbe, gde su se i srele ruske i američke jedinice. S obzirom da su borbe i dalje trajale, sovjetski vojnici nisu imali vremena da se bave nama, oni su čitavu kompoziciju doveli do sela, proterali iz kuća nemačke seljake i rekli nam da se tu smestimo za jedno vreme, a oni su nastavili sa napredovanjem.
Od iscrpljenosti nismo se mnogo mogli ni radovati slobodi. Jeli smo sve što smo našli u tim seljačkim kućama. Nekliko preživeih logoraša i posle oslobođenja je umrlo u Nemačkoj. Ja sam prebolovao tifus, za vreme košmarskog kružnog putovanja po Nemačkoj u plamenu. Kada smo bili oslobođeni bio sam toliko oslabio, da nisam mogao da hodam. Svi tifusari su od strane Rusa bili prebačeni u karantin, a kasnije sam saznao da je to Milberg u današnjoj Nemačkoj demokratskoj republici, nedaleko od varošice Torgau. Otac je umro početkom maja, nedelju dana nakon oslobođenja. Tamo sam ga i sahranio u nemačkoj zemlji. Kada smo se ja i majka malo oporavili juna 1945. godine, nismo čekali zvaničnu repatrijaciju, već smo samoinicijativno, iz Nemačke, preko Praga i Budimpešte, stigli u Prizren. Iznenadili su se kada su videli da smo preživeli rat.
Priznat mi je status borca NOV Jugoslavije i posedujem boračku knjižicu broj A 26873 od 20. maja 1948. godine. Povratkom u Prizren,nastavio sam školovanje u prizrenskoj gimnaziji. Radio sam kao aktivista. Bio sam član SKOJA i član gimnazijskog komiteta. Učestvovao sam na omladinskim radnim akcijama i bio udarnik. U Beograd sa majkom prelazim 1948. godine, gde sam nastavio školovanje u Prvoj muškoj gimnaziji, a stanovao sam u Jevrejskom studentskom domu. U Beogradu sam takođe bio aktivan. Postao sam član KPJ, a radio sam kao novinar i bio urednik.
S obzirom da je majka imala brata i sestru u Palestini, koji su nas pozvali da tamo živimo i mi smo 1949. godine otišli iz Jugoslavije. Juna meseca 1949. godine brodom "Radnički" stigli smo u Haifu.”
Kao što se vidi detinjstvo i mladost Raula Tajtelbauma su bili izuzetno teški, tragični i užasavajući. On je heroj svoga doba i svoje generacije. Veliki paćenik i mučenik. Ali i pobednik nad svim zlim sudbinama.
Tajtelbaum Raul