Rat Sa Egiptom I Izraelska Agresija

RAT SA EGIPTOM I „IZRAELSKA AGRESIJA")
(„Zašto je Tito prekinuo odnose sa Izraelom", NIN br. 2050 i 2051)
Bio sam poslednji jugoslovenski poslanik u Izraelu od leta 1964. do raskida diplomatskih odnosa 13. juna 1967. Prateći, koliko sam znao i mogao, kretanje odnosa vojnih snaga na Bliskom istoku, a posebno eskalaciju krize s obe strane fronta, dočekoa sam rat 1967. bez iznenađenja i bojazni, bar što se tiče sudbine Izraela koji je pre toga 1956. izveo munjeviti (agresivni) rat („Rat od 100 sati") protiv Egipta!
U prilog ličnom viđenju stvari uoči i na sam dan izbijanja rata, navodim dve na prvi pogled beznačajne stvari. Prvo, kada su izraelske vlasti uoči samog rata naredile svim građanima da u dvorištima svojih kuća kopaju zaštitne rovove od bombardovanja, nisam to učinio jer sam bio uveren da se radi o psihološkomoralnoj pripremi stanovništva za predstojeće događaje, a ne o stvarnoj opasnosti za Izrael. Drugo, kada sam nekoliko sati posle izbijanja rata dobio iz Beograda zadatak da hitno javim plan o evakuaciji (spasavanju) naših građana odgovorio sam da u Izraelu ne preti nikakva opasnost za nas i naše građane, a ako se u Beogradu o tome više i bolje zna, molim da me o tome odmah izveste! Na to nisam dobio ni odgovor niti mi je upućeno novo pitanje. Na povratku u Beograd saznao sam da je moj odgovor izazvao iznenađenost merodavnih od kojih sam do poslednjeg dana krize primao procene iz kojih je provejavalo mišljenje da će ishod predstojećeg ratnog sukoba biti koban po Izrael.
Pošto su naše vesti iz Izraela uoči rata primane, izgleda, kao irelevantne, od mene nije tražena posebna procena stvari sa tla Izraela. Prva prilika koja mi se pružila da to učinim bila je napred spomenuti kratki odgovor tehničkoj službi SSIPa koja se starala o našim građanima na radu u Izraelu i drugde.
U toku sedmodnevnog rata na izraelsku teritoriju nije pala ni jedna bomba, izuzev nekoliko neuspelih pokušaja bombardovanja u oblasti Galilejskog jezera i malog mesta Hadere, u blizini Tel Aviva. Tako smo mi, kao i ostalo stanovništvo, proveli taj rat kao da se vodio daleko od izraelskih granica.
S obzirom na ocene i procene koje sam iz zemlje dobijao do samog izbijanja rata, nije me iznenadila vestinstrukcija (14. juna 1967) da prenesem izraelskom MIPu našu odluku o raskidu diplomatskih odnosa „zbog izvršene agresije". Pošto je o tome već bio izvešten izraelski poslanik u Beogradu, Aba Eban, izraelski ministar inostranih poslova mirno i bez polemike primio je moje saopštenje i na sledeći način (po mom najboljem sećanju) isto prokomentarisao:
Vrlo nam je žao, dragi prijatelju, što vaša zemlja raskida diplomatske odnose s Izraelom, ali, molim vas, prenesite vašim merodavnima da mi mnogo bolje poznajemo Arape nego vaša zemlja koja je udaljena nekolike hiljade kilometara od Bliskog istoka. Mi smo ovog puta tako postupili zbog neoborivih dokaza i dokumenata koje smo zaplenili da su udruženi Arapi išli na likvidaciju Izraela. I još nešto, molim, prenesite vašima: ko su i kakvi Arapi kao prijatelji uveravam vas da ćete se i sami uveriti kada se prvi put nađete u nevolji i zatražite njihovu pomoć i podršku.
I zaista, Ebanovo predskazanje kao da se obistinilo 1968, kada je Naser glatko otklonio Titovu ličnu poruku kojom se traži i moli Naserova javna podrška odbrani suvereniteta Jugoslavije kao nesvrstane zemlje u mutnoj situaciji nastaloj posle sovjetske vojne intervencije u Čehoslovačkoj. Najzad, dužan sam da podsetim da je naše poslanstvo bilo tretirano sa najvećom pažnjom i predusretljivošću zvaničnih i nezvaničnih do poslednjeg dana našeg boravka u Izraelu.
Kada je reč o našem prekidu diplomatskih odnosa s Izraelom 1967, pre svega treba podsetiti na našu drugačiju odluku u pogledu Izraela 1956, kada su UN okvalifikovale anglofrancuskoizraelsku invaziju na Egipat kao agresiju, te kada je, znači, bilo mnogo razumljivije raskinuti diplomatske odnose ne samo sa Izraelom!
Dok su UN 1956. zaključile da trojna invazija Egipta predstavlja grubi vid kršenja Povelje, Naser je uoči rata 1967. poduzeo niz fatalnih ratnohuškačkih vojnopolitičkodiplomatskih mera (odstranjivanje mirovnih snaga UN sa Sinaja, dovođenje nekoliko divizija na granice Izraela, blokada plovidbe zalivom Akaba) praćenih gromoglasnim pretnjama o neposrednom uništenju Izraela.
S obzirom na opšteprihvaćeno leksičko tumačenje pojma agresije „kao ničim izazvanog napada jedne države protiv druge države" očigledno nema mesta oceni istočnoevropskih zemalja i Jugoslavije o tome da je rat 1967.bio delo isključivo „izraelske agresije".
Činjenica da je Rumunija, članica Varšavskog pakta, mogla da ne raskida diplomatske odnose s Izraelom, opravdano nameće pitanje ko je u Moskvi bio odlučniji zagovornik raskida diplomatskih odnosa SSSR ili Jugoslavija.
Pošto se godinama raskid diplomatskih odnosa zvanično tumači kao izraz naše principijelnosti u međunarodnim poslovima, logično se nameće pitanje zašto nismo na isti način postupili posle sinajskog rata, 1956. Odgovor na ovo neugodno pitanje, po mom mišljenju, leži u tome što pedesetih godina takve i slične krupne odluke nisu donošene neprikosnovenim ličnim autoritetom šefa države, nego više kolektivno.
Ne uviđajući ili ne hoteći da uvidi nastale krupne promene odnosa snaga na Bliskom istoku posle rata 1956, kada su SAD sve više preuzimale ulogu zaštitnika svih zapadnih interesa u tom delu sveta, uključujući zaštitničku ulogu nad Izraelom Jugoslavija je gajila preveliku nadu da će Specijalno zasedanje UN (21. juna 1967.), posvećeno bliskoistočnoj krizi, prisiliti Izrael na bezuslovno povlačenje s okupiranih arapskih teritorija, kao što je bio slučaj 1956. Takvoj iluziji u pogledu efikasnosti UN svakako je doprinela i okolnost da je naša zemlja kao nestalni član Saveta bezbednosti bila formalni inicijator saziva Specijalnog zasedanja Generalne asambleje UN 1. novembra 1956.
Uzroci fijaska Specijalnog zasedanja UN, 1967, leže pre svega u dubokom sukobu interesa SAD i SSSR, ne samo na Bliskom istoku, ali i u tome što velika većina zemalja članica (izuzev arapskih, muslimanskih i istočnoevropskih zemalja) nije prihvatila nacrt sovjetske rezolucije o osudi Izraela zbog izvršene agresije i njegovo bezuslovno povlačenje s okupiranih teritorija. Usled naših zamršenih bilateralnih odnosa sa nekim arapskim zemljama koje su ostale glasni zagovornici likvidacije Izraela, kod naše javnosti stvoren je privid da je pitanje obnove diplomatskih odnosa s Izraelom toliko teško i složeno kao da smo od 1967. u poluratnom stanju s Izraelom.
Novije zvanične i nezvanične izjave i komentari o našoj dobroj volji za „postepenim i doziranim (opreznim) otvaranjem" prema Izraelu (nastavljanje poslovnih veza koje postoje od 1967, slanje dopisnika, listova, uspostava aviolinija, turizam, kulturnodruštvene veze, čak početak bratimljenja gradova i sl.) nisu doneli napuštanje našeg osnovnog stava iz 1967. tj. da obnova punih diplomatskih odnosa dolazi u ozbir tek kada nestanu razlozi koji su doveli do raskida odnosa. To znači da čekamo izraelsko bezuslovno povlačenje sa svih okupiranih teritorija. Zato nije čudno prošireno mišljenje, kako neko nedavno reče, da će Jugoslavija biti poslednja „arapska" zemlja koja će obnoviti pune diplomatske odnose s Izraelom!
Vojmir Šobajić, Beograd

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License