Rat Protiv Tolerancije

Ivan Ninić
Okcidentalizam Rat protiv Zapada
Occidentalism, Ian Buruma & Avisaj Margalit, Penguin Book, 2004
Pod naslovom Okcldentallzam, Jan Buruma (poznat kod nas kao autor knjige Plata za krivicu) i Avišaj Margalit (pisac knjige Pristojno društvo) napisali su šest eseja o dehumanizovanoj slici Zapada, vidjenoj očima njegovih neprijatelja.
U junu 1942. godine, sedam meseci nakon napada na Perl Harbur, grupa istaknutih japanskih naučnika i intelektualaca sastala se u Kjotu da analizira tada goruću temu: Kako savladati pojavu modernih tendencija?
Sve ličnosti na tom skupu bile su obuzete nacionalističkom strašću, na ovaj ili onaj način, iako su ranijih godina zagovarale različite filozofske poglede na svet. Neki su pripadali literarnoj romantlčnoj grupl, drugi su bili hegelijanci ili budisti. Rat koji je Japan vodio u Kini, na Havajima i u Jugoistočnoj Aziji nije bio predmet njihove pažnje. Hajaši Fusao, bivši marksista, svojevremeno zgrožen napadom Japana na Mandžuriju, izrazio je nadu da se kroz tamne oblake nazire blistavo letnje nebo. Slične emocije su izražavali i drugi učesnici na sastanku u Kjotu. Nije ih mučilo ratno stanje i Novl azljskl red pod vodjstvom Japana, već kako sprečiti prodor modernih, tj. tudjih pogleda na svet u japansko društvo. Ratna propaganda je postigla svoj cilj, mada bi taj skup bio zgrožen kada bi ga neko nazvao propagandističkim. Oni su se smatrali misliocima. Moderno je ključna reč, pišu Margalit i Buruma, što je u Kjotu 1942. značilo isto kao u Kabulu 2001. godine: Zapad. Japanski intelektualci na tom skupu nisu formulisali šta je to moderno, modernizam, ali su ga okarakterisali kao bolest koja dolazi sa Zapada i zagadjuje japanski duh.
Bilo je govora o nezdravoj specijalizaciji u nauci, koja ubija orijentalni duh kulture. Modernu tehnologiju, ličnu slobodu i demokratiju treba ignorisati. Filmski kritičar Tsumura Hideo kritikovao je holivudske filmove, a veličao dokumentarce Leni Rifenštal. Po njemu, rat protiv Zapada je rat protiv otrovne materijalističke civilizacije gradjene jevrejskom finansijskom silom. Svi učesnici na skupu, navoje dalje autori ove aktuelne knjige, složili su se ja je tradicionalna japanska kultura duhovna i oplojjavajuća, nasuprot mračnom, destruktivnom zapajnom juhu. Novl Orljent, poj vodjstvom božanske japanske imperije, povratilo bi toplo organsko jedinstvo i duhovno zdravlje naciji. Jedan od učesnika skupa primetio je da se radi o borbi japanske krvi i zapadnog intelekta.
Zapad, za onovremene Azijate, nastavljaju autori, a i za današnje, predstavlja kolonijalizam. Oj 19. veka, posebno od Opijumskog rata, obrazovani Japanci shvataju ja opstanak nacije zavisi od proučavanja i pažljivog odabira novih ideja i tehnologija, koji su zapadnim kolonizatorima davali prednost. Nikada jedna velika nacija nije prihvatila toliko radikalnih transformacija kao Japan izmedju 1850. i 1910. godine. Glavni slogan Meijdži perioda (18681912) bio je Bunmel Kalka, tj. Civlllzacija i Prosvetiteljstvo. Sve što je sa Zapada, od nauke do literature, intelektualna elita Japana upijala je. Evropsko oblačenje, pruski red i zakonodavstvo, britansku pomorsku supremaciju, nemačku filozofiju, američku kinematografiju, francusku arhitekturu prihvatili i prilagodili su japanskom ukusu. To je imalo političkog efekta. Japan je postao velika sila pobedivši Rusiju 1905. Tolstoj je opisao pobedu Japana kao trijumf zapadnog materijalizma nad ruskom azijskom dušom.
Medjutim, nagla industrijalizacija Japana imala je i svoje negativne efekte. Ruralni svet odlazi u veće gradove i iz seoske idile upaja u surove uslove industrijskog radništva ili stroge uslove vojničkog života. Devojke neretko završavaju u javnim kućama. Brza vesternizacija Japana koj odredjene grupe intelektualaca smatrana je olakim i nekritičkim prihvatanjem zapadnih vrednosti. Upravo je tu kritiku prebrze injustrijalizacije definisao skup u Kjotu.
Sve te ideje imaju svoju inspiraciju i u današnje vreme u krugovima radikalnog islama koji politizuje muslimanski svet. Bolest japanskih intelektualaca raširila se u svetu i zahvatila mnoge narode. Različita podneblja imaju svoje razloge za mržnju prema Zapaju. Levičari, ali i islamski radikali, hrane se mržnjom prema globalnom bogatstvu američke kulture. Oni imaju jednaku odbojnost prema zapadnoj popkulturi, globalnom kapitalizmu, američkoj spoljnoj politici, prema velikim gradovima i seksualnoj slobodi.
Okcidentalizam ima svoje korene u evropskoj kulturi. Japanski filozof, Nišitani Keidji, krivi Reformaciju i Renesansu u Evropi, kao i razvoj prirodnih nauka za uništenje čvrste duhovne povezanosti evropskog Srednjeg veka. Japanci su pokušali ja kroz šinto veru politizuju crkvu. Taj stav je vidljiv izraz okcidentalizma od Kjota 1942. do Teherana 70-tih godina prošlog veka i put ka svim vidovima totalitarizma. Ta dehumanizirajuća slika Zapada iz vizure njenih neprijatelja jeste okcidentallzam, koji nije samo problem Bliskog istoka, niti islamskog sveta.
Skup u Kjotu nije razmatrao pogubni uticaj Reformacije i Renesanse u Evropi na savremeno društvo. On se suprotstavljao industrijalizaciji i ekonomskom liberalizmu u 19. veku, kao korenima modernog zla. Bilo je reči o mašinskoj civilizaciji i amerikanizmu. Neki učesnici skupa pozivali su Evropu i Japan ja zajednički spreče pogubni uticaj amerikanizma na današnji svet. Duh Kjota je u nekim delovima Evrope naišao na povoljno tlo. Bez moći zapadne mehanizacije Amerika bi bila dezintegrisani džin, sličan Indiji.
Okcidentalizam se posebno ustremljuje na američku spoljnu politiku zbog njenog podržavanja antikomunističkih režima, Izraela, multinacionalnih kompanija, MMF-a. Sve što podrazumeva globalizaciju je novo lice imperijalizma. Ljudi mrze Ameriku samo zato što je toliko moćna. Drugi je, opet, ne trpe jer ih pomaže nametljivim patronatstvom. Neki mrze Ameriku jer im ne daje pomoć kada je najviše očekuju. Sve što Amerika čini, ili ne čini, njeni se postupci ne odobravaju.
Profesori u Kjotu smatrali su ja je Amerika kosmopolitska, trivijalna, materijalistička, rasistička, pomodarska civilizacija bez korena. Pozivali su se na Hadegera, koji je takojje pominje u negativnom kontekstu, kao Amerikanismus, što nagriza evropsku dušu. Artur Miler van der Bruk, tvorac kovanice Treći rajh, smatrao je da se Amerikanertum treba shvatiti ne geografski, već duhovno. To više nije politika, radi se o ideji, viziji, tehnokratskom društvu koje je izgubilo ljudsku jušu. Ova knjiga ne želi ja se naoruža za borbu protiv globalnog rata i terorizma, niti da demantuje savremene neprijatelje Zapada. Autori pokušavaju ja lociraju i definišu ono što pokreće okcidentalizam i smatraju ja savremeni sveti ratnici, asaslnl, ne boluju od izuzetne bolesti, već imaju svoju patološku istoriju.
U eseju Okcidentalni grad Buruma i Margalit razmatraju ulogu metropole u istoriji i otpor konzervativnog, ruralnog sveta prema urbanizaciji. Trgovina, koja ide uz to, po njima, razara autentično duhovno biće naroda konspiracijom koju stvaraju imperijalne sile rimske, anglo-američke, krstaško-cionističke, ukratko zapadne. Globalizacija je najnoviji izraz te zavere čiji su nosioci Jevreji, kao što su to bili i u središtu drugih univerzalnih vizija francuskog republikanizma, komunizma, ili pravne države. Nacisti su dvadesetih godina prošlog veka osudjivali jevrejske pravnike, jer su bili arhitekte Vajmarskog ustava koji je oslabio duh nemačkog naroda.
Van Evrope, Zapad, bolje reći Amerika, optuživani su za metropolizaciju sveta, gde nema više mesta seoskoj idili. Vestoksizaclja, odnosno zapadno zagadjivanje sveta, je iranski izraz za pogubni uticaj Zapada. Islamski, posebno arapski intelektualci u velikoj meri su preuzeli ovaj nacistički pogled na svet iz 20-tih i 30-tih godina prošlog veka. Sadaj Kutb, uticajni egipatski mislilac, piše ja je bio šokiran kaja je ugledao Njujork 1948. godine, gde su i golubovi nesrećni.
Za nacističku Nemačku, kao i za današnje islamiste, Amerika, Francuska, Engleska i Jevreji objekat su iste mržnje. Hitlerova tvorevina se osećala ugroženom izmedju jevrejskog Zapada i boljševičkog, takodje u velikoj meri jevrejskog, Istoka, hraneći se okcidentalizmom u središtu evropskog kontinenta. Trocki je definisao istoriju kao pobedu grada nad selom. To je bio pre njegov zaključak, nego kritika.
Okcidentalisti nisu imali jedinstven pogled na selo. Mao Ce Tung, šampion okcidentalizma, upravo je u seoskom stanovništvu video pokretačku snagu novog društva. Katastrofu takvog pogleda na svet doživela je Kambodža za vreme režima Crvenih Kmera. Pnom Pen Pola Pota, potpuno razoren, postao je žrtvenik novih političkih mesija. Franc Fenon je gradove nazvao domovlma izdaje. U to ime Crveni Kmeri su za tri godine pobili tri miliona svojih gradskih sugradjana, kineskih i vijetnamskih trgovaca, koji su u toj zemlji živeli vekovima. Ubijanje gradjana se nije smatralo grehom, jer su oni, živeći u metropolama, izgubili svoju dušu.
Sličan pogled na život su ispoljavali i talibani u Avganistanu. Njihov vojja Mula Mohamej Omer, seoskog porekla, proglasio se prorokom i krenuo na Kabul da ga osvoji i razori, mada ga nikada pre toga nije video. Želeo je ja Kabul postane božjl grad.
Medjutim, redje je bio slučaj da su vodje ovakvih destrukcija bile poreklom iz seoske sredine. Autori Margalit i Buruma navode slučaj Nikole Koljevića, učenog šekspirologa, koji je u ime vaskrsa srpstva odobravao trogodišnje bombardovanje Sarajeva.
Hitler je mrzeo vajmarski Berlin, ali ga nije rušio, već je nameravao ja ga monumentalnim spomenicima transformiše u imperijalni grad. Njegove arhitekte su ga pretvorile u klasicističku nekropolu, sav u mermeru i granitu, stvarajući svetilište totalitarne jržave. Jugoistočna Azija se danas menja. U prestonicama se grade oblakoderi, viši od američkih. Oni žele ja prevazijju Zapad, surovo kopirajući njenu civilizaciju. Knjiga nemačkog sociologa Vernera Sombarta Heroji i trgovci predmet je analize sledećeg eseja Burume i Margalita. Po Sombartu, rat nije samo bitka izmedju nacija, već borba različitih kultura, ideje 1789. i engleskog malogradjanskog mentaliteta sa herojskim aspiracijama Germanije, spremne ja se žrtvuje za više ideje. Tomas Abt u knjizi Umiranje za domovinu izražava zadovoljstvo u smrti. Karl Teojor Kerner je pisao ja se sreća sastoji u žrtvovanju života. Da li su ovi obrazovani ljudi verovali u ono što su pisali? U ime ovakvih ideja nemački generali su poslali na stotine hiljada mladih ljudi u sigurnu smrt, terajući ih ja pevaju Deutschlandlied. I Ernest Jinger je veličao heroizam, pišući o zadovoljstvu blizine smrti, suprotstavljajući ga konformizmu. Nije slučajno ja je prevod njegove knjige Über die Linie na persijski jezik imao velikog odjeka u iranskoj borbi protiv vestoksikacije.
Sombart, Spengler, Jinger idejni su zagovornici okcidentalizma u Evropi svojim stavom protiv liberalne demokratije kao politickog sistema primerenog više trgovačkom mentalitetu. Taj antiliberalistički duh izražavali su ne samo Staljin i Mao, već i Hitler i Musolini, i on se preneo u mnoge zemlje Trećeg sveta, naročito muslimanskog. Francuski pravnik Žak Verže bio je vatreni protivnik demokratskog kosmopolitizma, proklamujući žedj za žrtvovanjem i heroizmom. Njega je fascinirala sudbina, a ne sreća. Po njemu, sreća je konformizam. Ljudi kao Sombart i Verže smatrali su da je herojska smrt vrhunac ljudske težnje. Medjutim, demokratske zemlje su u istoriji bile uspešnije u ratovima i uvek poražavale diktaturu. Jedan talibanski borac je izjavio da će njegov pokret sigurno pobediti, jer Amerikanci vole pepsi-kolu, a oni smrt. Brat Ernesta Jingera, Fridrih Georg Jinger, pisao je da je Nemačka izgubila rat, jer je bila suviše „deo Zapada".
Danas se potpuno jasno nazire putanja od germanskog nacionalizma do panarabizma. Islamski intelektualci istim argumentima napajaju univerzalističke ideje zapadnog imperijalizma.
Dok su japanske kamikaze bile ponosne što pripajaju tokotai-u, (specijalnim udarnim jedinicama), američka vojna sila je sravnila sa zemljom Hirošimu i Nagasaki na način kako cvet japanske omladine, odlazeći dobrovoljno u sigurnu smrt kamikaza, nije mogla ni ja sluti.Većina njih su bili studenti, čitali na nekoliko jezika dela Ničea, Hegela, Kanta, Mana, Žida, Kirkegarda. Neki od njih bili su bliski marksističkoj misli. Ipak, Zapad im je bio tudj. Živeli su u juhu japanskog 19. veka ritualnog samoubistva, divnih cvetova japanskih trešanja i božanske imperije u čijoj seni su želeli ja ginu.Viceadmiral Oniši Takijiro, kreator taktike kamikaza, rekao je ja će uzvišena smrt kamikaza sačuvati domovinu od propasti. Zatim je izvršio harikiri. Japanski intelektualci Šintu perioda nisu se mogli složiti u tome kako bi trebalo da slede nemački herojski kult proistekao iz nemačke filozofije, jer on nije japanski pogled na svet samožrtvovanja ritualnim samoubistvom.
Kraj Drugog svetskog rata nije značio i kraj ovih antizapadnih ideja poraženih nacija. Komunizam, radikalni hinduizam i drugi ekstremno-nacionalistički pokreti Trećeg sveta i dalje su vodili idejnu borbu protiv liberalne demokratije Zapada. Osama bin Laden koristi isti jezik kulta smrt, upućujući svoje borce, šahide, na primer kamikaza. Šiitski asasini 11. i 12. veka, u želji ja stvore carstvo božje na zemlji, smatrali su svetom dužnošću da ubijaju svoje vladare koji ne slede istinske islamske zakone. Ali, asasini su pregaženi mongolskom invazijom i zaboravljeni. Medjutim, 1928. gojine radja se u Egiptu radikalna islamska organizacija Muslimanska braća čiji je moto bio da je smrt u ime Boga suština najviše aspiracije. Taj duh uzvišene smrti danas vlada medju mnogim palestinskim organizacijama.
Okcidentalisti napajaju Zapad, izmedju ostalog i zbog toga što je zapadni um, po njima, bez duše, kao kalkulator. Može ja postigne ekonomski uspeh, ali mu nedostaje duhovnost da bi razumeo ljudsku patnju. Čovek Zapada, po okcidentalistima, je hiperaktivno biće koje pronalazi rešenja za pogrešne ciljeve. Tu temu obradjuju Buruma i Margalit u tekstu Um Zapada. Suprotno zapadnom umu, ruska duša ili mitska predstava intelektualaca 19. veka o njoj, ima svoje korene u nemačkom romantizmu koji je uticao na stvaranje ruskog okcidentalizma i po Isajiu Berlinu, predstavljen je kao deo kontraprosvetiteljstva. Uobličio se u sličnu šemu kao srednjovekovna Evropa ranog hrišćanstva ili klasični Japan, učaurivši se u rusko monaštvo.
Okcidentalizam u Rusiji ispoljava se na više načina. Pravoslavni vernici prihvataju religiju punim srcem. Mrze šizmu koja izaziva nepoverenje prema zapadnom hrišćanstvu kao inovaciji, stranom konzervativnom duhu. Privrženici su vere uobličene u svetu zajednicu i vide u misticizmu najviši oblik egzistencije
Medju Rusima je, naravno, bilo i protivnika takvih konzervativnih mišljenja. Vreme najizrazitijih prozapadnih tendencija bilo je doba Petra Velikog u 18. veku, a još više, naročito na duhovnom planu, za vreme vladavine Katarine Velike. Medjutim, Francuska revolucija je prekinula taj prozapadni trend u Rusiji, u strahu da bi moderne ideje mogle da ugroze sistem. Pobeda Aleksandra Prvog nad Napoleonom nije sprečila prodor novih evropskih ideja medju ruskim oficirima. U 19. veku je tamošnje intelektualno društvo podeljeno izmedju slavjanofila i zapadnjaka. Protivnici zapada su najizrazitije našli svoju artikulaciju u spisima braće Kirejevski, Petra i Ivana. Obrazovani u zapadnoj kulturnoj klimi, na njih je najviše uticao nemački filozof Fridrih Vilhelm Šeling, knjigom Naturphilosophie, verovanjem da je svet sazdan kao živi organizam,. Slavjanofili su ovaj univerzalni organizam transponovali u ideju o božanskom ljudskom organizmu koji dobija svoj izraz u sabornosti, saboru i mističnom jedinstvu sa Isusom.
Ivan Kirejevski je svoje ideje izložio u knjizi Novi principi u fllozofiji, jasno pojvlačeći razliku izmadju zapadnog i ruskog pogleda na svet. Taj koncept je gradjen na skolastičnom racionalizmu koji je katolička crkva prihvatila, a rimski i tevtonski osvajači grajili su prema njemu novi red u Evropi. Rimsko pravo je otvorilo put ka indivijualizmu. Kirejevski je identifikovao zapadno razmišljanje kao apstraktno i fragmentarno, nasuprot organskoj celovitosti ruskog načina mišljenja. Začetke evropskog racionalizma video je u Aristotelovom učenju. Okcidentalizam ruskog slavjanofilstva nalazio je u racionalizmu mediokritetstva i egalitarizma, prezrenog od nosilaca ruskog elitističkog misticizma.
Nemački romantizam, naročito Niče, imao je uticaj na ruski okcijentalizam po kome je volja superiornija od razuma, koji ne vidi istinske razloge za akciju. Takve ideje uticale su čak i na razvoj fašizma i nacizma, što je osnova Fuehrerprincipa da jedan vodja apsolutnom vlašću odjredjuje sudbinu nacije.
Ruski Niče bio je Konstantin Leontijev, propovejnik poetike rata, nasuprot buržoaškom filisterstvu. U knjizi Ruslja i Evropa daje model organskog razvoja društva i kulturnog rasta. Po njemu, Zapad je liberalnim egalitarizmom došao jo poslednjeg stepena razvoja. Time Rusija, kao mladja kultura, dobija svoju šansu. Pobeda će pripasti strani sa jačom voljom i jasnijom vizijom budućnosti.
U svoj koncept nauke ruski okcidentalisti su uključili i nihilizam, najbolje ovaploćen u jelu Dimitrija Pisareva. Nihilizam, kao doktrinu, opisao je Turgenjev u liku Bazarova u romanu Očevl i deca. Nasuprot literarnoj tvorevini, Bazarovu, Nikolaj Černiševski, autor romana Šta da se raji?, istinski je martir nihilizma. U Antropološkin priiciplma flozoflje on u sibirskom izgnanstvu elaborira ideju o novoj nauci, koju će voditi vlada na čelu sa matematičarima, stvarajući nova područja nauke, nauku o moralu. Smatrao je ja ljudsko delovanje ide u pravcu koje mu daje najveće zadovoljstvo.
Prema Burumi i Margalitu misticizam i nihilizam su stubovi ruskog okcidentalizma. U Božjem gnevu Buruma i Margalit pojvlače razliku izmedju religioznog i sekularnog okcidentalizma. Dok je prvi isključiv, vodi sveti rat protiv ideje o apsolutnom zlu, sekularizam vidi u Zapadu idolatriju varvarizma. Po nekim idejama Karla Marksa Jevreji su arhetipovi idolatrije. On je pisao ja je novac ljubomorni bog Izraela koji ne dozvoljava postojanje drugih bogova. Mnogi današnji propovednici islama obrazovali su se na ovakvim marksističkim idejama, pre nego što su počeli ja proučavaju svete islamske knjige. Kolikogod optuživali islam za sve nedaće današnjice, ideja o idolatriji, kao prazlu, potiče iz judaizma. Buruma i Margalit podvlače da je judaizam pre sekta nego svetska religija, ali ja ima neslućen uticaj u svetu, jer razvija idolatriju kao ključni religiozni koncept. U Bibliji ovaj koncept predstavlja lični odnos Boga i čoveka. U tom odnosu Bog je muški princip, a Izrael njegova žena koju zatiče sa ljubavnikom, lažnim bogom. Ljubomorni Bog Blbllje postaje prototip ljubomornog muža. Njegova žena, pretpostavlja ljubavnike svom mužu, smatrajući ja će oni bolje zadovoljiti njene materijalne želje. Kaže: "Ići ću za milosnicima svojim koji mi daju hljeb moj i vodu moju, vunu moju i lan moj, ulje moje i piće moje" (Knjiga proroka Osje 2:5). Njeni ljubavnici su bili tadašnje velike sile, Egipat, Asirija, Haldeja, kojima su vladali tudji bogovi. Ova ljubomora prema velikim silama, dakle, stara je priča koliko i Biblija. "I zemlja je njihova puna srebra i zlata i blagu njihovom nema kraja, zemlja je njihova puna konja i kolima njihovim nema kraja. Puna je zemlja njihova i idola, djela ruku svojih klanjaju se što načiniše prsti njihovi (Knjiga proroka Isajije 2:78).
U islamskoj terminologiji izraz za idolatriju je djahilijja. Medjutim, neki orijentalisti smatraju ja taj termin označava ignorisanje, varvarizam. Muslimani veruju da je Muhamed želeo ja iskoreni obožavanje varvarizma. Radi se o razlučivanju njih od nas, nevernika od pravovernih. Nova djahilijja hrani se svetim ratom protiv zla, kao novog lica manihejizma, po kome se sinovi svetla bore protiv sinova mraka. Kada Džorfž Buš govori o potrebi borbe protiv osovine zla, on govori manihejskim jezikom.
Po mišljendu okcidentalista, Zapad je simbol obožavalaca materijalnih dobara i time oni, po njima, postaju ovaploćenje zla. Kolonizacijom šire otrov materijalizma. Osama bin Laden govori o satanskim američkim trupama i njihovim djavoldim saveznicima. Tako rat protiv Zapada nema samo političku pozadinu, već postaje kosmička drama manihejskih razmera. Dok po biblijskod doktrini postoji samo jedan izvor svih egzistencija, manihejizam priznaje postodanje dvojstva i njihovu medjusobnu borbu, borbu dobra i zla. Zlo je materija i Zapad, dobro je duh i Istok. Religiozni okcidentalisti vide u Zapadu paganske obožavaoce zlata, pogled koji su marksisti u potpunosti prihvatili. I tu zajedničku okcidentalističku tačku dve suprotne ideologije apostrofirao je iranski filozof Ali Saridati. Zajednički neprijatelj im de imperijalizam, kolonijalizam, internacionalni cionizam, multinacionalne kompanije, a najveći od svih su slepi sledbenici zapadnih običaja i kulture. Saridati de video u radikalnom islamizmu ikonoklastan pokret kodi će uništiti zapadne idole. Idolatrija u judeohrišćanstvu može da se uobliči u dve forme: ili da se klanja lažnim bogovima ili da se bog obožava na pogrešan način. Sadad Kutb de smatrao da svako ko odvodi muslimana od islama je agent jevrejstva, da onaj ko propoveda jedinstvo kulture, zajedničku humanitarnu tekovinu čovečanstva, krši rasne i religiozne barijere i radi u ime jevrejske konspiracije da zavlada svetom.
U Rasadnlcina revolucije Buruma i Margalit, polazeći od romana Altneuland Teodora Hercla, oca cionizma, obavjavljenog 1902. godine, razmatraju pogrešan, često poguban uticaj zapadnog liberalizma na mentalitet orijentalnog čoveka. Hercl u toj knjizi opisuje jednu tehnokratsku utopiju, socijalistički san o naprednom kapitalizmu u idealizovanom kolonijalnom društvu koje bi moglo da bude zvezda vodilda ostalim nacijama. Novi Jerusallm u romanu je grad socijalnog progresa, gde sekularni Jevreji potpuno vladaju društvom i za praznik Pesah se slavi Novo društvo. Najdalje od realnosti su Herclova predvidjanja odnosa izmedju arapskih starosedelaca i jevrejskih doseljenika u novoj državi, po kojima će Arapi biti srećni što mogu da prodaju zemlju kolonizatorima i da žive u naprednoj državi došljaka. Po Burumi i Margalitu, Hercl je predstavio jednu utopističku tvorevinu, kakvu su propagirali sovjetski i kineski komunistički rukovodioci 60-tih godina prošlog veka, u težnji da ostvare ljudsku sreću. Herclu nisu bile bliske komunističke ideje, ali je on u Altneulandu želeo da da model ideala zapadnog prosvetiteljstva iz 18. veka iz kojeg su proistekle industrijska revolucija, liberalna demokratija, naučna otkrića i ljudska prava. Hercl nije mogao ili nije hteo da shvati da ove tekovine evropske civilizacije, transponovane u neevropsku sredinu, ne moraju neminovno da vode u idealno društvo, već mogu da stvore nakazne sisteme u kojima postoje gulazl i polja smrtl. Dok su Evropljani pravdali svoju imperijalnu politiku progresom i prosvetiteljstvom, azijski despoti su ubijali milione ljudi istim argumentima. Mnoge države Trećeg sveta obrazlažu svoje metode, ukazujući na primer Reze Pahlavija, koji je svojom vladavinom prozapadne oridentacije, omogućio da vlast preuzmu fundamentalisti.
I japanski oligarsi Meijdji perioda smatrali su da su odlični učenici Evrope kada su zamenili svoj kimono za evropsko odelo, a u suštini ostali isti. U njihovim nedrima razvijao se okcidentalizam, mržnja prema zapadnim idealima, hranjen starom samurajskom tradicijom. Problem de u tome, konstatuju Buruma i Margalit, što čovek sa Istoka ne može nikada da se oslobodi netrpeljivosti prema Zapadu.
Pol Pot, student marksizma u Parizu, pretvarao de ideju u oružje masovnog ubijanja. Iranski revolucionar Ali Sariati, prevodio de Franca Fanona i Če Gevaru, a pisao da de islam primendeni socijalizam koji spada sekularnu i religioznu dogmu. On je želeo da marksizam preinači u najčistiju verziju islama. Baas partija 30-tih i 40-tih godina prošlog veka mešala je fašizam sa romantičnom nostalgijom prema organskom društvu Arapa. Sati Husri, pristalica nemačkog romantizma, takodje je pisao o organskom jedinstvu arapskog sveta. Pozivao se na Ibn Kalduna iz 14. veka, na asabijda solidarnost u krvi. Islam kao "revolucionarna" ideja, despotski se suprotstavlja sekularnim baasističkim tiranskim režimima, prolivajući neuporedivo više islamske krvi nego što se to dešavalo u ratovima izmedju Izraela i Palestinaca. Uprkos tome, do nedavna, u arapskom svetu voleli su da slušaju bajku o Sadamu Huseinu, novom Saladinu, kodi će da se suprotstavi savremenim krstašima Zapada - cionistima.
Autori ove knjige, medjutim, nisu pristalice ideje o sukobu civilizacija. Različita društva treba da budu otvorena i da se prožimaju, jer u suprotnom, upada se u klopku okcidentalista o neprihvatanju stranih ideja. Politička, religiozna i intelektualna sloboda brani se suprotstavljanjem idejama zla, a ne negiranjem drukčijih vrednosti. Sveske, Pančevo

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License