Putovanje Po Srbiji Smederevo

Bilten, Jevrejski pregled, SJOP, decembar 2007
Piše: Jasna Ćirić
Put po Srbiji – Smederevo
Na 45 km od Beograda, na prostoru između Dunava, Velike Morave i šumadijskih brda, nalazi se grad Smederevo. Ovog puta, izabrala sam da posetim ovaj grad, u kome se svakog septembra odvija Smederevska jesen - turističko-privredna manifestacija. Naravno, da sam tu manifestaciju propustila jer je bila sredina oktobra. Divan sunčan dan u ovo vreme učinio je da sam krenula da obiđem ovo mesto.
Gradom dominira zaista fascinantna Smederevska tvrđava, zidao ju je despot Đurađ Branković i gradnja je počela 1428. godine. Tvrđava je osnove nepravilnog tro-ugla i sastoji se od 25 kula, Mali grad ima 6 kula a Veliki grad 19 kula, čija je visina preko 20m. Despot Đurađ Branković bio je oženjen Jerinom i podigao je Smederevski grad, koji je bio poslednja srpska prestonica srednjeg veka.
Smederevo je nekada bilo poznat zanatski i trgovački centar, pa je to privuklo Jevreje, koji su se tu nastanili polovinom XVI veka. Gde je bilo Jevreja, tu je bila i Sinagoga, tu je bilo i groblje, cilj moga putovanja.
Pre puta, dobro sam proučila knjižicu koju je izdao JIM davne 1979. g., a napisao je dr Leontije Pavlović Prilog izučavanju istorije smederevskih Jevreja. Ova knjižica pruža svakom istraživaču dobar putokaz za rad. Sa interneta sam skinula mapu Smedereva, locirala gde je jevrejsko groblje i moj posao je mogao da počne. Trebalo je da dokumentujem i fotografišem to groblje.
Sto se sinagoge' u Smederevu tiče, u ovoj knjižici piše sledeće - U arhivu JIM-a u Beogradu postoji podatak o ovoj građevini: »Kuća-sinagoga br.3 sa kućištem, dvorištem i vrtom Iporušeno, 9,14 ari, parcela br. 242 ZKU br. 458-vlasnik Jevrejska veroispovedna i školska opština Smederevo. Imovina vraćena rešenjem posl.br. R-408/50 od 17. V. 1951«….
…»Pošto je mahala zajedno sa sinagogom bila locirana prema pristaništu i tvrdavi, to su ovi objekti u celosti nestali prilikom eksplozije municije 5. juna 1941 god.«
Jedini vidljivi trag postojanja i življenja Jevreja u Smederevu je jevrejsko groblje. Danas znam da samo jedna žena jevrejskog porekla živi tamo. Možda ih ima još, ali ovo je moj podatak.
Krenula sam na groblje i moja avantura je počela. U knjižici sam zapazila da se jevrejsko groblje nalazi na Karađorđevom brdu, lako sam došla do te lokacije. M na Karađorđevom brdu se nalazi Staro smederevsko groblje, nemačko i jevrejsko groblje. Kada sam došla do starog groblja, srela sam dva radnika Komunalnog preduzeća koji su popravljali ulaznu kapiju. Vrlo ljubazno su mi objasnili da se nalazim na Karađorđevom brdu i da do jevrejskog groblja mogu stići ako odem do vrha starog groblja i da se uz ogradu nalazi jevrejsko groblje. Poverovala sam da oni sigurno znaju lokaciju i krenula. Odmah sam naišla na Crkvu »Uspenja presvete Bogorodice« iz XV veka, kao i na grob »oca srpskog novinarstva« Dimitrija Davidovića. Iza crkve krenula sam stazama, putanjama, drvenim, metalnim stepeništem uz veliki napor do samog vrha brda a i do kraja ovog groblja. Groblje je bilo ograđeno žicom, preko koje nisam mogla, što mi radnici naravno nisu rekli, nisam videla nikakav put, nikakav trag jevrejskog groblja, jednostavno vidim da sam promašila put. Koliko sam se naporno penjala do ove tačke na groblju, toliko sam brzo sišla u podnožje groblja, okliznula sam se na mokru travu, pala i poletela naniže, tako da sam sa parcele E do parcele A bila za par sekundi, skupljajući i noseći sa sobom cveće, granje i travu. Pad je dobro prošao, bez povreda, sem blata u koje sam se umazala.
Zahvaljujem se radnicima, koji sada, na moje ponovo postavljeno pitanje gde se nalazi jevrejsko groblje, vrte odrečno glavom. Pa ako radnici koji rade na groblju ne znaju gde je, mislim, ko bi mogao da zna?… Nastavljam ulicom dalje, pitam ljude, ne niko ne zna, ne nisu čuli gde se nalazi groblje, ali ipak srećem ljubaznog čoveka koji kaže da se zapušteno jevrejsko groblje nalazi u ulici Karađorđevo brdo na Karađorđevom brdu. Dosta komplikovano za mene, ali on ljubazno kreće sa mnom da mi pokaže put. I stvarno, iznad Starog smederevskog groblja, na vrhu Karađorđevog brda, nalazi se ulica Karađorđevo brdo. Kada dođete do table gde piše MILE LIMAR, skrenite na desno preko dvorišta bivše smederevske TV i radio stanice. Prečicom stižete do zemljanog stepeništa koje vas vodi direktno do jevrejskog groblja. Zahvaljujem se ovom ljubaznom čoveku, koji me ovde napušta ali mi kaže:
Ćerko, malo je groblje, zapušteno a trebao bi neko da ga održava i brine o njemu…. Rukujem se s njim da bih prekinula istu priču koja mi uvek »para uši«, kad god se nađem na jevrejskom groblju.
Pokušavam da se popnem zemljanim stepenicama, ali ne uspeva mi, takav rad stepeništa sam prvi put u životu videla, pogotovo što je najverovatnije zadnja kiša odnela veći deo njih. Da ne bih prošla kao na prethodnom groblju, hvatam se za rastinje i stižem ispred kuće koja se nalazi na ovom »ulazu« u groblje. Iz kuće izlazi Đurđica Vasić, Romkinja koja tu živi preko 20 godina, ne zna tačno da mi kaže kada se uselila u kuću ali mi naglašava da ona brine o groblju, da ima ugovorne kaže mi sa kim, da je kuća u njenom vlasništvu, da okolni plac i baštu ona koristi. Da bih bolje povezala njenu priču i moju zbrku u glavi, sedamo na travu u hladovinu i lagano nastavljamo priču.
Sada mi priča Đurđica da je ovde, možda pre i više od 20 godina, bila trošna i polusrušena kućica Marte Đorđević, starice koja je živela na groblju i koja ga je održavala. Porodica Vasić je srušila tu kuću i kasnije sazidala novu i moderniju, koja danas ima vodu i struju. Pogledom vidim da se groblje nalazi na padini i da se sastoji od dve »terase«. Na prvoj »terasi« nalazi se kuća i velika bašta, u kojoj su zasađene kruške, šljive i jabuke i, kao na svakom jevrejskom groblju, veliko stablo oraha. Ispred kuće cveće i papričice. Oprane tepihe koji se suše na travi u bašti čuva kuče, koje se povuklo u svoju kućicu kada sam ja došla. Na praznom prostoru prve »terase« vidim iskopanu septičku jamu, Đurđica mi kaže da je inspekcija zaustavila zidanje ove jame i naredila im da je zatrpaju, što oni nisu još uradili. U sebi mislim: dobro je da je tako i da na tom delu nema grobova i spomenika, jer sam se setila niškog groblja, gde smo u akciji njegovog sređivanja otkrili četiri ilegalna i dobro zakamuflirana kanalizaciona izvoda koja su »uplivavala« i izlivala se na groblje, a koja smo isekli i zidanjem nove septičke jame van prostora jevrejskog groblja, izveli otpadne vode da ne bi povređivale prostor groblja.
Na drugoj »terasi«, iznad kuće nalazi se malo sefardsko groblje, krećem polako da ga dokumentujem i fotografišem. Spomenici urušeni, zarasli u šiblje, natkriveni drugim orahom, jedva se razaznaju,. Prkose im samo dva tri spomenika koja su u dobrom stanju i dominiraju ovim malim prostorom, nedirnuti i neoskrnavljeni. Najverovatnije da je neki rabin sahranjen u jednom od njih, na velikom sarkofagu, stoji otvorena knjiga izvajana od kamena - Josef Mordehaj A. Levi umro 29. nisana 5692 g 11932
U knjižici dr Leontija Pavloviča piše:
- Jevrejsko groblje koje se danas nalazi na Karađorđevom brdu, ubeleženo je u katastarskom planu; parcela br. 1129, površine 18,83 ara. Smatra se da je groblje utemeljeno 1907godine, a sačuvano je samo 17 spomenika. /podatak iz 1979g/
Đurđica i ja brojimo spomenike, 15. oktobra 2007. godine, nalazimo samo 13 spomenika, 12 spomenika koji se mogu videti i 1 spomenik koji je zatrpan zemljom, ali mi Đurđica pokazuje njegovo mesto. Najverovatnije da se još koji grobni beleg nalazi zatrpan zemljom. Na moje pitanje kako to da nedostaju 4 spomenika, ona odgovara da je komšija uzeo spomenike od crnog mermera i prodao ih lokalnim kamenorescima pre par godina. Sada već počinje da mi se javlja onaj »gorak ukus«, da je nebriga učinila da nam drugi raznose spomenike, nečija grobna mesta kupljena za »čitav« život neko uzima i prodaje dalje.
Po završenom fotografisanju, obilazim ostatak groblja. Sve je ograđeno žicom, sem dela prema prvom komšiji. Nema đubreta, raznog otpada koji obično zatičem na zapuštenim jevrejskim grobljim, ali rastinje lagano »zatrpava« ovo groblje. U sebi mislim da i nije u tako lošem stanju, kao što sam se nadala da ga mogu zateći. Ovo groblje niko ne obilazi, mada Đurđica tvrdi da povremeno neko dođe da ga poseti i brzo ode, tvrdi da jednom godišnje plaća 3000,00 dinara da se iskosi trava i da grad Smederevo i Komunalno preduzeće neće da joj pomogne u tome.
Kada sam završila svoj posao, šetam po bašti sa Đurđicom i saznajem, kako ona tvrdi, da ima ugovor sa Jevrejskom opštinom u Beogradu, da može da živi tu na groblju pod uslovom da ga održava i da može da koristi baštu a da voće može da ubere i koristi. Mislim da baš nije tako ali vidim da zna da je vlasnik ovog grobfja i dela gde je njena kuća Jevrejska veroispovedna i školska opština Smederevo, a njen naslednik Jevrejska opština u Beogradu.
Prekidam priču, to nije moje interesovanje, mislim neka beogradska jevrejska opština proveri podatke i sazna šta je u njenom vlasništvu, jednog sekunda sam se našla u ulozi »istražnog inspektora« što nije bio cilj moje posete ovom groblju.
Još jednom sa vrha groblja probam da posmatram grad, od granja drveća i sazidanih solitera se malo šta razaznaje, ali jednog trena sam ugledala Dunav. Neverovatno i ovo malo groblje nalazi se na najlepšem mestu u Smederevu, na vrhu Karađorđevog brda sa divnim pogledom na Dunav. Pitam se kako to da su Jevreji uvek nalazili najlepša mesta u gradu za svoja groblja. Za kraj se pozdravljam i ljubim sa Đurđicom Vasić, čuvarem smederevskog jevrejskog groblja, opraštam se i odlazim, ona mi dovikuje:
- Ćerko, ako može neko da plati ovo košenje trave na groblju, pomozi mi, skupo mi je da ja plaćam….
Klimam glavom sva zbunjena, šta da odgovorim ovoj ženi, mašem rukom i padam niz one zemljane stepenice, koje su nestale u zadnjoj kiši. I ovog puta sam imala sreću, samo malo blata ostaje mi po odeći i obući, ali ovo žuto blato je dodatak crnom blatu sa predhodnog pada. Tako zamazana, silazim Srbinom ulicom i u jedhom dvorištu nalazim česmu, ulazim i pokušavam da se operem, a zatim idem do samog centra, žena u poslastičari, gde sam sela da se od-morim i da »saberem utiske iz Smedereva«, kaže mi da sam hrabra što sedam napolje jer je sunce zašlo i počelo je da biva hladno a mene je sramota da blatnjava ulazim unutra. Napuštam Smederevo sretna, fotografisanje još jednog groblja je završeno, uspešno završeno. U rukama mi je brošura Smederevo za poneti. Počinjem da čitam dobrodošlicu A. Babića koja je ovde zapisana
Putniče,
Ako te kadgod, put nanese
Na valovite brežuljke grožđem okićene,
Ako te vode Dunava moćnog dovedu
Pred vrata Đurđevog grada
Ako te vinom napiju čudesno lepe žene,
Pitaćeš gde si lepotu tražio do sada!…
Jasna Cirić