Putovanje Po Bosni Bijeljina

[[Image:bijeljinaJC.jpg|right|thumb|Ulica Kralja Aleksandra]]
[(1).jpg|left|thumb| Nina i Moric Semo, slikani na veridbi 24.10.1921g.]
[(2).jpg|left|thumb|Sinagoga – početak 20. vijeka. Danas ulica Karađorđeva na mjestu parka pored hotela „Drina“ ]
[(3).jpg|left|thumb]
[(4).jpg|left|thumb|Ulazna vrata]
[(5).jpg|left|thumb| Mozaici se nalaze u kući na Trgu Kralja Petra I u Bijeljini]
[(6).jpg|left|thumb| Mozaici se nalaze u kući na Trgu Kralja Petra I u Bijeljini]
[(7).jpg|left|thumb| Mozaici se nalaze u kući na Trgu Kralja Petra I u Bijeljini]
[(8).jpg|right|thumb| Kuća Viljema Švicera jedna od najlepših jevrejskih kuća u u Bijeljini u ulici Knjeginje Milice, na kraju zgrada Jo Bijeljina] [(9).jpg|right|thumb| Nekadašnja zgrada Jevrejske opštine u Bijeljini - prednja strana zgrade][(10).jpg|thumb|right| Nekadašnja zgrada Jevrejske opštine u Bijeljini - zadnja strana zgrade] [(11).jpg|right|thumb| Ulaz u zgradu nekadašnje Jo Bijeljina gde su još su vidljivi inicijali Ike Alkalaja , nekadašnjeg vlasnika] [(12).jpg|right|thumb| Spomen ploča na ulazu jevrejskog groblje u Bijeljini][(13).jpg|right|thumb|Jasna Ćirić na jevrejskom groblju u Bijeljini]

Putovanje po Bosni 2

Bijeljina

Posle boravka u Zvoriku, put sam nastavila klimavim autobusom DRINATRANSA ka Bijeljini. Današnje podele teritorija posle ratova devedesetih godina,nisu mi išle u prilog, Bosna, Republika Srpska, Semberija, definitivno sam utvrdila da mi je to veliki propust što više ne znam na čijoj sam teritoriji, ali kada si na putu sve se lako nauči.

Dok sam pročitala novine u autobusu već bila sam u Bijeljini, krenula sam jutarnjim autobusom iz Zvornika, da racionalno iskoristim dan,smestila sam se u hotelu “Drina” i avantura je počela.

Zašto sam izabrala da posetim Bijeljinu, moram da napišem da je jedan deo moje porodice pre II svetskog rata živeo tamo, ubijeni su za vreme rata, grob im se ne zna, odvedeni, ubijeni najverovatnije u Jasenovcu i to je sve što smo znali o njihovoj sudbini.

Sestra moga dede Arona, Nina Hajon udala se u Bijeljini 1921 godine za Morica i iz tog braka rođena je kći Regina Semo, živeli su u Bijeljini. Porodica Semo je bila čuvena u Bijeljini imala su prvi bioskop , sajdžijsku radnju a Moric Semo je bio trgovac, jako bogat.

Sinagoga u Bijeljini je bila impozantne veličine i lepote, nalazila se preko puta autobuske stanice u parkiću današnjeg hotela »Drina« u kome sam bila smeštena. U parkiću ispred hotela , 2006godine postavljena je spomen tabla, sećanje na sugrađane Jevreje od zahvalnih građana Semberije.

Pre puta dobro sam se pripremila, pročitala sam od Dr. Ibrahima Karabegovića “OSNOVNI PODACI O JEVREJIMA BIJELJINE OD DOSELJENJA DO 1914 “ kao i par brošura koje sam kupila u Muzeju u Bijeljini.Evo šta on piše:

“Najraniji tragovi o naseljavanju Jevreja u Bijeljinu potiču iz polovine19. stoljeća. Tada su se u ovaj grad u Semberiji naselile porodice španskih Jevreja - Sefarda, koji su dolazili iz Soluna, Skoplja i Sarajeva. Najprije su se doselile porodice Papo, Salom, Danon, Altarac i
Alkalaj. Prema turskom popisu stanovništva iz 1865. godine u Zvorničkom sandžaku (kasnije tuzlanski okrug) samo je u Bijeljini bilo Jevreja - popisane su 93 muške glave. To je bio i najbolji dokaz da je Bijeljina bila centar trgovine u sjeveroistočnoj Bosni, jer je poznato da su se Jevreji najrađe naseljavali u one gradove koji su imali najbolje uslove za ovu vrstu zanimanja. Već 1867. godine Jevreji u Bijeljini imah su svoj hram i konfesionalnu osnovnu školu, tzv. Meldar sa 11 muških učenika (školu su pohađala samo muška djeca). Jevrejska osnovna škola - Meldar nalazila se do početka II svjetskog rata u uličici (sokaku) odmah iza Srpsko - pravoslavnog arhijerejskog namjesništva, u blizini tadašnje gimnazije. Škola je bila smještena u prizemnoj zgradi. Posljednji vjeroučitelj u toj školi bio je Aron Altarac koji je istovremeno vršio i funkciju honorarnog nastavnika jevrejske vjeronauke u bjeljinskoj gimnaziji. Meldar je uništen za vrijeme II svjetskog rata. Uz hram Jevreji su imali priručnu biblioteku. Sefardi su se uglavnom naselili u djelu grada oko Srpske osnovne škole (kasnije gimnazija), u Šabića mahali. Od doseljenja većina Jevreja bila je naseljena u nekadašnjoj ulici Maršala Tita i ulici Fadila Jahića Španca, do gradskog parka. Poslije 1878. g. u Bijeljinu su se počeli Aškenaski Jevreji. Među prvima su se naselili Grinfeld Gabor (1890. g.), Arpad Vajs (1895. g.) i nešto kasnije Vilim Švicer. Svi navedeni Jevreji bili su poznati bjeljinski veletrgovci.Sinagoge je izgrađena početkom XX stoljeća, jevrejski hram bio je veoma prostran sa galerijama na spratu i sa dva tornja. Sadržavao je i elemente istočnjačke arhitekture. Posljednjih nekoliko godina hram su opsluživala dva rabina. Rabini su obavljali vjersku službu i u drugim vjerskim poslovima, pored ostalog i u vjerskom ritualu klanja stoke i živine za jevrejsko stanovništvo. U toku II svjetskog rata Nijemci, a posebno njemačka manjina iz Francjosefsfelda (Novo selo), izvršili su pogrom nad jevrejskim hramom i onesposobili ga za svaku upotrebu. Jevreji su se u Bijeljini najčešće bavili trgovinom, ali i drugim naročito zanatskim zanimanjima kao i činovničkim profesijama. U periodu između dva svjetska rata, 1925. g., u Bijeljini je osnovana Jevrejska banka, ali je zbog jake konkurencije likvidirana 1928.g.

Početak II svjetskog rata dočekalo je u Bijeljini oko 350 Jevreja - Sefarda i Aškenaza.
Kao i svuda u okupiranoj Evropi, Jevreji su u toku II svjetskog rata deportirani u konc. logore gdje su fizički uništavani. Kraj rata dočekalo je samo nekoliko bijeljinskih Jevreja.”

Da bi saznala gde je bila zgrada Jevrejske opštine u Bijeljini koju sam želela da slikam, krenula sam do Katastra nepokretnosti, uverena da oni sigurno to znaju, počela je da pada kiša u međuvremenu. Naravno nisam imala kišobran ali opet je dobra stvar bila da se sve važne kancelarije nalaze u samom centru.U Katastru »ljubazni« službenik mi je objasnio da imaju podatke samo od 1992 godine, zatvorio je šalter i nije više bilo diskusije.U Muzeju su mi ljubazno objasnili gde se nalazi jevrejsko groblje, gde je se nalazila sinagoga a za druge zgrade ne znaju.

Kiša je i dalje padala i bilo je vreme da smirim glavu, napravim plan a i popijem kafu. Sela sam , uzela svoje beleške i krenula da razmatram i planiram šta trebam da radim, nisam imala previše vremena, planirala sam da ostanem dva dana, ali je cena hotela učinila da boravak moram da skratim na samo 24 sata.Kafić »Renesansa« u kome sam pila kafu i razmatrala brošure koje sam imala sa zapisima o Jevrejima u Bijeljini su mi dali prvi putokaz, nalazila sam se u kaficu koji je nekada bio najverovatnije radnja a iznad radnje je bio i stan jevrejske porodice, ideja je rodjena i izašla sam napolje, pogledala sam vrata te kuće u samom centru i na staklu ulaznih vrata ugledala Magen David nekom neobičnom metodom uradjen na staklu. Pošto je kiša u međuvremenu stala i izašlo je sunce, videla sam da u holu te kuće granitni pod, kretanje sunca je činilo i kretanje Magen David po granitnom podu, vrlo zanimljivo!!

Popela sam se na sprat i zazvonila, otvorila mi je gospodja Brankica kojoj sam objasnila da sam u privatnoj poseti , obrazložila sam joj svoj plan a i nepoznavanje Bijeljine, primila me je vrlo ljubazno i zamolila me da sednem. Objasnila mi je da živi u jevrejskoj kući /nažalost ja sam zaboravila prezime porodice-mislim da je porodica Malc/ i da je tu kuću njen svekar dobio po zasluzi u II sv.ratu.Poslužila me kolačima i onda mi iznenada rekla Jasna, pre nego što vas uputim gde da idete morate da vidite nešto!. Nije mi bilo jasno šta je u pitanju jer je žena počela da podiže tepihe a ispod tepiha su se ukazali mozaici rađeni u granitu gde je dominirao Magen David, pokazala mi je jedan mozaik u holu, jedan ispred njenih ulaznih vrata kao i mozaik u samoj kući, prekrila ih je tepihom.

Gospodja Brankica mi kaže Ako vi znate da vlasnik ove kuće ima zakonske naslednike, ja sam dobre volje da vratim ovaj stan jer svoj imam. Našla sam se zatečena čitavom situacijom,nisam imala odgovor. Dozvolila mi je da sve slikam i ja sam napravila prelepe slike ovih mozaika sa Magen Davidom.

Bila sam fascinirana ovim mozaicima, G.dja Brankica ih je prekrila opet tepihom i onda kao da joj je laknulo nešto, krenula da mi objašnjava ko će mi dati najbolje informacije koje su mi trebale..Rekla mi je da na kraju kada sve završim opet dodjem do nje, zahvalila sam se i otišla uz obećanje da ću se vratiti.

Svratila sam u samom centru do radnje zlatara Simića, videla sam starijeg čoveka na ulazu u radnju i bila sam sigurna da je on osoba koja će mi objasniti i koja će me usmeriti gde su objekti koje tražim i bila sam u pravu.Ljubazno mi je objasnio da sve odgovore na moja pitanje mogu mi dati Angelina i Prof. Vladimir Kazandžić u ulici Knjeginje Milice. Kada sam ušla u kuću porodice Kazandžić i kada sam upoznala ovo dvoje starih ljudi, čini mi se da nisam znala ni šta tražim ni šta mi treba.Oni su mene brzo »povratili« i rekli Jasna , zgrada Jevrejske opštine se nalazi u našoj ulici i preko puta naše kuće, pa zar je niste videli.Nisam videla ništa jer sam žurila kod njih a mislim u sebi a kako bi i prepoznala zgradu nekadašnje jevrejske zajednice a Prof. Vladimir kao da je čitao moje misli kaže Prepoznaćete zgradu jer ima zvezde Davidove na njoj.

Osvežila sam se kod ovih dragih ljudi i taman kada sam rešla da pođem G.dja Angelina mi kaže Ja nisam nikada pričala o stradanju Jevreja u Bijeljini, saslušajte me molim vas.Rekla mi je da je Moša Levi bio prvi obešeni Jevrejin u Bijeljini, na početku II sv.rata, da je tako obešen visio par dana u centru i da nisu nikome dozvoljavali da ga skine i sahrani. U toku jedne noći su sve Jevreje iz Bijeljine odveli na železničku stanicu, bilo je pet ujutru. Ja sam bila devojčurak koji se skrivao ali kada sam čula žamor na ulici, isekla sam makazama za nokte tešku zavesu od tafta, napravila malu rupu da vidim šta se dešava. Videla sam da odvode Jevreje i među njima moju najbolju drugaricu Reginu Semo, sve su ih odveli na stanicu i potrpali u voz koji ih je odveo u smrt, nikada se više nisu vratili u Bijeljinu.

Nisam mogla da verujem ona je pričala o mojoj rodjaci Regini Semo, sela sam opet i zamolila za čašu vode. Još jednom mi je ponovila priču i rekla da odvođenje Jevreja Bijeljine i ophođenje prema njima nikada ne može da zaboravi.Objasnila mi je gde su stanovali moji rođaci i rekla mi da ako želim da idem i vidim kuću moje porodice, moram da to uradim dok je još dan ali da budem pažljiva jer ovde danas ljudi ne vole da im neko slika kuće, mnogo je muka bilo u ratu devedesetih godina. Zahvalila sam se i kao opijena izletela iz kuće, brzo sam otišla do ulice Svetog Save br.7, gde su stanovali moji rođaci. Ušla sam u dvorište i zatekla ženu advokata Todorovića, kaže da su se uselili posle II sv.rata i da se godinama pita da li će se neko od naslednika pojaviti! Pokušavam da joj objasnim da nemam želju o povratku imovine, želim samo da slikam kuću i pitam je da li je nešto od njihovog pokućstva ostalo ili neka slika a da bi mi to značilo. Odjednom žena, kaže da ne može više da priča sa mnom i ja vidim da moram da napustim ovo dvorište i kuću. Zahvaljujem se, žena ulazi u kuću bez reči i vidim je da užurbano spušta roletne. Tajna ostaje, griža savesti postoji čak su i roletne pale a nije svesna da mene imovina moje porodice u ovom trenutku ne zanima. Užurbano idem iz ove ulice, vrti mi se u glavi od svega šta sam doživela i saznala u ovako kratkom vremenu, pokušavam da se smirim ali mi ne uspeva.Ulazim opet u ulicu Knjeginje Milice idem do broja 50-52,tačno preko puta kuće porodice Kazandžić stoji zgrada obojena u žutu boju sa Davidovim zvezdama na vrhu fasade, nekada su tu bile prostorije Jevrejske opštine Bijeljina. Ika Alkalaj je stanovao u toj zgradi koja je služila kao Jevrejska opština.

Završila sam slikanje i te zgrade, radila sam ubrzano i uspela još sam da fotografišem kuće porodice Baruh, Bukus, Papo, Alkalaj ,Konforti, kuću i hotel “Evropa” porodice Perera.Bilo je sedam sati uveče, mrak je počeo da pada i ja sam tek tada primetila da sam čitav dan na ulicama Bijeljine. Svraćam do g.dje Brankice da ispričam moj današnji dan i sva dešavanja, dobijam na poklon knjigu KORZO STARE BIJELJINE, opraštam se uz zahvalnost od ove žene koja mi je puno pomogla i odlazim u hotel “Drina”. Tek po dolasku u sobu, kada sam pogledala svoje zabeleške , videla sam šta sam sve uradila i gde sam sve bila u toku dana, prošla sam centar i sporedne ulice Bijeljine sigurno deset puta.Brzo sam zaspala, umor je učinio svoje, sutra dan me je čekao obilazak Jevrejskog groblja.

Rano ujutru sam već bila na ulicama i pitala ljude da li znaju gde je jevrejsko groblje, nisam dobila pozitivan odgovor, vrteli su odrečno glavom, pomogao mi je policajac za neverovati. Samo me ne treba pitati gde se u Bijeljini nalazi jevrejsko groblje, pored potoka pa desno tako je bilo objašnjenje. I uspelo mi je da ga nadjem, malo groblje na ulazu ima predivnu gvozdenu kapiju, odmah pored ulaza je i spomen tabla.

Grad Bijeljina brine o groblju, trava je bila sveže pokošeno, groblje pristupačno i što kažu “fino skockano”, brzo sam završila snimanje ovog groblja i trćeči krenula nazad, opet je počela da pada kiša, trebalo je poći za Niš.Kada sam ušla u autobus bila sam mokra, put me je vodio preko Sremske Rače ka Srbiji, setila sam da tog dana punim 50 godina, rođendan mi je. Samo da me niko ne pita gde sam ga i kako provela, ni sama ne znam šta bi rekla , Bijeljina, kuće, groblje, trčanje ulicama, kiša, sunce i sve deluje vrlo zbrkano, zaspala sam u autobusu i rešila da prećutim “proslavu” moga rodjendana. U Beogradu sam morala da kod autobuske stanice kupim u prvoj radnji cipele i čarape, cipele sam našla a čarape su imali samo muške broj 45, uzela sam ih , bolje i to nego mokre noge. Nastavila sam za Niš ipak sretna,imala sam cipele i vrlo čudne čarape, završila sam veliki posao, prošla sam Republiku Srpsku, Zvornik, Bijeljinu i malo okoline, napunila sam i 50 godina na putu, sve u svemu bila sam sretna. Zaspala sam u autobusu i probudila se tek kada smo stigli u Niš. Put je bio završen a ja mirna.

Niš, februar 2008g.

Jasna Ćirić