Pucanje Od Kulture

Mića Vujičić
Pucanje od culture
Ivan Čolović
„Balkan – teror kulture“ i „Vesti iz kulture“

Eseji Ivana Čolovića govore o onoj kulturi koja je detonator mržnje i ratova na Balkanu i o posleratnom „patriotskom” diskursu

Dvanaest eseja, jedan intervju i jedna polemika čine najnoviju knjigu Ivana Čolovića sa naslovom Balkan – teror kulture i podnaslovom Ogledi o političkoj antropologiji 2 čime se sugeriše da je nova knjiga neka vrsta nastavka Politike simbola. Već u predgovoru Ivan Čolović napominje da je Balkan – teror kulture njegova „poljska knjiga“, sklopljena na podstrek Andžeja Stasjuka i Monike Snajderman iz izdavačke kuće Čarne, uz recenzije Adama Mihnjika i Konstantija Geberta. No, srpskom izdanju dodata su još tri sjajna teksta. Jedan je posvećen guslama kao političkom simbolu, drugi govori o političkim hodočašćima Hilandaru i nacionalizmu kao religiji, dok je treći dodatak zapravo intervju koji je Čolović dao Katarini Luketić za zagrebački časopis Zarez.
Tako je u julu 2008. godine sklopljena nova knjiga jednog od najpoznatijih intelektualaca u regionu, pronicljivog esejiste, oštrog ali pre svega vrlo duhovitog kritičara i prevodioca sa francuskog, te osnivača i urednika prestižne Biblioteke XX vek, čiji su ogledi o problemima književnosti, etnolingvistike, političke antropologije ili urbane etnologije, između ostalog, sakupljeni u knjigama Književnost na groblju, Divlja književnost, Vreme znakova ili Bordel ratnika – vremenom postali neka vrsta obavezne lektire za sve one koji su se bavili/ili će se tek baviti ovim disciplinama.
U predgovoru knjige koja nosi vrlo provokativan naslov koji već sam po sebi otvara polemiku koju će Ivan Čolović rasplamsavati do poslednje tačke, pisac dovodi u pitanje tezu, naročito raširenu na Zapadu, da se Balkan često zamišlja kao prostor koji pati od manjka kulture, te s tim u vezi pominje knjigu Imaginarni Balkan Marije Todorove koja je vrlo temeljno istražila ovakve stereotipne slike Balkana. Ali razume se da to nije bio cilj Čolovićevog istraživanja.
„Želja da se izbegne stigma stereotipa o Balkanu kao prostoru kome kultura nedostaje – a da se on ne dovede u pitanje, kako bi se upotrebio u obračunu sa nekim susedom“, zapisuje Ivan Čolović, „podstakla je predstavnike balkanskih nacionalnih elita da svojim zemljama i narodima pripišu toliko kulture da se stiče utisak da je oni imaju i više nego što im treba, u svakom slučaju više od nekih drugih stvari, kao što su posao, mir, ili pravda“.
Tu dolazimo do esencije većine ogleda koji zaključuju da u diskursu balkanskih elita „kultura često dobija svojstva pravog božanstva“. Da: božanstva kome se potom svi klanjaju, ali se pravi problem javlja tek kada dođe do trenutka u kome elite postaju spremne da se za tu istu kulturu, koja bi se morala omeđiti navodnicima kao lisicama, bukvalno žrtvuju i za nju bore, kako u miru, tako i u ratu.
Zbog toga bismo kao ključ za otvaranje Čolovićeve zbirke ogleda mogli koristiti upravo onu rečenicu koja kaže da tekstovi u knjizi govore o onoj kulturi koja je detonator mržnje i ratova na Balkanu, s tim da će se Ivan Čolović pozabaviti i posleratnim, kako će zabeležiti: „patriotskim“ diskursom u kulturi u Srbiji i susedstvu, pokušavajući i uspevajući da ponudi odgovor na pitanje kakve su to zapravo retoričke strategije koje pomenuti diskurs neprestano održavaju kao tempirnu bombu.
No, kada smo već kod toga, treba napomenuti da suština Čolovićeve knjige nije „da u balkanističkom diskursu, stereotip ’divljeg Balkana’ zameni stereotipom Balkana kao ’terora kulture’, što bi značilo samo jedan esencijalizam zameniti drugim. Kao što smo videli i kao što ćemo tek videti, problematika će biti obuhvaćena mnogo kompleksnije.
Temeljno secirajući društvenokulturološke fenomene i praveći sociološki inventar među tim gotovo nerazumljivim konglomeratom (malo je reći) uvrnutih pojava u „svetu kulture“, pišući na primer eseje o tome zašto se i kako pojavljuje toliko štancovanje termina „nacionalnog, duhovnog i kulturnog prostora“, ali i esejizirajući o kultovima nacionalnog jezika, „pesnika i njihovih grobova i spomenika, epske tradicije i njenog glavnog simbola – gusala“ – Ivan Čolović uspeva da sasvim zaokruži polje svog proučavanja i pažljivom čitaocu na kraju jasno pokaže kako se pojedine reči i fraze, poput duhovnog prostora, recimo – koje često slušamo kao prave poštapalice nacionalista, zapravo opasno zloupotrebljavaju i koriste kao veoma moćno oružje u igri kulturom koja, kako će autor na jednom mestu napomenuti, ume opasno da potpali vatru.
Ako bi se zbog svega toga Čolovićeva knjiga Balkan – teror kulture mogla čitati kao udžbenik, knjiga Vesti iz kulture mogla bi postati praktikumom. Knjiga čiji bi naslov mogao biti najbolja veza sa drugim delom ogleda o političkoj antropologiji – naizgled obična fraza koja ovde ironično upućuje na sekunde u dnevniku namenjene za vesti iz kulture – sakuplja među koricama osamnaest tekstova koje je Ivan Čolović pročitao u emisiji Peščanik od decembra 2006. do juna 2008. godine. Jednako duhoviti, precizni, oštri i pronicljivi Ivan Čolović u osamnaest vešto komponovanih eseja zapravo čita vesti iz kulture, ali na svoj način, uz kritičku distancu koje su se ostali čitači vesti najčešće odrekli. Čolović ne pušta da vest sasvim površno sklizne niz TV ili radio u usta konzumenta, korisnika našeg „duhovnog prostora“, nego primenjuje sasvim suprotan postupak. Autor se ovde udubljuje u vest iz kulture koju čita, zamišljen nad svakom rečju, a potom pasus po pasus izvršava dekonstrukciju vesti, ne dozvoljavajući da se tek tako olako preko te poruke pređe, jer će takva površnost zaista biti u službi terora kulture i dovesti do onih opasnih sociološkokulturoloških problema o kojima smo čitali u zbirci Čolovićevih ogleda.
Politika

BlinkListblogmarksdel.icio.usdiggFarkfeedmelinksFurlLinkaGoGoNewsVineNetvouzRedditYahooMyWebFacebook

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License