Milica Jovanović
Protiv zaborava Holokausta
Jovan Bajford o stradanju Jevreja u Srbiji
Zemljište na kome se nekada nalazio logor Topovske šupe, na Autokomandi, prodato je kom-paniji Delta, koja na tom mestu planira izgradnju najvećeg šoping centra na Balkanu, koji će sadržati i veliki multipleks bioskop. Zgrade koje datiraju iz vremena kada je u Topovskim šupama bio logor, biće srušene. Kako saznajem, postignut je dogovor sa izvođačima radova da se ipak napravi neka vrsta memorijala žrtvama logora Topovske šupe, koji bi bio uklopljen u konačni izgled ovog komercijalnog objekta.
Na adresi www.holokaust.rs nedavno je postavljen vebsajt Jevrejski logor na Beogradskom sajmištu: istorija i sećanje, deo istraživačkog projekta Jovana Bajforda, socijalnog psihologa iz Velike Britanije, koji se bavi posleratnom memorijalizacijom Holokausta u okupiranoj Srbiji za vreme Drugog svetskog rata. Projekat finansira Britanska akademija, a sajt, osim istorije logora Sajmište od 1941. do 1944, sadrži i uvid u život u Jevrejskom logoru na Sajmištu kroz pisma devetnaestogodišnje logo-rašice Hilde Dajč.
- Ne bih rekao da u Srbiji postoji rasprostranjena želja da se Holokaust zaboravi, u smislu da bi se moglo govoriti o nekakvoj „zaveri ćutanja”. Problem je pre svega u tome što jednostavno ne postoji razvijena svest o Holo-kaustu kao posebnom istorijskom događaju i jedinstvenom slučaju ljudskog stradanja, koji je sam po sebi vredan pažnje i koji zaslužuje mesto u istoriji ove zemlje.
Na ovom istraživačkom projektu počeo sam da radim pre dve godine. Proučavajući literaturu na temu sećanja na Holokaust u istočnoj Evropi, uvideo sam da podataka o Jugoslaviji i Srbiji gotovo da i nema. Posle Drugog svetskog rata na Zapadu je bilo rasprostranjeno mišljenje da je Jugoslavija jedinstveni primer istočnoevropskog društva u kome prava Jevrejske zajednice nisu ni na koji način ugrožena, tako se (za razliku od SSSR, Poljske ili Rumunije) stanjem u Jugo-slaviji gotovo niko nije bavio. Situacija se donekle promenila krajem osamdesetih, ali tada je pažnja bila usmerena pre svega na Hrvatsku, na Tuđmanove revizionističke tendencije i na revi-talizaciju ustaške ideologije, dok je Srbija bila zapostavljena. Ni dan danas ne postoji, zapravo, ni jedna studija na temu sećanja na Holokaust u Jugoslaviji, odnosno Srbiji, od 1945 do danas – kaže u razgovoru za e-novine, Jovan Bajford, docent na Katedri za društvene nauke Otvorenog univerziteta u Velikoj Britaniji.
– Moje istraživanje predstavlja pokušaj da popunim ovu prazninu, kroz analizu posleratne sudbine Logora Sajmište, mesta najvećeg stradanja Jevreja u okupiranoj Srbiji. Projekat se sastoji od analize predstava o ovom logoru u jugoslovenskoj/srpskoj istoriografiji, u medijima, na komemorativnim ceremonijama posvećenim njegovim žrtvama, u poslednjih šezdeset i nešto godina. Zanima me pre svega kakvo mesto je Sajmište zauzimalo u istorijskom pamćenju posle rata, ali i pitanje kontinuiteta i diskontinuiteta između komunističkog i postkomunističkog pe-rioda u načinu na koji srpsko društvo razume i pamti stradanje Jevreja.
Odluku da u okviru ovog istraživanja napravim sajt doneo sam prošle godine, nakon što je otkazivanje koncerta grupe Kosheen u Beogradu izazvalo polemiku u medijima, te se ratna istorija Starog sajmišta našla u žiži inte-rsovanja šire javnosti. Tada mi je postalo jasno koliko je rasprostranjeno nepoznavanje osnovnih činjenica o ovom logoru. U medijskim izvešta-jima stalno je spominjana brojka od oko 80.000 zatočenika i između 40 i 50.000 ubijenih, koja potiče iz izveštaja Državne komisije za ratne zločine iz 1946, a za koju je dokazano da je preterana. Zatim, i o posleratnoj sudbini ovog prostora iznošene su tvrdnje koje ne odgovaraju istini. Zato sam odlučio da obezbedim jedno mesto, jedan internet sajt, na kome bi se mogle naći precizne i jasno izložene informacije o ovom logoru i njegovoj istoriji, koje bi stajale na raspolaganju medijima i široj javnosti.
Postoje li problemi u saradnji sa institucijama u Srbiji? Da li se u tom smislu oseća institucio-nalni i javni zaborav Holokausta u Srbiji?
- U radu na ovom projektu nisam do sada imao nikakvih problema. Svako kome sam se obratio za pomoć ili sa kime sam razgovarao o svom istraživanju, pokazao je interesovanje i razume-vanje za to što radim. Ali, to sam na neki način i očekivao. Ne bih rekao da u Srbiji postoji rasprostranjena želja da se Holokaust zaboravi, u smislu da bi se moglo govoriti o nekakvoj „zaveri ćutanja”. Problem je pre svega u tome što jednostavno ne postoji razvijena svest o Holo-kaustu, kao posebnom istorijskom događaju i jedinstvenom slučaju ljudskog stradanja, koji je sam po sebi vredan pažnje i koji zaslužuje mesto u istoriji ove zemlje. Malo ko u Srbiji danas negira da su Jevreji u Srbiji stradali u toku okupacije. Ali se činjenica o njihovom stradanju često, direktno ili indirektno, kvalifikuje konsta-tacijama da su „i ostali narodi stradali” ili „još je bilo gore u NDH”. Ovime se Holokaust, kao specifičan objekat sećanja, marginalizuje.
Kako je politika zaborava realizovana u posleratnoj Jugoslaviji? U kojoj je meri bila vezana za spoljnopolitičke odnose socijalističke Jugoslavije, a u kojoj meri za unutrašnje po-trebe? Da li su, uprkos zvaničnoj politici SFRJ, postojali pokušaji čuvanja sećanja na Holokaust, posebno na logor na Sajmištu?
- Holokaust je posle rata interpretiran u skladu sa dominantnom kulturom sećanja: sećanje na jevrejske žrtve artikulisano je isključivo u okviru memorijalizacije„žrtavafašizma”narodnooslobod-lačke borbe i socijalističke revolucije. Zbog toga spoljnopolitički događaji, uključujući i raskid diplomatskih odnosa sa Izraelom 1967, nisu zna-čajnije uticali na memorijalizaciju jevrejskih žrtava fašizma.
Što se sećanja na Sajmište tiče, od 1959. godine, inicijative da se ovo mesto stradanja ade-kvatno obeleži dolaze uglavnom od SUBNOR-a, odnosno Sekcije bivših političkih zatvorenika, interniraca i deportiraca, koja je tada formirana. Ali ovi pokušaji gotovo da uopšte nisu spominjali Holokaust. Sajmište je za SUBNOR bilo mesto stradanja „naroda Jugoslavije”, pogotovo boraca i zarobljenih partizana. Jevreji su u ovakvoj istoriji logora zauzimali periferno mesto. Štaviše, Jevrejska zajednica biva zvanično uključena u memorijalizaciju Sajmišta tek oko 1987. Ali i tada je njeno učešće uglavnom bilo ograničeno na polaganje venaca. O Jevrejima se na komemo-racijama govorilo isključivo kao o „prvim žrtvama Sajmišta”, ali specifičnost njihove sud-bine, odnosno činjenica da su oni bili jedina grupa zatočenika Sajmista koji su bili žrtve planiranog, sistematskog i totalnog uništenja, nije bila adekvatno prepoznata.
Na koji način relativizacija antifašizma tokom 90-ih utiče na odnos prema holokaustu i sećanje na Sajmište?
- Tokom 90-ih relativizacija antifašizma nije bila tako jasno izražena kao posle 2000. Dubrav-ka Stojanović je, u jednom svom radu devedesete, nazvala periodom „ideološke konfuzije”. Tada polako počinje rehabilitacija četnika, određene strukture (delovi Crkve i Akademije) povremeno favorizuju Nedića kao spasioca Srba, ali ovakve interpretacije prošlosti nisu imale zvaničan karakter. One su koegzistirale sa motivima NOB-a i otpora fašizmu.
Međutim, ono što se dogodilo krajem osam-desetih je to da stradanje srpskog naroda u NDH postaje centralna tema nacionalnog sećanja. Ovo je uticalo na predstave o Holokaustu i Sajmištu. Tokom devedesetih o Holokaustu se u Srbiji govori gotovo isključivo kao o nečemu što se dogodilo u Hrvatskoj. Čak i ceremonije, koje su održavane na Sajmištu, bile su posvećene pre svega žrtvama Jasenovca. Od druge polovine 90-ih, na Dan žrtava genocida, 22. aprila, neposredno pre tradicionalnog opela (pravoslavnim) žrtvama genocida u NDH, koji SPC služi u Sabornoj crkvi, i komemorativnih svečanosti posvećenih pre svega stradalima u Jasenovcu, polažu se venci pred spomenik na Starom sajmištu. Ovakve komemorativne svečanosti, čija je glavna tema sećanja stradanje u NDH, a ne u okupiranoj Srbiji, ima za posledicu marginalizaciju žrtava Jevrejskog logora na Sajmištu, koje tako ostaju potisnute iz istorijskog sećanja.
Koliko je mesta u Beogradu na kojima su spro-vođena masovna pogubljenja Jevreja? Nedavno je postavljena spomen ploča na Autokomandi – Topovskim šupama (koja je uskoro i oštećena) – ali čini se da ta ceremonija otkrivanja ploče nije imala gotovo nikakvog uticaja na javno sećanje. Postoji li neki presudan čin koji to može promeniti u jednom društvu ili je potrebno temeljno promeniti javne politike?
- Najznačajnija mesta Holokausta u Beogradu svakako su Sajmište i Topovske šupe. Tokom jeseni 1941. godine, oko 5.000 muškaraca, Jevre-ja iz Banata i Beograda, ali i manja grupa Roma, bili su internirani u logoru Topovske šupe na Autokomandi, odakle su u manjim grupama svakodnevno odvođeni na streljanje, uglavnom na stratište kod sela Jabuka u blizini Pančeva. Ova streljanja vršena su u okviru mera odmazde po principu 100 za jednog.
Memorijalizacija logora Topovske šupe pred-stavlja zanimljiv i na neki način simptomatičan primer odnosa jugoslovenskog i srpskog društva prema jevrejskim žrtvama. Posle rata ovaj logor bio je zaboravljen. U arhivskoj građi koju sam pregledao, našao sam nekoliko registara logora i zatvora u okupiranoj Srbiji, u kojima se Topovske šupe i ne spominju. Razlog za to treba tražiti u činjenici da je ovaj logor postojao relativno kratko (samo tokom druge polovine 1941. godine), tako da mnogi nisu ni znali da je on postojao. Preživelih je takođe bilo je vrlo malo – koliko je poznato, samo jedan Jevrejin, Ivan Singer, i jedna grupa Roma. I što je najvažnije, u Topovskim šupama bili su zatočeni civili, među kojima nije bilo boraca, istaknutih komunista i narodnih heroja, koji su u decenijama posle rata predstavljali glavni objekat sećanja na okupaciju. Tek krajem 70-ih, kada je tamo trebalo da bude izgrađena autobuska stanica „Jug”, pokrenuta je inicijativa da se ovo mesto stradanja adekvatno obeleži. Međutim, ništa nije urađeno. Onda je 1994. postavljena spomen ploča, ali na pogrešnom mestu: umesto kod Topovskih šupa, na Autokomandi, ploča je postavljena kod tramvajskih šupa, na Bulevaru Revolucije. Neko je očigledno mislio da su tramvajske i topovske šupe isto. Ovu grešku je malo ko primetio, pa je ta ploča je tamo stajala preko deset godina, dok nije konačno skinuta tek prošle godine.
Tek pre dve godine otkrivena je ploča na Autokomandi i od tada se tamo održava glavna komemoracija Međunarodnog dana žrtava Holokausta. Međutim, samo je pitanje vremena kada će biti potrebno pronaći alternativnu loka-ciju za obeležavanje ovog datuma. Naime, zemljište na kome se nekada nalazio logor prodato je kompaniji „Delta,, koja na tom mestu planira izgradnju najvećeg šoping centra na Balkanu, koji će sadržati i veliki multipleks bioskop. Zgrade koje datiraju iz vremena kada je u Topovskim šupama bio logor, biće srušene. Kako saznajem, postignut je dogovor sa izvođačima radova da se ipak napravi neka vrsta memorijala žrtvama logora Topovske šupe, koji bi bio uklopljen u konačni izgled ovog komercijalnogobjekta.
Ovo rešenje je, čini mi se, simptomatično za sadašnji odnos srpskog društva prema žrtvama Holokausta: Srbija je spremna da se seća Jevreja koji su stradali, ali sećanje na njih nikada nije na prvom mestu. Za spomenik žrtvama Holokausta može se naći mesto u okviru velikog tržnog centra, ali niko se neće ozbiljno zapitati da li tržni centar uopšte treba graditi na mestu gde je bio logor. Dakle problem je u prioritetima i značaju koji se pripisuje istorijskom sećanju.
Kakvi su vaši lični utisci iz ovog istraživanja? Da li ste naišli na neke zanimljive, važne, dosad nepoznate dokumente?
- Na zanimljiva saznanja sam nailazio svakodnevno, pre svega jer je u pitanju tema kojom se do sada niko nije bavio. Kada je reč o posleratnoj sudbini Sajmišta, često se može čuti da se tamo „ništa nije dešavalo”, sve do kraja 80-ih, kada je Sajmište proglašeno za kulturno dobro i kada se počelo govoriti o njegovoj restauraciji. Međutim, arhivska građa ukazuje na to da Sajmište, kao mesto sećanja, ima bogatiju i kompleksniju istoriju. Njegova sudbina deo je jedne šire priče o sećanju na civilne žrtve Drugog svetskog rata u Jugoslaviji, i o načinu na koji je društvo, koje je privilegovalo herojsku smrt boraca narodnooslobodilačkog rata, tretiralo i interpretiralo stradanje nevinih u logorima. Isto tako, dešavanja oko Sajmišta daju uvid u proces istorijskog revizionizma koji je zahvatio srpsko društvo krajem 80-ih. Sajmište je bilo jedno od mesta na kome se, na simboličkom nivou, odvijala borba između „stare garde” – onih za koje je logor predstavljao simbol svejugosloven-skog stradanja pod fašizmom – i predstavnika nacionalističke elite, koji su ovaj prostor videli kao mesto koje se u toku rata nalazilo „na teritoriji NDH” i na kome će Srbija, nakon obnovljene „državnosti” pod Miloševićem, pre-uzeti kontrolu nad društvenim sećanjem i u centar zbivanja staviti stradanje Srba pod ustaškim režimom. Isto tako zanimljivo je bilo proučavati koliko su sve promene u interpretaciji prošlosti zaobišle Holokaust kao istorijski fenomen, kojem je ponovo pripalo marginalno mesto u domi-nantnoj kulturi sećanja.
Kako ste došli do pisama Hilde Dajč i mislite li da bi ličnim, privatnim istorijama moglo bolje da se utiče na javno sećanje, stvarano na objek-tivističkoj istoriografiji koja se bavi isključivo krupnim temama?
- Za postojanje pisama Hilde Dajč znalo se još od perioda neposredno posle rata. Tri pisma nalaze se u arhivi Jevrejskog istorijskog muzeja a četvrto u Arhivu Beograda. U posleratnom perio-du izvodi su s vremena na vreme objavljivani u dnevnim novinama a spominju se i u istoriografskoj literaturi posvećenoj dešavanjima u logoru na Sajmištu. Prema tome ona ne predstavljaju moje „otkriće”, iako smatram da nisu dovoljno poznata. Na sajt sam ih stavio iz dva razloga: kao prvo, pisma Hilde Dajč su redak zapis o dešavanjima u logoru na Sajmištu tokom zime 1941. iz kojih se dobija jasan uvid u iskustvo zatočenika koji su se tamo našli. Zbog toga ta pisma predstavljaju istorijski dokument od prvorazrednog značaja. Ali ima nešto što je još važnije: ova pisma personalizuju stradanje u Jevrejskom logoru na Sajmištu. Ona podsećaju da je svaka od 7.000 žrtava ovog logora imala ličnu životnu priču i tragičnu sudbinu.
Mislim da bi ova pisma mogla da imaju centralno mesto u edukaciji o Holokaustu, naročito u školama. Ako bi svako dete jednom u toku školovanja imalo prilike da ova pisma pročita i da o njihovom sadržaju prodiskutuje sa svojom okolinom, mislim da bi bio napravljen prvi i značajan korak ka formiranju svesti o Holokaustu.
e-novine